ПЕСМОВНИК

Миљурко Вукадиновић, Душан Стојковић
НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ : антологија песама о болести, болницама, болу....
Београд: Фондација Солидарност Србије, 2014.... - 763 стр.; 25 цм. Тираж 500.
ISBN 978 -86-912429-8-5
COBISS.SR-ID 20588012
Уредник:Милош Јанковић.
==== Уреднику  овог сајта, Лукићу, јављају се читаоци, међу њима и потенцијални купци ове антологије песама о болести. Али, Лукић и Заветине нису издавачи ове књиге. Заветине само препоручују ово издање.  Купци могу иначе да се обрате једном од аутора ове антологије, Господину Миљурку Вукадиновићу - уколико још увек има непродатих примерака, на следеће бројеве телефона: 060 5225 777 и 011- 2626 278  (радним даном после десет часова пре подне до 15 ч)
 ....

Песмовник, или, ако баш хоћете - цветник садржи песнике из 52 земље света: Србија, Република Српска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Словенија, Хрватска, Македонија, Хелада, Грчка, Рим, Италија, Египат, Индија, Француска, Енглеска, САД, Италија, Шпа-нија, Португалија, Русија, Пољска, Чешка, Словачка, Румунија, Бу-гарска, Ирска, Немачка, Индонезија, Саломонска острва, Месопота-мија, Шведска, Данска, Норвешка, Холандија, Швајцарска, Аустрија, Бразил, Аргентина, Никарагва, Мексико, Перу, Јапан, Чиле, Турска, Мађарска, Сенегал, Финска, Порторико, Канада, Израел, Либан, Ни-герија, Кенија... Бројка је теже одредљива јер није коначна, па ово-ме списку треба придодати усмену и/или првобитну поезију мно-гих народа и племена на великом простору и на великој временској удаљености, као и хебрејску књижевност, песништво Ескима и америчких Индијанаца.

О ширини подухвата најбоље говори чињеница да су састављачи консултовали назначајније антологије из нацио-налних песништва, разне тематске антологије и хрестома-тије из бројних књижевности а које су биле доступне и при-сутне на бившем југословенском простору у преводима, потом поприличан број часописа, чак и сарадњу са појединим преводиоцима. Поменимо овде саме оне који су специјално за ову прилику превели један леп број песама: и Владимиру Јаг-личићу, и Светиславу Травици, и Бојану Белићу и Закију Шал-тафу састављачи дугују велику захвалност. Иначе, антологија окупља око 140 преводилаца, а у Каталогу преводилаца срешћете њихова драгоцена имена. ... (Из поговора Лепа болест и све друге... - стр. 759)

КРИСТОФЕР ОКИГБО (1932 – 1967), ЈАН ОНДРУШ (1932 – 2000)

поставио/ла Miroslav Lukić 17.07.2014. 05:27   [ ажурирано 08.01.2017. 08:50 ]

СРБОЉУБ МИТИЋ (19321993), БОЖИДАР ТИМОТИЈЕВИЋ (19322001) ,  ТОМИСЛАВ МИЈОВИЋ (1932),  ВЕСНА КРМПОТИЋ (1932) ,   НИКИТА СТАНЕСКУ (1933 – 1983),  АЛЕКСАНДАР РИСТОВИЋ (1933 – 1994), ЈОВАН ХРИСТИЋ (19332002) ,  ДУШКО ТРИФУНОВИЋ (19332006),  ФРАНЦЕ ФОРСТНЕРИЧ (1933 – 2007), ПИТЕР ОРЛОВСКИ (19332010),  ДОБРОСЛАВ СМИЉАНИЋ (1933),  БРАНКО МИЉКОВИЋ (1934 – 1961), 
ВИТОМИР НИКОЛИЋ (1934 – 1994) ,  ПЕТРЕ М. АНДРЕЕВСКИ (19342006),  ГЕНАДИЈ АЈГИ (1934 – 2007),
ВЛАДА УРОШЕВИЋ (1934),  МАРК СТРЕНД (1934),  МОТОО АНДО (1934)

КРИСТОФЕР ОКИГБО (19321967), Нигерија

 

 

Звезде су отишле...

 

 

Звезде су отишле.

Небо кроз монокл

испитује свет доле.

 

Звезде су отишле,

а јагде сам?

 

Извите се, извите се, о антене

да зграбим овај час

 

испуњавајући сваки тренутак

сломљеном елегијом.

 

            Превела с енглеског Нина Живанчевић

 

 

ЈАН ОНДРУШ (19322000), Словачка

 

 

ИЗ БОЛНИЦЕ

 

 

Као нож те положили на сто.

 

И пошто си отворен због сопственог грла,

у сочиву ко у огледалу видиш

своје лице наопако, које ће те убости,

 

осмехнеш се,

издаје те јецај,

 

шапнеш

викне

 

куцнеш

удари песницом,

 

о сопствену се слику погледом отимате,

о осмех као кресање шибицом,

 

не, с овим огледалом нема договора.

 

И пошто си отворен због сопственог грла,

одупри се рукама у висини лица,

 

увек ћеш бити Сизиф,

и камен који он подиже,

 

и јастребово крило,

и његово узлетање,

 

мета,

и пуцањ у мету,

 

сечиво,

и рез,

 

и на праг прибијен

ћутке ћеш дрхтати.

нагази!

Или прекорачи!

Врати се!

 

Ковачи ћекићима у ритму копита звоне,

сечива од руда усијају и њима

жуљеве режу са дланова

за јагодице биљних прстију девојачких.

 

То си ти, звонак,

распеван, ведар, јасан,

о чашу тихо звониш.

 

(Као нож те рупцем белим

обрисали од крви.)

 

            Превели са словачког Франтишек Липка и Љубомир Симовић

 

 

СРБОЉУБ МИТИЋ (19321993)

 

 

МУКЕ

 

IV

 

Црни ми ветрови до кичме дожилали

Па би да ме у горко месо таме

Пустог гурну

 

Да ми у глувој води тмине

Запаљени језик угасе

 

Да ми се никад више очи

До младе дуге

Не прикраду

 

Да никад више моје унакажено срце

Зубе не покаже.

 

 

БОГАЉ

 

 

Излизале ми се ноге од трчања за смислом,

просто се излизале,

као што ми је окаменио мозак од сањања

и као што ми је осмех избрисан

неспознајом.

 

Остале ми само руке,

само прсти и нокти велики

да копам по небу,

по неозледивом простору,

по црном месу глуве земље,

да изоштрим, не знам чега ради,

да изоштрим нокте.

 

 

ЈОЈА НА САМРТИ

 

 

Договарају се да убију Јоју

Договарају се да убију

Најстарију Циганку на свету

 

Договарају се црви и болест

И мôра што се попела на њених

Двестапедесет година

 

Три месеца Јоја гледа у греду

И не једе

И не пије

И не спава

Три месеца неће да умре.

 

 

ЧУМА

 

 

И пође морија чума

Просуше се далаци

И оспе зле

И гуке велике гнојаве

И неки жути

Печати по људима

 

Од магле опаке

Или од војске

Од урока

Или укуна

Изађоше болести

Видљиве и невидљиве

 

Народ је умирао

И није било времена

За укоп и за обреде

 

Звонари су на конопцима

Остајали да висе

Мртви и жути

 

Сабирали смо траве видарке

И траве басмуше

Траве за чајеве

И за кâд

 

Траве за мелеме

И за приљуб

Траве за разврг

И бајање

Али лека није било

И није

 

Усахнуше сви сокови надни

И оно мало народа

Побеже у правцу

Куда је одлазило сунце.

 

 

БОЖИДАР ТИМОТИЈЕВИЋ (19322001)

 

 

САВ СИ У БОЛЕСТИ

 

 

Сав си у болести а нигде немаш ране

нити у оку видљивог знака начетости.

Видим; бриди у теби васцели овај свет

и у твојој кости труну његове кости

а ти си непокретан и нем, но ипак ништа

не узимаш му за зло. Свакога јутра

бојиш се сванулог сунца и сваке вечери

кријеш се од месечине, а можда су баш они

лековите мађије неба за твоје немуште

ране, за твоје згрушане дворе и затурене

дане.

 

Рано си се препустио ћоравој тишини еона:

чело ти пресушен бунар, око тврди белутак

а у срце ти не могуко зна по којем паклу

лута! И све си око себе у тврду плехану кожу

уморну увио своју: небо си одеждно смрачио

димом стуљене зене, времену уз`о си мéне,

а на реку и птицу и зеленило шума

послао црне хрте свог затруњеног ума.

 

Где су ти оне родне и плахе обести смеха,

ведри пожари грла и хитре видре језика

с којима си често и звезде надмудривао?

Хоћеш ли икада моћи сећању свом да вратиш

покретне празнике трава, нечујне звекете зоре

и радост плаветне воде где некад било је море,

зачетак твог зачетка и моћну лекарију

на челу стврдле ти боре?

 

Сав си у болести а нигде немаш ране

нити у оку видљивог знака начетости;

видим: бриди у теби васцели овај свет

и у твојој кости труну његове кости

а ти си непокретан и нем јер сунце и небо

више немају лека за твоје скамењене ране,

за твоје неплодне дворе и посвађане дане.

 

 

БОЛНИЦА

 

 

Допирао је из даљине лик жене,

на јужни прозор паде јој ломна сенка:

из постеље дигоше тела млитава

не би ли пољупца њена допали.

 

У свили сва, у млечној и нежној кожи

иза окна у ваздуху је лебдела

и шетала као по башти шимшира,

грлећи празнину, љубећи нигдину.

 

Унезверена лица с друге стране,

с црвима у телу, с трулежом у глави,

пружала су руке без прстију, без лакта,

гребући својој тами њено пречисто лице.

 

 

ТОМИСЛАВ МИЈОВИЋ (1932)

 

 

СЛЕПИ ПЕВАЧИ

 

 

Слепи речима невиђено виде

И сликовито то изговарају

А они с видом као да се стиде

И речи им се у мук затварају

 

Слепи по речи у заум залазе

У изгубљено ишчезло отето

Проналазећи стазе и богазе

Кроз таму светлост свето и уклето

 

За слепе сваки трен је неизмерно

А како знају потрајати неће

Трен неизмерног прихватају спремно

 

Да сроче речи зарне и светлеће

За звучне слике песме виловите

За наша слепила очи видовите

 

 

ВЕСНА КРМПОТИЋ (1932)

 

 

ОД МОЈИХ СИ РАНА

 

 

Од мојих си рана сачињен

од мога лијепога лишаја

од исушених краста

од љусака отпалих с репа

од пера палих из крила

од батрљака

 

Ти и сјај

Ти и цват

Ти и лет и раст и прах.

 

Од мојих модрица Ти си бијел

од мојих чирева Ти си чист

од мога кашља и ожиљака

процвјетала гле ливада.

 

Свијет се пресвлачи у бол мој

у губу моју у лијепу хаљину

а Ти си тако у болест ми зарасто

да Ти се више не сјећам лица.

 

Ако оздравим доћи ћу

Теби и сјају

Теби и цвату

ако вас тада уопће буде.

 

Од мога гњилога ребра

Ти си постао

велик делија

 

од моје хроме ноге хрт си постао

недостижни

од мога сузнога ока заблистао си

 

од узде моје и решетке

Ти си слободан

 

од комада мојих цјеловит

 

Ти и сјај

Ти и цват

Ти и све чему служим

 

лијепи мој гноју

 

отпалу косу моју чешља сад друга драга

зуби се моји испали бијеле у туђим деснима

 

и тако, што даље идем све више се дивим

љепоти својих рана

на свима и свему.

 

 

НИКИТА СТАНЕСКУ (1933 – 1983), Румунија

 

 

ЕЛЕГИЈА ДЕСЕТА

Јесам

 

Болујем. Боли ме рана

од копита коња у трку добијена.

Тај невидљиви орган

који је без имена,

неслух и невид,

немирис, недодир,

између очију и бубне опне,

између прста и језика.

Нестаје га чим се вече пропне.

Вид ми најпре стиже, пауза потом,

нема таквог ока за оно што стиже,

а стиже, мирис, затим је тишина,

нема ноздрва за оно што стиже,

затим је укус, влажан тај дрхтај,

ничега опет,

затим бубне опне за лењиве

елипсе покрет,

па додир и миловање, клизање

поврх таласа расутог свег,

покрета свих залеђења,

на чијем је наличју снег.

Али, ја болујем. Болујем

од нечега што и вид је и слух,

од неке врсте ока, неке врсте ува,

којима ни векови не открише дух.

Тело као неолистала грана,

тело јеленасто,

у слободном простору што се слама

по законима којим се влада кост.

Нежне ми органе сфере

без заштите сасвим остави,

међ видом и слухом, од укуса до мириса,

зидове ми тишине стави.

Болујем од зида, зида којег стере

око-бубна опна, брадавица-њух.

Апстрактне ме звери

газе као ваздух.

Бежећи у страху пред непостојећим ловцима

које опет јури непостојећа глад.

Њихове утробе крик их сада отима

из непостојеће глади хлад,

и нађите  орган још неспуштен

у мрежњачу и бубну опну, у нерве, до меса,

вољи космичке празнине препуштен

и вољи небеса.

Орган пао ничице и испружен орган,

орган у идеје скривен, као благих зракова рој

у сфери, као кост  звана

калканеум, у пети Ахиловој,

смртно коју погоди срела;

тај орган који допире

изван строго мермерног тела,

свиклог тек да умре.

Ево ме, болујем од ране

коју замислити треба

између Поларне звезде

и звезде Канопус и звезде Арктурус

и Касиопеје с вечерњег неба.

Умирем од ране која није стала

на моје тело сво у ранама,

потрошеним у речима, царину светла

плативши на царинама.

Ево, лежим понад камења и стењем,

органи су скрхани, а маестро је, леле,

излудео, јер болује од ње,

од васељена целе.

Боли ме што јабука је јабука више,

болујем од коштица и од камених гора,

од четири точка, од ситне кише

метеорита, од мрља и од шатора.

Орган назван трава попасли ми коњи,

орган назван бик би ми прободен

муњом тореадора и зигуратом који

твоја је арена.

Орган мој Облак истопи се бео

у потопским кишама, муњевитим,

а орган Зиму, кад постајеш цео,

заувек ћеш одбацити.

Боли ме ђаво, и глагол, начисто,

бакар ме боли, млечика ме боли,

боли ме псето, и зец, и јелен исто,

дрво и даска, и декор голи.

Мене сад боли центар атома

и ребро које ме далеко држи 

границом тела –

од тела других, божанске сржи.

Болујем. Боли ме рана

коју носим као чинија

главу светог Јована,

у плесу чија је слава све силнија.

Не боли ме оно што не види се,

што се не чује, што не опроба укус,

што се не мирише, што не улази

у можданост уску

и скелетичну, мога бића,

свету једноставном на увид да стоји,

не трпећи друге смрти, сем смрти

коју измисли сама, да постоји.

Болујем не од певања,

до од прозора јер су разбијени,

од броја један ја болујем

који се изделити не да – ни

на две дојке, на две обрве,

на два ува, на две пете,

на две ноге у трку,

немоћне да лете.

Јер немогуће је делити на два ока,

две луталице, два грозда у бокору,

два лава који ричу, на два

мученика на ломачи, на одмору.

 

 

АЛЕКСАНДАР РИСТОВИЋ (1933 – 1994)

 

 

О СМРТИ И О ЈОШ КОЈЕЧЕМУ

 

 

Како ће бити чудна та моја смрт на коју мислим од

            детињих година:

старац једва покретљив излази из мале библиотеке

и нагиње се на једну страну док сасвим не клоне у

            зеленило травњака.

 

Имам разлога да верујем да ће се и мени догодити што и

            другима

док се пењем уза степенице носећи храну за вечерњи

            обед у најлонској кеси

и не осврнув се ниједном на ону која у тај час силази,

            главе у ситним коврџама и у хаљини за излазак.

 

Можда би то могла бити сасвим обична смрт у

            путничком вагону:

човек који је пажљиво гледао поља, брежуљке и снег

затвара очи, спушта руке у крило и не види више оно

            што је домалочас посматрао.

 

Покушавам да се присетим и других могућности, и ево

            ме још једном

преобучена у себе какав ћу тек бити у веселом

            друштванцету,

где након попијене чаше и смејући се падам под сто

            повукав за собом столњак и вазу са ружама.

 

Моја би смрт имала посве духовно значење

У каквом санаторијуму за умоболне међу планинским

            Венцима,

Док умиремо јадајући се један другоме у постељи са тек

            Пресвученим чаршавима.

 

Али, можда бих могао умрети сасвим другојачијом

            Смрћу од оне коју очекујем:

Уз кћер и жену и окружен књигама са сваке стране

Док напољу сусед покушава да упали мотор свог аута

            Који је преко ноћи изненадио снег.

 

 

БОЛНИЧКИ ДАН

 

 

Притајио се Авакум.

До ушију се покрио

шареним ћебетом.

 

Пада тих снег

и кроз прозор се виде

гавранови и оголело дрвеће.

 

Прошао је још један

болнички дан. Сестре вуку кроз ходнике

столове с точкићима.

 

А Авакум сања

поље с летњом травом.

И коњ зеленко је у пољу.

 

И у сну му се чини

да неко иза брда зове:

Авакумеее! Авакумеее!

 

А онда нема ни зеленка ни поља,

него хитре сестрице стављају

Авакуму бео покривач преко главе.

 

 

СТЕПЕНИШТЕ

 

 

Не води никуд, не долази

ни од куда. Али ја чујем

кораке некога који се пење

и кораке некога који силази.

Летњи мермер, дрвени држачи, понекад

нека упаљена лампа.

                                    И звук потпетица

тамо и овамо, куцање штапа,

шкрипутање лаковане обуће.

