Vetrovi duvaju sa istoka

"I telesa njihova ostaviće na ulici grada velikog, koji se duhovno zove Sodom i Misir, gde i Gospod naš razapet bi." 

Otkrivenje Jovanovo

                                                          Pravi karakter bezboznog komunizma 


Vojvođanska prašina i nebo su pocrveneli

             Planeta Zemlja jednom je davno gorela. Dan danas tako, ali u sebi sakriva vatre. Goruće su. Peku iznutra gde je nabolnije. Površinske tinjaju. Vetar u novom naletu pokraj drugog svetskog rata pogura u vis sve vatre. Ovaj put nije u tolikom naletu. Otimaju se pred neprijateljskim naletima, povijuše vrbe. Kuljaju zli jezici. Od plamička nastade plamen. Iz plamena buktinja.U kažnjavanju Čoveka, stradnu majka Zemlja, sve vatre behu proterane sa lica zemlje. Nastade Sunce. Sa vatrama krenu i Voda. Nastade Nebo.  Sada u ponovljenom pogromu Vetar krajem velikog svetskog rata podiže u nebesa krvavu vojvođansku prašinu. Sa njom bi i Voda. Dunav se ripi u nebesa i kao uplašeni konj okrenu smer galopa. Čuda se dešavaju. Reka teče uzvodno. Nije više plava. Pomešana sa prašinom, krvari. Tokom devetnaestog i početkom dvadesetog veka skoro petnaest miliona Nemaca je živelo van granica svoje matične domovine. Oko milion i po u Panoniji: Mađarskoj, Jugoslaviji i Rumuniji. Od toga skoro pola miliona u Srbiji, odnosno Vojvodini. Danas ih skoro nema.

Večeras ćemo za njih voleti

Period 1944-1948. godine:

Vojna uprava u Vojvodini 1944.

Josip Broz Tito je kao vrhovni komandant Vojske Jugoslavije, naredbom od 17. oktobra 1944. godine, uveo vojnu upravu u Vojvodini, koju je general Ivan Rukavina ovako obrazložio: “…vojna kontrola ovog važnog prostora” je “u interesu rešavanja veoma zaoštrenih međunacionalnih odnosa i angažovanja svih privrednih potencijala i tzv. neprijateljske imovine za konačno oslobođenje čitave zemlje…” Zapravo, pripremana je odmazda  prema Nemcima, Mađarima i drugima. Već 18. oktobra 1944. doneta je naredba o zatvaranju Nemaca u logore, a resursima i imovinom u celoj Vojvodini moglo se raspolagati neograničeno. Vojna uprava je okončana januara 1945. i jedino je uvedena još na Kosovu juna 1945. radi suzbijanja otcepljenja od Jugoslavije, oružane iredente (balisti).

 Nemci - iseljavanje i odmazda

Odlukom Predsedništva Avnoj-a (vlada Jugoslavije) od 21. novembra 1944. godine Nemci u Jugoslaviji, kojih je bilo oko 400.000, kompletno se kao narod proglašavaju neprijateljem. Na osnovu toga, njima je posle rata u Vojvodini, gde ih je bilo oko 350.000, oduzeta sva imovina. Većina Nemaca, oko 200.000, povukla se iz Vojvodine s nemačkom vojskom. Oni koji se nisu povukli, a to su mahom oni koji se nisu osećali krivim ili nisu sarađivali s okupatorskim vlastima ili vojskom, bili su izloženi kolektivnoj odgovornosti, kolektivnoj represiji i uništenju. Dajemo sledeće podatke i brojke o Nemcima iz Jugoslavije i Vojvodine koji su izgubili živote, prema: “Podaci o zločinima nad Nemcima u Jugoslaviji 1944 - 1948.” Dr Blumenwitz Dieter, Minhen 2002.

 

***Citat  ***

“Svaki građanin Jugoslavije koji se za vreme rata poneo kao izdajica naroda i otadžbine, ili je služio u oružanim snagama neprijatelja, borio se uz njega protiv slobode naroda, lišava se svih građanskih prava, prijema u javnu službu, prava na penziju ili na bilo kakvu pomoć. Nadalje, sudiće mu se za izdaju, služenje okupatorima ili špijuniranje u korist okupatora i čeka ga smrtna kazna.”

 Banat - Klek

 

Prezimena Jugoslovena, podunavskih Nemaca iz Kleka (do 1944. godine):

 Ackermann

Adam

Arnold

Augustin

Bahnhof

Bauer

Putz

Benno

Berge

Braun

Brem

Bundy

Dekold

Dekorszy

Doran

Dupold

Duponk

Eck

Eflinger

Eisen

Ellmer

Endress

Ewinger

Frossdorfer

Fundenberger

Gal

Galauner

Gauges

Gerner

Gestrich

Gildi

Giljum

Gossmann

Groesser

Gross

Gruber

Hartmann

Hee

Hemmert

Heniger

Henlein

Hermann

Himmel

Hirt

Hoeflinger

Hof

Hoffmann

Holz

Horn

Huy

Illi

Jakschitz

Jantzer

Jegel

Jerch

Jerhof

Keks

Ketschkesch

Kindel

Kipper

Kirschenheuter

Klecker

Koller

Kos

Kosky

Kray

Kremer

Lanbgraf

Lang

Lennert

Lischerong

Lux

Marku

Mayer

Merstorf

Messmann

Metz

Miessmer

Mihajlowitsch

Mullroth

Mussar

Parmantje

Petry

Petschner

Pista

Potje

Proz

Putz

Queiser

Reiner

Repp

Rettinger

Riemschneider

Rothen

Sauer

Schaefer

Schampier

Schirado

Schmidt

Schneider

Schnur

Schott

Schutz

Schwarz

Sentef

Sentesch

Serwo

Somboratz

Staudt

Steyer

Straub

Stumper

Stumpf

Tabor

Tell

Till

Toran

Trollmann

Trudt

Unterreiner

Wagner

Walter

Walzer

Wambach

Wargen

Weber

Welder

Werner

Wilhelm

Zahner

Ziwei

Muška i ženska imena

Najčešća muška imena su: Johann, Josef, Nicolas, Peter.

Ženska imena: Anna, Barbara, Elisabetha, Katharina, Magdalena, Maria

 

Imena Jugoslovena, podunavskih Nemaca iz Kleka (do 1944. godine):


 


Adam

Albert

Amalia

Andreas

Angela

Anna

Anton

Appolonia

August

Babeta

Barbara

Christian

Christina

Christine

Christof

Dominik

Elis

Elisabeth

Elisabetha

Erna

Eva

Franz

Franzischka

Georg

Hans

Heinrich

Ignatz

Jakob

Johann

Josef

Julianne

Karl

Karolina

Kaspar

Katharina

Katharine

Konrad

Leni

Lenschi

Lina

Lorenz

Ludwig

Magdalena

Margarete

Margarethe

Maria

Marianna

Marianne

Martin

Mathias

Mathilde

Matz

Michael

Nikolaus

Ottilie

Paul

Peter

Regina

Rosalia

Sebastian

Sepp

Sigmund

Stefan

Susanna

Susanne

Sybille

Theresia

Thomas

Valentin

Veronika

              "Uvek su mi bili mrski apostoli  slobode, na kraju su hteli slobodu samo za sebe" J. V. Gete


 Progon iz Banata, Kleka 

- U septembru 1944. godine nam je postalo jasno da se nemačka vojska povlači iz Rumunije. Gubi rat na svim frontovima. Postojao je, dakle razlog da se mi, Klečani zamislimo nad svojom sudbinom. Međutim, ni sami nismo svesni šta nas sve čeka. – počinje svoju ispovest Sebastian.

