Добро дошли!

Пастеров завод у Новом Саду основан је 1921.године. Оснивач и 
први директор је био др Адолф Хемпт, чија се  вакцина против беснила користила у већини европских земаља, све до средине осамдесетих година прошлог века. 
    Данас је Пастеров завод национална референтна установа за беснило у Републици Србији и бави се превенцијом беснила људи и животиња, праћењем и контролом мера превенције. 
    Пастеров завод је и национална референтна лабораторија за дијагностику беснила код људи и животиња. 
    Осим тога, Пастеров завод у сарадњи са Институтом за трансфузију крви Републике Србије производи хумани антирабијски имуноглобулин. 
    У оквиру обавезе праћења кретања епидемиолошких и епизотиолошких података о беснилу, Пастеров завод је укључен у међународну информатичку мрежу података о беснилу - РАБНЕТ, под надзором СЗО.


ЗАРАЖЕНОСТ КРПЕЉА УЗРОЧНИКОМ ЛАЈМСКЕ БОЛЕСТИ

 

            Најновији тест којим се може доказати да ли је крпељ зaражен узрочником Лајмске болести

ради се у Пастеровом заводу у Новом Саду.

 

Да ли је крпељ заражен?

Више информација



Актуелне информације, вести и нови стручни радови:

90 ГОДИНА РАДА ПАСТЕРОвог завода у НовoМ Саду

Проф. др Душан Лалошевић

Пастеров завод и Медицински факултет Нови Сад

____________________________________________________________________

 

        велика раширеност беснилa и данас, те напади бесних животињa на људе показују да Пастеров завод стално мора бити на висини задатка који обавља 90 година. Oво је и прилика да се сетимо колико је профилакса ове болести била тешка у прошлим временима. Само 12 година после париског, основан је први Пастеров завод у Србији и на Балкану, 1900. године у Нишу. Његов допринос превентивној медицини Србије био је огроман, у првом реду у производњи вакцина против вариоле и беснила. Међутим, после 1928. године, у целој Краљевини СХС остао је активан само Пастеров завод у Новом Саду, који је до данас остао централна антирабична установа.  

Многи стари лекари својим личним печатом оставили су неизбрисив траг у развоју нашeг здравства. такав је и др Адолф Хемпт, оснивач и први директор Пастеровог завода у Новом Саду, велики научник и аутор антирабичне вакцине знатно боље од  Пастеровe.

 

Биографија др Адолфа Хемпта

 

Хемптова породица пореклом је са територије данашње Белгије, из места Хемптин крај Лијежа, са француског говорног подручја. На путу од Лијежа ка Намуру налази се мало насеље Хемптин, одакле је бројна стара грофовска породица де Хемптин (de Hemptinne), која има и свој грб. У овој породици било је много познатих чланова, индустријалаца, лекара, професора, свештеника, војника од којих су за Белгију више њих дали живот у Првом и Другом светском рату.

Када је Аустроугарска монархија спроводила колонизацију територије Српског војводства углавном немачким живљем, дошао је у ове крајеве Адолф Хемпт, отац др Адолфа Хемпта, као мисионар, реформаторски свештеник и књижар. Првобитно презиме де Хемптин, скратио је и "понемчио" у Хемпт, дошавши у Нови Сад. Оженио се Maријoм Катарином Тевели (Tevely), родом из Будимпеште. Будући доктор медицине Адолф Хемпт рођен је у Новом Саду 21. септембра 1874. године, у Рузмаринској улици, данас Лазе Телечког, у центру града. Убрзо се породица преселила у Сарајево где се Хемпт отац даље бавио мисионарским радом, мајка била чувена бабица, а млади Адолф је завршио школовање до матуре. Како је породица била недовољно богата да га издржава на даљем школовању, Хемпт је као војни питомац кренуо на студије медицине.

Медицину је студирао на факултетима у Грацу и Минхену, а дипломирао 1898. у 24-ој години живота, на Медицинском факултету Универзитета у Грацу. Како је студирао као војни питомац, одмах по дипломирању, постављен је за аспиранта у Прву гарнизонску болницу у Бечу 15. јуна 1898. а већ од 1. октобра исте године као војни лекар остао је у овом "шпитаљу" до јесени 1901. године. Затим је био распоређен у коњичку регименту у гарнизону Грос-Енцерсдорф (Uhlanen Regiment No. 8, Marodenhaus Gross-Enzersdorf) код Беча, где се и оженио Маријом Винклер 14. марта 1903. године.