А онда и онај дечак

                                    у коме видим себе,

устрашен мраком на дну степеништа.

 

И ружа коју је неко испустио из руке.

Смрт, дакле.

 

 

ЗВУК ЗВОНА КАО ДА ДОЛАЗИ ИСПОД ЗЕМЉЕ

 

 

Неко иде пртином преко дворишта:

носи малу књигу под пазухом,

носи прибор за писање и јабуку.

 

А у гостинској соби, окружен званицама,

умире онај који је позвао званице:

душа му покушава да утекне, али не дају они око стола и постеље.

 

Девојка иде од једног госта до другог,

и како стане поред кога, добије ново лице.

Ево је преда мном танких обрва и са устима као крила црвеног лептира.

 

Онда самртник устане и седне на ивицу кревета,

отпије из чаше вино, па опет легне.

У собу долази дрводеља, носи метар и снисходљиво се осмехује.

 

А напољу је мећава, па се не види ни прст пред оком,

не види се ни црква ни звонара на брегу.

(Чује се звук звона као да долази испод земље.)

 

 

ЈОВАН ХРИСТИЋ (19332002)

 

 

У ТАВНИ ЧАС

 

 

У неки тавни час (а таквих је све више)

Седи сам у соби, коју сумрак полако испуњава

Као дим што се до тада вукао по баштама

Где пале тек опало лишће чекајући прве мразеве,

И не усуђује се да упали светло које му је на дохват руке.

 

За који час, чуће се кораци.

То неки бог долази да затвори врата

Још једне од соба његовог живота у који више никада неће ући.

 

Чека да се звук корака изгуби. Онда устане,

Упали светло и дуго стоји насред собе,

Пуне књига и хартија, што му је последња остала.

И зна да се више ништа од оног што је желео неће догодити.

 

И да ће почети да се догађа само оно чега се највише плашио.

 

 

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ (19332006)

 

 

Шок-соба је годинама била празна...

 

 

Шок-соба је годинама била празна

и чекала

Сад смо у њој на окупу

 

Ти си у мојој магли

као под мирном водом

коју помера мој повремени дах

од кога очекујеш ускрснуће

Преда мном

ти

и рајска долина Еуфрата

пуна маслина и микробиологије

 

Ти

може бити

плачеш нада мном

 

Пучином Панонског мора

никад није пловила лађа

 

Несрећни Парететис

 

Здраво да си велики рођаче

ледене хипотезе о Антарктику.

 

 

ФРАНЦЕ ФОРСТНЕРИЧ (1933 – 2007), Словенија

 

 

ОБДУКЦИЈА

 

 

Нашли су велики страх,

таму нагона

у брлогу рогова,

у пламену језика наоштрену крв,

тугу ћутљиву забодену у очима

као нож у рани

који мирује.

 

Нашли су жеђ,

мочвару и ноћ,

тежак мирис зноја

у кожуху – предворју пакла,

гола тела што плешу

и тамни грозд споловила.

 

Нашли су прву

и другу

и трећу љуску, у њој

бело тело као једарце,

закржљала ребра

и гомилицу мозга:

све бело

и ситно

као страва.

 

Неки су крикнули.

Неки су се смејали.

Неки су се чудили.

 

            Превео са словеначког Дејан Познановић

           

 

ПИТЕР ОРЛОВСКИ (19332010), САД

 

 

ПЛАЧ ГУБАВАЦА

 

 

Када сам био у Бенаресу

Индији у лето 1961. био сам

тако тако Учмао да сам

мало зазирао да удесим

и одем да видим како сироти болесни

недељом танки без ногу без руку без

прстију, само патрљци дроге

костима прстију чепркају уоколо.

Помало као прасећи папци у чистој продавници

несклади само што су ови били Најпропалији од

Пропалих Индије Губавци

или парче парчета

у овом малом Пролазу ту

 

Дасудсимад Гатово, можда

32-год. жена зграбљена чистом прљавштином

Врпца Саргије дроњак око струка

јагодице њених          ножних прстију         требало би да су

где јој кост Ножног прста засеченог до корена

извирује још нападан активном

Губом ширећи се разједајући

месо што окружује

њене удовеона

би само могла пузати на својој задњици

она не може да хода и да

једе она мора да користи своје гњиле

болне Губаве прсте

 

Дао сам некој корисној индијској души

да оде и набави јој сасвим нов Чист

сари за неколико рупија

и почео јој помагати да пресвуче

своју одежду кад тамо

С њене леве стране

видех прстен од 4`` отворен

видех инфекцију пуну црва

како пужу срећно живиБио

сам толико изненађен да нисам знао

за секунд шта да учиним

онда

сам подвио реп збрисавши лекару

у његов уред одмах преко пута улице

 

питајући га шта да учиним

Не замолио сам га да сиђе и прегледа

ову улицу Губе & да ћу му платити

добро за његов стручан рад

Рекао је да мора остати у свом уреду

и казао ми је да набавим нешто

Хидроген Пероксидавату

Мислим нешто сулфат масти

да ишчисти инфекцију

& можда уништи, 30 или 50 црва

са стране изнад бутинезнате онај

крупан округли мишић

што је подељен на два дела

 

па на његовој Левој бодљи (гузу)

играли су се ови црви а пошто сам

сунуо Хидроген Пероксидморао сам да

је пребацим на страну

црви постадоше живљи и

активнији & почеше да играју у зраку

над овом страном још више. Било је

тешко поизбацивати све црве

напоље па сам после неколико

сипања и чишћења ватом

све покрио сулфат машћу

не сећам се свега јер је то

било пре 10. год. а ја сам

био тако лењих прстију да напишем

Овај стварно тужни следкоји је

друга одвратна болештина у самој себи

и Везао са "5 Х 5" јастучастим завојима

и морао да нађем некога да јој донесе нешто

хране и чисту асуру да

на њу седнејер све се ово одигравало

у болесном сокачету јадних просјака украшеном

бућкавим житким говнима а ја сам

на крају улетео у чишћење

витлајући својим рукамајер је

први проблем био очистити уоколо

сва ова слободно Плутајућа Говна шљискавице

 

(Чак сам отишао и до уреда локалног надзорника за Водовод

да видим да ли би прикопчали шмркове за воду

до овог од дизентерије неважног места, али без успеха.

није било новца за шмркове и нису желели просјаке

                                                            да им се мотају

уоколо где би богатим туристима очи могле да се

растуже и униште гледајући их са Врхова Каменог Храма).

 

и било је то следећег дана када сам је видео

поново и овога пута погледао

њену десну страну а тамо

је била још једна супена чинија црва

на њеној десној задњој страни један велики угриз

доле ка бедрењачи

мишићи су били изједени & исисани прозирни

човечија жива рана црвљи гној

јесте ли икада омирисали црвљи

гној на телу једног јадног Људског

Бићане трудите семогло би

вас натерати на бљувањедржите се даље

Нека Јунаци пазе на Нос

 

Стварно нисам очекивао да видим исто

ужасно опустошено стање

тачно на супротној страни њеног тела

Више нисам био изненађен и

запањен  и сада сам Погледао

у њене очи & имала је веома

тамне маслинасте спокојне очи мирне миле тужне

очи које као да ми говоре

да сам окејлепо је од тебе

што си ми донео нешто хране

и желим да ти се захвалим

али не знам твој Језик

па ти то кажем тихо својим

 

очимадао сам њеним пријатељима

храну новац да промене дијету

за недељу дана & рекао сам им да јој набаве

јогурт & набавили су

& кашиком је нахранили

а онда сам нестао на недељу дана

или месец и видео је

поновона већем Тргугоре

изнад Дасадсумедаонаја

видео сам је са удаљености од око

70 стопабила је окренута леђима

у ригамароартусу рекао бих

по начину на који су јој колена

 

& мишица били подигнути у

Ваздухтако је изгледалозаборавио сам јој

Имемислим да сам питао

или сам заборавиоскренуо сам

Могао сам видети

како Гори на

Погребној Ломачи на Манакармаке

Гатуто је биломислио сам

примерни Владини бенарес радници

су дошли и покупили је

Било ми је жао да видим њен крај на овај начин

Нисам мислио да ће отићи тако скоро.

оно што ме је преварило биле су њене спокојне очи

 

Што су живеле тако мирно

поврх њене суморне патње

њене суморне инфекције

и тада сам помислио да сам можда ја

убијајући црве

тиме отворио Вене

или нешто што је проузроковало прерану

смртсве је то тако тужнои

све до данашњег дана осећам се сав

све више Учмао & Глуп

и све више глуп & Учмао

Учмало Копиле себичног

Људског Пузећег Сна

 

Ноћ уочи Свих светих 1971.

 

            Превео с енглеског Владислав Бајац

 

 

ДОБРОСЛАВ СМИЉАНИЋ (1933)

 

 

КАНТА ЗА ЂУБРЕ

 

8

 

Јасноћа је пола здравља

А нејасноћа

Друга половина

 

Тако се свет раставља на два поглавља

И прима као ударци у лице

 

Са много штива и мало речи

 

Болест одбијања у лудници се лечи

Нова дијагноза у музеј шаље стратиште

Госпођу гиљотину ни слепа гомила не иште

 

Само још лудак одбија надокнаде прогреса

Од обећаног сунца добија сунчаницу

 

Онај распети

Кога држе само за реч

Церекао се

У часу галскогерманског кермеса

 

Земљаци моји

Добро вам стоји

Све се више једе меса.

 

 

БРАНКО МИЉКОВИЋ (1934 – 1961)

 

 

БОЛАНИ ДОЈЧИН

 

 

Је ли истинито оно што је стварно

Ил само влада? Победници беже.

Празан је празник биће је утварно

Док достојни шетње кроз врт мртви леже.

Сунце је болест и слабост је стрела

У сну одвојени водом док се мрзну.

У висини ватре хладно је без тела.

Ко поједе своје срце тај се дрзну

Да песник буде пределу без памћења,

Цвет недовршен кад пролеће већ прође.

Свет ће спознати онај ко га мења.

Слаби су позвани да постану вође.

Дозивај пепео без страха јер нема

Пепела већ само пламен који спава

У камену мутном што потајно спрема

Излазак сунца изнад мртвих глава.

 

 

ВИТОМИР НИКОЛИЋ (1934 – 1994)

 

 

ВРЛО ВАЖАН ПОДАТАК ЗА МОЈУ ИСТОРИЈУ БОЛЕСТИ

 

 

Читава та историја моје болести

коју стрпљиво водите из дана у дан

лажна је од почетка до краја као булеварска вијест и

за сву ту писанију ни пару не дам.

Ипак у сву ту историју нетачну и непотпуну

унесите један истинит податак који ће бар нешто да поправи

(учините то да вас касније песници не куну

када се буду окупљали негдје на мојој трави).

 

Напишите да ја живим из најобичније учтивости

јер држим да је непристојно умријети пред тако лијепом женом

а као добро васпитан пијесник то никада не бих могао

себи да опростим

па ма колико ми иначе било опроштено

по самој логици ствари

ђаво да је носи.

 

 

ПЕТРЕ М. АНДРЕЕВСКИ (19342006), Македонија

 

 

ДЕЦЕНИЈИНА БОЛЕСТ

 

 

Тамо где је боловала она

тамо је и град најгушће насељен био.

Позоришта су је разгаљивала представама

у којима се безболно умирало.

Али се она приближавала смрти

и гласала за пламен у мртвим стварима.

Дрвеће је почело да се клевеће у ветровима,

а животиње да се воле док им траје мржња.

 

Ја сам завидео свим љубавницима

који су у пољупцу крили свој отров

и бројао: једном, два пута, четири пута,

оздравиће, умреће, оздравиће, умреће.

Налазио сам је у киши, губио је у магли

неће се вратити, вратиће се, неће.

Моја је птица губила равнотежу

док је откључавала ваздух нада мном.

Већ нисам нигде пристао, јер су сви знали шта не знам,

а нисам знао да ли њена глава

у мојој глави размишља

или од њене болести ја почињем умирати.

Једна се лањска вода ухваћена у клопку

даноноћно мучила на небу,

јао какав мрак у мрак повезан,

тада сам се бојао да се видим у огледалу

да не би од тога заборавила да се буди и говори.

Палио сам свећу у лимуну који је јела

и упоређивао је

са свиленом љубичицом одмотаном из ваздуха.

Убијајући своје срце могао сам свет убити,

али ја већ нисам имао времена ни за шта,

јер ми је она улазила у мисли

и кад сам мисао напуштао,

а свако ко није могао да мисли на њу

могао је остати без револуционарне прошлости.

 

            Превео с македонског Слободан Мицковић

 

 

ГЕНАДИЈ АЈГИ (1934 – 2007), Русија

 

 

ЦВЕТАЊЕ РУЖА ЗА ВРЕМЕ БОЛЕСТИ

 

 

много која

ружа-магла

(и налик на плетење светлошћу

моја невештина

да појмим)

 

(ту сам

и ја

као божји

једном

чист)

 

у одсевима

као у враташцима

па ипак

магла

у понављању

и у одсевима

 

слабост

у шару претварајући

у лактовима

 

(као да је

са оне

иза ране удаљене

стране)

 

нешто о крви (као шапат)

 

у простор завијајући (дрхтавицом)

као да пропланка

мене

у понављању

напред

пребацујући

 

као да пропланка

у кретању и крицима

 

(дуго – у болу грозничавог бескраја)

 

1979.

 

            Превео с руског Миливоје Јовановић

 

 

ВЛАДА УРОШЕВИЋ (1934), Македонија

 

 

ГЕРОНТОКРАТИЈА

 

 

Вашљиви, млитави, балави,

старци се тетурају

по задњим двориштима палата

брбљајући сами са собом. По сву ноћ

читали су звезде и знају

све унапред. Жмиркају пошто их пролеће

заслепљује сјајем; бране се

успоменама, старудијама, детињаријама.

Кувају себи коприве и

ушавши са сатаром у кокошарник

газе незграпно

по јајима

из којих би се сутра можда испилио

ратоборан млад петао.

 

 

БОЛАНИ ДОЈЧИН

 

 

Једе слаткише од сусама и глади

јаја од оникса која је куповао по Леванту.

Плаши се од промаје. Тешко

може да му се угоди: час тражи

да не буде узнемираван,

а час да му свирају зурле и таламбаси.

Данима седи поред прозора

као да чека некога или нешто.

Долазак пролећа чини га нервозним

и раздражљивим: мрмља,

шмрче незадовољно, диже галаму

ни за шта. Постаје неподношљив.

Размишља како би било добро

да се разболи да би могао на миру да чита

дебеле романе о Црном Арапину.

 

            Превео с македонског Влада Урошевић

 

 

МАРК СТРЕНД (1934), САД

 

 

ЕЛЕГИЈА ЗА МОГА ОЦА

 

(Роберта Стренда, 1908 68)

 

 

3. Твоје умирање

 

 

Ништа те није могло зауставити.

Ни најпогоднији дан. Ни тишина. Ни љуљушкање океана.

Ни дрвеће

Испод кога си ходао, ни дрвеће које је над тобом

                                                ширило свој хлад.

Ни лекар

Који те је упозоравао, проседи млади лекар који те

                                                је једном спасао.

Настављао си да умиреш.

Ништа те није могло зауставити. Ни твој син.

                                                Ни твоја кћи

Која те је хранила и опет претворила у дете.

Ни твој син који је мислио да ћеш живети вечно.

Ни ветар који ти је заносио ревере.

Ни тишина што се подавала твојим покретима.

Ни твоје ципеле које су отежавале.

Ни твоје очи које су одбијале да гледају унапред.

Ништа те није могло зауставити.

Седео си у својој соби и зурио у град

И настављао да умиреш.

Одлазио си на посао и допуштао хладноћи да ти се

                                                увлачи под одело.

Пуштао си да ти крв цури у чарапе.

Лице ти је бледело.

Глас ти се располутио.

Наслањао си се на штап. 

Али те ништа није могло зауставити.

Ни твоји пријатељи што су те саветовали.

Ни твој син. Ни твоја кћи што те гледала како се

                                                смањујеш.

Ни умор што је обитавао у твојим уздасима.

Ни твоја плућа што су се пунила водом.

Ни твоји рукави што су сносили болове твојих руку.

Ништа те није могло зауставити,

Настављао си да умиреш.

Настављао си да умиреш и кад си се играо с децом.

Када си седао да једеш,

Кад си се будио ноћу, сав у сузама, док ти је тело

                                                            грцало,

Настављао си да умиреш.

Ништа те није могло зауставити.

Ни прошлост.

Ни будућност ни њено лепо време.

Ни поглед са твог прозора, поглед на гробље.

Ни град. Тај страшан град са дрвеним зградама.

Ни пораз. Нити успех.

Само си настављао да умиреш.

Приносио си сат своме уву.

Осећао си како отклизаваш.

Лежао си на постељи.

Прекрстио би руке на грудима и сањарио

                                    о свету без тебе.

О простору испод дрвећа.

О простору у твојој соби. О просторима који ће бити празни без тебе,

И настављао си да умиреш.

 

Ништа те није могло зауставити.

Ни твоје дисање. Ни твој живот.

Ни живот који си хтео.

Ни живот који си имао.

Ништа те није могло зауставити.

 

            Превео с енглеског Драгослав Андрић

 

 

МОТОО АНДО (1934), Јапан

 

 

КИША ПАДА

 

 

Причекај док се не приближи  она последња

безгласна прилика

што у бескрајно дугој  црној поворци

промиче пред тобом.

Док Он не дође, Ти

само чекај!

 

А кад се приближи, не очекуј

да реч изусти.

Ни главу дићи неће,

као да те нема, ни поздравити.

Као и други што напред иду,

корачаће попут дрвета,

без главе и без руку.

Препознаћеш га

јер биће

у поворци последњи.