            Ponedeljak, 2. oktobra, u jedanaest sati ujutro nemačka vojska počinje sa povlačenjem iz Kleka. Oficir je u telefonskoj vezi sa komandom u Berlinu. Koordinisano teče evakuacija vojske i civila. Jasno je, situacija na terenu se iz dana u dan, iz sata u sata, iz minuta u minut menja. Ovde je došla do izražaja nemačka dispciplina i organizovanost. Na licu vojnika ni u nagoveštaju nervoza.

Narod isto, spreman za pokret. Formirana kolona zaprežnih vozila. Upregnuti konji. Natovareno najneophodnije. Nas, šestotina četrdeset. Sto dvanaest kola kreće u neizvesnost, u odiseju.

                           Sebastian sa suprugom još jednom proverava prtljag. Najvrednija stvar mu je mašina za šivenje. Kupio je od para zarađenih na radu u Americi. Vratio se u domovinu izgleda u zlo vreme. Ali nešto ga vuklo u Banat. Kažu ljudi, nostalgija. Sada je u situaciji da opet napusti rodno mesto. Ne svojom voljom. Ne zna. Za koje vreme? Da li će se ikada vratiti u svoj, rodni Klek? Još pre nedelju dana je bio kod sestre Ane u Bečkereku. Izvesno je bilo da će morati da se pakuju i da se upute u Odiseju.

- Sestro pođite sa nama. U našim kolima ima mesta i za vas tri. – preklinjao je Sebastian svoje najmilije.

- Ja bih možda i pošla ali majka neće izdržati zimu i dug put. Ostajem sa njom pa šta nam bude. – odlučna je u svojoj nameri Ana.

- A ti Magdalena? Barem ti. Molim te. Radi tvoje mladosti, tvoje lepote. Radi mene. – zadnje su njegove reči. U vetar.

Pogledavala je nemo Magdalena prvo, svojeg ujaka, zatim majku pa baku. Spušta glavu, pritiska bradicu o grudi. Doneta je odluka. Neće napuštati roditeljski prag. Ni po koju cenu.

            Mesta, gde se rađamo su večiti magneti. Sebastian odrasta u ljubavi. Harmonična sredina. Topao dom. Otac i majka obradovani njegovim rođenjem. Sin prvenac. Ponos, nastaviće se loza Mecovih. Sve su svojim rukama izgradili: kuću, ambare. Po dvorištu pas i mačka, kokoške, patke, guske, ćurani, konj, krava. Ako su oni bili gladni i bosi Sebastian će biti pošteđen barem manjkavosti u hrani.

            Rastao uz redovne obroke, molitvu, svakodnevno učenje:

- Sebastian, pre jela obavezno pranje ruku. Sebastian, nahrani psa i mačku u isto vreme. Da se ne svađaju. – svakodnevno ga otac savetuje.

- Sebastian, pre jela obavezna molitva. Sebastian, voli bližnjeg svog. – govori mu majka.

Odrastao u roditeljskom domu. Naučen da voli.

- Ako te ko ošamari, ti pruži i drugi obraz da te manje boli. – objašnjava otac. Za svađu je potrebno dvoje. Nikada Sebastian nije imao potrebe da primeni ovu lekciju. Uvek gledaše svoja posla.

Opraštao se Sebastian od Kleka i ranije. U nekoliko navrata ali je znao da će se vratiti. Sada nije siguran.

            Pokret. Nema panike. Nelagodnost se uvlači. Put u neizvesnost. Odlazi se da bi se vratilo. Začaran krug. Prvi veći problem na putu je srušen most na Begeju. Druga obala je tu, a tako daleko. Sa južne strane Bečkereka je postojala opasnost bliskog susreta sa Rusima.

- Jasno, moramo na sever. – komandovao je oficir.

Vojska postavlja pontonske mostove. Posle našeg prolaska ih sklapa.

- Prelazimo most na Tisi, ulazimo u Bačku. Sve ravno kao i u Banatu, nigde zaklona. Postoji opasnost od avionskih naleta. Sigurni smo. Prisusutna nemačka vojska. Provode nas kroz vojvođanske lavirinte. Čas smo išli na sever, čas na zapad, bogme i na jug. Uglavnom napred ali i unazad. – priseća se mnogo godina kasnije Sebastian ovih putešestvija.

Pravac Vrbas. Kratko zadržavanje. Nemački oficir okreće telefon. Berlin ima oči. Teledirigovani smo.

            Na prelazu Dunava. Usko grlo. Od reke smo nekoliko kilometara. Zastoj. Ukršteni su putevi kolona iz Banata i Bačke. Dve noći i jedan dan se propušta nemačka vojska. Nas proteranih civila sa svih strana, zajedničko što smo Nemci.

            Najzad, prelaz na Dunavu. Bezdan. Most je srušen. Postavljen ponton. Na kopnu vojnik komanduje koloni. Ide se u jednom smeru ali se red mora znati. Prilazi naša kolona.

- Stop. – zaustavlja nas. Jasno i zašto. Javljeno. Zaostala jedinica pešadije dolazi iz pravca Sombora.

Prolazi stotinak kamiona. Spremamo se za prelaz.

- Prolaz. – komanduje vojnik.

Nismo ni sanjali da je Dunav ovoliko širok. Učinilo se beskonačnim putovanje na drugu obalu. Most se ugiba pod nama. Utisak da smo na brodu.

Naši preci su brodovima došli na ovo mesto da bi večno ostali. – podseća nas istorijski duh. – Bilo, skoro pre dve stotine godina.

 Beskonačnost a konačna.

            Dolazimo u Baju 12. oktobra. Mnogi od nas se nikada nisu pomerili iz Kleka. Za nas Planeta Zemlja beše ravna ploča. Baja, u prevodu sa turskog, znači bik. Moguće da predstavlja snažan otpor Mađara prilikom turskog osvajanja Panonije. Nemci ga krstili kao Frankenstadt. Grad se nalazi na mestu gde se uliva rečica Šugovice u Dunav.

Dosadašnji deo puta, ravnina. Nadmorska visina nekih dvadesetak metara. Za nas su prva iznenađenja uzvišice, brežuljci. Konji zamoreni višednevnim putešestvijem. Na momente zastaju kao da prikupljaju snagu iz svojih sapi. Frkću, othukuju. Mi s njima isto tako. Silazimo sa kola. Hodamo da im olakšamo. Skoro četvoronoške. Iz metra u metar osećamo veće napore. Disanje na škrge.

- Gde smo mi ovo došli? – neretka su naša čuđenja. Neverice.

Potje Nikolaus zaustavlja svog konja.

- Ljudi, ne idem dalje. Vraćam se u Klek. – odlučan je da odustane.

- Ovo postaje avantura. Nisam nikome ništa nažao učinio, nemam razloga da se ikoga bojim. – pridružio se i Adam Petschner.

Odjednom desetak familija je okrenulo svoja kola, namerni da se vrate. – Pa, kako bude. - Bili su to: August Hans, Potje Nikolaus, Kindel Schiga, Kraemer Franz i sin Adama Petschnera.

Mnogi nisu znali šta činiti. Adamove reči su mnoge pokolebale. Prvi put se pokazalo nejedinstvo. Nema vremena za razmišljanje. Sebastian je uporan:

- Ako sam krenuo zato sam imao debelog razloga. Neću da lomim svoju volju. Neću dozvoliti da me drugi pokolebaju. Izbor je samo moj. - Sebastian nastavlja put.