                                                                             Др Хемпт, 1874-1943.

Др Хемпт је имао осморо деце, пет синова и три кћери. Још у Грос-Енцерсдорфу родио се први син Ханс, 1904. године, док су остала деца рођена у Лукавцу, где је др Хемпт радио после демобилизације 1905. године, као општински лекар. За време Првог светског рата др Хемпт је као резервни официр, у чину потпуковника, био командант војне болнице у Трсту.

После слома Аустроугарске, др Хемпт се вратио у Лукавац и остао на месту општинског лекара до 1921. године, када е прешао у Нови Сад да организује Пастеров завод, на позив др Андрије Штампара, начелника у Министарству здравља.

 

Оснивање и организација Пастеровог завода у Новом Саду

 

зидање зграде почело је 6. септембра 1921. године наредбом грађевинскoј  дирекцији којој је додељен кредит oд 350.000 динара. На првој сачуваној фотографији главне зграде Пастеровог завода из 1922. године, око које још стоји грађевински материјал, виде се две табле са називима установа, и Бактериолошког и Пастеровог завода. "Новосадски завод је довршен и од јуна месеца (1922.) врши послове. То је врло лепо удешен мали завод... За седам месеци прошле године прошло је кроз овај завод 1194 лица. Згодан положај Новог Сада са добром саобраћајном мрежом учиниће овај завод најбоље посећеним у нашој земљи." ([1]). На основу ових података може се закључити да иако је др Хемпт већ од фебруара 1921. био у Новом Саду и сигурно радио на његовој изградњи, јер је још пре Првог св. рата предлагао изградњу Пастеровог завода у Сарајеву, вакцинација пацијената против беснила започела је у Пастеровом заводу јуна 1922. а тек 24. новембра 1922. др Хемпт је званично именован за управника. Такође и у извештају Хигијенској организацији Друштва народа поводом организације конгреса о беснилу 1927. године, др Хемпт наводи 1922. годину као почетак рада Пастеровог завода у Новом Саду.

 

Пастеров завод у Новом Саду 1922.


        Др Хемпт је 9. децембра 1921. године постављен на место одговорног референта јавно-здравственог одељења Министарства здравља за Банат, Бачку и Барању, а 24. новембра 1922. поставља се за управника ново-подигнутог Пастеровог завода у Новом Саду. Од зидања зграда новог завода до развоја нове вакцине против беснила која му је донела светску славу, те до развоја великог Хигијенског завода у Новом Саду, др Хемпт је преко десет година изузетно напорно радио, не штедећи ни своје здравље.

На велику раширеност беснила указује и рад др Хемпта у Југословенском ветеринарском гласнику из 1929. године ([2]). Раширеност беснила у нашој држави потсећа на "средњевековне епизоотије lyssae", пише др Хемпт и залаже се за обавезну вакцинацију паса против беснила.

За вакцинацију пацијената против беснила др Хемпт је у почетку користио мађарску "дилуциону" методу. Оригинални Пастеров метод за вакцинацију људи кичменим мождинама инфицираних кунића вирусом fixe, сушеним у циљу слабљења вируса, користио се у Француској и њеним колонијама све до 1953. године. У другим државама претрпео је различите модификације у циљу лакше и безбедније примене. Прву модификацију урадили су Пастерови сарадници Калме и Ру (Albert Calmette, Emile Roux) 1891. године а односила се на конзервирање кичмених мождина кунића у 30% глицерину, што је омогућавало транспорт и дуже очување вируленције.

Хеђеш Ендре (Högyes), Пастеров ученик и оснивач Пастеровог института у Будимпешти, 1887. је избацио сушење кичмених мождина, а за слабљење вируса користио је различита разређења свежег нервног ткива са вирусом fixe, која су се давала два пута дневно 14-20 дана. Овако припремљена вакцина давала је мањи проценат компликација, а била је лакша за припрему ([3]).

У првом Пастеровом заводу у Србији, у Нишу, Аливизатос (Gerasim Alivizatos) пореклом Грк са Аргоса, 1918. израдио је своју "етар - методу". Вакцина је припремана од инфицираног мозга кунића и инактивисана стајањем у етру 72 сата у ледењаку. Суспензија вакцине давана је у количини од 150-200 милилитара под кожу трбуха, а пацијенти су остајали у азилу завода и до 24 дана ([4]).