 

Мора то бити Он, нико

други!

А кад га препознаш,

да га заволиш мораш.

Излети пред њега, руке рашири

и задржи га у наручју!

Као човек који је изашао из реке

биће мокар до голе коже.

Ти немој да се чудиш,

Јер сви су такви.

 

Заволи!

Заволи његове спуштене капке!

Заволи тврде лактове

прекрштених руку!

Заволи воду што кваси његове табане

у журном покрету.

Окренуће се. Шириће се простор

са његовог чела.

 

А ако се поколебаш

и трен пропустиш да га држиш у наручју,

тад бићеш заробљен

сам у молитви.

И долази ноћ, долази вечност Твоја,

а Ти за њим,

главе погнуте, на прстима скрштених руку,

део мрака,

мораш корачати на зачељу поворке,

без наде да Те ико задржи рукама,

да Те ико следи.

Пожури, пожури!

 

 

НОЋНИ ЗВУЦИ

 

 

Ноћас мој врт посећују

Умрла деца

Бића чија лица нисам видео

Али их не могу заборавити

Прате их тихо мајке

И саме мртве

Очеви, где су очеви?

Мук се одбија од црвене живице

Ни мачје очи не светле из дубоких јама

 

Сећаш се када смо

Малим корацима кружили

Из собе у собу?

Тап тап тап

Да трчимо за нечим великим

И тражимо непостојеће

Мекоту да омиришемо

За то смо били рођени

А једном рођени

Не нестају

 

Немој се сећати ако не желиш

Али пусти да наше безгласне забрађене сени

Чуче под прозором

Јер оне тихо, да не сметају

Прослављају ову ноћ

Да би се окупиле поново у сутрашњем врту

 

 

ТРИ СЕНИ

 

 

Прва сен:

Зар и земља лагано трули

као презрело воће?

Не назирем више ни место

где би ми тело потонуло.

Како да ми тек раку у овој тами ископају?

Једва се држим, ври под табанима,

само се шапат шири.

Неће ли ускоро течност све да покрије,

Заталасаће се, запенушати и то ће бити крај.

 

Друга сен:

Зар и земља лагано трули

као презрело воће?

Не назирем више ни место

где би ми тело потонуло.

Како да ми тек раку у овој тами ископају?

Једва се држим, ври под табанима,

само се шапат шири

Неће ли ускоро течност све да покрије,

заталасаће се, запенушати и то ће бити крај.

 

 

Трећа сен:

Зар и земља лагано трули

као презрело воће?

Не назирем више ни место

где би ми тело потонуло.

Како да ми тек раку у овој тами ископају?

Једва се држим, ври под табанима,

само се шапат шири

Неће ли ускоро течност све да покрије,

заталасаће се, запенушати и то ће бити крај.

 

Поново сен прва:

Па, толико за ову ноћ.

 

            Превела с јапанског Кајоко Јамасаки Вукелић

 

ТЕД ХЈУЗ (1930 – 1998), ИВАН СЛАМНИГ (1930 – 2001),

поставио/ла Miroslav Lukić 07.07.2014. 13:07   [ ажурирано 08.01.2017. 09:26 ]

БРАНИМИР ЖИВОЈИНОВИЋ (19302007),  БОРА МИЛИЋ (1931 – 1990) , ИВАН В. ЛАЛИЋ (1931 – 1996), 
ДАРА СЕКУЛИЋ (1931),  ПЕТРЕ СТОЈКА (1931),  КАЗУКО ШИРАИШИ (1931), ТОМАС ТРАНСТРЕМЕР (1931),  АНДЖЕЈ БУРСА (1932 – 1957), СИЛВИЈА ПЛАТ (19321963),

ТЕД ХЈУЗ (19301998), Енглеска

 

 

ГАВРАН ПОБОЉЕВА

 

 

Болест му беше нешто

Што није могао да исповраћа.

 

Одмотавајући свет

Као клупко вунице откри

Да је крај везан око његовог прста.

 

Одлучио је да улови смрт

Али све што је падало у његове замке

Увек је било само његово тело.

 

Где је тај неко

Који нада мном влада?

 

Загњурио се, пропутовао, изазивао,

Успињао се уз бљесак

и коначно, накострешене косе,

Срео је Страх.

 

Очи му се слепише у шоку,

Одбијао је да гледа.

 

Свом својом снагом он удари.

И осети ударац.

 

Згранут, он паде.

 

            Превели с енглеског Давид Албахари и Раша Ливада

 

 

ИВАН СЛАМНИГ (1930 – 2001), Хрватска

 

 

Осјећам, како се урушујем...

 

 

Осјећам, како се урушујем:

ломим се кост по кост:

прште ми глежњи, затим гољеница,

здјелица, затим се мрви краљежак по краљежак,

пуцају ребра, књучњача,

доња па горња вилица,

јагодичне кости, чело,

затиљак,

тјеме.

 

 

БРАНИМИР ЖИВОЈИНОВИЋ (19302007)

 

 

У ШОК СОБИ

 

 

Звук:

четири слаба млаза

између прстију

лако размакнутих.

 

Већ не на длану,

још не под шаком.

 

Па кажи,

ти већ записана

неразумљива светла реченицо

што лежиш ту

под мраком свећа и незнања

када је био живот?

 

Само

у међу-времену.

 

 

БОРА МИЛИЋ (1931 – 1990)

 

 

АВАЈ

 

Душа ме боли. Душа ме јако боли.

Боли ме душа. Душа ме боли јако.

Боли ме душа јако. Боли ме јако.

Јако ме боли. Јако ме душа боли.

 

Боли ме тако душа. Боли ме тако.

Тако ме боли. Тако ме душа боли.

Душа ме тако. Душа ме тако боли.

Тако ме душа. Боли ме душа тако.

 

Стално ме душа боли. Стално ме боли.

Душа ме стално. Душа ме стално боли.

Боли ме стално. Боли ме душа стално.

 

Душа. Боли ме. Душа. Боли ме. Душа.

Боли, душа. Боли.  Душа. Боли. Душа.

Душа. Јако. Боли. Боли. Тако. Стално.

 

 

ИВАН В. ЛАЛИЋ (1931 – 1996)

 

 

КОНЦЕРТ ВИЗАНТИЈСКЕ МУЗИКЕ

 

2.

 

Али ако се оно ужасно

Већ догодило, ако само сањам

Ову несаницу, ову немогућност

Да пробудим се поражен, на ничијој земљи,

Са бесмисленом лозинком у разбијеним устима –

 

Ако су лествице измакнуте,

А језик ишчупан из лежишта

Са плућима, са душом, са кореном,

Ако је простор разорен, разнесен прецизно

На спојевима с временом, а празна сенка анђела

Остала згужвана у напрслини,

 

Ако се покрет ове руке понавља

Разложен на безброј у хладним кристалима

Ока огромног инсекта који, без интелигенције,

Не греши никад –

 

Ако сам случајан крик, кост запела у грлу

Левијатана који труне у мочварама

Неког апокрифа, ако сам лишај

На камену, у некој мразној ноћи

Где, како каже песник, вихори воде кавгу

 

(Овде се прекида трака, овде се срце

У самоодбрани распрскава у ружу...)

 

 

ДОРЋОЛ

 

 

Кроз широм отворен прозор

Претрпане болесничке собе

Опија ме звучни снимак

Благог јесењег поподнева

Стишани звуци града, музика

Осунчане вере: трепер ваздуха

И мило таложење тишине.

Надала се сустала моћ

Жедно полегле главе

Гргољења и гутљаја …

 

Ево и тог строгога и глухог

Ослушкивања тишине,

Уздрхталог пред празним

Рекламним обећањем,

Како тоне у загушљив сан

Пун авети прошлог…

 

 

ДАРА СЕКУЛИЋ (1931)

 

 

ДОРУЧАК СЛИЈЕПИХ

 

 

Руке су свјетло залогаја и сребрн звук

ношен у прстима, од тањира до усана.

Сва сласт јутарња,

топлина долазећег дана,

милина млијечна расплинута по леђима

и боје топлог доручковања,

скупе се у меке куглице, у јагодице.

 

Слијепи не једу до краја.

Уморе им се залогаји међу прстима

и тада им прогледају лица.

Али никако да похватају с рубова столова и судова

игру просутих мрвица.

 

Јутро је за њих испаравање мирисно

клупко одмотано из тамних углова,

сањано мором у ноћима.

И доручак отегнут као топла паучина.

 

Слијепи немају глади у очима.

 

 

ПЕТРЕ СТОЈКА (1931), Румунија

 

 

НЕСАНИЦА

 

 

предуга ноћ ноћ без краја

несаница улази кроз рупу кључа на вратима

улази на димњак куће углађен месецом

улази на дугме ноћне светиљке улази

кроз тканиину драперије

 

орао који је утекао из ормана

испија ти последњу кап воде

коњ неки свеједно рже под прозором

на тавану пацови лупају у добош

 

издали су те љубавница песме фламански сликари

издао те је чак и укус наранџе

нико теби не пружа спасилачки колач

у овој ноћи у овој ониричкој фијести

 

дуга бескрајна несаница

 

и наједном удари јутарњег звона

тресу прозорска окна кревет зидове

који се на тебе руше

и ти мирно заспиваш под кршем часова

 

            Превео с румунског Адам Пуслојић

 

 

КАЗУКО ШИРАИШИ (1931), Јапан

 

 

SUMMER TIMЕ

пун месец, четврти дан после 27. јула

 

 

Мајка се успела без речи. Пре четири дана.

А вечерас је full toop. Пун је месец.

Mајка је тихо завршила свој рад:

последње мучне вежбе зване живот.

Уздисај и издисај. Као да ми се учинило

да би тај чин могао да досегне чак до Инке:

река мајушног живота

подрхтавала је као нит.

 

Она је срећнија од месеца. Међу црним облацима

не мора да лута.

Јасно светли:

не мора полако да одлази.

Да постојиш својим непостојањем – ту вечност

она је стекла. Ах,

заборавила сам да Ти кажем: хвала. Јер си овај свет

напустила too soon. Јер је био твој издисај сувише тих.

Како је вечност пролазна!

Јер постојиш само у мени.

У мени која имам свој крај,

сада се таласа

бескрајна, она вечност.

 

Ах, full moon. 

Биће које волим, моју мајку

Обасјавај!

Над спокојем душе тихо

као цветна олуја,

лелујај се!

Као росне капи

Светлости.

 

            Превела с јапанског Кајоко Јамасаки Вукелић

 

 

ТОМАС ТРАНСТРЕМЕР (1931), Шведска

 

 

ПОСЛЕ НАПАДА

 

 

Болесни дечак.

У једном свом виђењу закључан

с језиком очврслим као рог.

 

Седи леђима окренут слици житног поља.

Завоји око његове вилице подсећају на балсамирање.

Наочаре су му дебеле као ронилачке. Све остаје без одговора

и ненадано као кад телефон зазвони у мраку.

 

Али слика иза њега! Предео тај што рађа спокој чврстог зрна је златна олуја.

Небо попут плавог пламена и скитајући облаци. Доле међ жутим таласима

плове неке беле кошуље: жетеоци – ни најмању сенку не бацају.

 

Далеко украј поља стоји човек и чини се да све то види.

Повећи шешир држи му лице у сенци.

Чини се да мотри тамне прилике овде у соби, можда би да помогне.

Слика се постепено шири и почиње да отвара иза болесног дечака

и потања у себе. Ово производи варнице и буку. Сваки божји клас

букти само да би га пробудио.

Други човек – у житу – даје неки знак.

Он се приближио.

Нико то не опажа.

 

            Превео с шведског Мома Димић

 

 

АНДЖЕЈ БУРСА (1932 – 1957), Пољска

 

 

Другачије сам замишљао смрт...

 

 

Другачије сам замишљао смрт

веровао сам наивно

да ће ме врхунски оргазам ужаса

најзад избацити из сфере бола

 

Међутим све осећам

            видим све

остајући у законима лешине

            без могућности јаука

                                    дрхтаја

                                    покрета

 

Учествујем целом залихом страха и трпљења

у отрцаном комаду доктора Тулпа

Бојажљиви и вредни студент

врти ми у мозгу неким чудним инструментом

Гледајући на ружно младићево лице

на убоги и старомодни распоред маља на усни

мислим

            могуће је да је он још невин

и злобна сатисфакција доноси ми извесно олакшање

            (уколико је могуће осећати олакшање

            у току врћења у мозгу)

 

Знам све хирове професора

старог и ћелавог као коњ

знам мрачне вицеве студената

успео сам да упамтим апсурдне медицинске фразе

чије покриће је наводно

моје измучено тело

осуђено на откривање

све окрутнијих зачуђујућих

букета мучења

 

1957.

 

 

увек кад хоћу да живим вичем...

 

 

увек кад хоћу да живим вичем

кад живот одлази од мене

хватам се за њега

говорим – животе

не иди још

 

његова топла рука у мојој руци

моја уста крај његова уха

шапћем

 

животе

– као да је живот љубавник

који хоће да оде –

 

вешам му се о врат

вичем

 

умрећу ако одеш

 

1964.

 

            Превео с пољског Петар Вујичић

 

 

СИЛВИЈА ПЛАТ (19321963), САД

 

 

ДВА ПРИЗОРА ИЗ МРТВАЧНИЦЕ

 

 

1

 

На дан кад је посетила просектуру

Четворицу су положили, црних као загорела ћурка,

Допола већ разнизаних. Кисели воњ

Из каца смрти прионуо беше уз њих;

Дечаци у белим одорама бацили су се на посао.

Глава његовог леша се урушила

И она једва да је могла ишта да разазна

У том кршу од костију лобање и старе коже.

Парче бледожуте траке држало је све то на окупу.

 

Бебе с носевима пужа сањаре и сјаје се у теглама.

Он јој пружа извађено срце као разбијени комад породичног наслеђа.

 

2

 

На Бројгеловој панорами дима и клања

Само двоје је слепо за војску стрвинара:

Он, пловећи морем њених плавих сатенских

Сукања, пева у правцу

Њеног обнаженог рамена, док се она,

Играјући се нотним листићем, сагиње над њим,

Обоје глуви за гусле у рукама

Мртвачке главе што засењује њихов пој.

Цветају ти фламански љубавници; али не задуго.

 

Ипак очај, огрезао у боји, поштеђује малену земљу

Будаласто, деликатно, у доњем десном углу.

 

 

ПАРАЛИТИК

 

 

Дешава се. Потрајаће? –

Мозак ми је стена,

Немоћних прстију, без језика,

Мој бог су плућа од челика

 

Која ме воле, пумпају

Моје две

Кесе за прашину и празне их

Неће

 

Дозволити да потонем

Док напољу дан клизи као телеграфска трака.

Ноћ доноси љубичице,

Тапете с очима,

 

Светла,

Благе незнанце

Што говоре: „Како си?“

Уштиркана, одбојна прса.

 

Мртво јаје, почивам

Цео

На целом свету који не могу да опипам,

На белом, затегнутом

 

Бубњу моје постеље

Посећују ме фотографије –

Моја жена, мртва и пљосната, у крзну из 1920,

Са устима пуним бисера,

 

Две девојчице

Пљоснате ко она, шапућу: „Ми смо твоје кћери.“

Мирне воде

Прекривају њене усне

 

Очи, нос и уши,

Прозирни

Целофан који не могу да поцепам.

На голим леђима

 

Смешим се, као Буда, сва

Хтења, жеље

Спадају с мене попут прстенова

Грлећи своја светла.

 

Канџа

Магнолије,

Сопственим мирисима опијена,

Што ништа не тражи од живота.

 

29. јануар 1963.

 

            Превела с енглеског Љиљана Ђурђић

ВЛАДЕТА ВУКОВИЋ (1928 – 2003), СТЕВАН РАИЧКОВИЋ (1928 – 2007)

поставио/ла Miroslav Lukić 04.07.2014. 09:45   [ ажурирано 08.01.2017. 09:26 ]

МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ (1928),  ТИТО ПАТРИКИЈЕ (1928), МИЛОРАД ПАВИЋ (19292009) ,
ГРЕГОР СТРНИША (19301987)

ВЛАДЕТА  ВУКОВИЋ (1928 – 2003)

 

 

ПЕР ЛАШЕЗ

 

 

Само бол, жал ваш само,

воштатних суза дах пепелни, гробно

гледам тај мермер бели на ћувику тамо

где земља храни наше знамење кобно.

 

Само грч, воштана лица свуд.

Песми је пресечено грло, занемео звук.

Кретање у круг, на истој стази је студ

Мртвих лица, где поворка мртвих од костију прави лук.

 

То је свакидашњи наш пут, тај круг

писан црнилом угља, земљом и гробном травом…

Ал грч прекида све, воштана лица су свуд

И нигде ништа сем мук, кретање за завршен круг.

 

 

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ (1928 – 2007)

 

 

ЗАПИСИ О ЦРНОМ ВЛАДИМИРУ

 

8.

 

(Варијације)

 

Ко то у смирак навали

Најлакше тамне тегове

По Космају и Авали

Као да мери брегове?

 

Ко то са косе литице

Бере у поноћ цветове

Па их дене у китице

Да реси тајне светове?

 

            *

 

Ако ти жита погазе

Или растуре живице

То можда крче богазе

Неки са оне ивице.

 

Ако се станеш будити

Од росе усред атара

Немој се чудом чудити

То је зној бивших ратара.

 

            *

 

Понекад тако стајати

Скривен у сени поноћи

Када зашкрипе вајати

Као да ишту помоћи:

 

Пуцају греде дебеле

Начете тајном секиром,

А даске криве, небеле,

Одјечу ко под звекиром.

 

И воња све на амове,

Кожухе, крње рогове,

Славине, коце чамове,

Ланене дреје, стогове.