Kolona pocepana. Od stotinu i dvanaest kola koji su krenuli iz Kleka preostalo stotinak.

            15. oktobra stižemo u Nemetker. Sledeći cilj, Wesprem na Plattensee (jezero Balaton). Mađari negostoljubivi. Spavamo pod vedrim nebom. Na meti aviona.

            Celim putem nas prati kiša. Obdach.

            Posle dvadeset dana smo blizu cilja, na nemačkoj granici.

            Wulkasreterdorf, prvo mesto na koje nailazimo. Posle dužeg vremena spavamo pod krovom.

            Stižemo u Saint Poelten, prvi veliki logor. Jedan od najstarijih gradova Austrije. Stariji, Enns i Wien. Bio je pod upravom Napoleona u periodu od 11. novembra 1805. do početka 1809. godine. Velike francuske trupe su ovde bile locirane. Posle oslobođenja, grad izrasta u industrijski centar sa velikim brojem manufakturnih radionica. Velika svetska ekonomska kriza (u drugom kvartalu dvadesetog veka) je teško pogodila industriju ovog grada. Više hiljada ljudi ostaje bez posla.

Predvorje Alpa. Nadmorska visina od 267 metara. Grad, avet. Mnoštvo porušenih kuća, do temelja. Ulazimo u glavnu ulicu. Tabla Wienerstrasse. Jasna naznaka, ovim putem do Beča. Raspodeljeni smo u hol fabrike. Krov oštećen. Ko te pita? Na podu slama, očigledno sveža. Miris poznat, podseća nas na naše domove i vreme vršidbe. Ti trenuci su bili tako daleki ali još uvek prisutni u sećanjima. Obećavajući:  Sve će proći. Vratićemo se u naš Klek. Nastavićemo gde smo stali. Istina dogodine bez prinosa. Nismo poorali. Žito nije posejano. Snaći ćemo se, nekako. Samo da ovo već jednom prestane. - tinjala je nada u nama.

Sebastian stoji na brdu. Okrenut prema uzvišici, uprt pogled na mestu gde  zemlja para nebo. Nema one ravne, neprekinute linije. Beskrajnog horizonta. Pokušava da iskorači, pomerio bi se od tog bolnog, oštrog mesta. Pada. Ruke dovoljno hitre da ne dozvole tresak nosa o ledinu. Prvo iskustvo Sebastian sa kosinama. Toga nema u Vojvodini. Ravnoteža tela uvek u paraleli kičme.

            29. oktobra prelazimo drugi put Dunav, kod Kremsa. Umor gospodari našim telima. Dvadesetsedmi dan otkako napustismo svoje domove. Davno bejaše: dvadesetsedam dana i dvadesetšest noći. Jedva dospeva do naše svesti informacija da je tu u zamku bio zatvoren Ričard lavljeg srca.

            31. oktobra dolazimo u Zwetl. Našoj sreći nema kraja. Prolazili smo i kroz mesta: Weitra, Sohorsch. Češka granica, Budweis, Pilsen i Teschemescana.

            Budweis na nemačkom, a na češkom Češke Buđejovice. Nadmorska visina 381 metar. Češka pokrajina, središte Bohemije. Kroz nju prolazi, u gornjem delu toka reka Vltava. Grad je nastao na ušću rečice Malše u Vltavu. Poznat po rudnicima srebra. Trgovačko središte. Prozvodi so, tkaninu. Živi se od ulova i prerade ribe. Da i ne govorimo o proizvodnji piva Budvajzer. Sredinom prve polovine devetnaestog veka je izgrađena u kontinentalnoj Evropi prva međugradska železnička linija. Krajnja tačka, Linc.

            Usput čujemo da je iz ovog kraja proterano oko sedam i po hiljada Nemaca. Ista sudbina kao i sa nama, vojvođanskim Švabama.

            Nalazimo se na trgu Otakara II Pžemisla. Ukrug: Katedrala presvete Bogorodice, barokna Fontana, zvonik “Crni toranj”.

            Plzenj, na nemačkom Pilsen. Nadmorska visina 310 metara. Poznat po pivu Pilsner i fabrici automobila, Škoda. Datira iz druge polovine devetnaestog veka. Nalazi se na ušću rečica Radbuze, Mže, Uslave i Uhlave. Stvaraju reku Berounku, glavnu pritoku Vltave.

Da bi došli do grada prelazimo silne mostove. Na centru zastaje dah. Gotska crkva svetog Bartolomeja. Toranj, u samom nebu. Saznajemo… visok stotinu metara.

            Do 14. novembra imamo nužni smeštaj. Mir se vratio u naše duše. Postajemo ljudi senke. Nisu nas napustile. Sa nama su.

Poklonici djavola i arhidemona hristomrzitelji i sinovi pakla su porusili 200 crkava i kapela, unistili stotinu grobalja. Da stvarna meta nisu bili samo Nemci dokazuje i rusenje 60  jevrejskih sinagoga. Verujem da ce Bog da im plati!!!


Banat – Veliki Bečkerek

Hapšenja u Kleku i Velikom Bečkereku

            Samo devedesetčetvoro Nemaca ostaje u Kleku. Preostali stanovnici, stotinak Rumuna nema razloga da napusti svoje domove.

            10. oktobra su ruske trupe umarširale u Klek. Nekolicina naših koji nisu želeli da napuste rodno selo je odmah povedeno u zatvor, u seosku kafanu. Nakon par dana su odvedeni u logor u Zrenjanin.

            Kleker Hans nije želeo da napušta svoju dedovinu.

            Rusi su postali gospodari naših sudbina. Kao sluge oko njih trčkarali su partizani. Izdata naređenja. U selu tih dana niko nije stradao. Nije bilo silovanja. Meštani Nemci pozvani u komandu na razgovor.

Saopšteno im:

- Sarađujte sa nama, slušajte naša naređenja! Sve će biti u redu. Glavni zadatak je da prehranite naše vojnike. – isprsio se crnokosi mladić sa odličnim znanjem nemačkog jezika.

            Kleker Hans zadužen da organizuje svakodnevne svinjokolje. Sam nije mogao. Zatražio je da mu dodele nekoliko ljudi: Trollmann, August Hans, Braun Ferri. Potvrđeno. Svako ostaje da živi u svojoj kući. Skoro slobodni uz radnu obavezu. Svakog dana su klali, u Hansovom dvorištu, do četiri svinje i jednu kravu. Sve mačke i kerovi iz sela su znale gde je gozba. “Prihvatni logor za svinje” je upravo bio odgovarajućeg kapaciteta. Prethodne večeri su doterivane svinje iz napuštenih kuća. U rano jutro je, nož pod grlo.

            Hans je upravo bio “domaćin”. Brine o ishrani stoke u celom selu. Sve je izgledalo “u najboljem redu”. Organizovao je branje kukuruza. Znao je kojoj kući pripada koja njiva i po utvrđenom rasporedu u popodnevnim časovima punio ambare odsutnih gazda. Nijedan klip kukuruza nije ostao na njivi.

            U večernjim časovima se klala krava i kačila o direk. Celu noć se cedi. “Logor za kravu” je takođe u Hansovom dvorištu.

            Kleker Hans živeše u logoru. U svojoj kući. Nije napustio dedovinu i postao je sluga osvajačko-oslobodilačkoj vojsci. Nastavio da živi i da radi kao da se ništa nije dogodilo. Kako su dani i sedmice promicale i nakon dva meseca preostalo još vrlo malo stoke predosetio je, dolazi kraj. Nije znao kakav? Osiljeni partizani iz obesti počeli sa likvidacijama Nemaca.