 

развој Хемптовe вакцинe

 

Увиђајући колико су дотадашње процедуре компликоване, дуготрајне и недовољно стандардизоване, др Хемпт је приступио изради своје модификације Пастерове вакцине. Комбинујући најбоље процедуре публиковане до тада, 1925. године објавио је  своју модификацију припреме вакцине против беснила, која се инактивисала етром и фенолом. Вакцина се справљала од мозга кунића, а касније јагањаца, који су инфицирани вирусом fixe. Петог дана од инфекције јављали су се први знаци обољења, а седмог дана у стадијуму парализе животиње су жртвоване и стерилно су вађени мозак и кичмена мождина. Нервно ткиво је стављано у етар током 96 сати, након чега је етар аспириран помоћу вакум - пумпе и нервно ткиво је хомогенизовано у специјалном млину. Затим је прављена суспензија у физиолошком раствору са 1% фенола и у специјалном апарату вакцина је разливана по 5 милилитара у стаклене ампуле, са претходно одштампаним етикетама. Стаклене ампуле су под стерилним условима затваране топљењем на пламену на посебној полуаутоматској машини и паковане у картонске кутије. Вакцина се давала под кожу трбуха по 5 милилитара током 6 узастопних дана и једна доза након 30 дана. Деци се давала половина дозе. Уникатни уређаји и машине на електрични погон, били су произведени у новосадској фабрици "Аеромеханика" око 1930. године.

Када је већ дошао до формулације своје вакцине, др Хемпт је боравио у Пастеровом институту у Паризу и 1925. године објавио свој први рад о новој вакцини у тада једном од најчувенијих часописа, Аналима Пастеровог института ([5]). По његовој методи вакцинација је трајала само 6 дана, што је према другим методама вакцинације које су трајале 14 - 21 дан био врло револуционарни напредак. Друга тековина Хемптовог рада била је да је вакцина садржавала потпуно мртав вирус, инактивисан а очуване имуногености, по чему је Хемпт опет први у свету. Из тих разлога његова вакцина је била безбедна и лака за примену, у стакленим ампулама, док су други Пастерови заводи справљали свежу вакцину и прилагођавали третман сваком појединачном пацијенту. Због ових очигледних предности, Хемптову вакцину прихватило је и користило деценијама низ европских држава, Мађарска, Немачка, Чехословачка, Аустрија, Румунија и Бугарска. У Југославији пре Другог светског рата ова вакцина је произвођена под фирмом новосадског Хигијенског завода, коме је др Хемпт био први директор, а после рата се наставила у поново самосталном Пастеровом заводу све до 1983. године, када су већ машине за производњу отказале после више деценијског рада. За свој рад Хемпт је одликован орденом Светог Саве. Умро је у Новом Саду 1943. године.

 

 

Др Хемпт даје вакцину

 

Хемптова вакцина против беснила далеко је надживела свога аутора. Од 1925. године када је практично Хемпт дошао до формулације своје вакцине, њена производња у Југославији трајала је до 1983, а у Мађарској, например, до 1989. године. Већина земаља Европе прихватила је Хемптову вакцину и низ деценија је производила и за људе и за животиње. Данас можемо рећи да је Пастерову вакцину наследила Хемптова, као најбоља све до развоја модерних вакцина са културе ткива. Када се појавила вакцина против беснила произведена на ембрионисаним пачјим јајима, Меркле и Мор из Тропског института у Хамбургу у Немачкој, која је такође примењивала Хемптову вакцину, наводе да је Хемптова боља од нове са пачјих ембриона, која даје више локалних и општих реакција и нижи титар антитела од Хемптове ([6]). Др Имре Лонтаи, експерт за беснило из Мађарске, на Симпозијуму поводом 80 година Пастеровог завода у Новом Саду 2001. године, изнео је податак да ко код је у Мађарској примио Хемптову вакцину, није оболео од беснила.

Прошло је 135 година од рођења и преко 65 година од смрти др Адолфа Хемпта, у свету познатог експерта за беснило. Као оснивач и први директор Пастеровог завода у Новом Саду, а и као рођени новосађан, није заборављен. Његово гробно место на Реформаторском гробљу је под заштитом, на згради Пастеровог завода 1997. године постављена је његова спомен плоча, као и његовог ученика др Милана Николића, улица у којој је 1936. подигао своју породичну кућу, недалеко од Пастеровог завода, 2002. године добила је назив "Др Хемпта", Завод за заштиту споменика града Новог Сада прогласио је Пастеров завод спомеником културе 1997. године, а ову одлуку је потврдила Влада Републике Србије 2001. године. У самој Одлуци о проглашењу, објављеној у "Службеном гласнику" (48/2001, стр. 2) спомиње се др Адолф Хемпт као велики научник и аутор нове методе примене антирабичне вакцине.