 

И шушти слама уморна

И цури зоб из зобнице

И зјапе врата суморна

Ко одшкринуте гробнице.

 

Све што је икад имало

Живот, до уре удесне,

О није мртво нимало

(Бар неке ноћи чудесне).

 

            *

 

Огрнут белом тежином

С косиром преко рамена

Краде се косац брежином

Побего испод камена.

 

Мирише тешка комина

Над селом и над ледином.

Ноћ је ко црна домина

Са белом тачком једином...

 

 

БОЛЕСТ

 

 

Деси ми се да крај кафана

(Док сви на мени виде ловор)

Пролазим мрачан усред дана,

Немо, као да не знам говор.

 

И не знам ко сам, не знам шта сам,

А хитам као да знам куда.

Последњом снагом скривам да сам

Постао, можда, најзад луда.

 

Мотре ме здесна, мотре слева,

Оком што чезне или сева

И мисле да сам горд ил моћан.

 

Застанем за трен међу свима

Згранут и слаб и беспомоћан

Као нападнут бакцилима.

 

 

МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ (1928)

 

 

Болноме...

 

 

болноме

болница треба

иза тврдог зида

ил` у пећини

            у шуми

било где иза

где су и други болни

а видар стоји

на рубу провалије

чува од пада

на дно свог жића

болноме треба

да дојашу ноћу

            болничари

да поглед на њега сврну

и пошаљу извештај

о стању поданика

на двор Немањића

 

 

ТИТО ПАТРИКИЈЕ (1928), Грчка

 

 

ШАТОР ЗА ЈЕДНУ ОСОБУ

 

I

 

            Три сата ујутру

 

Ноћ пријања уза ме влажна и мека

зачепљује ми уста зачепљује ми ноздрве

попут огромне гужве хируршке вате

замочене у крв.

 

II

 

            Четири сата ујутру

 

Ваздух земљан, земљана одећа

земља и киша на мом потонулом лицу.

Као мехурићи из ћутње мојих груди

надолазе гласови лудака.

 

III

 

            Свитање

 

Мрак се задржао

на блату у гудури

и никако да оде.

И часовник је каснио

после толиких трансфузија времена

ослабљеном часу.

 

            Превеле с грчког Ксенија Марицки Гађански и Елени Скопетеа

 

 

МИЛОРАД ПАВИЋ (19292009)

 

 

ПОХВАЛА ТЕОДОРУ СПАНУ

 

 

Ко није волео болест и у њој животе предака својих

            и своје старе смрти

Ко није научио тугу лепу

            и хиљаду година стару

Ко није имао своју песму

            пре но што је знао песме

Ко није престао да слуша

            и чувено од реченог спасао

 

Тај неће никада ући у тишину на обали мора

            као у храм

Са њиме нећ дисати ветрови,

            нити ће хлеб дисати под зубима његовим

За њега неће расти слике трава у води,

            слике борова у расту.

Но како ћемо донети сухога лишћа на шеширима

            из нових јесени

 

Ономе ко је имао туге предака својих

            и болести и песме њихове у својим?

Како ћемо научити шуме његове

            да одјекују нашим именима новим

Да и козе, ако их узбрсте, потеку млеком

            миришљавим од долина наших?

С каменом у руци, с очима у шкољци,

            жељан буђења,

Сневајући походи храмове тишина

            на обалама егејским

Лепи бацач копља

            чији лет га је надживео.

 

 

ГРЕГОР СТРНИША (19301987), Словенија

 

 

ДЕЛИРИЈУМ ТРЕМЕНС

 

I

 

Веје, веје у ведрој вечери

глас удаљених гитара

исто певање што вејаше

свог дугог сунчаног дана.

 

Сам дан је био глас гитара:

од мелодија, не од речи,

реч од самих ведрих боја,

ведре боје од мелодија.

 

Од мелодија беше дан,

од песме, тужне толико

да су у вејању тих гитара

нестали земља и небо.

 

II

 

Неће, неће прекорачити врата!

Корак, и два, и три у тами.

Ко шапуће? Шта шапута?

Два су, три су, више их вреба.

 

Вреба, нешто? Вреба крошто?

Зашто вреба! Зашто у мраку!

како зелено је било

оно поље за гором:

 

сунце је зашло за гору,

пламти гај тамни у смирају,

изнад пута папрат зелена.

изнад папрати ведрина неба.

 

III

 

Небо, небо: нигде таванице,

усред ноћи ведар дан,

како се чово од стакленице

у зрацима сунца светлуца,

 

звецка, звецка, по тлу полеће,

из тла опет дозвони натраг,

па се распада, опет устаје,

и други чово израсте из тла:

 

из тла суне црна ноћ,

црна ноћ у тај ведри дан,

зазвижди, заглуши уво,

испружи празан, мрачан длан.

 

IV

 

Длан на стаклу, ноћ иза њега,

на тлу сто сенки сто ведрих сунца,

сто звезда што празну лађу гледа,

како кроз саму ноћ пролета:

 

какав ведар мир је овде,

тек жудан, страстан ритам уре.

Тик-так, тик-так, ја сам дебељак!

скаче увис чово радостан.

 

Човечић бео, плећат квадрат,

иза стола скрит, вреба, прети,

страшне ствари, каже он, он зна,

тај глас, тај тих, ко да снежи.

 

V

 

Веје, веје у освит невидљиви

близих, скритих оргуља глас

исто певање, што ће вејати

све док не остане сам.

 

Сам постаје мрачан дан:

од речи, не од мелодија,

мелодије од мрачних боја,

мрачне боје од чекића.

 

Од самих мâља биће тај дан,

радионица, тужних толико

да ће силних оргуља длан

смлети у снег све, што икад је било.

 

            Превела са словеначког Роксанда Његуш

 

ДЕНИЗ ЛЕВЕРТОВ (1923 – 1997), МИРОСЛАВ ХОЛУБ (1923 – 1998)

поставио/ла Miroslav Lukić 27.06.2014. 12:35   [ ажурирано 08.01.2017. 09:34 ]

ВИСЛАВА ШИМБОРСКА (1923 – 2012),  ЈЕХУДА АМИХАЈ (1924 – 2000), АЛЕКСАНДАР ТИШМА (19242003) , ДОНАЛД ЏАСТИС (19252004),  МАНОЛИ АГНОСТАКИ (1925 – 2005), ИНГЕБОРГ БАХМАН (1926 – 1973),
РОБЕРТ КРИЛИ (19262005),  ЏЕМС РАЈТ (19271980), ХЕРТА КРЕФТНЕР (19281951),
ЕН СЕКСТОН (19281974)СЛОБОДАН МАРКОВИЋ (1928 – 1990)

ДЕНИЗ ЛЕВЕРТОВ (1923 – 1997), САД

 

 

ПЕСМА О ЛУДИЛУ

 

 

Драго ми је сопствено лудило.

Ја, која сам готово увек била најздравија међу пријатељима,

којој су други долазили ради утехе,

сада у својим грудима (које изгледају стидљиво и неуко,

                        које не изгледају као да је млеко из њих текло,

                        а године прођоше),

гајим змију отровницу.

                        Здраво мала змијо бескорисног трајања

што ме можеш убити,

што ме уједаш својим зубима

узалудности.

 

Ја, коју други воле

због искрености,

којој је живот био истински дах

                        добре вере,

заборавила сам како да раздвојим радост од горчине.

 

Драги мој, драги,

плави отрове, зелени болу у глави.

како да се излечим против сопствене воље?

 

            Превео с енглеског Бранислав Соломун

 

 

МИРОСЛАВ ХОЛУБ (19231998), Чешка

 

 

СТВАРАЛАЧКО ТРАЈАЊЕ

 

 

Под вечерњом лампом

пријатна шкрипа и крцкање

артериосклерозе.

 

            Иза прозора у лањској трави

            љубав,

            као преврнути

            баштенски сто

                        на који

                        снег будаласто пада

                        и топи се.

 

            Превео с чешког Драгутин Вујановић

 

 

ВИСЛАВА ШИМБОРСКА (1923 – 2012), Пољска

 

 

ИЗВЕШТАЈ ИЗ БОЛНИЦЕ

 

 

Извлачили смо шибице ко да пође к њему.

Извукли су мене. Устао сам од стола.

Ближило се време посета болници.

 

Није ми одговорио на поздрав.

Хтедох да га узмем за руку – он је повуче

као гладан пас који не да кост.

 

Изгледао је као да се стиди умирања.

Не знам о чему се говори таквима као што је он.

Размимоилазили смо се погледима као на фотомонтажи.

 

Није молио ни остани ни иди.

Није питао ни за кога од нашег друштва.

Ни за тебе, Болек. Ни за тебе, Толек. Ни за тебе, Лолек.

 

Заболела ме глава. Ко коме умире?

Хвалио сам медицину и три љубичице у чаши.

Причао сам о сунцу и гаснуо.

 

Како је добро што постоје степенице низ које се стрчава.

Како је добро што постоји капија која се отвара.

Како је добро што ме чекате за нашим столом.

 

Болнички задах тера ме на повраћање.

 

            Превео с пољског Петар Вујичић

 

 

ЈЕХУДА АМИХАЈ (1924 – 2000), Израел

 

 

ТО ДЕТЕ ЈЕ БОЛЕСНО

 

 

То дете је болесно. Киша која је донела „благослов пољима“,

Њему је донела болест. Кашље ноћу,

Његова грозница кува у њему као да ври

И греје целу кућу за породицу.

 

Он ће се попети на планину Господову и ја ћи сићи са ње,

Он одржава удаљене свеће својим дахом.

 

Мерим му температуру.

Сам сам као топломер:

жива изнутра а споља глатко и тихо.

 

То дете је болесно. Желим да будем

Млада мајка. Морам да пређем две препреке

Јер ја сам отац и старим,

Али ипак ћу успети,

Ако само будем имао времена.

 

            Превео с енглеског Милош Комадина

 

 

АЛЕКСАНДАР ТИШМА (19242003)

 

 

ЗАБРАЊЕНЕ ИГРЕ

 

 

Нема осмишљеније

ни у обртима истанчаније

игре

него што је посматрати на себи

развој оне болести

која ће за нас

бити смртна:

 

почев од тренутка

кад по општепознатим симптомима

на основу слутње

или наслеђа што га читамо

из смртовница предака

већ установимо њену врсту

место деловања и интензитет

и уверимо се  да је у стадију

кад лекови и ограничавања

могу само да одлажу;

 

па хватамонепримећено

док редовни дан одмиче

нежне сигнале бола

и с погледом изврнутим већ

ка оном последњем послу

напуштања отпора

прорачунавамо

рок што нас од њега дели

одлучни да му не препустимо

ни дана

али да га и не померамо

предалеко

у френезију хладних додира.

 

 

ДОНАЛД ЏАСТИС (19252004), САД

 

 

ПРЕБРОЈАВАЊЕ ЛУДАКА

 

 

Овоме навукли кошуљу,

овога пустили кући,

овоме дали хлеба и меса,

ал` не хте ни да куша,

а овај јечао Не Не Не Не

по цео дан.

 

Овај гледао у прозор

као да зури у зид,

овај видео причине

овај појаве стварне,

а овај јечао Не Не Не Не

по цео дан.

 

Овај умислио да је птица

овај да постаде пас

А овај је мислио да је човек,

обичан човек,

и јечао, јечао Не Не Не Не

по цео дан.

 

            Превео с енглеског Раша Секуловић

 

 

МАНОЛИ АГНОСТАКИ (1925 – 2005), Грчка

 

 

МРТВАЦ

 

 

Стигли су први телеграми

Стале су штампарске пресе чекајући

Објављене су формалности код надлежних власти

 

Али мртвац није умро у одређено време

 

Сви су ставили црне кравате,

Пред огледалом су испробали уцвељену позу

Зачули су се први јецаји, тужне похвале.

 

Али мртвац није умро у одређено време.

 

На крају су се часови претворили у дане

Оне ужасне дане ишчекивања

Пријатељи су почели да протестују

Позатварали су канцеларије, прекинули са исплатама

Деца су им бесциљно лутала улицама

А они су гледали како цвеће вене.

 

Али мртвац није умро у одређено време.

 

Толико је ствари које се не дају предвидети

Толико је неоцењивих последица, толико жртава,

Код којих надлештава да протестујеш, где да викнеш?

 

А мртвац није умро у одређено време.

 

            Превеле с грчког Ксенија Марицки Гађански и Елени Скопетеа

 

 

ИНГЕБОРГ БАХМАН (1926 – 1973), Аустрија

 

 

CURRICULUM VITAE

 

 

Дуга је ноћ,

дуга за човека

који не може да умре,

чије огољене очи дуго посрћу

испод уличних светиљки, чији вид,

алкохолом помућен, немо гасне,

и кога чак ни задах крвавог меса

испод његових ноктију

не омамљује, дуга је,

о Господе, ноћ.

 

Никад нећу оседети,

јер сам испузала из крила машина,

Црвена Ружа ми је катраном чело и главу

премазала, одавно су јој удавили

снежно белу сестру. А ја, поглаварка,

корачала сам градом

од десет пута сто хиљада душа, газила

по душама-мокрицама испод кожног неба на

којем је хладно висило десет пута сто хиљада

лула мира. Често сам

прижељкивала анђеоски мир

и ловишта, пуна

немоћног крика

мојих пријатеља.

 

Раширених ногу и крила,

бела попут сите, младост је прешла преко

мене, преко смрдљиве локве, преко јасмина

и отишла у огромне ноћи, односећи тајну

квадратног корена. Сваког часа на мој прозор

налећу древна предања о смрти;

млечике ми дајте и у ждрело ми

налијте смех

предака мојих, кад у сну

паднем преко фолијаната,

срамно сањајући

да нисам кадра да мислим,

да се играм кићанкама

из којих змије миле.

 

И наше су мајке сањале

о будућности својих мужева,

гледајући у њима моћнике,

револуционаре и самотнике,

али тек после очитане молитве, кад су се

у башти сагињале над пламеним коровом

заједно с брбљивим

дететом своје љубави. Мој тужни оче,

зашто тада нисте ћутали

и мислили о ономе што ће доћи?

 

Изгубљене у огњеним водоскоцима,

у ноћи (проклето дуга је ноћ)

крај тешког оруђа које не пуца,

под изливима

Жутичавог месеца, његовом чемерном

светлошћу, саонице јуре преко мене

(не задржавам их),

лете трагом сна о моћи,

односећи улепшану историју.

није ми се ово догодило у сну, већ на

            јави:

дуго сам блудела сред слеђених скелета, али сам

ипак нашла пут и вратила се кући; око руку и ногу

свила сам бршљан и сунчевим остацима

почела да белим развалине.

Славила сам велике празнике,

и тек по изговореној молитви

ломила хлеб.

 

У разметљивом времену

мора се брзо ићи од једне светлости

ка другој, из једне земље

у другу, испод дуге,

с врхом шестара у срцу,

узимајући ноћ као пречник.

Поглед далеко сеже. С брдâ

виде се мора, у морима се брда

назиру, а између облака

лелујају се звона

невидљивог света. Чијег света –

забрањено ми је да знам.

 

Догодило се то једног петка –

постила сам за спасење свог живота,

ваздух је капао из лимуновог сока,

а у грлу ми је застала рибља кост –

у распореној риби нашла сам прстен

који је, бачен приликом

мог рођења, пао и потонуо

у реку ноћи.

Бацила сам га назад у ноћ.

 

О, да се нисам плашила смрти!

Да сам нашла реч

(не бих је испустила);

да ми душа није зарасла у чкаљ

(угасила бих сунце);

да ми жеђ није морила уста

(не бих пила воду с дивљих извора);

да нисам трепавице подигла

(не бих разазнала столећа).

Куда су одвукли небо?

Да ме земља није носила,

одавно бих већ лежала тамо

где ме ноћ жели,

пре него што ноздрве надува

и подигне своје копито

за нове ударце,

за вечни ударац.

Вечна је ноћ.

И дâна више нема.

 

            Превео с немачког Божидар Зец

 

           

РОБЕРТ КРИЛИ (19262005), САД

 

 

ОПЕРАЦИЈА

 

 

У суботу рекох биће ти боље у недељу.

Упорност је била део помирења.

 

Очи су ти отекле, сиво

светло је висило над тобом, била си страшна.

 

Моје уплитање је само једна стара

обична веза.

 

Окрутно је, окрутно описивати

оно што нема разлог да се описује.

 

Превео с енглеског Владислав Бајац

 

 

ЏЕМС РАЈТ (19271980), САД

 

 

МРМЉАЊЕ КРАЈ КОЛЕВКЕ ГЛУВОГ ДЕТЕТА

 

 

"Како ће чути школско звоно

Што строго заводи редослед сати,

И потрчати по свежој трави

Где кликћу чворци? Како да схвати

Да тај дан неће да се врати?"

 

Неко на часовник поглед ће дићи,

Упитно, у знак да крај је бдењу;

Дете ће видети брезове гране

Како шапућу, у поверењу,

Погнуте, док се мрак шуња по стењу.

 

"Јутром да устанекако ће знати?

Мајка му треба, да не касне,

Да буди друге, да џара ватру

Пре него што ноћашње угљевље згасне,

А њега не буде граје гласне."

 

И кожа осећа светлост са неба,

А сећате секолико јуче

Осећали сте да зора свиће;

Ватра би знала да нас извуче

Право из постеље камо треба.

 

"Тохајде, де. Већ ћеш се снаћи

За ово или оно. Мада,

Шта да се ради кад прст посече?

Ил` запевуше црвендаћи

И као анђели прхну до хлада?"

 

Схватиће шта је бол. А та птица

Ионако се јавља кад се већ смрачи

Ко да је не чухбиће ми израз лица.

Пригрлићу га, придићи, опеваћу му сне,

Било да чује моју песму ил` не.