Stoji na sokaku. Oči ne veruju. Kolona od desetak kola dolazi iz pravca Bečkereka. Trlja oči, ne veruje:

- Ne može biti?! Ne, to ne može da bude stvarnost! – pokušava da sebe čuje. Svestan da je nešto promrmljao. – Bože da li je to zaista Adam? - Nekako je sav usporen. Kao zavezana vreća.

Potrča mu u susret.

- Adame, uncutu nijedan.

- Hans. – sada je poverovao ušima. Čuo je Adamov glas. Hrle jedan drugom u zagrljaj. Kao da je između njih večnost. Tek su protekla dva meseca. Za njih to su dve generacije, to su eoni. Njihovi istorijski duhovi komuniciraju. Zaplakaše. Nemi. Ispužene ruke na ramenima onog drugog. Drmaju se, potapšavaju.

- Jeste, istina je stojimo jedan naspram drugog.

- Zašto ste se vratili? Mi mislili da je barem vama dobro. Svi su zatvoreni u logor, u centru sela. – “raportira” Hans.

Nakratko su se izdivanili. Adam je prosto poleteo prema svojoj kući. Vidi: Hans je slobodan. Pomisli:

- Nisam nikome ništa nažao učinio. Dobro da sam se vratio. – utom otvara kapiju ali niko mu se iz kuće ne odaziva. Nered je, stvari razbacane po podu, postaje jasno, njegovi su isterani sa rodnog praga. Izlazi na ulicu. Gleda levo pa desno. Niz šor. Ne zna više kuda. Rešen da ostane tu gde je rođen, gde je proživeo i lepe i teške trenutke svog poluvekovnog života.

Nije dugo čekao. Kolona je primećena od partizana. Dobio je oružanu pratnju do centra sela. Logor Klek.

Krajem oktobra iz grada je dovedeno tri stotine Nemaca. Uglavnom su to starije žene.

            Žene i devojke od 18 do 30 godina pozvane da se jave 30. decembra. Eksportovane u Rusiju na prinudni rad.

Kleker Hansa i ostale su pohapsili, na proleće, 5. aprila. Više nema razloga za ostanak. U selu nema više životinja. Poklane.

            U aprilu 1945. u selu ostaje samo poneki Nemac. Ne zadugo. 22. juna svi preostali su transportovani u Bečkerek. Sa svojih ognjišta je proterano svih hiljadu i četiristotine stanovnika Kleka. Komunisti su Klek naselili hercegovačkim Srbima. Došli sa brda u lepe kuće, sve dobijaju. Za ništa. Dobili su generacijski trud najvrednijeg evropskog naroda. Bili su to Titovi kolonisti iz brdskih krajeva bivše Jugoslavije.

            Zadnji Nemci iz Kleka su odvedeni u Zemun na prinudni, teški rad. Preživeli transportovani u Sremsku Mitrovicu, u logor pod nazivom Svilara (Seidenfabrik). Poneki stanovnik, uglavnom su to bile starije žene, nekih tristotinak je u logoru, Klek. U oktobru ga partizani zatvaraju, sve izmeštaju u logor Katarina, u susedno selo. Muškarce: jedne u logor Knićanin, druge u Bečkerek.

 

            Stariji, kao moja prababa KOan umiru kao zarobljenici. Jadnica, sklopila je oči od bolesti, od tuberkuloze. Vraćena iz Zrenjanina u Klek a odatle u rodno mesto Katarina. – priseća se kazivanja svoje majke, Đorđe .

            Crkva je 18. aprila 1948. godine do temelja uništena. Izbrisan je poslednji vidljiv trag o prisustvu Nemaca na ovim prostorima. Senku nisu izbrisali. Čak ni ti svemoćni partizani. Ona ostaje.

Banat, logor Stari mlin

            Hapšenja u Bečkereku, u ovim danima (tako se tada zvao Zrenjanin), su otpočela u oktobru. Naoružana grupa partizana od kuće do kuće i na licu mesta utvrđuje identitet stanara. Za koje su posumnjali da su Nemci odvode sa sobom. Krenuli su od dela grada koji je bio pretežno naseljen Jugoslovenima nemačkog porekla. Vrlo je važno naglasiti da su Nemci ovde doseljeni pre stotinu i pedeset godina i da su činili četvrtinu stanovništva ovog banatskog mesta.

 

***Citat ***

Okružni logor za likvidaciju “Stari mlin” u Velikom Bečkereku

            Crvena armija zauzela je bez ikakvog otpora 2. oktobra 1944. godine, Veliki Bečkerek, najveći grad zapadnog Banata, koji od 1918. godine pripada jugoslovenskoj kraljevini. U to vreme imao je više od 30.000 žitelja. Od kojih su 7.500 bili nemačke narodnosti. Partizani su stigli za ruskim jedinicama. Uspostavili su dva logora za Podunavske Švabe. Po svim očevicima, logor “Stari mlin” služio je od početka oktobra 1944. za sistematsku likvidaciju podunavskošvapskih muškaraca u središnjem delu Banata.

            Već 5. oktobra 1944. godine prvi Podunavski Nemci odvedeni su u logor “Stari mlin”. Dana 10. oktobra odigrao se pokolj nemačkih muškaraca širokih razmera. Partizani su opkolili nemački deo grada, išli od kuće do kuće i odveli sve muškarce nemačke narodnosti koje su zatekli, uključujući i mladiće od 14 godina naviše, u jednu ulicu pored pijace. Tu su svi morali da se svuku do pasa i kleknu, a zatim su bili pokošeni iz mitraljeza. Po Hansu Divaldu, 250 ljudi bili su žrtve ovog pokolja.

            S ciljem daljih sistematskih pogubljenja, u Bečkerek su dovođeni i nemački muškarci iz okolnih opština…

 

***Citat ***

Logor: duž ulice dvospratna zgrada, dole prostorije komandira logora, političkog komesara, komandira straže, i partizanskog stražarskog voda. Gore–sobe za internirane žene i “slobodnjake” (logoraši sa zaduženjima unutar logora). Pod pravim uglom, dugačka zgrada sa tri velike dvorane, zaključane i u njima sabijeni ljudi. U prostoru ispod stepeništa zloglasni “bunkeri” (sobe za mučenje). To su ugrađene betonske ćelije, po 3-4 sa svake strane, u sredini jarak za oticanje krvi žrtava. Preko puta hala bile su bravarija i kancelarije, a nasuprot zatvorskoj kapiji nužnici. Ceo kompleks činio je potpuno ograđen pravougaonik. Logor je imao stalnu fluktuaciju populacije od 2.000 zatvorenika. Mesta upražnjena likvidacijom redovno su popunjavana novim grupama ljudi iz “snabdevačkih” opština.

            Ana Rišar opisuje svoj dolazak u logor krajem oktobra 1944. godine: “Bilo je veče kad smo stigli na veliku kapiju. Pred kamenim zidovima stajali su teško naoružani partizani koji su nas dočekali. Stražarima koji su nas doveli nije bio dozvoljen ulaz u logor. Dok smo ulazili, zaslepili su nas snažni reflektori, a stražari su vikali i urlali na nas kao divlje zveri. Bio je to ulaz u pakao. Komandir je tražio da svi muškarci koji su pohađali srednju školu dignu ruku. Neki su to uradili – usledio je posprdan smeh. Naređeno im je da skinu cipele, legnu na leđa i dignu noge. Zatim su ih bičevali po tabanima.” Uglavnom, sve pridošlice su dočekivane batinanjem. Onda bi im svi lični predmeti bili oteti, a ostavljena samo minimalna odeća i na kraju bi im svima zapisali ime i prezime, zavičajno mesto i dodelili im sobu.

