ЂУЗЕПЕ УНГАРЕТИ (1888 – 1970), ГАБРИЈЕЛА МИСТРАЛ (1889 – 1957)

поставио/ла Miroslav Lukić 09.05.2014. 09:32   [ ажурирано 19.01.2017. 03:37 ]
ЕРНСТ БЛАС (18901939) ,

 

ЂУЗЕПЕ УНГАРЕТИ (18881970), Италија

 

 

АГОНИЈА

 

 

Мријети као шеве ожедњеле

на фатаморгани

 

Или као препелица

прешавши море

на првом жбуњу

јер јој се

више не лети

 

Само да се не живи тугујући

попут ослијепљена чешљугара

 

(19141915)

 

            Превео с италијанског Младен Machiedo

 

 

ГАБРИЈЕЛА МИСТРАЛ (18891957), Чиле

 

 

ПЕСМА О СИНУ

 

II

 

У тридесетој ми слепоочје мраморно шара сада

прерано сазрели пепео смрти. С мојим даном

ко вечна поларна киша капљући пада

горчина са сузом, лаганом, хладном и сланом.

 

Док пржи пламен бора, ја смирена стојим

мотрећи твоју нутрину и мислим шта би био

мој син, дете са уморним устима мојим,

горко моје срце и победе мој глас мио.

 

А с твојим срцем, плодом отрованим,

и усне би ти биле по други пут презрене.

Четрдесет луна он снио не би на грудима ми,

да си, за себе желећи га, напустио мене.

 

У којим ће се вртима цветним, и водама живим,

прати, у пролеће, његова крв од мога бола,

ако тужна бејах у пустарама и земљама милостивим.

и цело тајно вече ако би венама мојим наставио говор да кола.

 

И ужас да ће ми једном, са усне сажижуће

злобом, канути оно што оцу мом рече, а то је:

"Зашто је плодно било лице твоје вапијуће

и што се нектаром заситише груди мајке моје?"

 

Уживам горко када спаваш доле, сред лога

свог заборава, а син руку не стиже

да ми љуља, због спавања сам без посла свога,

и спуштам купину дивљу без савести гриже.

 

Не склопила око видим ли да грозницу моју без речи

проноси лицем својим, док с умом који суста

кроз смрт ослушкујући клечим

смрвљених колена, искривљених уста.

 

А починак божји к мени ни да крене:

злобници ми направише рану од невиног тела

и кроз вечност исцеђују моје вене

по мојој деци заносних очију и чела.

 

Блажене моје груди што људе моје скрише,

благословена утроба у којој ми раса мре!

Лице моје мајке неће светом ходити више

ни њен глас над ветром прометнут у mizerere!

 

Обновиће се сто пута шума у пепео претворена

и пашће стотину пута, под секиром, зрела.

Падаће не да ме подигне у месецу жетвеног плена,

јер са мном улазе моји у ноћ што траје цела.  

 

И као да плаћају какав дуг расе,

ко кошницу ми болови дубе груди снене.

У сваком трену који пролази ја живим вечне часе;

ко река к мору, отичу моје горке вене.

 

Мртвацима мојим јадним на смираје око поиграва,

са страшном жудњом пошто већ слепе у мени.

Усне ми се море од ватрених молитава

што песмом надиру мојом пре но ме ћутња засени.

 

Не сејах због амбара свог, не поучавах да тиме

измолим милосрђе за последњи час страшни,

када мој сломљени врат не буде могао издржати ме

и рука ми не буде могла одмерити чаршав лагашни.

 

Нахраних синове туђе, амбар прелих

божанским класјем, и само још Тебе чекам затим.

Оче наш који си на небесима, умрем ли

ове ноћи, просјачку моју главу прихвати.

 

            Превео с шпанског Бранислав Прелевић

 

 

ЕРНСТ БЛАС (18901939), Немачка

 

 

ЧОВЕК СЛАБИХ ЖИВАЦА

 

 

Чела разједена од снова и јада,

С телом које бедно од очаја виси

О једној жици коју ђаво мрси

Тако трчи дугим улицама града.

 

Освињени момци који цесту мету

Спрдају се њему; он певајућ цвили:

"Да, дада, да! Они су са снаге чили!

Мени никад неће на овоме свету

 

Нека жена родит` дете!" Ко шлајм месец лежи

На сомоту тамном ове ноћи стравне.

Као ембриони трзају се звезде јавне

О некој невидљивој пупчаној врежи.

 

Палацају курве затворених уста,

Курве што га благо увлаче у мрак.

Њега плаше замршена црева, бол и смак,

Ножеви жигола, грдна пашчад пуста.

 

            Превео с немачког Срдан Богосављевић

Comments