 

            Превео с енглеског Драгослав Андрић

 

 

ХЕРТА КРЕФТНЕР (19281951), Аустрија

 

 

СВИРЕПА ЈУТРА

 

 

Јутра су као замаси мачем

кроз црне и зелене

биљке ноћи.

Кад њихове једре стабљике

шуштећи попадају,

истичу слатки мириси

и горки сокови,

и њихово цвеће су снови

и спадају са нас

док се нагињемо над лаворе

и давимо се у хладној води.

 

            Превео с немачког Бранимир Живојиновић

 

 

ЕН СЕКСТОН (19281974), САД

 

 

САМОУБИСТВЕНА БЕЛЕШКА

              Говорите ми о нарцизму, али вам одговарам да је то начин мог живота
                                                                                      Арто

              Од овог трена, дајте да некако завештам св
е  остатке мојим кћерима и кћерима њиховим
                                                                                   Аноним


Боље,
без обзира на црве, говорити
копиту коњском у пољу;
боље,
без обзира на расцват девојачки
крв девојчину проливати;
боље да су ме
што пре, некако, бацили
у стару собу.
Боље (неко рече)
не бити рођен,
а далеко боље
не бити рођен двапут
у тринаестој
где је пансионат
сваке године у спаваћој соби
захватала ватра.
Драги пријатељу,
мораћу да тонем са стотинама других
малим лифтом у пакао.
Да будем светло ствари.
Као унутар смрти
да неко изгуби сочива.
Живот је за пола увећан.
Риба и сове од данас свирепи су.
Живот се клати напред и назад.
Чак ни осе не могу очи моје пронаћи.

Да,
очи које су биле управљене једном.
Очи које су заиста будне биле,
очи које причаху целу причу

сиротих глупих животиња.
Очи које су проболи
мали нокти из главе,
светло плави пуцњи.
А једном бејах са
устима ко чаша,
боје глине ил боје крви,
отворена попут лукобрана
за изгубљени океан
и отворена ко омча
за прву главу пристижућу.

Једном некада
моја глад постоја за Исуса.
О моја глади! Глади моја!
Пре но остари
мирно одјезди он у Јерусалим
у потрази за смрћу.
Овај пут
свакако
не питајте за разумевање
па ипак надам се и сви остали
окренуће главе кад ненадна риба праћне се
површином Језера Ехо;
када је месечина,
та дубока напомена гласно се јави,
заболи неку зграду у Бостону,
кад је одиста лепо полежати заједно.
Мислим на ово, сигурно,
и мислила бих о томе далеко више
да нисам ... да нисам била
од те старе ватре.

Могла сам признати
да сам кукавица само
која јеца ја ја ја
и не спомиње мале комарце, мољце,
околностима присиљене
да сисају електричне сијалице.
Али, сигурно знате да свако има смрт,
своју сопствену,
која га чека.
Тако да идем сад
без старости ил болести,
дивље, али тачно,
знајући најбољи свој пут,
нијана ко играчка на магарцу којег јашем све ове године,
никада питајући: "А куд идемо?"
Јахање ми смо били (да сам само знала)
у свему томе.
Драги пријатељу,
молим те, не мисли
да визуализујем свирку гитаре,
или да отац мој сабира своје кости.
Не очекујем ја ни уста мајке чак.
Знам да умирах раније

једном у новембру, једном у јуну.
Како је чудно јун одабрати опет
тако конкретан, са зеленим грудима и стомацима.
Наравно, гитаре свирати неће!
Змије сигурно ништа неће приметити.
Њујорк не жели ум.
Ноћу, слепимиши тући ће о стабла,
знајући све то,
видећи оно што сав дан осећаху.

            Превео с енглеског Владимир Јагличић

 

 

АНА КОЈА ЈЕ БИЛА ЛУДА

 

 

Ана која је била луда,

имам нож под пазухом.

Када стојим на прстима, ја тапкам поруке.

Јесам ли некаква зараза?

Да ли си због мене полудела?

Да ли су се због мене звуци покварили?

Да ли сам ти ја рекла да се извучеш кроз прозор?

Опрости. Опрости.

Реци да нисам, не.

Реци не.

Реци.

Причај молитве Богородици на нашем јастуку.

Узми ме, неспретно дванаестогодишње дете

у своје спуштено крило.

Шапући као маслачак.

Поједи ме. Поједи ме као пудинг.

Узми ме унутра.

Узми ме.

Узми.

Дај извештај о стању моје душе.

Дај ми исцрпну изјаву о мојим делима.

Уручи ми жандара у проповедаоници и дозволи да прислушкујем.

Стави ме у узенгије и излечи излетнике.

Наброј моје грехе као списак из пиљарнице и дај да их купим.

Да ли си због мене полудела?

Да ли сам ти ја подигла слушалицу и пустила звук сирене кроз њу?

Да ли сам ја отворила врата бркатим психијатрима

који су те вукли попут златних колица?

Да ли си због мене полудела?

Из гроба ми пиши, Ана!

Ниси ништа до пепела, али ипак

узми Паркер пенкало које сам ти дала.

Пиши ме.

Пиши.

 

С енглеског превела Ивана Максић

 

 

СЛОБОДАН МАРКОВИЋ (1928 – 1990)

 

 

БОЛНИЦА СВ. МАГДАЛЕНЕ

 

 

Још који час изнеће ме у миру. Ко зна шта ми је било.

Јадранско море и њене очи су једно.

Ја се са њима спајам у непознато.

Друго је јутро тек. Trieste гори разнобојно.

Нека удовица скида са зида слику венчаног мртваца

и качи нову одушевљено поред благе Мадоне.

Ко сам ја сад, овог јутра у децембру.

Зашто сам пошао на своје гробље, у Дечане.

Али, гле, изнеше ме из воза.

Смрт је путовала са мном у истом купеу.

Каква луда вожња белим колима на носилима,

Са празним џеповима и главом пуном златних риба,

девојке Италије нису ни слутиле какав кнез је пио

ламбруско албама

и певушио за шанком путујући за Cinecitta.

Још који час, изнеће ме у миру.

Пошто сам без вере ни кап молитве неће дати.

Никога немам да му јавим како се спремам на пут.

Облачим дугу кошуљу свог дивизона, болнички, црни огртач,

а по кревету се котрљају мандарине

и на сточићу под луком прозора,

циклећих витража чами куглоф Слободне браће цркве Св. Павла.

Али, и звона златна да ми даду, не бих се утешио.

Мени треба мед и липа у завичају. Риба у скоку. Вук у бунилу.

Бистро око бунара. Мени треба БУЛЕВАР несразмеран као и моја душа.

Мени треба реч с којом сам се пробудио на свету.

Ја утеху не тражим..

 

* * *       

Трећи пут у години 1958, умирем на разним местима.

Хотелима. Свратиштима. Возовима. Болницама.

А никако ме не носе.

Посетилац тамног чела послао ми је већ по други пут,

званично визит-карту.

Часна сестра зна кад ће он наићи, али је нема пред

тајнама овог света.

Још који час...О, само да се претходно уредим.

Децембар је бели месец. Треба на одору бити леп.

Јер, проћи ће поред мога мира поворка жена у жалости.

И свака ће по једну сузу да остави у малом венцу.

ПАУЛ ЦЕЛАН (1920 – 1970), ЧАРЛС БУКОВСКИ (1920 – 1994),

поставио/ла Miroslav Lukić 24.06.2014. 09:58   [ ажурирано 08.01.2017. 09:41 ]

ИГОР ХОЉИН (1920 – 1999)ЖЕРАЛД НЕВЕ (19211960), МАРГЕРИТА ГВИДАЧИ (19211992),
БЛАЖЕ КОНЕСКИ (1921 – 1993),  ЕВАЛИСА МАНЕР (19211995),  ТАДЕУШ РУЖЕВИЧ (1921),
ПЈЕР ПАОЛО ПАЗОЛИНИ (19221975),  ФИЛИП ЛАРКИН (19221985), ВАСКО ПОПА (19221991),
АНА ШУМИГАЛСКИ (19221999),  ШТЕФАН АУГ. ДОЈНАШ (19222002),

ПАУЛ ЦЕЛАН (19201970), Немачка

 

           

ГОСТ

 

 

Још много пре вечери

свраћа к теби онај

што је изменио поздрав с тмином.

Још много пре дана

он се буди

и пре но што оде распири сан,

сан, прозвучен корацима:

чујеш га како премерава даљине

и бацаш своју душу онамо.

 

 

Са десне стране ко? ...

 

 

СА ДЕСНЕ СТРАНЕко? Усмртија.

А ти, са леве, ти?

 

Српови путовања на изван-

небеском месту

глумећи белосиви се збијају,

у месечеве ласте,

у звездане чиопе,

 

ја роним онамо

и сипам пуну урну

у тебе доле,

унутра.

 

            Превео с немачког Бранимир Живојиновић

 

           

Била си...

 

 

Била си моја смрт:

могао сам те држати

док ми је све отпадало.

 

Превео с немачког  Звонимир Костић Палански

 

 

ЧАРЛС БУКОВСКИ (1920 – 1994), САД

 

 

НОЋНЕ ПОСУДЕ

 

 

у болницама у којима сам боравио

виђате крстове по зидовима

и иза њих ретко палмино лишће

потамнело и пожутело

 

то је знак да прихватате неизбежно

 

али оно што стварно боли

јесу ноћне посуде

завуку ти је под гузицу

умиреш

а очекују од тебе да седиш на тој

немогућој ствари

и уринираш и

кењаш

 

док кревету

поред твог

5 рођака доноси укусан сир

неком неизлечивом

срчаном случају

канцерогеном случају

или случају

општег распадања.

 

ноћна посуда је бездушни камен

ужасно ругло

јер нико не жели да одвуче твоје клонуло тело

до кењаре и натраг.

 

покушаваш да се сам одвучеш

али поставили су решетке:

у својем си кревецу

свом маленом смртном кревецу

и кад се болничарка врати

сат и по касније

и види да нема ничега у ноћној посуди

шаље ти нај-

неумеренији поглед

 

као да би, ближећи се смрти

човек морао да буде у стању да ради

опште најопштије ствари

опет и опет.

 

али ако мислите да не ваља тако

само се опустите

и пустите

да све истече

у чаршаве

а онда ћете да га чујете

не само од болничарке

него и од

осталих пацијената...

 

најтежи део умирања

је што они очекују

да одапнеш

као ракета одапета у

ноћно небо.

 

понекад се то и може

 

али кад ти је потребан метак и пиштољ

подигнеш поглед

и откријеш

да су жице над твојом главом

повезане са дугметом за звонце

годинама раније

пресечене

отргнуте

елиминисане

и

да су

бескорисне као и

ноћна посуда.

 

            Превео с енглеског Војо Шиндолић

 

 

БОЛЕСТАН

 

 

бити јако болестан или јако слаб врло је

чудно.

када ти треба сва твоја снага да одеш од

собе до купатила и назад, то изгледа као

шала, али

не смејеш се.

 

натраг у кревету поново размишљаш о смрти и

откриваш исту ствар: што си јој ближе

све је мање

одбојна.

 

имаш доста времена да проучиш зидове

а напољу

птице на телефонској жици добијају велики

значај.

ту је и тв: људи који данима играју

безбол.

 

немаш апетита.

храна има укус картона, од ње ти је

мука, више него

мука.

 

твоја добра жена стално инсистира да

једеш.

„доктор је рекао...“

 

сирота душица.

 

и мачке.

мачке скачу на кревет и гледају ме,

гледају, затим скачу

на под.

 

какав свет, мислиш: једеш, радиш, јебеш,

умиреш.

срећом, болујем од заразне болести: нема

посетилаца.

 

вага показује 73, а било је

104.

 

изгледам као човек у конц-логору.

што и

јесам.

 

па ипак сам срећан: славим самоћу,

никад нећу патити без гомиле.

 

могао бих да читам велике књиге

али ме велике књиге

не занимају.

 

седим у кревету и чекам да се све то оконча

на овај или

онај начин.

 

баш као и сви

остали.

 

            Превео с енглеског Флавио Ригонат

 

 

ИГОР ХОЉИН (1920 – 1999), Русија

 

                                           Хенриху Сапгиру

 

1.

Лежим у болници. Све ново и беспрекорно ради.

Лекари специјалисти. Чиста постељина и остало.

Само хране дају мало,

Тек да се не умре од глади.

 

2.

Зидар сам био.

Пао сам са једне петоспратнице

Без свести ме довезли до болнице.

Дисање ми је готово стало.

Сипали камфор, није помогло ни мало.

Тестеру сам помињао у бунилу и болу…

Умро сам на операционом столу.

 

3.

Пала сам под тролејбус на тргу Мајаковског.

Однели ме у институт Склифосовског.

Дали ми инјекцију у тело,

И одмах сам, тврдим смело,

Оживела. Прво што сам изговорила

Било је где је ташна с којом сам пазарила.

 

            Превео с руског Светислав Травица

 

 

ЖЕРАЛД НЕВЕ (19211960), Француска

           

           

НЕГДЕ

 

Он клечи

да га не виде

Он клечи

једна звезда на свакој рани

 

Његов глас се напокон стапа

са небом

једним малим небом

овога света

 

Он клечи у том свету

покрај једног кухињског стола

Када дође он прелази преко

 

 

ЦОПЛА

 

 

Јеси ли видео

иза мог срца

тај чудни срп

оклопљен хладноћом?

 

Он вреба вреба

али убиће тек

када убије мене

 

Певај да окончаш

певај

своју јалову победу

 

            Превела с француског Весна Цакељић

 

 

МАРГЕРИТА ГВИДАЧИ (19211992), Италија

 

 

ВЕЧЕРЊА ИНЈЕКЦИЈА

 

 

Ево бијелог одреда што сије мир

убодом штрцаљке.

 

Збуњеним шушњем

подижу се наши демони

и одлазе да нас дочекају

тамо, мало даље, пред зору.

 

Смјењује их нека стрма празнина

као од грознице наједном пале.

Умор је олован.

Свака казаљка непомична, окомита.

 

Како је незнатно било шиљато милосрђе!

"Окрените се на бок, брзо, готово је."

И душа

лакше би спуштена

но иједно једро или застава.

 

            Превео с италијанског Младен Machiedo

 

 

БЛАЖЕ КОНЕСКИ (1921 – 1993), Македонија

 

 

БОЛАНИ ДОЈЧИН

 

 

Када бејах препун снаге

која надолази као мутна речна матица,

када се осетих способан за свој подвиг,

достојан славе,

када ми очврсну глас за најдубљу реч,

рука за најтежи мач, нога за највернији ход – тада се сломих.

Падох као трешња под превеликим родом.

 

Једна подсмешљива сенка ми увреба траг,

као змија у гробни закутак увуче ми се у свет,

смех ми урече, зацрни ми тугу –

да се обазрем подозриво, да мислим и премишљам.

Тада се осетих ситан и смешан и низак –

окопне тело,

клонуше руке,

паде мач.

Падох болан.

 

Болан лежим до девет година,

па искидах до девет постеља.

 

Не осећам више своје зглобове,

ја сам разбацан по тврдој ледини

на пакленој подневној припеци,

ја сам распарчан кост по кост,

кроз моје је кости трава проникнула,

кроз ту траву змије се легу.

 

Ја жудим за гробом тамним и студеним –

нема ми краја без мог подвига суђеног.

 

Непозната жено, једина на свету,

сестро и мајко моја, ти која си страдала много,

ти која си осетила бол до окамењивања,

дођи, сестро златна,

сакупи моје убуђале кости, не грози се,

састави ме,

повиј ме у триста лаката платна,

реци ми тиху реч,

усправи ме,

научи ме да опет ходам, мајко,

 

дај ми у руку мач –

да убијем Црна Арапина.

Да умрем.

 

            Превео с македонског Влада Урошевић

 

 

ЕВАЛИСА МАНЕР (19211995), Финска

 

 

Једног дана побјегох...

 

 

Једног дана побјегох из свог тијела

            и кренух у другу собу да видим сат.

Куцао је као механичко срце.

Моје је тијело дисало у њему, срце куцало

као задати часи.

 

Вратих се у своје тијело, размислих о свему.

Па и то срце би посустало, сви часовници једном стану,

сад још бије у мојим грудима,

куца на крлетку ребра, на покровац мртвачког сандука.

 

Желим да побјегнем, другим путевима, другим бродовима

које вам нисам градила

за крваву чашу живота.

 

            Превео с финског Осман Ђикић

 

 

ТАДЕУШ РУЖЕВИЧ (1921), Пољска

 

 

ГРИП У КРИЊИЦИ

 

 

имао сам 40 степени температуру

 

на месту где се завршава

Алеја хиљадугодишњице

угледао сам црни облик

који је подрхтавајући као лист

падао полако на пут

изненада отворивши црна крила

на крилима су се пресавијале беле

и наранџасте тачкице као прозорчићи

 

приметио сам да су из те

„тацнице“

излазила мајушна бића

зелена и врло покретна

 

шум потока однео ме

у дом креативног рада

нада мном се ширило лице

госпође докторке њена замагљена уста

и речи које су се претварале

у пахуљице снега

које круже

 

испод плафона засијао стих

не већи од сребрног прстена

стих

је кружио по соби

упао у шољицу

и растворио као аспирин

 

на столици налазила се

тацница пуна јагода

и зелених листића

 

тамно издужено тело

прозрачно

као унутрашњост поморанџе

испуњавало собу задахом

 

из славине капала вода

капи дубиле

камен

који је лежао на мојим грудима

додиривали ме пламенови

 

затворио сам очи

и одлетео

у горе и долине

 

            Превела с пољског Бисерка Рајчић

 

 

ПЈЕР ПАОЛО ПАЗОЛИНИ (19221975), Италија

 

 

ОЧАЈНИЧКА ВИТАЛНОСТ

 

IX

 

(Клаузула)

 

"Боже мој, па што онда имате

ви у активи..."