***Citat ***

Do pogubljenja, zatvorenici su partizanima služili kao radna snaga u gradu za izgradnju mosta i ruskih baza za snabdevanje.

 ***Citat  ***

Njegovim ranama, koje je lečio urinom, bilo je potrebno nekoliko nedelja da zacele.

 ***Citat ***

Čak su i izbeglice nemačke narodnosti iz Rumunije koji nisu mogli biti optuženi ni za kakav zločin protiv Srba, mučeni i ubijani u Bečkereku. To je još jedan dokaz da je postojala namera da se u celoj zemlji sistematski likvidiraju pripadnici nemačke manjine.

            Počev od decembra 1944. godine, mučenja i masovna ubistva vidno su smanjena. To je očito usledilo zbog intervencije Rusa koji su, verovatno, već tada znali da su radno sposobni logoraši bili predviđeni za slanje u Sovjetski Savez i da ih zbog toga ne treba ubijati. Uprkos tome, zatvorenici su i dalje bili potčinjeni sadistički raspoloženim stražarima.

 ***Citat ***

Krajem februara imao sam sreću da budem raspoređen na rad na poljoprivredno dobro Lujza pusta, zajedno sa nekoliko mojih drugara. U ‘Starom mlinu’ ne bih preživeo.

 ***Citat ***

Nema sumnje da je tokom 1944/45. godine logor “Stari mlin” u Velikom Bečkereku, sada Zrenjaninu, bio glavni regionalni centar Titove istrebljivačke kampanje protiv banatskih Nemaca. Veoma je teško navesti pouzdan broj žrtava, jer pripadnicima nemačke manjine nije bilo moguće da bilo šta zabeleže. Ako pomenuti partizanski logorski spiskovi budu ikada dostupni (pod uslovom da još uopšte postoje), naša dokumentacija moraće da bude korigovana. Oprezna, konzervativna procena na osnovu svih pojedinih izveštaja, koji su danas na raspolaganju, dovodi do procene od 1.000 do 2.000 ubijenih banatskih Nemaca u Bečkereku…

 Banat – logor Uljara

            Nešto blaža varijanta bio je logor Uljara na lokaciji poznate fabrike ulja Dijamant u Zrenjaninu. Zapravo je osnovana iz razloga malog smeštajnog kapaciteta logora Stari mlin. Da je bilo po volji partizana verovatno bi svi Nemci bili pobijeni. Oni se nisu mnogo pitali. Prave gazde su Rusi. Potrebna radna snaga. Svaki zatvorenik je dobrodošao. Prestala su ubijanja. Ostalo je samo “peckanje” i iživljavanje “ljudi iz šume i zemunica”.

            U predvečerje novembarske noći, KOan, Ana i Magdalena su odvedene u nepoznatom pravcu.

            Partizani su zakucali i na vrata Pivkovih. Otvorio je Jakob. Vrlo pribran, pripremljen da brani svoju ženu Nemicu.

- Da li ovde ima Nemaca? – zagraktali su.

- Ne, ja sam Slovenec. – Jakob se potrudio da na slovenačkom uveri znatiželjnike, radoznalce da nemaju šta da traže na njegovom pragu.

- Tvoja žena, gde je?

- I ona je Slovenka, otišla je na bunar. Uskoro će se vratiti. – nastojao je da bude što samouvereniji i opušteniji.

Uspeo je plan odbrane. Nakostrešen, spreman da telom brani svoju suprugu prevario je pred sobom, šaku jada. Nastavljaju, bez plena, svoj marš gradskim šorom.

 ***Citat  ***

Bečkerek je imao i drugi logor, “Uljaru”, koji je osnovan u novembru 1944. godine. U njemu je bio veliki deo lokalnih Nemaca, uključujući i mnogo žena. Bio je to više radni logor, kao i u mnogim drugim opštinama. U početku nije bilo nikakve razmene između ta dva logora, sve do Božića 1944. godine.

 ***Citat ***

Iznenada je kroz veliku kapiju u logor ušao fijaker. Iz njega su izašla četvorica ruskih oficira, ozbiljna lica, i naredili svim logorašima, bez izuzetka, da se postroje. Hedi i ja, i oba čoveka koji su radili u kancelariji, išli smo sa jednim ruskim oficirom i zapisivali imena ‘izabranih’. Svi radno sposobni muškarci i sve nemačke devojke u logoru, uključujući i mene i Hedi, bili su stavljeni na spisak. Na kraju smo morale prekucati sve spiskove. Komandiru logora je bilo naređeno da svi na spisku, bez izuzetka, moraju da budu spremni za marš 29. decembra. Zatim su dovedeni i zatvorenici iz drugog bečkerečkog logora (za čije postojanje nismo znali); takođe i nemačke žene i devojke iz okolnih banatskih opština. Hedi i ja smo morale neprestano da sastavljamo nove spiskove.

            Na dan odlaska na železničku stanicu (u beskonačnoj koloni), jedan ruski oficir se lično postarao da i dve devojke iz kancelarije budu u koloni. Nisu verovali partizanima. Na teretnoj stanici dve devojke uspele su da pobegnu, uz pomoć stražara Cige. Prvo ih je sakrio u jednoj bolnici, a zatim doveo nazad u logor.

 ***Citat ***

Jednog dana smo svi mladi morali da radimo u šećerani….

Srem - Zemun

 

Od 1816 do 1918

Od 1918 do 1941

Od 1941 - 1944

        Posle 1944

 2010. godine

 

 

 

 

 

Hauptgasse

Ulica Kraljice Marije

Reichsstrasse

Prvomajska

Prvomajska

Ziegeleleigasse

Ciglanska ulica

Ziegeleleigasse

Zlatiborska

Zlatiborska

Surtschingasse

Surčinska ulica

Prinz Ludwiggasse

Marije Bursać

Marije Bursać

Mosergasse

Moserova ulica

Mosergasse

Sima Šolaje

Mozerova

Weingartengasse

Vinogradska

Neue Gasse

Jovana Milutinovića

Vinarska

 

Nova Moserova

Neue Mosergasse

Franca Prešerna

Franca Prešerna

Wendelingasse

Vendelinova ulica

Jahnstrasse

Petra Drapšina

Živka Petrovića

Eisenbahngasse

Željeznička ulica

Eisenbahngasse

Željeznička

Železnička

Kirchengasse

Župna ulica

Siegenthalergasse

Hercegovačka

Hercegovačka

Badensergasse

Badenska ulica

Badensergasse

Ognjena Price

Đorđa Čutukovića

Feldgasse

Poljanska ulica

Feldgasse

Krajiška

Krajiška

Stratzgasse

Stracova ulica

Elsaessergasse

Mladena Stojanovića

Atanasija Pulje

Lerchengasse

Ševina ulica

Lerchengasse

Marka Oreškovića

Ševina

 

Geteova ulica

Goethegasse

Geteova

Geteova

 

Novosadska ulica

Neusatzergasse (Kolonie)

Novosadska

Autoput za Novi Sad

Landwehrgasse

Novogradska

 

Novogradska

Novogradska

Oberstaedtlergasse

Gornjogradska ulica

Stuttgartergasse

Save Kovačevića

Gornjogradska

 

 

 

Crnogorska

Crnogorska

Laudonschanzgasse

Laudonov Šanac

Laudonschanzgasse

Bosanska ulica

Bosanska

Kovačevićgasse

Kovačevićeva ulica

Schillergasse

Šilerova

 

