ДЕНИЗ ЛЕВЕРТОВ (1923 – 1997), МИРОСЛАВ ХОЛУБ (1923 – 1998)

поставио/ла Miroslav Lukić 27.06.2014. 12:35   [ ажурирано 08.01.2017. 09:34 ]
ВИСЛАВА ШИМБОРСКА (1923 – 2012),  ЈЕХУДА АМИХАЈ (1924 – 2000), АЛЕКСАНДАР ТИШМА (19242003) , ДОНАЛД ЏАСТИС (19252004),  МАНОЛИ АГНОСТАКИ (1925 – 2005), ИНГЕБОРГ БАХМАН (1926 – 1973),
РОБЕРТ КРИЛИ (19262005),  ЏЕМС РАЈТ (19271980), ХЕРТА КРЕФТНЕР (19281951),
ЕН СЕКСТОН (19281974)СЛОБОДАН МАРКОВИЋ (1928 – 1990)

ДЕНИЗ ЛЕВЕРТОВ (1923 – 1997), САД

 

 

ПЕСМА О ЛУДИЛУ

 

 

Драго ми је сопствено лудило.

Ја, која сам готово увек била најздравија међу пријатељима,

којој су други долазили ради утехе,

сада у својим грудима (које изгледају стидљиво и неуко,

                        које не изгледају као да је млеко из њих текло,

                        а године прођоше),

гајим змију отровницу.

                        Здраво мала змијо бескорисног трајања

што ме можеш убити,

што ме уједаш својим зубима

узалудности.

 

Ја, коју други воле

због искрености,

којој је живот био истински дах

                        добре вере,

заборавила сам како да раздвојим радост од горчине.

 

Драги мој, драги,

плави отрове, зелени болу у глави.

како да се излечим против сопствене воље?

 

            Превео с енглеског Бранислав Соломун

 

 

МИРОСЛАВ ХОЛУБ (19231998), Чешка

 

 

СТВАРАЛАЧКО ТРАЈАЊЕ

 

 

Под вечерњом лампом

пријатна шкрипа и крцкање

артериосклерозе.

 

            Иза прозора у лањској трави

            љубав,

            као преврнути

            баштенски сто

                        на који

                        снег будаласто пада

                        и топи се.

 

            Превео с чешког Драгутин Вујановић

 

 

ВИСЛАВА ШИМБОРСКА (1923 – 2012), Пољска

 

 

ИЗВЕШТАЈ ИЗ БОЛНИЦЕ

 

 

Извлачили смо шибице ко да пође к њему.

Извукли су мене. Устао сам од стола.

Ближило се време посета болници.

 

Није ми одговорио на поздрав.

Хтедох да га узмем за руку – он је повуче

као гладан пас који не да кост.

 

Изгледао је као да се стиди умирања.

Не знам о чему се говори таквима као што је он.

Размимоилазили смо се погледима као на фотомонтажи.

 

Није молио ни остани ни иди.

Није питао ни за кога од нашег друштва.

Ни за тебе, Болек. Ни за тебе, Толек. Ни за тебе, Лолек.

 

Заболела ме глава. Ко коме умире?

Хвалио сам медицину и три љубичице у чаши.

Причао сам о сунцу и гаснуо.

 

Како је добро што постоје степенице низ које се стрчава.

Како је добро што постоји капија која се отвара.

Како је добро што ме чекате за нашим столом.

 

Болнички задах тера ме на повраћање.

 

            Превео с пољског Петар Вујичић

 

 

ЈЕХУДА АМИХАЈ (1924 – 2000), Израел

 

 

ТО ДЕТЕ ЈЕ БОЛЕСНО

 

 

То дете је болесно. Киша која је донела „благослов пољима“,

Њему је донела болест. Кашље ноћу,

Његова грозница кува у њему као да ври

И греје целу кућу за породицу.

 

Он ће се попети на планину Господову и ја ћи сићи са ње,

Он одржава удаљене свеће својим дахом.

 

Мерим му температуру.