 

 

Др Милан Николић

 

 

О др Хемпту је написана књига, a поводом 90 година завода снимљен је телевизијски документарни филм 2011.


 



[1] Пастерови заводи - рад у 1922. години. Гласник Министарства народног здравља 1923, стр. 42-45.

[2] Hempt A. Koje stanovište da zauzmemo u pogledu suzbijanja besnila pomoću opšte preventivne vakcinacije životinja – s osobitim obzirom na vakcinaciju psa - kao glavnog prenosača ove zaraze? Jug. vet. glasnik 1929, 9(12):1

[3] Николић, М. Беснило код човека и животиња. Пастеров завод, Нови Сад, 1955, 1-539

[4] Петровић М. Аливизатос и Хемпт - њихов допринос југословенској и светској рабиологији. Мед Прегл 1986; 34(9-10):489-493

[5] Hempt A. Sur une methode rapide de traitement antirabique. Ann Institut Pasteur Paris 1925, 39(7):632-640.

[6] Merkle F, Mohr W., Munch Med Wochenschr. 1977 Apr 22;119(16):547-50

 


СВЕТСКИ ДАН БОРБЕ ПРОТИВ БЕСНИЛА

28. септембар 2011.

Алијанса за контролу беснила, непрофитна организација из Велике Британије и Центар за контролу и превенцију болести из САД, оснивачи Светског дана борбе против беснила и ове године су носиоци овог глобалног обележавања, чији је циљ да прикупи и повеже све релевантне партнере у циљу превенције и контроле беснила.

Ради се о коориднисаним напорима да се свету укаже да се појава беснила може спречити путем едукације становништва, путем вакцинације кућних љубимаца, као и путем подизања нивоа свести људи о неопходности адекватног збрињавања рана и примене вакцина против беснила и хуманог антирабијског имуноглобулина након што је дошло до експозиције вирусу беснила.

Глобална иницијатива за превевенцију беснила почиње на локалном нивоу

Колегинице и колеге у антирабичним станицама широм Републике Србије, у којима се врши превенција беснила код људи, на челу са Пастеровим заводом у Новом Саду, који је координатор ових активности за Републику Србију, биће носиоци обележавања Светског дана борбе против беснила у својим срединама у сарадњи ветеринарском службом и органима управе.

Процењује се да око 55.000 људи широм света умире од ове болести. То значи да сваких 10 минута породице, највећим делом у Африци и Азији, губе по једног свог најмилијег члана од ове најстрашније болести. Поражавајућа је чињеница да је сваки од ових смртних случајева могао бити спречен. Иако, када човек оболи од беснила, нема излечења, беснило се кроз брзу и адекватну медицинску помоћ путем примене савремених имунобиолошких препарата против беснила (вакцине против беснила и хуманог антирабијског имуноглобулина), може спречити у 100% случајева.

Оно што је потребно је мотивација, посвећеност и ресурси да би се спречила ова занемарена и смртоносна болест.

Најважнији глобални извор беснила у људи је беснило паса. Деца су често у највећем ризику оболевања од беснила, јер су чешће уједена од паса и чешће су у питању тешке и мултипле озледе на високо ризичним деловима тела као што су глава и врат.

Сталним ангажовањем здравствене службе у збрињавању особа које су озлеђене од животиња и уз интензивну сарадњу и ангажовање ветеринарске службе у контролисању беснила међу животињама постигнуто је да у Републици Србији и поред стално присутног беснила међу животињама на целој територији, нема регистрованих смртних случајева код људи већ више од 31 годину.

И поред те чињенице, сталан рад на информисању јавности је непходан јер је беснило и даље присутно на територији Републике Србије.

Шта је беснило? Беснило је болест која је позната у медицини већ 4000 година! У питању је запаљење мозга и кичмене мождине коју узрокује вирус беснила.

Ко оболева од беснила? Од беснила оболевају првенствено дивље животиње - лисице, вукови, којоти, ракуни, творови, слепи мишеви и др. затим домаће животиње - пси и мачке, говеда, овце, козе и др. али и човек.

Човек који оболи од беснила ће сигурно умрети од беснила.