Paulgasse

Pavlova ulica

Horst-Wesselgasse

Rade Končara

Rade Končara

Brezinagasse

Brezina ulica

Brezinagasse

Banjička ulica

Banjička

Vereinsgasse

Prodružnička ulica

Guttenbrunngasse

Zadrugarska ulica

Zadrugarska

 

Ilovnik

Grundloch

Bački Ilovnik

Bački Ilovnik

 

Dubrovačka

 

Šajkačka

Šajkaška

Ugrinovcergasse

Ugrinovačka

Ugrinovcergasse

Ugrinovačka

Ugrinovačka

 

Sremska

 

Sremska

Sremska

 

Bačka ulica

Batschkaergasse

Bačka ulica

Bačka

 

Šajkaška

 

Šajkaška

Šajkaška

 

Sarajevska ulica

Sarajevogasse

Sarajevska ulica

Sarajevska

Banatergasse

Banatska ulica

Banatergasse

Banatska ulica

Banatska

 

Baranjska ulica

Baranjagasse

Baranjska ulica

Baranjska

 Franctaleri su izgradili fabriku za proizvodnju špiritusa. Sirovina - kukuruz.

 

Progon iz Srema

***Citat  ***

Na svu sreću većina podunavskih Švaba iz Srema evakuisana je pre nego što su partizani preuzeli vlast. Mećutim, sudbina onih koji su ostali u svojim domovima bila je tragična.

 

Progon iz Inđije 1944

***Citat ***

            U višenacionalnoj opštini Inđija (8.100 žitelja, od  kojih je bilo 5.900 Nemaca), lokalni ”Narodnooslobodilački odbor” bio je taj koji je  najsurovije progonio pripadnike manjine koji su ostali.

            Partizani su bez otpora zauzeli Inđiju 22. oktobra 1944. godine. Naveče 28. oktobra 1944. godine prva grupa Podunavskih Švaba zatvorena je u bivšoj mađarskoj školi...

 Progon iz Rume 1944

***Citat ***

            Novembra 1944. godine, slično krvoproliće dogodilo se u Rumi (13.400 stanovnika od kojih 6.050  Nemaca). Tokom mnogih noći brojni Nemci brutalno su ubijeni, najpre u Hrvatskom domu, a kasnije u Raušovoj ciglani.

            A. Krojcer izveštava: ”Čim su partizani ušli u Rumu, u jesen 1944. godine, počeli su da hvataju sve pripadnike nemačke manjine. Nemci iz Rume i okolnih opština, koji su ostali u Nezavisnoj državi Hrvatskoj posle evakuacije nemačkog življa pokupljeni su i zatvoreni u Hrvatskom domu. Tokom noći pristigla je velika grupa partizanskih ubica, među njima i jedan harmonikaš”...

 Progon iz Zemuna 1944

Pokret planiran za rane jutarnje časove ali se krenulo tek kasno popodne, 5. oktobra. Put Surčina.

Kroz Batajnicu prolazimo bez zadržavanja. Osećali smo se nelagodno, mnoge oči su nas skriveno posmatrale. Nikog na ulici. Na izlasku iz mesta blago olakšanje.

Dočekuje nas Nova Pazova. Nadaleko primetne, okrečene u belo kuće, obuvene u crne soknice. Napojili smo konje. Priključuju nam se pazovački Nemci.

Prolazimo kroz Staru Pazovu, uglavnom naseljenu Slovacima.

Željno očekujemo Inđiju. Ugošćeni, opremljeni, nahranjeni. Prva noć u krevetima.

Okupljanje u Glavnoj ulici. Put nastavljamo 6. oktobra u sedam sati izjutra.

Oko podneva smo u Maradiku. Kolona cepa u dva dela. Propuštamo vojnu kolonu. Kompletiramo se i nastavljamo put Fruške Gore. Idemo prema Krušedolu. Postoji bojazan da nas iznenade partizani.

Skrećemo prema Irigu. Uveče stižemo u Rumu. Opet se osećamo kao kod kuće. Od domaćina dobijamo toplu supu i mnogo dobrog vina. Konji nahranjeni. Neki, premoreni odbijaju hranu. Drugu noć spavamo pod krovom.

7. oktobra ujutro. Krećemo dalje. Domaćini nam nude odmorne konje. Na radiju slušamo najnovije ratne vesti. Bez uspeha pokušavamo da podignemo novac u banci. Ne znamo, da li ćemo se više vratiti u Jugoslaviju? Nemoguće je to jutro podići novac iz banke, a da ne napravimo veliku pauzu; savetuju nam da pokušamo u Osijeku.

Kroz Voganj brzo prolazimo. Kratko se zadržavamo oko podneva u Sremskoj Mitrovici. Nastavljamo put Kuzmina. Usput smo malo lutali. Polazimo, vraćamo se, krećemo.

Nedelja, 8. oktobar prolazimo Šid. Uveče i Tovarnik. Nemačko-hrvatsko mesto. Dobrodošli. Ugošćeni. Treća noć. Spavamo u krevetima.

9. oktobar. Približavamo se Sotinu. Iz daleka se vide nemačke kuće. Savršen red i čistoća. Za dva sata stižemo u Vukovar. Okrepljuje nas gulaš. Nude domaćini. Moramo brzo dalje. Dele nas u dve grupe. Počinje kiša. Jesenja zima nam se uvlači u kosti.

10. oktobar. Čekamo obaveštenje o daljem pravcu kretanja. Dolazi do izmene plana. Kroz Osijek. Isuviše opasno. Iščekujemo.

Krećemo. Prolazimo kroz Borovo, pored fabrike obuće - Bata. Bez zadržavanja prolazimo i Dalj. Rano pada noć. Zaslepljuju nas reflektori. Strah od partizana. Čeka nas vojska da nam štiti odstupnicu.

Svetlost rasipa gustu kišu.

Kasno u noć stižemo u nemačko selo, Sarvaš. Skidamo mokru odeću, odevamo suvo i toplo. Lagana večera uz čašu vina. Konji  smešteni u tople štale. Odmor u pravom trenutku. Prevalili smo značajan deo puta. Dešava se da usled zamora nekolicina od nas gubi volju za nastavkom puta, shvatajući da se isuviše udaljuje od svoje domovine. Žele povratak.

Vreme nije na našoj strani. Kiša neprekinuta lije kao iz kabla.

11. oktobar. Rano ujutro je trebalo da se pokrenemo. Kod Osijeka čekamo na prelaz preko Drave. Osam kola zastaje, ne žele dalje. Kolona mora. Ko zaostane nema nikakve garancije za svoju egzistenciju. Drava se mora preći!

Primećeni avioni! Vojska nam daje cirade da se kamufliramo. Avioni prolaze, ne primećuju nas.

Četiri sata treba da stignemo u Beli Manastir. Kratko se zadržavamo. Meštani nas služe toplom i ukusnom hranom. Čekamo mrak da pređemo u Mađarsku. Zadnji je čas da zamenimo novac, to je moguće jedino u Osijeku.

Radi lakšeg prelaska kolona se izdelila u pet manjih.

13. oktobra smo duboko na teritoriji Baranje. Sličan osećaj onom u Sremu. Kao kod kuće. U daljini grad sa pet crkava, Pečuj. Naređenje je da se izbegne. Očekuje se njegovo bombardovanje. Zaobilazimo u širokom luku. Prolazimo pored male železničke stanice. Posluženi smo čajem i belim hlebom. Čujemo avione. Prvo njihovo buktanje, stenjanje a zatim lagani rad motora. Bombardovanje. Mi u zaklonu.