Сам сам као топломер:

жива изнутра а споља глатко и тихо.

 

То дете је болесно. Желим да будем

Млада мајка. Морам да пређем две препреке

Јер ја сам отац и старим,

Али ипак ћу успети,

Ако само будем имао времена.

 

            Превео с енглеског Милош Комадина

 

 

АЛЕКСАНДАР ТИШМА (19242003)

 

 

ЗАБРАЊЕНЕ ИГРЕ

 

 

Нема осмишљеније

ни у обртима истанчаније

игре

него што је посматрати на себи

развој оне болести

која ће за нас

бити смртна:

 

почев од тренутка

кад по општепознатим симптомима

на основу слутње

или наслеђа што га читамо

из смртовница предака

већ установимо њену врсту

место деловања и интензитет

и уверимо се  да је у стадију

кад лекови и ограничавања

могу само да одлажу;

 

па хватамонепримећено

док редовни дан одмиче

нежне сигнале бола

и с погледом изврнутим већ

ка оном последњем послу

напуштања отпора

прорачунавамо

рок што нас од њега дели

одлучни да му не препустимо

ни дана

али да га и не померамо

предалеко

у френезију хладних додира.

 

 

ДОНАЛД ЏАСТИС (19252004), САД

 

 

ПРЕБРОЈАВАЊЕ ЛУДАКА

 

 

Овоме навукли кошуљу,

овога пустили кући,

овоме дали хлеба и меса,

ал` не хте ни да куша,

а овај јечао Не Не Не Не

по цео дан.

 

Овај гледао у прозор

као да зури у зид,

овај видео причине

овај појаве стварне,

а овај јечао Не Не Не Не

по цео дан.

 

Овај умислио да је птица

овај да постаде пас

А овај је мислио да је човек,

обичан човек,

и јечао, јечао Не Не Не Не

по цео дан.

 

            Превео с енглеског Раша Секуловић

 

 

МАНОЛИ АГНОСТАКИ (1925 – 2005), Грчка

 

 

МРТВАЦ

 

 

Стигли су први телеграми

Стале су штампарске пресе чекајући

Објављене су формалности код надлежних власти

 

Али мртвац није умро у одређено време

 

Сви су ставили црне кравате,

Пред огледалом су испробали уцвељену позу

Зачули су се први јецаји, тужне похвале.

 

Али мртвац није умро у одређено време.

 

На крају су се часови претворили у дане

Оне ужасне дане ишчекивања

Пријатељи су почели да протестују

Позатварали су канцеларије, прекинули са исплатама

Деца су им бесциљно лутала улицама

А они су гледали како цвеће вене.

 

Али мртвац није умро у одређено време.

 

Толико је ствари које се не дају предвидети

Толико је неоцењивих последица, толико жртава,

Код којих надлештава да протестујеш, где да викнеш?

 

А мртвац није умро у одређено време.

 

            Превеле с грчког Ксенија Марицки Гађански и Елени Скопетеа

 

 

ИНГЕБОРГ БАХМАН (1926 – 1973), Аустрија

 

 

CURRICULUM VITAE

 

 

Дуга је ноћ,

дуга за човека

који не може да умре,

чије огољене очи дуго посрћу

испод уличних светиљки, чији вид,

алкохолом помућен, немо гасне,

и кога чак ни задах крвавог меса

испод његових ноктију

не омамљује, дуга је,

о Господе, ноћ.

 

Никад нећу оседети,

јер сам испузала из крила машина,

Црвена Ружа ми је катраном чело и главу

премазала, одавно су јој удавили

снежно белу сестру. А ја, поглаварка,

корачала сам градом

од десет пута сто хиљада душа, газила

по душама-мокрицама испод кожног неба на

којем је хладно висило десет пута сто хиљада

лула мира. Често сам

прижељкивала анђеоски мир

и ловишта, пуна

немоћног крика

мојих пријатеља.