Од беснила у нашој земљи најчешће оболева лисица. Оболела лисица изгуби страх од других животиња, паса и људи, улази у насељена места, и може пренети беснило на невакцинисане псе и мачке али и на друге домаће животињe, говеда, коње, козе и др.

Како се беснило преноси одн. како се оболева од беснила? Беснило се преноси путем саливе (пљувачке) првенствено угризом оболеле животиње. Вирус беснила је присутан у саливи оболеле животиње. Остали путеви преноса: 1. контакт слузокоже (очи, нос, уста) са инфективном саливом, 2. трансплантација ткива и органа од донора умрлих од беснила 3. путем аеросола.

У Европи је у 2010. години  регистровано укупно 7609 случајева беснила, претежно код дивљих животиња уз 8 смртних случајева код људи.

У Републици Србији је од 2008. године присутан тренд пада броја дијагностикованих случајева беснила животиња, тако да је од 234 регистрованих случајева у 2008. години број случајева опао на 104 случаја у 2010. години. У првих 6 месеци 2011. године регистроване су укупно 32 бесне животиње. Осим уобичајеног пада броја случајева карактеристичног за ову цикличну зоонозу, свакако најважнији утицај је остварен путем оралне вакцинације лисица. Ова метода се показала као најефикаснији начин да се елиминише беснило из природе чиме се ефикасно штите и домаће животиње и људи. У многим европским земљама беснило је већ искорењено овом методом.

Да би се искоренило беснило у Србији, Министарство пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде Републике Србије, Управа за ветерину, у сарадњи са Европском комисијом, почела је новембра прошле године да спроводи кампању оралне вакцинације лисица на подручју целе земље. Мамци који садрже храну примамљивог мириса и укуса за лисице и друге дивље месоједе, а у чијој се унутрашњости налази капсула са раствором вакцине против беснила, већ су дистрибуирани из ваздуха на територији целе земље, изузев насељених места. Кампања оралне вакцинације дивљих животиња трајаће пет година и спроводиће се путем пролећних и јесењих кампања на подручју  целе земље.

Као доказ успешности ове методе можемо навести да после више од 30 година, у првих осам месеци 2011. године није било ниједног регистрованог случаја беснила код животиња на територији Војводине. Овакав  тренд у Војводини почео је пре око пет година, од када више није било случајева беснила у Бачкој, а од ове године нема их ни у Банату и Срему, иако их је још прошле године било доста. Овај успех је резултат пероралне вакцинације лисица, која се већ више година спроводи у Мађарској, прво у региону западно од Дунава, затим између Дунава и Тисе, када је и престала епизоотија беснила у Бачкој. Прошле године започета кампања оралне вакцинације лисица на подручју целе Републике Србије директно је утицала на нестанак беснила у Банату и Срему.

Овако повољна ситуација није и у централној Србији, где је од јануара до јула ове године дијагностиковано 35 случајева беснила код животиња, од којих су шест домаће животиње, а остало су бесне лисице.

Са наставком започетих кампања оралне вакцинације лисица на подручју целе земље очекује се да ће се тренд пада броја случајева продужити, али се свакако мора остати на опрезу и бити спреман да се реагује уколико се беснило поново јави.

Пастеров завод у Новом Саду је у сарадњи с Институтом за трансфузију крви Србије завршио производњу друге серије серума против беснила (хуманог антирабичног имуноглобулина) у овој години. За нову серију серума обављена су сва потребна испитивања у земљи и иностранству и сада се чека званичан атест Агенције за лекове и медицинска средства Србије да би био пуштен у промет.

 

Координатор активности за
Републику Србију:
ЗАВОД ЗА АНТИРАБИЧНУ ЗАШТИТУ -
ПАСТЕРОВ ЗАВОД, НОВИ САД

Тел./Факс: 021 420 528
Електронска пошта:
paster-ns@neobee.net

Особе за контакте са медијима:

Проф. др Душан Лалошевић

Директор Пастеровог завода

 

Мр сц. мед. Ненад Врањеш
Електронска пошта:
vranjes.paster@ptt.rs


Додатне информације за медије:

http://paster.org.rs/

http://www.rabiescontrol.net/

http://www.cdc.gov/rabies/

http://www.oie.int/eng/en_index.htm

http://www.who.int/rabies/en/





 

Научни значај Пастерових завода из Србије, Душан Лалошевић, Пастеров завод Нови Сад
Scientific importance of Serbian Pasteur Institutes, Dušan Lalošević