"Ја? [неко муцање, гадно

            нисам узео опталидон, дрхти ми глас

            као болесном дјечаку]

Ја? Очајничку виталност."

 

            Превео с италијанског Младен Machiedo

 

 

ФИЛИП ЛАРКИН (19221985), САД

 

 

КОЛА ХИТНЕ ПОМОЋИ

 

 

Продевају се, ко исповедаонице запретане

кроз бучна градска поднева, а да не

узврате ниједном погледу упијеном.

Сјајно углачана, сива, на металној плочи грб:

пристану, да одахну, уз ивичњак стрм:

сваку улицу посете, временом.

 

Тад деца, низ пут расута, и са степеница,

и жене, на повратку из продавница,

док се крчкају ручкови у мирисима,

спазе на трен рашчупано, благо једно лице,

које, док износе га и смештају пљоштимице,

укаже се из розе ћебади, на носилима.

 

И разрешујуће празнине осећај пренути,

која испод свега што чинимо ћути,

на секунд ухватимо целином

тако туп, истинит довек.

Врата се залупе, изгубе. ЈАДАН ЧОВЕК,

зашапћу, тад, над сопственом судбином.

 

Јер тај, однешен са умртвљујућом тамом,

ослобођен губитка, кренути може,

око нечега, надомак крају самом,

а оно што године наталоже,

јединствен случајан спој

породице и обичаја, у тачки тој,

 

напокон, почиње да лабави.

Далек лежати од размене љубави,

у просторима неким недосегнутим,

саобраћај пустити да даље врије,

приближава то што оста да се збије,

а што смо билиу даљини мути.

 

            Превео с енглеског Владимир Јагличић

 

 

ВАСКО ПОПА (19221991)

 

 

ВЕРЕНИК СМРТИ

 

 

Мој земљак старчић од тулузије

Чами по цео дан

Прикован за наслоњачу

 

Не скида очи с врата

Док ми се штапом обраћа

 

Нисам се ја ни живота плашио

А камоли ње

Чекам је из ноћи у ноћ

 

Не могу више да урлам

И зовем у помоћ

 

Лежим будан у постељи

С кухињским ножем на грудима

И рукама прекрштеним на сечиву.

 

 

АНА ШУМИГАЛСКИ (19221999), Канада

 

 

СЕДЕЋИ ПОД ГУСТОМ СЕНКОМ СМРТИ

 

 

у јуну свратила сам до мртвачнице

у холандији тражећи

пријатеља носила сам црне рукавице

уз које пристаје велико уважавање

 

било је уредно овде

помало мирисаше на црну земљу

на Ускрс чланови Гробљанске заједнице

глачаху кости и припремаху их

како доликује положају и светости

 

бејах пронашла велику кошчату лобању

са малом округлом рупом

на левој слепоочници

исцелитељ беше пробушио главу

да је ослободи зла

 

кад сам га најзад пронашла

покупила сам га у марамицу

и понела кући

 

Франс почела сам

Имам толико тога да ти кажем

Хоћеш ли желиш ли да чујеш

моју исповест?

 

Ћутао је тужно се насмејавши

 

Франс рекох му

Могу ли ти најзад рећи

да сам једном жудела за тобом

делић мене је сломљен

због твог памћења

 

Али нема суза у мртвим очима

његово кежење открива зубе, ласцивне

 

Проклет био заплакала сам

ти ме не би узео

кад сам имала петнаест и била опасна.

 

            Превео с енглеског Богдан Мрвош

 

 

ШТЕФАН АУГ. ДОЈНАШ (19222002), Румунија

 

 

РЕПОРТАЖА ИЗ ЏАКА

 

 

Ми, најсрећнији, погодили смо

у тај тесан простор, пун светла.

А за друге Божји прсти

нису довољно брзи и одлучни:

пре но вежу џак,

они су поново постали што су били.

Иначе, добро је ту. Температура

зависи само од нас, на крају крајева.

Кроз платно се провлаче ветар и мрак.

Одјеци од пре рођења долазе, а вал

најављује у сну месечево море

са латинским именом. Мудраци

кажу да дишемо и у праву су!

А шта можеш? Има још лудака који

верују да нема ваздуха и праве рупе

у правцу носа, гледајући напоље...

Препоручљиво је да нађеш

најудобнији положај. На пример:

леђа уз непостојећа леђа

онога што на плећима носи џак...

 

            Превео с румунског Петру Крду

ЏОН БЕРИМЕН (1914 – 1972), РЕЈ ДЈУРЕМ (1915 – 1963),

поставио/ла Miroslav Lukić 22.06.2014. 10:57   [ ажурирано 08.01.2017. 09:47 ]

ХИЛДА МОРЛИ (19161998), ХУЛИЈА ДЕ БУРГОС (19171953),  ДУШАН КОСТИЋ (1917 – 1997),
ХОЗЕ ЛУИС ХИДАЛГО (19191947), ЈУРЕ КАШТЕЛАН (1919 – 1990), АЛЕН БОСКЕ (19191998),
МИХАЕЛ ГУТЕНБРУНЕР (19192004),

ЏОН БЕРИМЕН (19141972), САД

 

 

ОН СЕ ПРЕДАЈЕ

 

 

Године и те смрти и те авети.

Напустила је моје мисли

заувек. Поворке жалости

дођу & нађу ме празног.

 

Не осећам да ће се ово променити.

Ништа, ништа не желим, ни ствар,

ни лице, блиско ил страно.

Не мислим да ћу

 

певати одсад, нити

икада више. И надаље морам

са слепом смелошћу да бдим

над празним срцем.

 

 

ПЕСМЕ СНОВА

 

67

 

Не оперишем често. А кад то чиним

људи се и те како забезекну.

Болничарке се чудом чуде. Пребледе.

Пацијент се враћа у живот, ил нешто слично.

Разлог што чешће не оперишем (цитирам)

јесте: створен сам за неуспех

због жене & синада зарађујем мање.

Г. Костурићу, то ми је јасно.

За те вам операције захваљују, зар не,

а не плаћају?Тачно.

Ретко сте тако разборити.

А сада још имамо и проблеме са светлом:

 

приморан сам да у најцрњем мраку

изводим најосетљивије захвате

на себи самом.

Г. Костурићу, ви ме ужасавате.

Није ни чудо што вам не плаћају. Хоћете ли умрети?

Е, мој

            пријатељу, у томе успео сам. Касније.

 

            Превели с енглеског Срба Митровић и Милан Ђорђевић

 

 

РЕЈ ДЈУРЕМ (1915 – 1963), САД

 

 

РЕХАБИЛИТАЦИЈА РАТНОГ ИНВАЛИДА

 

 

Та нога, докторе, што сте ми је дали –

Сасвим ми је таман, ал` јој нешто фали.

 

Докторе, докторе, молим вас ко Бога:

Мени треба црна ортопедска нога.

 

Отишо би` кући, на Југ, ал` не могу –

Мрштиће се белци на овакву ногу.

 

Докторе, докторе, молим вас ко Бога:

Мени треба црна ортопедска нога.

 

            Превео с енглеског Драгослав Андрић

 

 

ХИЛДА МОРЛИ (19161998), САД

 

 

ВЕЛИЧАЊЕ

 

 

Болница

у њој сваки живот почиње

и завршава

Мали дечак

жели да види своју новорођену сестру

Старица ослоњена на штап

једва

хода

једино

успева да споро гега

дошла је да види

неког ко је јако болестан

Рекли су ми:

„Ви сте кћи – морате ући

да је идентификујете.”

„Не плашите се”

рече жена Рабина – „то је ваша мајка.”

А напољу, ветар и сунце се њишу

у заједничком плесу. Готово никад у миру,

Јануар – пролеће Медитерана,

њено тело

умотано у мртвачки покров однето је на небо

на одру

4 човека певају

опело и славу Господу, који ствара живот, који ствара

све ствари,

који ствара

смрт

 

            Превела с енглеског Ивана Максић

 

 

ХУЛИЈА ДЕ БУРГОС (19171953), Порторико

 

 

ПЕСМА ИНТИМНЕ АГОНИЈЕ

 

 

Ово срце моје, тако отворено и тако просто,

као да је извор испод мог плача.

 

То бол је који мирује подаље од смрти.

Бол очекивани... очекивани... очекивани...

 

Сви часови пролазе са смрћу у раменима.

Ја сама продужујем мирна са сенком својом у наручју.

 

Не престаје да ми бије предвечерје у очи,

ни живот да ме обара као уморно стабло.

 

Ово срце моје које ни само себе не чује,

које ни себе не осећа од толике мене и дарежљивости.

 

Колико ли сам га пута виђала на стазама непотребним

како скупља варке ко језеро озвездано!

 

То бол је који мирује подаље од смрти,

бол саздан од класја и преотетих снова.

 

Верујући да сам галеб, виђати ме како размеђујем лет,

предајући се звездама, затицати ме у бари.

 

Ја увек веровах да ћу моћи разголитити своју зебњу

само пуштањем моје душе да кружи међ звездама!

 

О, тај бол мој што мирује подаље од смрти!

Ово срце моје тако отворено и дарежљиво!

 

            Превео с шпанског Бранислав Пелевић

 

 

ДУШАН КОСТИЋ (1917 – 1997)

 

 

ТАМНЕ СУ МОЈЕ РИЈЕЧИ

 

 

Тамне су моје ријечи, све тамније,

гладне су моје очи, све гладније,

од шибља ноћи станка немам;

ружне су моје псовке, све ружније,

тужне су моје лађе, све тужније,

куд се то спремам?

 

На некој грани трава расте,

на некој ливади грање пласте

(зле воде гмижу наопако);

над хумовима дивљач лове,

по хумовима звијезде плове

– зашто је тако?

 

Горко ми небо кроз косу рије,

простором мојим лишће гњије,

јаблана немам.

Тамне су моје ријечи, све тамније,

тужне су моје лађе, све тужније,

куд се то спремам?

 

 

ХОЗЕ ЛУИС ХИДАЛГО (19191947), Шпанија

 

 

КОБ

 

 

Родих се међу мртвима и мој живот

само је сјећање на њихове душе,

које, споре и у сну, струје кроз моју крв

и разносе је над овим слијепим свијетом.

 

Земља остаде далеко, моје коријење

не зна за свјежину која у њој пјева.

Тијело је моје од невидљива пепела.

Мртви земљини ме растављају.

 

Хтио сам бити свјетлост посебна сјаја,

са зором свакога дана горјети,

бити звјезда ноћи, вјечно млада,

која, самотна, сама од себе блиста.

 

Али ево, нисам сам, моје живо биће

увијек мртве носи у својој утроби.

Умријет ћу као сви и мој живот

бит ће тамна успомена у другим душама.

 

            Превео с шпанског Никола Милићевић

 

 

ЈУРЕ КАШТЕЛАН (1919 – 1990), Хрватска

 

 

ТИФУСАРИ

 

1.

 

Бројим стопе на бијелом снијегу. Смрт до смрти.

Смрт су стопе моје.

Смрт до смрти.

Смрт су стопе моје.

 

Свака

иде

своме гробу.

 

Свака иде своме гробу.

 

ко извори

своме

мору.

 

Свака иде своме гробу.

 

 

АЛЕН БОСКЕ (19191998), Француска

 

 

ОЛУПИНА

 

 

Ја сам још само олупина:

екцем, тумор на левом оку,

проширење вена на врату,

мождани удар у тренутку љубљења.

Ја сам још само шкработина:

дифтонг натеран на ћутање,

реч која неће да преведе

важност ствари,

библија забрањена одраслима.

Ја сам још само тај сенилни господин

који копни

не осећајући потребу да постоји.

 

 

ХИРУРГИЈЕ

 

 

Ево долази време хирургија.

Између моје жучне кесе и мојих плућа,

пронашли су једну израслину:

после дугог сна,

то је моја душа, знам, почела да расте.

Био бих вам захвалан

да је не одсечете.

Кажете ми такође: "Срце вам је сувише крупно;

у сваком трену ризикује да се у парам-парчад разлети.

Сад ћемо му смањити обим."

Мада сам неупућен,

имам своје мишљење:

надима се од моје најбоље песме,

неодлучне, болешљиве, сурове.

Будите љубазни, не дирајте га.

Ево дошло је време аутопсија.

 

            Превела с француског Мирјана Вукмировић

 

 

МИХАЕЛ ГУТЕНБРУНЕР (19192004), Немачка

 

 

ПАЦИЈЕНТ

 

 

Кад је ђаво умирао

лекари се окупише око његове болничке постеље.

Испрегледаше га спреда и испрегледаше га од позади,

ослушнуше му плућа и измерише крвни притисак

и хтедоше да му сувишни орган његовог репа

уклоне хируршким путем.

Тада ђаво задрхта и тихим гласом замоли:

оставите ми реп, а ја ћу вас учинити мојим

наследницима.

Дадоше му много медикамената

и инјекцију Дипсохидрола.

Један човек у белом мантилу прошапута другом:

Господине колега, ut alilluid fieri vedeatur….

Други човек у белом мантилу прошапута:

Medicis praesintibus diabolus non moritur.

Тада се ђаво у себи насмеја

и поче да оздравља.

 

Превео с немачког Златко Красни

ОСКАР ДАВИЧО (1909 – 1989), ЉУБИША ЈОЦИЋ (1910 – 1978)

поставио/ла Miroslav Lukić 20.06.2014. 04:36   [ ажурирано 08.01.2017. 09:56 ]

НОРМАН МАКЕЈГ (1910 – 1996),  ОДИСЕЈ ЕЛИТИ (19111996), ЧЕСЛАВ МИЛОШ (1911 – 2004),  САБИН СИКО (1913 – 1928)

ОСКАР ДАВИЧО (1909 – 1989)

 

 

САН У СЕЛУ БОЛОВАЦ

 

 

За Великог Помора огрнутог у жуто ћебе 1768. године

катастрофом ван историје да ми је ушао у собу

– Отвори се! да ми је казао да се отворим.

Отворила сам се, да опростиш који слушаш.

 

И казавши то што сам учинила, да је дигао једну

леву руку против целог себе у мени, да ми покаже

једну своју, рекао је, трулу мрљу под пазухом

без поклопца, да опростиш који слушаш и не чујеш.

 

И показавши ми што је казао, натрула мрља да је пустила

одмах један скоро пријатан смрад на шталу с кујном

у мојој собици за двоје на том мраморном кревету

за време Великог Помора.

 

И удахнувши мирис што ми је казао, да простиш који слушаш,

да је њиснула кобила, зарзао пастув у ходнику целе мене

и Велики Помор немилосрдније да је продужио да хара

нарочито ноћу кад се обично кува у четири раскрвављена

прстена а друго слатко и сурово не може да ради, нарочито

док је неко обична женска једна, до грла

закопчана у мушку ноћ.

 

И стргнувши копчу, да је збацио жуто ћебе са себе да изблиза

ја врло боље видим трулу мрљу између сувих му

ребара без сланине, ту невиђену пре смрти рупу

боље рећи, да опростиш који слушаш.

 

И слушајући што ми је приказао; са тугом неиздржљивом

месо да му се љуштило и падало у наједном неки бунар,

док му се срце копрцало у једној гвозденој чаши

карбола за тог Великог Помора што сам све боље него врло видела

и хтела од бола да се можда удавим, можда да се не.

 

И ја која сам једна само њега

најстрашније много волећа једна женска,

хтела сам да продрем још боље у мог мушкарца

да му помогнем.

 

И помогавши му, из њега да је изашао неизмерни кревет

сав од ражене сламе а неко је рибао само рибизле без риба

које је он волео тако заједнички, а сад ништа. Лежао је

тврдо закопчаних прозора и опружен као мртав човек

који смрт не подноси.

 

И не мичући се да је протежући се стао да наваљује љубављу

ме волећи и казујући ми у уво најежено моје:

– Флоро, Флоро, да Флоро погана, поглед ти твој да оперем,

да умрем!

 

И казавши што је казао, додало се – Флоро, Флоро,

да Флоро погана, дојке у њине незреле дрењине без коштице

да ти истуца, ноћу у месу да умреш

зубатом!

 

И не часећи ни часа који је казао: – Испале су ми дрењине

те из лежишта, и две још зелене шљиве очију мојих за њима

њему у уста, већ затворена после гутања пилуле рођене смрти

да исти нам мраци копрцави буду. 

 

И не казавши више ништа, било је црно само у тврдим бојама

без ноктију у мени, да не плачем ни за њим, ни у празно,

кад лијком спусте се пљускови на огромну сушу, не, него на стог

покрај Великог помора, да опростиш ти, који се ниси

ни родио још из сена некошеног.

 

 

ПРВА РУКА

 

15

 

Над водама смрти

Надвио се гребен с крилима на раменима

Од облачне масе. Хоће ли прелетети

Смртоделницу што је

Поделила разбијени живот на два дела?

 

17

 

Корачамо рука под руком ја и вихор

Смрти. Она се стишава. А и ја престајем.

 

18

 

Живот је пролог ћутљиве смрти.

Саопштава њену реч без епилога.

 

48

 

Сав у мислима однекуд. Пуних фиока

Којим завршавају полице

Вишеспратне смрти.

 

49

 

И најсложенија судбина рашчлањује се ту

На просте станице недисања.

 

87

 

Смрт је гума што брише оловком начињени цртеж

Живота.

 

88

 

Обале смрти су све узбуђеније пред заласком

Бола дана разуђеног и спљоштеног.

 

109

 

У капима што падају са рамена

Анђела смрти даве се и пливачи.

 

130

 

Једаред се сме живот а више пута се умире.

