ЏОН БЕРИМЕН (1914 – 1972), РЕЈ ДЈУРЕМ (1915 – 1963),

поставио/ла Miroslav Lukić 22.06.2014. 10:57   [ ажурирано 08.01.2017. 09:47 ]
ХИЛДА МОРЛИ (19161998), ХУЛИЈА ДЕ БУРГОС (19171953),  ДУШАН КОСТИЋ (1917 – 1997),
ХОЗЕ ЛУИС ХИДАЛГО (19191947), ЈУРЕ КАШТЕЛАН (1919 – 1990), АЛЕН БОСКЕ (19191998),
МИХАЕЛ ГУТЕНБРУНЕР (19192004),

ЏОН БЕРИМЕН (19141972), САД

 

 

ОН СЕ ПРЕДАЈЕ

 

 

Године и те смрти и те авети.

Напустила је моје мисли

заувек. Поворке жалости

дођу & нађу ме празног.

 

Не осећам да ће се ово променити.

Ништа, ништа не желим, ни ствар,

ни лице, блиско ил страно.

Не мислим да ћу

 

певати одсад, нити

икада више. И надаље морам

са слепом смелошћу да бдим

над празним срцем.

 

 

ПЕСМЕ СНОВА

 

67

 

Не оперишем често. А кад то чиним

људи се и те како забезекну.

Болничарке се чудом чуде. Пребледе.

Пацијент се враћа у живот, ил нешто слично.

Разлог што чешће не оперишем (цитирам)

јесте: створен сам за неуспех

због жене & синада зарађујем мање.

Г. Костурићу, то ми је јасно.

За те вам операције захваљују, зар не,

а не плаћају?Тачно.

Ретко сте тако разборити.

А сада још имамо и проблеме са светлом:

 

приморан сам да у најцрњем мраку

изводим најосетљивије захвате

на себи самом.

Г. Костурићу, ви ме ужасавате.

Није ни чудо што вам не плаћају. Хоћете ли умрети?

Е, мој

            пријатељу, у томе успео сам. Касније.

 

            Превели с енглеског Срба Митровић и Милан Ђорђевић

 

 

РЕЈ ДЈУРЕМ (1915 – 1963), САД

 

 

РЕХАБИЛИТАЦИЈА РАТНОГ ИНВАЛИДА

 

 

Та нога, докторе, што сте ми је дали –

Сасвим ми је таман, ал` јој нешто фали.

 

Докторе, докторе, молим вас ко Бога:

Мени треба црна ортопедска нога.

 

Отишо би` кући, на Југ, ал` не могу –

Мрштиће се белци на овакву ногу.

 

Докторе, докторе, молим вас ко Бога:

Мени треба црна ортопедска нога.

 

            Превео с енглеског Драгослав Андрић

 

 

ХИЛДА МОРЛИ (19161998), САД

 

 

ВЕЛИЧАЊЕ

 

 

Болница

у њој сваки живот почиње

и завршава

Мали дечак

жели да види своју новорођену сестру

Старица ослоњена на штап

једва

хода

једино

успева да споро гега

дошла је да види

неког ко је јако болестан

Рекли су ми:

„Ви сте кћи – морате ући

да је идентификујете.”

„Не плашите се”

рече жена Рабина – „то је ваша мајка.”

А напољу, ветар и сунце се њишу

у заједничком плесу. Готово никад у миру,

Јануар – пролеће Медитерана,

њено тело

умотано у мртвачки покров однето је на небо

на одру

4 човека певају

опело и славу Господу, који ствара живот, који ствара

све ствари,

који ствара

смрт

 

            Превела с енглеског Ивана Максић

 

 

ХУЛИЈА ДЕ БУРГОС (19171953), Порторико

 

 

ПЕСМА ИНТИМНЕ АГОНИЈЕ

 

 

Ово срце моје, тако отворено и тако просто,

као да је извор испод мог плача.

 

То бол је који мирује подаље од смрти.

Бол очекивани... очекивани... очекивани...

 

Сви часови пролазе са смрћу у раменима.

Ја сама продужујем мирна са сенком својом у наручју.

 

Не престаје да ми бије предвечерје у очи,

ни живот да ме обара као уморно стабло.

 

Ово срце моје које ни само себе не чује,

које ни себе не осећа од толике мене и дарежљивости.

 

Колико ли сам га пута виђала на стазама непотребним

како скупља варке ко језеро озвездано!

 

То бол је који мирује подаље од смрти,

бол саздан од класја и преотетих снова.