 

Раширених ногу и крила,

бела попут сите, младост је прешла преко

мене, преко смрдљиве локве, преко јасмина

и отишла у огромне ноћи, односећи тајну

квадратног корена. Сваког часа на мој прозор

налећу древна предања о смрти;

млечике ми дајте и у ждрело ми

налијте смех

предака мојих, кад у сну

паднем преко фолијаната,

срамно сањајући

да нисам кадра да мислим,

да се играм кићанкама

из којих змије миле.

 

И наше су мајке сањале

о будућности својих мужева,

гледајући у њима моћнике,

револуционаре и самотнике,

али тек после очитане молитве, кад су се

у башти сагињале над пламеним коровом

заједно с брбљивим

дететом своје љубави. Мој тужни оче,

зашто тада нисте ћутали

и мислили о ономе што ће доћи?

 

Изгубљене у огњеним водоскоцима,

у ноћи (проклето дуга је ноћ)

крај тешког оруђа које не пуца,

под изливима

Жутичавог месеца, његовом чемерном

светлошћу, саонице јуре преко мене

(не задржавам их),

лете трагом сна о моћи,

односећи улепшану историју.

није ми се ово догодило у сну, већ на

            јави:

дуго сам блудела сред слеђених скелета, али сам

ипак нашла пут и вратила се кући; око руку и ногу

свила сам бршљан и сунчевим остацима

почела да белим развалине.

Славила сам велике празнике,

и тек по изговореној молитви

ломила хлеб.

 

У разметљивом времену

мора се брзо ићи од једне светлости

ка другој, из једне земље

у другу, испод дуге,

с врхом шестара у срцу,

узимајући ноћ као пречник.

Поглед далеко сеже. С брдâ

виде се мора, у морима се брда

назиру, а између облака

лелујају се звона

невидљивог света. Чијег света –

забрањено ми је да знам.

 

Догодило се то једног петка –

постила сам за спасење свог живота,

ваздух је капао из лимуновог сока,

а у грлу ми је застала рибља кост –

у распореној риби нашла сам прстен

који је, бачен приликом

мог рођења, пао и потонуо

у реку ноћи.

Бацила сам га назад у ноћ.

 

О, да се нисам плашила смрти!

Да сам нашла реч

(не бих је испустила);

да ми душа није зарасла у чкаљ

(угасила бих сунце);

да ми жеђ није морила уста

(не бих пила воду с дивљих извора);

да нисам трепавице подигла

(не бих разазнала столећа).

Куда су одвукли небо?

Да ме земља није носила,

одавно бих већ лежала тамо

где ме ноћ жели,

пре него што ноздрве надува

и подигне своје копито

за нове ударце,

за вечни ударац.

Вечна је ноћ.

И дâна више нема.

 

            Превео с немачког Божидар Зец

 

           

РОБЕРТ КРИЛИ (19262005), САД

 

 

ОПЕРАЦИЈА

 

 

У суботу рекох биће ти боље у недељу.

Упорност је била део помирења.

 

Очи су ти отекле, сиво

светло је висило над тобом, била си страшна.

 

Моје уплитање је само једна стара

обична веза.

 

Окрутно је, окрутно описивати

оно што нема разлог да се описује.

 

Превео с енглеског Владислав Бајац

 

 

ЏЕМС РАЈТ (19271980), САД

 

 

МРМЉАЊЕ КРАЈ КОЛЕВКЕ ГЛУВОГ ДЕТЕТА

 

 

"Како ће чути школско звоно

Што строго заводи редослед сати,

И потрчати по свежој трави

Где кликћу чворци? Како да схвати

Да тај дан неће да се врати?"

 

Неко на часовник поглед ће дићи,

Упитно, у знак да крај је бдењу;

Дете ће видети брезове гране

Како шапућу, у поверењу,

Погнуте, док се мрак шуња по стењу.

 

"Јутром да устанекако ће знати?

Мајка му треба, да не касне,

Да буди друге, да џара ватру

Пре него што ноћашње угљевље згасне,

А њега не буде граје гласне."

