Цитат

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 08.09.2011. 01:02   [ Ажурирао/ла 20.01.2017. 12:41 Miroslav Lukić ]
Паралеле
"Ми живимо у трагично доба, но не ћемо да признамо, да је такво. Катастрофа се догодила, ми се налазимо у рушевинама, почињемо поново градити нова мала обитавалишта и његовати нове наде. То је доста тежак посао: нема данас глатка пута у будућност : но ми обилазимо запреке или се пењемо преко њих. Морамо живјети, па макар се и небеса срушила.
То бијаше манје више положај Costance Chaterley. Рат јој је порушио кров над главом, али она је одлучила да живи и да учи..."
Овај роман, наших баба, имао је великог успеха. Наше бабе су живеле у трагично доба, као што је и ово доба стотинак година доцније - трагично. Али књиге о томе код нас, рецимо, романи - ћуте.То је лепо показао гимназијски професор књижевности (однедавна у пензији Мирољуб Милановић;Петровац на Млави; Пола века ћутања), али - српска јавност, посебно она књижевна то није чула, није желела да чује, јер је навикла на неке друге књиге и шећерлеме. Шта да се ради. Да препоручимо данашњим српским писцима да поново и пажљивије читају старомодне љубавне романе наших баба? Можда то не би било лоше за почетак?
Comments