 

Верујући да сам галеб, виђати ме како размеђујем лет,

предајући се звездама, затицати ме у бари.

 

Ја увек веровах да ћу моћи разголитити своју зебњу

само пуштањем моје душе да кружи међ звездама!

 

О, тај бол мој што мирује подаље од смрти!

Ово срце моје тако отворено и дарежљиво!

 

            Превео с шпанског Бранислав Пелевић

 

 

ДУШАН КОСТИЋ (1917 – 1997)

 

 

ТАМНЕ СУ МОЈЕ РИЈЕЧИ

 

 

Тамне су моје ријечи, све тамније,

гладне су моје очи, све гладније,

од шибља ноћи станка немам;

ружне су моје псовке, све ружније,

тужне су моје лађе, све тужније,

куд се то спремам?

 

На некој грани трава расте,

на некој ливади грање пласте

(зле воде гмижу наопако);

над хумовима дивљач лове,

по хумовима звијезде плове

– зашто је тако?

 

Горко ми небо кроз косу рије,

простором мојим лишће гњије,

јаблана немам.

Тамне су моје ријечи, све тамније,

тужне су моје лађе, све тужније,

куд се то спремам?

 

 

ХОЗЕ ЛУИС ХИДАЛГО (19191947), Шпанија

 

 

КОБ

 

 

Родих се међу мртвима и мој живот

само је сјећање на њихове душе,

које, споре и у сну, струје кроз моју крв

и разносе је над овим слијепим свијетом.

 

Земља остаде далеко, моје коријење

не зна за свјежину која у њој пјева.

Тијело је моје од невидљива пепела.

Мртви земљини ме растављају.

 

Хтио сам бити свјетлост посебна сјаја,

са зором свакога дана горјети,

бити звјезда ноћи, вјечно млада,

која, самотна, сама од себе блиста.

 

Али ево, нисам сам, моје живо биће

увијек мртве носи у својој утроби.

Умријет ћу као сви и мој живот

бит ће тамна успомена у другим душама.

 

            Превео с шпанског Никола Милићевић

 

 

ЈУРЕ КАШТЕЛАН (1919 – 1990), Хрватска

 

 

ТИФУСАРИ

 

1.

 

Бројим стопе на бијелом снијегу. Смрт до смрти.

Смрт су стопе моје.

Смрт до смрти.

Смрт су стопе моје.

 

Свака

иде

своме гробу.

 

Свака иде своме гробу.

 

ко извори

своме

мору.

 

Свака иде своме гробу.

 

 

АЛЕН БОСКЕ (19191998), Француска

 

 

ОЛУПИНА

 

 

Ја сам још само олупина:

екцем, тумор на левом оку,

проширење вена на врату,

мождани удар у тренутку љубљења.

Ја сам још само шкработина:

дифтонг натеран на ћутање,

реч која неће да преведе

важност ствари,

библија забрањена одраслима.

Ја сам још само тај сенилни господин

који копни

не осећајући потребу да постоји.

 

 

ХИРУРГИЈЕ

 

 

Ево долази време хирургија.

Између моје жучне кесе и мојих плућа,

пронашли су једну израслину:

после дугог сна,

то је моја душа, знам, почела да расте.

Био бих вам захвалан

да је не одсечете.

Кажете ми такође: "Срце вам је сувише крупно;

у сваком трену ризикује да се у парам-парчад разлети.

Сад ћемо му смањити обим."

Мада сам неупућен,

имам своје мишљење:

надима се од моје најбоље песме,

неодлучне, болешљиве, сурове.

Будите љубазни, не дирајте га.

Ево дошло је време аутопсија.

 

            Превела с француског Мирјана Вукмировић

 

 

МИХАЕЛ ГУТЕНБРУНЕР (19192004), Немачка

 

 

ПАЦИЈЕНТ

 

 

Кад је ђаво умирао

лекари се окупише око његове болничке постеље.

Испрегледаше га спреда и испрегледаше га од позади,

ослушнуше му плућа и измерише крвни притисак

и хтедоше да му сувишни орган његовог репа

уклоне хируршким путем.

Тада ђаво задрхта и тихим гласом замоли:

оставите ми реп, а ја ћу вас учинити мојим

наследницима.

Дадоше му много медикамената

и инјекцију Дипсохидрола.

Један човек у белом мантилу прошапута другом:

Господине колега, ut alilluid fieri vedeatur….

Други човек у белом мантилу прошапута:

Medicis praesintibus diabolus non moritur.

Тада се ђаво у себи насмеја

и поче да оздравља.

 

Превео с немачког Златко Красни

Comments