 

И кожа осећа светлост са неба,

А сећате секолико јуче

Осећали сте да зора свиће;

Ватра би знала да нас извуче

Право из постеље камо треба.

 

"Тохајде, де. Већ ћеш се снаћи

За ово или оно. Мада,

Шта да се ради кад прст посече?

Ил` запевуше црвендаћи

И као анђели прхну до хлада?"

 

Схватиће шта је бол. А та птица

Ионако се јавља кад се већ смрачи

Ко да је не чухбиће ми израз лица.

Пригрлићу га, придићи, опеваћу му сне,

Било да чује моју песму ил` не.

 

            Превео с енглеског Драгослав Андрић

 

 

ХЕРТА КРЕФТНЕР (19281951), Аустрија

 

 

СВИРЕПА ЈУТРА

 

 

Јутра су као замаси мачем

кроз црне и зелене

биљке ноћи.

Кад њихове једре стабљике

шуштећи попадају,

истичу слатки мириси

и горки сокови,

и њихово цвеће су снови

и спадају са нас

док се нагињемо над лаворе

и давимо се у хладној води.

 

            Превео с немачког Бранимир Живојиновић

 

 

ЕН СЕКСТОН (19281974), САД

 

 

САМОУБИСТВЕНА БЕЛЕШКА

              Говорите ми о нарцизму, али вам одговарам да је то начин мог живота
                                                                                      Арто

              Од овог трена, дајте да некако завештам св
е  остатке мојим кћерима и кћерима њиховим
                                                                                   Аноним


Боље,
без обзира на црве, говорити
копиту коњском у пољу;
боље,
без обзира на расцват девојачки
крв девојчину проливати;
боље да су ме
што пре, некако, бацили
у стару собу.
Боље (неко рече)
не бити рођен,
а далеко боље
не бити рођен двапут
у тринаестој
где је пансионат
сваке године у спаваћој соби
захватала ватра.
Драги пријатељу,
мораћу да тонем са стотинама других
малим лифтом у пакао.
Да будем светло ствари.
Као унутар смрти
да неко изгуби сочива.
Живот је за пола увећан.
Риба и сове од данас свирепи су.
Живот се клати напред и назад.
Чак ни осе не могу очи моје пронаћи.

Да,
очи које су биле управљене једном.
Очи које су заиста будне биле,
очи које причаху целу причу

сиротих глупих животиња.
Очи које су проболи
мали нокти из главе,
светло плави пуцњи.
А једном бејах са
устима ко чаша,
боје глине ил боје крви,
отворена попут лукобрана
за изгубљени океан
и отворена ко омча
за прву главу пристижућу.

Једном некада
моја глад постоја за Исуса.
О моја глади! Глади моја!
Пре но остари
мирно одјезди он у Јерусалим
у потрази за смрћу.
Овај пут
свакако
не питајте за разумевање
па ипак надам се и сви остали
окренуће главе кад ненадна риба праћне се
површином Језера Ехо;
када је месечина,
та дубока напомена гласно се јави,
заболи неку зграду у Бостону,
кад је одиста лепо полежати заједно.
Мислим на ово, сигурно,
и мислила бих о томе далеко више
да нисам ... да нисам била
од те старе ватре.

Могла сам признати
да сам кукавица само
која јеца ја ја ја
и не спомиње мале комарце, мољце,
околностима присиљене
да сисају електричне сијалице.
Али, сигурно знате да свако има смрт,
своју сопствену,
која га чека.
Тако да идем сад
без старости ил болести,
дивље, али тачно,
знајући најбољи свој пут,
нијана ко играчка на магарцу којег јашем све ове године,
никада питајући: "А куд идемо?"
Јахање ми смо били (да сам само знала)
у свему томе.
Драги пријатељу,
молим те, не мисли
да визуализујем свирку гитаре,
или да отац мој сабира своје кости.
Не очекујем ја ни уста мајке чак.
Знам да умирах раније

једном у новембру, једном у јуну.
Како је чудно јун одабрати опет
тако конкретан, са зеленим грудима и стомацима.
Наравно, гитаре свирати неће!
Змије сигурно ништа неће приметити.
Њујорк не жели ум.
Ноћу, слепимиши тући ће о стабла,
знајући све то,
видећи оно што сав дан осећаху.

