ОДЕЖДЕ



Још одавнина постоји разлика у одевању приликом богслужења у односу на свакидашње. Психолошки разлог овој појави лежи у човековом осећању и мисли да се само у оделу које пристоји молитвеном и побожном рaсположењу може приближити Богу.

Црквене одежде су у почетку биле обичне хаљине али сачињене од скупоценог материјала и употребљавалe су се само приликом богослужења. Счињене су делом по узору на старозаветне. Хришћанске одежде нису мењале свој старински изглед из разлога што старина даје литургичким радњама достојанство и свечаност. На тај начин црква и споља показује да у себи чува такво уређење које датира из дубоке старине.

Основна боја код црквених одежди је бела на које се стављају разни разнобојни свилени, златни и сребрни украси. Од 9 века се поред беле боје јављају и друге боје. Симеон Солунски, спомињући по имену свештеничке одежде каже: "И беле су, због чистоће и светлости благодати. А многе су и пурпурне у време поста, да би плакали ми који смо згрешили и да би жалили Онога који се принео за нас на жртву...". Највише се употребљавала бела боја током целе године а црвена у време четрдестенице. Тамно црвена се користила у дане жалости, носила се у посне дане када се мртви спомињу.

Може серећи да бела боја симболизује радост, чистоћу и просвећење; црвена има значење крви која коју су пролили Исус Христос и Његови мученици и светитељи; зелена боја је симбол наде на вечно блаженство коју смо стекли заслугом Исуса Христа и даром Светог Духа; црна и тамно црвена боја је слика кајања и жалости.

Пошто код свештенства има три степена, то и сваки степен има своју одређену одежду.

Ђаконске одежде су: стихар, наруквице и орар.





 Презвитерске: стихар, епитрахиљ, појас, наруквице и фелон;


                                         



Архијерејске: стихар, епитрахиљ, појас, наруквице, надбедреник, сакос и омофор.

Осим овог код литургичких радњи епископи облаче још мандију, на себе стављају крст, панагију или енколпију и митру, носе архијерејски штап или жезал и стоје на орлићу.