 

 

ЉУБИША ЈОЦИЋ (19101978)

 

 

БОЛОВИ

 

 

            Болело ме је срце, и ја сам га извадио. Болела ме је глава, и откинуо сам је. Болели су ме удови, и отргао сам их. Болело ме је месо, и раздрао сам га. Болеле су ме кости, и смрвио сам их.

            И на месту на којем сам био, осећао сам болове. Већ ишчупаним ноктима почео сам да гребем и копам земљу.

            Гребао сам и копао, и ничега већ одавно није било; ни најмањег комадића који би подсећао на мене, а ја сам још увек волео. И рупа је постајала све већа, све дубља, све болнија

 

 

НОРМАН МАКЕЈГ (1910 – 1996), Енглеска

 

 

ЊЕНА БОЛЕСТ

 

 

Ради ње присиљавам се напокон

да напишем реч светлост.

Толико сам пута последњих облачних месеци

покушавао то а моја уста

изговарала су тама.

 

Јер воде Вавилона

одјекују у мојој пријатељској реци, моја харфа

виси на познатом дрвету.

 

Некад ме није било брига

што никад нема једнорога

и што је феникс само

метафора која гори.

Знао сам то, али сам их волео.

 

Али истина је лишена свог тела,

својих очију, својих нежних шака.

пружа руку и полаже

пет хладних прстију на моје колено.

Никад не престаје да се смеши

промењеним осмехом.

 

            Превео с енглеског Душан Пувачић

 

 

ОДИСЕЈ ЕЛИТИ (19111996), Грчка

 

 

АУТОПСИЈА

 

 

И тако, нађоше да је злато корена маслине капало

            у закутке његовог срца.

 

И од толико пута што је лежао будан, крај

            свећњака, ишчекујући зору, чудновата

            врућина му обузе утробу.

 

Мало испод коже, плавичаста линија хоризонта

            оштро исцртана. И обилни трагови плавог

            свуда по крви.

 

Гласови птица, које је попамтио у часовима велике

            самоће, изгледа да су избили сви заједно, тако

            да није било могуће да продре у већу дубину

            нож.

 

Биће да је намера била довољна за Зло,

 

Које пресретето је јасноу ужасном ставу

            невиног. Отворене, поносите очи, још цела

            шума покрета на неоскврњеној мрежњачи.

 

У мозгу ништа, осим мртвог одјека неба.

 

А само у шупљини његовог левог ува мало финог

            ситног песка као у шкољци. То значи да је

            често шетао крај мора сасвим сам, са болом

            љубави и са хуком ветра.

 

Што се тиче оних трунчица ватре на стегну, оне

            показују да би он заиста покренуо многе

            часове унапред кад год би загрлио жену.

 

Имаћемо раних плодова ове године.

 

            Превела с грчког Ксенија Марицки Гађански

 

           

ЧЕСЛАВ МИЛОШ (1911 – 2004), Пољска

 

 

НОВО ЖИВОТНО ДОБА

 

 

Тело неће да слуша моје наредбе.

Преврће се на равном путу, тешко му је да се

пење степеницама.

Према њему имам сатиричан однос. Исмевам

Млитавост мишића, вучење ногу, слепило,

Све параметре дубоке старости.

 

На срећу и даље ноћу састављам песме.

Мада, кад их ујутру запишем, касније не могу да прочитам.

Помажу ми повећана слова компјутера.

Који сам дочекао, што је већ добро.

 

 

ОЧИ

 

 

Поштоване очи моје, с вама нешто није у реду.

Добијам од вас слику нејасну,

А боју замагљену.

А ви сте биле спрег краљевских огара,

С којима сам некада кретао ујутру.

Проницљиве очи моје виделе сте много

Земаља и градова, острва и океана.

Заједно смо поздрављали огромне изласке сунца,

Док је широки дах позивао на трчање

По стазама, на којима се сушила роса.

Сада је то, што сте виделе, скривено у мени

И претворено у сећање или снове.

Удаљујем се лагано од вашара света

И у себи запажам некакву одбојност

Према мајмунској одећи, дреци, ударању у бубњеве.

Какво олакшање. Сам са својим размишљањем

О начелној сличности људи

И о малом зрну њихове различитости.

Без очију, загледан у једну светлу тачку,

Која се шири и мене обухвата.

 

22. VII 2001.

 

            Превела с пољског Љубица Росић

 

 

САБИН СИКО (1913 – 1928), Француска

 

 

ЛЕКАРИМА КОЈИ ДОЛАЗЕ ДА МЕ ОБИЂУ

 

 

Не плашим се више, не плашим се више, добро видите...          

То је све што могу сада.                                                                          

А ви ме посматрате и ништа не чините.                                        

Говорите како се плашим, говоритеданас                                  

као и много пута ранијекако се треба                                          

Борити и поред свега и не знате                                                       

Како сам уложила све своје јадне снаге, ја,                                   

Сву моју јадну храброст и како у рукама имам те                           

Све моје сломљене  напоре, све моје изневерене наде                     

Толико тешке кад бисте знали за ово!                                                       

 

            Зашто се то не разуме? У Шуми Маслиновој                            

            Исус из Назарета плакаше, а на њ паде                                   

            Мање тешка ноћ од ове у коју ја силазим.                       

            Ноћ је. Све је ружно, јадно, гадно,                                        

            кобно... Узалуд, навлачите у пролазу                                    

            бесмислен осмех који никога није такн`о.                              

 

То је пропали покушај, глас који звучи лажно                   

којим ми обећавате помоћи сутра.                                  

Сутра! Сада, одмах, потребно је и важно                           

            у мојој руци да буде ваша рука.                                         

 

На крају сам, ето...                                                                                     

Све што желим је престати патити, све је то.                                         

Не плашим се више, не верујем више, не надам се више                

            Не желите                                                                                

            разумети то, и без плакања                                                  

Оставите ме да умрем с мојом патњом... Бар,                                   

Помозите ми да умрем онако како се из живота уклања,                          

Један једини убод ножа, песнице удар                          

или један факирски отров, зелен и златан,                      

Којим ви успављујете заувек, бацате у сан                              

Када се толико пати, пати дању и ноћу толико                                 

Да се не жели ништа више него заборавити, ништа што...               

 

 

АХ! ПУСТИТЕ МЕ ДА ВРИШТИМ

 

 

Ах! пустите ме да вриштим, вриштим, вриштим...                               

Вриштим док не будем грла покидана!                                                                

Вриштим као животиња што је клана,                                                         

Као гвожђе у ковачници на мукама,                                                             

Као дрво уједено зубима тестере,                                                             

Као окно под длетом стаклара...                                                               

Шкрипати, урлати, кркљати! Није ме брига                                          

Што ће то преплашити људе. Желим                                  

Да вриштим највише што се вриштати дâ.                                         

Људи? Не знате која даљина ме од њих дели,                                          

Колико мало постоје, када вас дере                                                         

Тај бол што јединим на свету чини вас?                                                     

Са њим се самује, у тамници се ништи.                                                   

Одговорити? Не, не чекам одговора глас.                                        

Не знам чак ни да ли у помоћ да зовем ја,                                                         

Или да само вриштим, као луда вриштим,                                                    

Као осуђеник, читаве ноћи и целога дана.                                                

Та ствар нечувена, грозна што вас убија,                                                   

Верујете ли да бива                                                                                      

Ствар могућа  на коју се навићи да?                                                      

Тај бол, Боже мој, тај бол што убија...                                                         

Пред којим се кинеска уметност мучења                                                    

Указује, указује, тек као године учења,                                                                                       

И никоме се не указује видљивим, осим теби,                                            

Поверљиво здравље, моје одбегло здравље!                                             

Због тебе то вриштим, ах, због тебе то, због тебе!                                   

Зашто се, ако ме чујеш, не вратиш, зашто не?                                                            

Зашто остављаш да тако патим, реци ми зашто                                        

Или је то освета твоја због тога некада што                                              

Никада, обично здравље, не мислих на тебе.                                             

 

            Превео с француског Душан Стојковић

ТАМИКИ ХАРА (1905 – 1951),ВЛАДАН ДЕСНИЦА (1905 – 1967)

поставио/ла Miroslav Lukić 09.06.2014. 23:11   [ ажурирано 10.01.2017. 12:05 ]

ВЛАДИМИР ХОЛАН (1905 – 1980), ДЕСИМИР БЛАГОЈЕВИЋ (1905 – 1983), ВОРИНГ КЈУНИ (1906 – 1976)

 

ТАМИКИ  ХАРА (19051951), Јапан

 

 

ОВО ЈЕ ЉУДСКО БИЋЕ

 

 

ово је људско биће

погледај што је од њега учинила А-бомба

месо отиче тако стравично

а људи су и жене сведени на један облик

''Помозите'' вели слабашни крик

што се циједи из отеклих усана, ужасно

спаљене збрке загнојеног лица

ово, ово је људско биће

то је лице човјека

 

            Превео с јапанског Владимир Девиде

 

 

ВЛАДАН ДЕСНИЦА (19051967)

 

 

МЕХАНИКА БОЛА

 

 

Тако сам свико на патњу

да јој већ добро познам

законе, мјере и ћуд.

Знам како се рађа,

знам како ниче тупи ледац бола

у дну претученог меса;

знам је кад кликтава лијеће

црна преклана птица

и крилом скршено бије

о стијенке своје тјескобе;

или кад, клонула, пуста,

удара челом

о хладни праг безнађа.

 

Тако сам свико на патњу

да јој већ добро познам

сваку бору на лицу

и сваки топли пријевој

у наборима скута.

 

 

ВЛАДИМИР ХОЛАН (19051980), Чешка

 

 

У ДВОРИШТУ ПОЛИКЛИНИКЕ

 

 

Чуо сам јутрос упорне и огорчене ударце у ћилим

тресли су га у дворишту поликлинике

морао сам помислити на сва срца

која упорно и огорчено ударају

у истрошене завесе наде у милостивију будућност

која их не би лагала ма била и у праву

морао сам мислити на људе, изгубљене и просјаке,

и на оне који не могу да просе, изморени као рука после рата,

мислити на лица одбијана вратима оних

који говоре док једу и којима нуде кипове због духа благостања,

нити девичанских кошуља или сладолед од априлског снега,

морао сам мислити на оне који се договарају

            с вртоглавицом гроба само речима дроља,

морао сам мислити на све који непрестано чезну

            трајно преварени

тако да знају само за злобу чежње

за гљиве место мајског масла

морао сам мислити на вечито обмањиване тако да су

            продуховљени постали

толико продуховљени да су у сваком телу подрумских

            станова пуних кашља

и у сваком телу које дуго није јело

па греје осиротеле дланове

крај кухињске ватре маште са понорним покретима

            пламена,

морао сам мислити о очајницима који посрћу у

            изнајмљеним чизмама алкохола,

о свима којих има толико да их више и не видиш

у понижењу које се заглушује на златном

            наковњу себичности,

морао сам мислити о онима за које би можда сазнао бог

да му деца шаљу телеграме, да су деца отела радио-станице

и да деца нису исто толико немилосрдна колико одрасли

морао сам мислити о онима за које кажемо да су неразумљиви

док се ту просто ради о душама којима нико неће да се смилује,

морао сам мислити о бледим девојкама у радњама

            пустих пасажа

где светлост гори дању а нико не долази,

тргну се ако уђе човек и затражи земичку,

морао сам мислити о онима који упркос утаји рађања

имају ванбрачну децу с ништавилом

са ништавилом коприве и гробљанском шљивом

док судбина пахне на вино

кад уђе кроза смех у нос,

мислио сам о продавцима новина како трчкарају

            крај трамваја

с гадном услужношћу сушичавих, са криком што пробија уши,

и о певачицама које су изгубиле глас

па све гласније спуштају свој деколте,

о бединеркама које служе богаташе

босе и то онако преко разбацаних крпа

да не погазе паркет

морао сам мислити на оне с прстеном у ноздрвама

на све које вуку тамо где су нужни као со:

у солане, у канале, у хапс,

да, мислио сам на све у којима сам присутан и бићу

док постоје заборављене старице које чежњиво просе

на зид железничке станице наслоњене,

да, баш тамо где се највише жури

и док има стараца који, кост и кожа надгробног натписа,

ипак морају да живе и да брзо ћуте кроз уста покојника,

ах, да, баш тамо где су лењи пешаци закаснили са сажаљењем,

док буде сиромаштва и беде

тих разочараних јер несхваћених

и зато несхваћених јер неслободних

и док има сиромаха који из гордости штеде

за ковчег и за музику на свом спроводу

све док има бедних који немају нигде ничега

којима је судбина пропила и црквену касицу код свете Елегије

и који не знају кад су рођени и зашто носе име,

одрасле у "време мира" сахрањују у сандуцима од шећера

а децу у сандуцима од сапуна.

 

            Превеле с чешког Десанка Максимовић и Јара Рибникар

 

 

ДЕСИМИР БЛАГОЈЕВИЋ (19051983)

 

 

НАГИ СНОВИ ПОД ЗЕЛЕНОМ ГРАНОМ

 

 

Болесна опојности драга, под новембарском звездом црном,

круном жутога лисја круниш главу место црних власи

на овој мртвој вожњи! Јечим над чедношћу тихом и сребрном

к`о воштаница новог гроба. Ноћ ме топи и гаси.

 

Газим читаво столеће, тајно, тамном занетом главом.

Газим читаво столеће, уплићем руке у судбе пролећа и жена

што животу се пењу болестима мутним, а сновима наготом тешком и плавом,

што им је место прстију, сваке зоре, разбољена рујна пена.

 

О ти ми цветаш над косама расутим, врелим!

О ти си ми ход, застава у небесима, девојачка рука изгубљена и бела!

И причиња ми се да се с руменим безумљем овим теби као свету селим,

и причиња ми се да девојка је дивовска срцамуњевита стрела.

 

Под твојом заставом Месецу се пењем к`о наранчи на зеленој грани.

Крв раном мирише као младо вино. Пролеће тајном сваком шушти.

Идеш на шкољкама Сунца! Растеш у дан! На рукама су ти дивови болешћу обасјани.

Идеш за њом, дланови су ти румени к`о заноси дечачки немушти.

 

Болести моја, чедно цветање насред неба, туго под грањем од сребра,

ти носиш моју главу свим крајевима света,

и на мом оку као ружа и крв са седефног ребра

за сваког брата величанствени зрак се један срета!

 

Ходите људима изгубљени од те туге беле к`о пролећна киша.

Ходите к мени, моме мртвом жутом лисју и безумној круни,

никад да се чедност под девојкама убистри, заплави и стиша:

Ми смо за сва столећа луди, златни прсти на вечитој струни.

 

Уплићи судбу као река небо док пролеће под брдом нарасте,

нек крв пени под лишћем од злата к`о под жудима девојке и ласте.

Твој дан је опојност плава, мртва новембарска звезда, бела застава дома:

О буди ми са цвећем на прагу увек голубица врела и питома!

 

 

ВОРИНГ КЈУНИ (1906 – 1976), САД

 

 

САМРТНА ПОСТЕЉА

 

 

Читаво време док су се молили

Он је гледао сенку дрвета

Како на зиду трепери.

 

Нема потребе молити се

Рече он

Никакве потребе нема.

 

Родбини се чинило чудно

Што их од самртне постеље тера.

Али су редом изишли

И као да им је лакше било

Кад их је видео да одлазе.

 

Неки су се молили даље

У другој соби

Док су пак неки слушали поветарац

Који је терао сенке да трепте

На зиду.

 

Он учини велики напор

Да запева драгу му песму

Али тај празни звук

Могао је доћи

Из опорога грла птице.

 

И све се време секирао

Што су још ту и што се моле.

И све се време питао

Шта ли то сада говоре.

 

            Превео с енглеског Драгослав Андрић

НИКОЛАЈ ЗАБОЛОЦКИ (1903 – 1958), РЕЈМОН КЕНО (1903 – 1976)

поставио/ла Miroslav Lukić 07.06.2014. 06:34   [ ажурирано 10.01.2017. 12:11 ]

СРЕЧКО КОСОВЕЛ (1904 – 1926), ПАБЛО НЕРУДА (1904 – 1973), ЕДВАРД КОЦБЕК (1904 – 1981), КАРЛОС ОКЕНДО ДЕ АМАТ (1905 – 1936), АТИЛА ЈОЖЕФ (1905 – 1937),

НИКОЛАЈ ЗАБОЛОЦКИ (19031958), Русија

 

 

БОЛЕСТ

 

 

Болесник пао у кревет, не може да коракне,

не може ни руку да помакне,

знојаво чело се угласто точи

болесник болује већ дванаест дана и ноћи.

У снима види њушке сточне,

тупе и тврде као дуб;

коњ придиже капке очне

и види му се квадратни зуб.

Он гризе неке празне флаше

и, погнут, Библију чита,

игра, па мокри у ведрице прашне

и гласом жене теше болесника.

 

"Жено! Била си к`о девојче,

авај, најдража моја,

како је кожа твоја мека

била затегнута, свежа и лепа.

Зашто си коњ постала ми?

Скриј се у белог скита тами,

припали свећу Богу коју

и гризи узду своју."

Ал` коњ не креће, већ се вије

и даље тугледа га задовољно.

Вече је већ. Лампа сјај лије

на угао са столом.

Упада поп у двориште, к`о гром из неба ведра,

све грди и запиње, каква снага,

ливени крст од сребра

уноси преко кућног прага.

Болеснику је боље. Смешно попи,

скривен у светој мантији,

болесниково чело шкропи

а онда једе из чиније

џигерњачу кашом од јечма филованом,

и коња назива мамом.

 

1928.

 

            Превео с руског Миодраг Сибиновић

 

 

РЕЈМОН КЕНО (19031976), Француска

 

 

То не плаши ме много...