            Превео с енглеског Владимир Јагличић

 

 

АНА КОЈА ЈЕ БИЛА ЛУДА

 

 

Ана која је била луда,

имам нож под пазухом.

Када стојим на прстима, ја тапкам поруке.

Јесам ли некаква зараза?

Да ли си због мене полудела?

Да ли су се због мене звуци покварили?

Да ли сам ти ја рекла да се извучеш кроз прозор?

Опрости. Опрости.

Реци да нисам, не.

Реци не.

Реци.

Причај молитве Богородици на нашем јастуку.

Узми ме, неспретно дванаестогодишње дете

у своје спуштено крило.

Шапући као маслачак.

Поједи ме. Поједи ме као пудинг.

Узми ме унутра.

Узми ме.

Узми.

Дај извештај о стању моје душе.

Дај ми исцрпну изјаву о мојим делима.

Уручи ми жандара у проповедаоници и дозволи да прислушкујем.

Стави ме у узенгије и излечи излетнике.

Наброј моје грехе као списак из пиљарнице и дај да их купим.

Да ли си због мене полудела?

Да ли сам ти ја подигла слушалицу и пустила звук сирене кроз њу?

Да ли сам ја отворила врата бркатим психијатрима

који су те вукли попут златних колица?

Да ли си због мене полудела?

Из гроба ми пиши, Ана!

Ниси ништа до пепела, али ипак

узми Паркер пенкало које сам ти дала.

Пиши ме.

Пиши.

 

С енглеског превела Ивана Максић

 

 

СЛОБОДАН МАРКОВИЋ (1928 – 1990)

 

 

БОЛНИЦА СВ. МАГДАЛЕНЕ

 

 

Још који час изнеће ме у миру. Ко зна шта ми је било.

Јадранско море и њене очи су једно.

Ја се са њима спајам у непознато.

Друго је јутро тек. Trieste гори разнобојно.

Нека удовица скида са зида слику венчаног мртваца

и качи нову одушевљено поред благе Мадоне.

Ко сам ја сад, овог јутра у децембру.

Зашто сам пошао на своје гробље, у Дечане.

Али, гле, изнеше ме из воза.

Смрт је путовала са мном у истом купеу.

Каква луда вожња белим колима на носилима,

Са празним џеповима и главом пуном златних риба,

девојке Италије нису ни слутиле какав кнез је пио

ламбруско албама

и певушио за шанком путујући за Cinecitta.

Још који час, изнеће ме у миру.

Пошто сам без вере ни кап молитве неће дати.

Никога немам да му јавим како се спремам на пут.

Облачим дугу кошуљу свог дивизона, болнички, црни огртач,

а по кревету се котрљају мандарине

и на сточићу под луком прозора,

циклећих витража чами куглоф Слободне браће цркве Св. Павла.

Али, и звона златна да ми даду, не бих се утешио.

Мени треба мед и липа у завичају. Риба у скоку. Вук у бунилу.

Бистро око бунара. Мени треба БУЛЕВАР несразмеран као и моја душа.

Мени треба реч с којом сам се пробудио на свету.

Ја утеху не тражим..

 

* * *       

Трећи пут у години 1958, умирем на разним местима.

Хотелима. Свратиштима. Возовима. Болницама.

А никако ме не носе.

Посетилац тамног чела послао ми је већ по други пут,

званично визит-карту.

Часна сестра зна кад ће он наићи, али је нема пред

тајнама овог света.

Још који час...О, само да се претходно уредим.

Децембар је бели месец. Треба на одору бити леп.

Јер, проћи ће поред мога мира поворка жена у жалости.

И свака ће по једну сузу да остави у малом венцу.

Comments