Увод‎ > ‎

Понори, подсећања

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 25.10.2009. 07:05   [ Ажурирао/ла 20.01.2017. 13:01 Miroslav Lukić ]
Титоник
 
*

...Увек ме је прогањала потреба писања, писања без краја, не због славе; не баш сваког јутра и сваког дана, али врло често сам испитивао своју савест и понекад читаве сате проводио медитирајући, мислећи о ономе што би се могло поправити,исправити...Патио сам наравно дубоко; много сам више препатио него другови писци и уредници, академици и ини; научио сам добро све облике патње, слутећи да ће то бити моја судбина и мој живот. А прилике и живот су се потрудили да не упознам баш све, него само оне најсрамније облике патње: јер то је мој живот...

...Спокојно је и мртав владао, а то је изгледа било могуће само код једног народа на свету, код онога код кога је толико дубоко укорењен култ мртвих...

...Титоизам је Лавиринт; да би се у њему нашао прави пут, треба видети мало даље од сопственог носа. Треба ући у мрак, у катакомбе, у боксове пакла, у редакције књижевних листова и часописа, у разноразна удружења, у академије. Најбоља метафора феномена титоизма је Титоник: аветињски брод.

...Јосип Броз Тито, о коме су написане књиге и књиге, у Југославији и у свету, за мене никада није био друго, до лажицар или симбол Ништавила.
Што је засејао, што је никло и што ће ницати - стравично је...

...Када ми је један од пријатеља сликара - брадати студент Ликовне академије, с којим сам се дружио дуго, дошао у госте, отишли смо на вашар у Кучево. Мој пријатељ је под багремовима на вашару сликао Влахе у шубарама, сељаке и сељанке, шатре...Одједном полицијска марица упада на вашар, хапси мога госта због браде као непознатог четника - то је 1974. године! Наравно, пустили су га после два сата малтретирања и саслушавања; никакве он везе није имао са четницима, ни са емиграцијом; касније је, чак, служио у Титовој гарди!... Настојали су да га застраше - како ми је причао - и да му утуве у главу: да сам ја један пропали песник, вечити студент, потомак народних непријатеља, и тд.

Све најгоре. "Што те толико мрзе овде? У чему је ствар?"

Верујем да је то хапшење удесио отац оне девојке да ми се освети, макар и после седам - осам година...Јер, тог фебруара 1969. године, када се догодило то са том девојком, њен отац и мајка су радили у месној полицији...Радили су и касније. Добио сам неку књижевну награду, као матурант, и требало је да путујем у Београд, али да бих могао ући у зграду Радио Београда, пошто нисам имао личну карту, требало је да имам потврду од полиције да сам ја -ја.

Отишао сам са школском потврдом да сам ученик четвртог разреда гимназије у зграду полиције, и ушао у канцеларију у којој је радила мајка оне девојке. Она је издавала те потврде...Сви остали су брзо напустили канцеларију, а када је убрзо дошао и њен муж, полицајац, почели су ми претити, застрашивати ме; закључали су врата, а ја сам дохватио једну мастионицу да се браним: преплашили су ме. Видели су да су претерали; издали су ми потврду, али ми је отац те девојке

запретио : "Видећеш ти једнога дана, шта ћемо ми теби урадити.

Неће то тако проћи!..."

Comments