 

 

То не плаши ме много та смрт у моме дробу

и смрт мог носа и костију није велико зло

То не плаши ме много мене сићушну сподобу

Коју крстише Рејмон од оца званог Кено

 

То не плаши ме много куд ће тих књига дармар

кејови нужници прашина и досада њихова

То не плаши ме много мене који толико пискарам

и дестилишем смрт у неколико стихова

 

То не плаши ме много Ноћ клизи тако блага

између капака мртвих ивицом краставих рана

Ноћ је блага као кад жена риђокоса драга

мед је полова севера југа меридијана

 

Не плаши ме та ноћ ни сан када се спава

апсолутно То мора да је тешко попут олова

и црно као небо и суво као лава

и глуво као просјак што блеји на углу мостова

 

Мене плаши несрећа и патња што се јадује

и стрепња и злосрећа и разврат одсутности

Плаши ме гојазни бездан у којем болест станује

и време и простор и дух без праведности

 

Али не плаши ме много тај тмурни малоумник

што покупиће ме врхом своје чачкалице

кад побеђен и с оком мирним и расплинутим

уступим сву своју храброст глодачима садашњице

 

Једног ћу дана да опевам Улиса или Ахила

Енеја или Дидону Панса или Кихота

Једног ћу дана да певам срећу спокојног живота

радости риболова мир и тишину вила

 

Данас уморан збиља од времена које се мота

и као коњић корак у кругу сатом савија

опростите хиљаду пута тој лобањиона је лопта

што жалостивно жамори певање ништавила

 

            Превео с француског Иван В. Лалић

 

 

СРЕЧКО КОСОВЕЛ (1904 – 1926), Словенија

 

 

О, НЕМА СМРТИ

 

 

О, нема смрти, нема смрти!

Само тишина је предубока

као у пространој,

зеленој шуми!

 

Само се удаљаваш,

само постајеш тих,

само постајеш сам,

сам и невидљив.

 

О, нема смрти, нема смрти!

Само падаш, само падаш,

падаш, падаш

у бездан бескрајне модрине.

 

 

ПРЕДСМРТНИЦА

 

 

Сви ће постићи свој циљ,

само га ја постићи нећу...

Пун ватре, пун снаге

неистрошен лећи ћу у вечни мир.

 

Ватра ће ме у прсима жећи

али ме неће моћи изгорети,

незаморен радо бих заспо

тада ал` нећу моћи спавати.

 

            Превели са словеначког Гојко Јањушевић и Дејан Познановић

 

 

ПАБЛО НЕРУДА (19041973), Чиле

 

 

WALKING AROUND

 

 

Догађа се да ме умара бити човјек.

Догађа се да улазим у кројачнице и кина,

увео и недокучив, као лабуд од клобучине,

који плови у води постанака и пепела.

 

Мирис власуљарница сили ме да вриштим и плачем.

Хоћу једино одмор од камена и вуне,

хоћу једино да не видим зграде ни паркове,

ни трговине, ни наочале, ни лифтове.

 

Догађа се да сам уморан од својих ногу и својих ноката,

од своје косе и од своје сјене.

Догађа се да ме умара бити човјек.

 

Ипак, дивно би било

престрашити биљежника убраним љиљаном

или убити часну сестру замахом уха.

 

Дивно би било

ходати по улицама са зеленим ножем

и викати све док не умремо од леда.

 

Нећу више да будем коријен у тминама,

климав, испружен, дрхтав од сна,

у дубини, у мокрој утроби земље,

упијајући и мислећи, једући сваког дана.

 

Нећу више за себе толику несрећу.

Нећу да и даље будем коријен и гробница,

пусто подземље, подрум с мртвацима,

укочен, умирући од бола.

 

Зато Понедељак гори попут петролеја

када ме види да долазим с мојим тамничким лицем

и урличе пролазећи као рањени котач

и према ноћи управља кораке горуће крви.

 

И гура ме у углове, к влажним кућама,

к болницама, гдје кроз прозоре падају кости,

к постоларским радњама с мирисом оцта,

према улицама, које су страховите као понори.

 

Има птица боје сумпора и страшних унутрашњости,

што избијају из врата куће које мрзим,

има зубала заборављених у ибрику,

има огледала

која би морала плакати од стида и страха,

има кишобрана посвуда, и отровâ, и пýпакâ.

 

Ја пролазим с тишином, с очима, с ципелама,

с бијесом, са заборавом,

корачам, пролазим кроз уреде и ортопедске трговине,

кроз дворишта гдје рубље виси на конопу:

гаћице, ручници и кошуље што плачу

споре прљаве сузе.

 

            Превео с шпанског Никола Милићевић

 

 

ЕДВАРД КОЦБЕК (19041981), Словенија

 

 

МЕЂУ КОРЕЊЕМ ЛЕЖИМ

 

 

Међу корењем лежим, где се

све у немилосрдним мирисима открива.

Мрачни ме опој јаросно оборио,

док сам бежао од његовог хука,

сад се у себе увлачим као луда.

И кад при оштрој промени

задржим дах, зачујем страву,

хук нараста, по васцелој земљи хучи,

кроз светове тутњи и васељену потреса.

Крда лепих звери беже и топоћу,

неме их ости сустигле и зауздале.

Не разликујем више кликтаво рзање

од паганско самртних крикова.

Нешто ме сапело у помамном телу,

дух ми не може надгласати смрт.

Древна земља опојно мирише.

Нек се сруши све осим страве,

у њој је близина, близина.

 

 

ТЕЛО МИ РАЊЕНО

 

 

Тело ми рањено, срце ми слаби,

као роб крвавих руку

вучем се кроз таму и страшну грозу

и вапијем, да свест ми се не угаси.

 

Где си противниче? Дођи, свети супарниче,

победи ме лицем у лице и сруши на тле,

не бацај ме у пустињу што прождире и жеђу мори,

спаси моју браћу, око нас глува пустош јечи.

 

Хоћу да трајем и будем нераздвојан у тами,

да трпим људски у слатким боловима бораца.

Дај да те окусим, моја верна сестро смрти,

удари божјим бићем, да крв шикне.

 

Тело ми рањено, свест ми трне,

последњим снагама те жеђам, о Боже неизбежни,

црпиш ме, о безумно, о празно време, о Ништавило,

венемо, венемо, кад ћемо поново умирати.

 

            Превела са словеначког Татјана Детичек-Вујасиновић

 

 

КАРЛОС ОКЕНДО ДЕ АМАТ (19051936), Перу

 

 

ПЕСМА ИЗ ЛУДНИЦЕ

 

 

Уплаших се

и тргох се из лудила

            Уплаших се да будем

                        точак

                                    боја

                                           корак

ЈЕР МОЈЕ ОЧИ БЕЈАХУ ДЕЦА

                                                А моје срце

                                                            дугме

                                                            више

                                                            на

                                    мојој лудачкој кошуљи

Али данас кад моје очи облаче дугачке панталоне

гледам улицу која кораке проси

 

            Превела с шпанског Мирјана Божин

 

 

АТИЛА ЈОЖЕФ (19051937), Мађарска

 

 

Древни пацов све ће да нас зарази...

 

 

Древни пацов све ће да нас зарази,

недомишљена нам се мисао грчи,

прождире све што смо скували, плази

од човека до човека, трчи.

Због њега не зна пијанац без даха

кад дерт свој шампањцем хоће да убија,

да тада празну супу малих сиромаха,

оних најбеднијих, троши и испија.

 

А дух из народа не може

да исцеди свежа права за се,

стога се новом срамотом гложе

међу собом народи и расе.

Тиранство гракће ко вране у ноћи,

пада, ко на стрвину, на срца јака,

а светом се беда цеди и точи

као бала на лицу лудака.

 

Међу крилима лета она

на чиоду беде набодена, груба.

По души нам миле машине, ко на

грудима заспалог јата буба.

Скрила се у утроба наших дупље

верност, а суза у пламену врца,

нижу се воља за осветом, шупље

савести и пуста срца.

 

И као шакал кад ка звездама

диже главу да крикне очајно,

тако узалуд песник урла међ` нама

на ово небо од беде сјајно...

О, звезде! Окрутне, зарђале,

ви оштре каме таме, горе тамо!

Колико сте пута у душу ми пале –

(овде се може умрети само).

 

А ипак се надам. Плачем од среће,

будућност лепа, све ће бити боље! ...

Надам се, јер нас ипак неће

као наше претке набити на коље.

Доћи ће најзад мир слободе плаве,

патња ће да се оплемени –

а нас ће најзад сви да забораве

у сеница тихој сени.

 

            Превео с мађарског  Данило Киш

 

ЈАРОСЛАВ САЈФЕРТ (1901 – 1986), НАЗИМ ХИКМЕТ (1902 – 1963)

поставио/ла Miroslav Lukić 05.06.2014. 13:18   [ ажурирано 19.01.2017. 00:08 ]

МИЛАН ДЕДИНАЦ (1902 – 1966) ,  ХАИМЕ ТОРЕС БОДЕТ (19021974), ДОБРИША ЦЕСАРИЋ (1902 – 1980),
ЂУЛА ИЉЕШ (19021983),  РАФАЕЛ АЛБЕРТИ (19021999), ЂУРО СУДЕТА (1903 – 1927)

 

ЈАРОСЛАВ САЈФЕРТ (19011986), Чешка

 

 

Кад би се могло рећи срцу...

 

 

Кад би се могло рећи срцу: не жури!

Да могу да му наредим: пламсај!

гаси се већ.

            Још само ципелица,

још само длан,

            још само напрстак

пре окрета кључа, па отворе се врата

на која улазимо плачући

због те страшне лепоте зване живот.

 

Не стидите се. Плакао је и Исус Господ.

Јуче су тако јасно сијале звезде.

 

Зашто да о себи збори једна влат

кад постоји трава?

            Извињавам се,

молим, само неколико речи.

 

Кад сам се срушио под боловима

а смрт већ облизнула прст,

            да ми угаси

црвени пламичак крви,

дође она што ми је најближа била,

клекну уз мене и нагну се

да ми дугим пољупцима као дављенику

удахне у плућа свој слатки дах.

 

А онај, већ на одласку, поново отвори очи,

да се очајан рукама ухвати

за погнута јој рамена и косу.

Можда се може живети без љубави,

но умирати без ње је очајање.

 

Само још листић, само још зрнце,

на врх чиоде, ето толико!

Да ми је да још мало тетурам

у благом зрачењу женствености

што нас доводи и одводи,

            тражи и избегава,

пожурује и задржава,

            обара и подиже,

везује и развезује,

            милује и убија,

крило и котва, оков и зрак,

ружа и канџа све до краја.

 

            Превели с чешког Јара Рибникар и Иван В. Лалић

 

 

НАЗИМ ХИКМЕТ (19021963), Турска

 

 

МОЈЕ СРЦЕ

 

 

У мојим грудима је петнаест рана!

У груди ми се зарило петнаест ножева са црним дршкама!

Опет ми срце куца,

Опет ће куцати!!!

У мојим грудима је петнаест рана!

Тамне воде попут црних глатких змија

Савиле су се око мојих петнаест рана!

Црно море хоће да ме удави,

Крваве тамне воде

Хоће да ме удаве!!!

У груди ми се зарило петнаест ножева.

Опет ми срце куца,

Опет ће куцати!!!

У мојим грудима је петнаест рана!

Груди су ми пробијене на петнаест мјеста,

Мислили су да ми срце од јада више неће закуцати!!!

Моје срце опет куца, опет ће куцати!!!

Из петнаест рана распламсало се петнаест пламенова,

Сломило се у мојим грудима петнаест ножева са црним дршкама...

Моје срце

Као крвав барјак куца,

                        КУ ЦАЋЕ!

 

            Превела с турског Ламија Хаџиосмановић

 

 

МИЛАН ДЕДИНАЦ (1902 – 1966)

 

 

С БОЛЕСНИЧКЕ ПОСТЕЉЕ

 

 

– Шта гладном човеку, и болном, сада највише треба?

– Ноћ једна сасвим тиха, и мало, мало хлеба.

 

Ал` тихих ноћи нема, крваве их преклале зоре,

а глад је појела давно последњу мрвицу коре.

 

– Ах, шта је скупље данас од капи топла млека?

– Тежи је жита клас од живота човека!

 

На левој мојој руци у младом Французу лудило говори и гори,

на десној с Циганином падавица се гуши и бори.

 

Али ко за то мари? Шта се то кога тиче

што цео лазарет куне и логор сав нариче.

 

О, не могу ја у ноћи, распет, да држим две ове смрти

док напољу мећава мете и коло мртваца врти!

 

Ах, ко је толико моћан, ко има ту силину

да на рукама носи све оне што сада гину?

 

 

ХАИМЕ ТОРЕС БОДЕТ (19021974), Мексико

 

 

ПОВРАТАК

 

IV

 

Кроз ову фину, кроз ову тиху рану,

што ипак помало ствара пут агонији,

јао, уђи, смрти, у ме и буди водич

бршљану што га сунце грије на гробној плочи.

 

Отвориуспркос свемупосљедњу ружу,

у којој би се твоја зрела снага усхитила,

чежњу за нестанком, и тако хладан пламен

да свјетлост уз њега изгледа потамњела.

 

Разбиј потпуност и разбиј симетрију,

базалт у којем нестају све ствари

које су преживјеле живот једног дана;

 

и док се отимам овој чами што ме мучи

овиј ме својим бунилом, о радости,

свеобухватна потврдо, сретна смрти!

 

            Превео с шпанског Никола Милићевић

 

 

ДОБРИША ЦЕСАРИЋ (1902 – 1980), Хрватска

 

 

ТИХА БОЛЕСТ

 

 

Ја носим једну посве тиху болест.

Хтио бих да се могу не мицати,

Да ми ухо шуми тишину ко шкољка,

И свака боја која ме вријеђа

Да умре иза спуштених вјеђа.

 

Лежати нијем, непомичан, ко кип

Једнога бога, што у земљи спава,

И не слути да још увијек

– Понад њег –

Сунце сја и ниче трава.

 

 

БАЛАДА ИЗ ПРЕДГРАЂА

 

 

... И лије на углу петролејска лампа

Свјетлост црвенкастожуту

На дебело блато крај старога пута

И двије, три цигле на путу.

 

И увијек иста сиротиња уђе

У њезину свјетлост из мрака.

И с лицем на којем су обично бриге

Пређе је у пар корака.

 

А једне вечери некога нема,

А морао би проћ;

И лампа гори,

И гори у магли,

И већ је ноћ.

 

И нема га сутра, ни прексутра не,

И веле да болестан лежи,

И нема га мјесец, и нема га два,

И зима је већ,

И снијежи...

 

А пролазе као и досада људи,

И мај већ мирише

А њега нема, и нема, и нема,

И нема га више...

 

И лије на углу петролејска лампа

Свјетлост црвенкастожуту

На дебело блато крај старога пута

И двије, три цигле на путу

 

 

ЂУЛА ИЉЕШ (19021983), Мађарска

 

 

DOLEO, ERGO SUM

 

 

Све ме боли, све осећам; боли, дакле јесам!

Мрзим такво своје стање и смехом се стресам.

 

Смејем се јер плотни бол ми, ко у кући газда,

представља ко госте чêсти од којих сам саздан.

 

Божја муња јурне кошћу, живцама затресе.

Затворена ока пожар одредим. Упознајем се.

 

Колико патњи, толко стиска руку; кукам, ружим,

Исцерим се, затим: могу руку себи да пружим!

 

Шта знам где се вршак плућа, гркљан, јетра дену,

и оно што страга гунђа кроз мождину продужену.

 

Што у мени боде, гризе, куца, већ сазнао све сам.

Ко низ лампи патња плане. Боли, дакле јесам.

 

Светом  снова живи тај ког само радост прати.

Осећам се лоше, ал бар могу себе осећати.

 

Велик то је савет, наук. Ко је у суштини

сазно свет и живот? Само "болесници" њини!

 

Ко је стварност сазно на тој земљи, и изнад ње

Истину? Бедници само, они пуни патње. 

 

Ко је знао будућност? Претанани осетљивци.

Тако су могли бити и видариболесници!

 

Вође народа, свети савет дајем сад и док је света:

усијана да сте чворна места живчанога сплета!

 

            Превео Иван В. Лалић

 

 

РАФАЕЛ АЛБЕРТИ (19021999), Шпанија

 

 

АРТРИТИС (II)

 

 

Кубурим с ногама. Не могу да крочим.

Већи сам ћопавко од самог Кеведа.

Моја римска драма је што ми се не да

да у Тибру стопала смочим.

 

Крв ми се леди кад се плочника сетим,

пред седам брегова свест ми се мути,

а кад би овде упао неки бик љути

не бих могао да трчим, а камоли да летим.

 

До врага рампе, куле, звоници,

зидине, сводови, степеници...

Узбрдо једва идем, низбрдо се молим богу.

 

Тако ме мучи ово жалосно стање

да сам дао свечано признање:

у Риму ни папке да отегнем не могу!

 

            Превела с шпанског Кринка Видаковић Петров

 

 

ЂУРО СУДЕТА (1903 – 1927), Хрватска

 

 

САЗНАЊЕ

 

 

Огњем сласти и грозницом страве

Догарају сни и света љета.

Доскора ће у лудилу јаве

Умукнути пјесма започета.

 

Бит ћу тих и невесела тијела

И књиге ће пунит моју собу.

У напјеву слутит ћу опијела,

А у мраку размишљат о гробу.

 

Процвјетат ће црни тулипани

И сазорит отровано воће.

Ко сумртви дани и оркани

Шумити ће тишине самоће.

 

Нећу знати тко на прзор куца,

Без мене ће живот пољем поћи,

Плашит ћу се охладњелог срца

И бит ћу сам у ноћи.

 

1-10 of 35

Comments