Krećemo prema Sent Lorencu. Dešava nam se nezgoda. Jedna žena je skliznula i pala pod točkove. Srećom, u koloni smo imali i jedan vojni motocikl. Žena je brzo odvezena kod najbližeg lekara.

14. oktobar, oko dva sata popodne dolazimo u Sigetvar. Lep, veliki grad.

15. oktobar. Nedelja. Druga, van naših domova. Želimo da saznamo naše krajnje odredište. Daleko smo od Zemuna. Koliko blizu tamo kuda idemo? Ostavljamo još dva konja. Nastavljamo za Čokoli. Žene nam spremaju toplo jelo. Prevode nam vesti sa radija: Mađarska je kapitulirala. Svesni, nismo još na sigurnom.

16. oktobar. Uveče prolazimo kroz Komarvaroš. Drugi deo kolone prolazi Kiskomarom. Čudimo se toplom prijemu Mađara.

17. oktobra prelazimo Balaton. Počinje kiša ako je na ovom putu uopšte prestajala.

18. oktobra. Sunce. Još jedan dan pred nama.

Hapšenja u Zemunu

Oni koji su ostali u Zemunu imali su pred sobom neizvesnu sudbinu.

            Nakon zauzimanja dela Zemuna gde su bili koncentrisani Nemci, Franctal, partizani su odmah hapsili starosedeoce, državljane Jugoslavije. U prvi mah, stotinak. Početkom novembra ubili su na stotine Nemaca i Hrvata.   Sebastian, krojač junior je došao na rad u Zemun. Uhapšen je od partizana ali nekako ostaje živ. Nakon 1948. godine, posle ukidanja svih logora morao je prinudno da radi za potrebe nove socijalističke vlasti. Oženio se i dobio kćer Katarinu. Čekao je vreme kada će biti u prilici da napusti ovu tamnicu gde je prašina u očima, gde su mnogi zaslepljeni, ostrašćeni, puni mržnje prema onome kojeg su voleli stotinu i pedeset godina.

1952. godine odlazi put Nemačke.

            U Franctalu je živelo preko osam hiljada Jugoslovena nemačkog porekla. Gotovo svaki treći stanovnik Zemuna.

Zemun/Novi grad

            U Zemunu, predgrađu Beograda (28.000 stanovnika od kojih 8.350 pripadnika nemačke manjine), odmah posle zauzeća partizani su pohapsili stotine starosedeleca nemačke narodnosti. Od onih koje su pobili u noći 3. novembra 1944. godine, 241 žrtva je dokumentovana po imenu.

Srem, logor Kalvarija

Radni logor za stanovnike Zemuna nemačkog porekla. Ovo je bio klasični radni logor i ubrzo je zatvoren. Logoraše su premestili prvo u logor Bežanija a zatim u mitrovačku Svilaru.

Svedočenja gospođe, Eve Holjevac iz Zemuna

 

“Venecija” leži na kostima Zemunaca - Marko Lopušina, 27.07.2009 21:00:01 Restoran Venecija na Zemunskom keju Ćutala sam 65 godina. Ne mogu više, grize me savest. Od kad su “Novosti” počele da otkrivaju tajnu o komunističkim likvidacijama i grobovima po Srbiji, odlučila sam da prekršim očev zavet i da progovorim.

- Bila sam svedok tajnih likvidacija u Zemunu 1944. godine! - U dahu Eva Holjevac, 79-godišnja penzionerka iz Zemuna, izgovara tajnu koju čuva pedeset pet godina. Rođena je u porodici ribara Imre Budaja i Stanislave Smiljanić, a danas živi u naselju Pregrevica, odakle se vide Dunav i Zemunski kej.

Događaj o kome prvi put govori odigrao se posle oslobođenja Beograda i Zemuna, krajem oktobra 1944. godine.

 - Sećam se da je bilo veoma hladno, kada sam krenula na brod da ocu odnesem ručak. Imala sam tada 14 godina. Prolazila sam kroz pijacu, kada sam ugledala vojne kamione pune ljudi, kojima su ruke bile vezane žicom. Vojnici su ih gurali sa kamiona, a oni su padali na kaldrmu i ječali. Uplašila sam se i potrčala prema keju, da bih se dokopala tatinog broda. Nisam mogla da izađem na obalu, jer su, na mestu gde je danas restoran “Venecija”, bili iskopani duboki rovovi. Popela sam se na brod i pitala oca zašto su iskopani ti rovovi. A on mi je ljutito rekao:

 - Nije tvoje da pitaš! Ćuti! - priča Eva Holjevac, dok u ruci drži svoju i očevu fotografiju iz tog vremena. Njen otac Imre Budai je bio sodadžija, ali je posle povrede na poslu, da bi ishranio sedmoro dece, počeo da ribari, pa mu je mala Eva svakog dana nosila ručak, da ne bi silazio sa broda.

- Kada sam sutradan prolazila pijacom, onih ljudi vezanih žicom nije bilo, a rovovi na obali Dunava su bili zatrpani. Prelazeći preko daske na brod, videla sam da je reka crvena od krvi i puna bele pene. Talasi su krv i penu nabacivali na obalu, koja se belela od kreča.

- Ne gledaj, Eva! Pazi da se ne oklizneš u te grobove, - viknuo mi je otac. Na mnogobrojna zapitkivanja otac mi je uveče rekao da su komunisti uhapsili Sremce i naše komšije i ubili ih maljevima. - Tu su sahranjeni naši kumovi i prijatelji! U svakom ratu se to dešava. Pokažeš prstom na čoveka i ode mu glava. Dok si živa ne smeš da pričaš o tome, jer će otići i tvoja glava i cela naša porodica!

- Tada sam se zaklela ocu da ću da ćutim - izgovara svoju tajnu Eva Holjevac. Kaže da su joj očeve reči pomogle da se priseti kako su iza rata preko radija i od Dinka dobošara slušali pozive da se domaće Švabe i Mađari jave za dobrovoljni rad. Trebalo je da se čisti Stari aerodrom, ali se setila da se neki Zemunci nikada nisu vratili kući.

- Mi smo kod kuće dugo mislili da su naši kumovi, prijatelji i komšije otišli na selo da rade. Posle nekoliko meseci počele su da kruže priče da su ti ljudi uhapšeni i završili u zatvorima ili ubijeni. Jedan zatvor je bio kod opštine Zemun. Na pijaci sam slušala priče trgovaca, koji su se žalili da njihovi konji gaze po grobovima na obali reke. Kada se Dunav povukao i obala osušila, u proleće kej je podzidan i obložen kockom. Tako su oni rovovi, odnosno grobovi pobijenih Zemunaca sakriveni - kaže Eva Holjevac. Na tom mestu su danas, kako nam objašnjavaju Evina ćerka Marijana i unuka Irena Samardžić, pred kojima otkriva svoju ličnu tajnu, restoran “Venecija”, šetalište Zemunski kej i bivša “Hidrobaza”, koju su koristili oficiri Komande RV i PVO. Kako tvrde naše sagovornice, mnogi Zemunci znaju za ovaj događaj, ali i dalje ćute. Tajnu znaju i bivši političari iz Zemuna, koji su vodili ovu operaciju.

- Hoću da svedočim pred komisijom, ali se bojim da se javno pojavljujem - priznala nam je Eva Holjevac, koja odbija da se fotografiše. Evina ćerka, dr Marijana Samardžić podržala je majku, jer veruje da samo istina može da izleči njenu dušu i ispravi istorijsku nepravdu. - Ovo je veliko rasterećenje za moju majku - kaže ona.

