Welcome‎ > ‎Ivan Lalić‎ > ‎

Opelo Za Sedam Stotina Iz Crkve U Glini

ОПЕЛО ЗА СЕДАМ СТОТИНА ИЗ ЦРКВЕ У ГЛИНИ

1

Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили су се. Ја, један, носим њих у себи,
Урасле у моју зрелост, неизговорене,
Иструлелих лица. Не могу да их отерам
Из бескрајног стакленог простора ноћи без сна.
Они нису трава. Они куцају, ноћу,
Изнутра, пажљиво, на затреперене прозоре
Мојих очију; сви мртви, и свима су грла
Расцветана у ружу. Не, нећу да прећутим
То насеље у мојој крви, јер ја сам један,
А њих је тада било више од седам стотина.

2

Међу зидовима, иза затворених врата
Напуњени стравичним чекањем, као песком,
Испражњених руку, мекани пред оштрицама,
Свесни, под сводом згрченим од слућеног ужаса...
Ја, бивши дечак, мислим на први тупи убод
Што ослободи тамну и топлу крв из тела
Првог од њих; варљиву крв што брзо отиче;
И чујем први крик, влажан од румене пене
Гркљана са заувек пререзаним песмама
И неизговореним речима, располућеним
Као зелене јабуке у његовој тами.
Челик. И онај први, што чека на другове
У смрти, осрамоћеној и довољно пространој
Да их прими. То су очи, то се очи гасе
Двоје по двоје, мртва светла јутарње улице,
А ужас остаје у њима ко трун у коцки леда.
Крв отиче, радознала и разголићена,
Преко камених плоча. Челик, челик у месу,
Затреперен још увек у бдењу бившег дечака.
Падали су у крв, смрсканог слуха; нису чули
Оног што следи, оног спаљених очију,
Или оног челиком окресаног као стабло,
Међу зидовима, одебљалим од крикова,
Обогаћеним страхотом. И црвена уста
Свежих рана остала су нема, пуна крви.
Они су лежали, лежали су понижени,
Лишени себе, лишени свега осим смрти,
Црни, лепљиви, заклани, заклани, заклани.

3

Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили се. А они из цркве, што су мртви,
Нису заспали. Они бдију, незвани бдију
У бившем дечаку. Ја не могу да их протерам
У простор ветра што је сада на месту цркве
Где расте коров, сасвим риђ од њихове крви.
Нека остану и нека бдију, незвани бдију,
Јер презрели би ме да им певам успаванку.



Comments