Klasni neprijatelj i istoričar Vlatko Rukavina, koji je dugo bio stanovnik Zemuna, potvrđuje priču Eve Holjevac o tajnim likvidacijama u Zemunu, koje su počinjene od 1944. godine naovamo. - Kada su Nemci napustili Zemun, a partizanska vojska ga zauzela 22. oktobra, vojne vlasti uvode preke sudove, koji su presuđivali nepodobnim licima. Među njima je bilo dosta industrijalaca i trgovaca. Adam Filipović je, na primer, pritvoren 23. oktobra i odveden u nepoznatom pravcu. Gubi mu se svaki trag, ali se pretpostavlja da je Filipović sa ostalim uhapšenima posle odluke Vojnog suda ubijen na zemunskoj Kalvariji ili Zemunskom keju. Njegova supruga je 6. novembra 1944. dobila presudu da je Filipović ubijen kao “klasni neprijatelj”. Takva sudbina zadesila je i trgovce iz porodica Petrović, Vukojčić, Bižić, Horvat, Mesaroš i Kening - tvrdi Vlatko Rukavina.

Nestali rođaci i prijatelji - Te dramatične 1944. godine nestali su bez traga naš kum Grga Raos, zemunski kafedžija, i advokat Đurić, koji je takođe bio naš kum. Ne znaju se ni grobovi mog rođaka Rudija Denka i teče Danila Brkića, komšije Nikole Štoke i njegova dva brata, mladog brodara Miše Placa... - Sumnjam da su i oni likvidirani maljevima i tojagama i bačeni u te rovove 1944. godine. Pokušavala sam da se lokalnom svešteniku ispovedam i zamolim ga da otkrije ove tajne grobove, ali sam se uplašila odmazde. “Novosti” jedino o tim grobovima nisu pisale.

 

            U svedočenjima gospođe Eve je jasno da nova vlast nakon oslobođenja vrši surovu egzekuciju, ali, kao što vidimo ne samo nad Nemcima nego i ostalim stanovnicima Zemuna. Kršteni su kao narodni izdajnici i klasni neprijatelji. Jedan rat je završen za te partizane, onaj u igri žmurke i sakrivanja po šumama i rovovima. Započeo je otvoreni, „prsa u prsa“, junački rat protiv sunarodnika neistomišljenika, protiv bogataša, i Jugoslovena nemačkog porekla, a i protiv Jevreja!! Do tada kapitalistička zemlja, Kraljevina Jugoslavija eksperimentiše na svojim stanovnicima. Nikom previše a od svakog pomalo. Nešto više a bogami i sve.

Srem - Sremska Mitrovica

NEMCI U SREMSKOJ MITROVICI

 

Doseljavanje Nemaca u Srem

 

HESNA

Hesna je jedno od najvećih mitrovačkih naselja koje se nalazi u zapadnom delu grada. Iz grada se u Hesnu ulazi preko raskrsnice “Stari most”. Čitavo naselje nalazi se između reke Save sa zapadne strane i željezničke pruge Beograd-Šid, sa severne strane. Oko Hesne nalazi se nekoliko naselja. Severno od željezničke pruge nalazi se naselje Šalabara, istočno je Spomen-groblje, a kada se pređe magistralna pruga nalazi se selo Laćarak. Na krajnjem zapadnom delu Hesne nalazi se objekat gradskog Vodovoda i fabrika šperploče Mitrošper. Iza “Vodovoda” prostire se široki laćarački atar sa plodnim njivama. U centru Hesne nalazi se raskrsnica puteva, “Crvena česma” koja povezuje grad sa selima zapadnog Srema.

Hesnu su osnovali nemački kolonisti koji su se doselili 1827. godine. U prvom talasu naseljavanja doselilo se nekoliko porodica iz grada Oberodena iz nemačke pokrajine Hesen. Nemci koji su se odlučili za doseljavanje nisu se plašili neizvesnosti i velikog putovanja. U njihovoj domovini pre polaska, rečeno im je da dolaze u najplodnije i najlepše krajeve čitave tadašnje Austro-Ugarske države. Prešli su dug put od preko hiljadu kilometara da bi došli u ovo bogato, plodno i izuzetno strateški značajno mesto, koje je tada bilo prekriveno zelenim pašnjacima i livadama. Nemci su vrlo brzo izgradili široke ulice, lepe kuće, počele su nicati zanatske radnje i graditi se fabrike. Zbog nostalgije za domovinom i starim zavičajem, naselje su nazvali Hesna. Do početka Drugog svetskog rata Nemci su bili većinsko stanovništvo u Hesni. U oktobru 1944. godine, najveći broj Nemaca iz Hesne napustilo je grad. Priključili su se dvema organizovanim grupama rumskih Nemaca, koje su krenule 18. i 19. oktobra iz Rume i povlačili su se prema Austriji i Nemačkoj. Veliki broj Nemaca iz Hesne ostao je da živi u Beču i Austriji, neki su se odselili u Nemačku, a kasnije i Ameriku.

Na reci Savi kod novog stambenog naselja “Stari most” nalazi se uređena plaža. Fudbalski klub “Radnički” je najpoznatiji sportski klub, osnovan daleke 1922. godine.

 

Nastanak mitrovačkog naselja Hesna (HESSENDORF)

i naseljevanje Nemaca u Srem

Nemci se naseljavaju u Srem, posle proterivanja Turaka. U Karlovcima je 1702. godine bilo nekoliko nemačkih porodica. Najstarija nemačka naselja bile su varadinska i osečka tvrđava. U 1736. godini u Sremu je malo Nemaca. U Zemunu je bilo 34 porodice, Vukovaru 33 porodice, Mitrovici 5 porodica, a po selima nije ih bilo. Prema reformama Marije Terezije (1740-1780) naseljavanje Nemaca u Sremu imalo je karakter sprovođenja germanizacije.

Oni su zauzeli u Sremu liniju: Zemun - Inđija - Ruma - Mitrovica - Laćarak - Čalma - Erdevik. Izabrali su ona mesta gde je obradiva zemlja bila najbolja i bez poplava. A sama linija naseljavanja mesta, imala je strateški karakter. Linija Zemun-Erdevik, koja je prolazila središnjim delom Srema, omogućavala je kontrolu čitave teritorije Srema. Nemačka naselja su tako bila povezana i naslanjala se jedna na drugo i time omogućavala širenje i stvaranje novih nemačkih naselja. Sve je to doprinosilo sigurnosti Nemaca i njihovom širenju i razvoju. Nemci su sa sobom donosili nov način života. Doneli su čega kod nas još nije bilo, a to je marljivost i disciplina. Naselja koja su oni gradili imali su planski karakter. Gradili su široke, planske ulice, sa kanalima za prikupljanje suvišnih voda, prostrane trgove i kuće od čvrstog i kvalitetnog materijala. Nemci su prvi put u ovaj kraj doneli srednjoevropske arhitektonske elemente, što se ogledalo u novim tzv. Nirnberškim zabatima, a to su one fasade s polukružno oblikovanim krovom, kakve se i danas grade u ponekim sremskim selima. Dolazeći iz Nemačke, donosili su uticaj nemačke renesanse i baroka. Kuće su gradili prizemne, ređe spratne, sa dosta baroknih a kasnije bidermajer elementa. Fasade su bogato ukrašene, počev od cokla, preko stubova i polustubova, venaca oko prozora, do ruža buketa ili glava anđela ispod krovova.

Početkom 19. veka dolazi do intenzivnijeg naseljavanja Nemaca u čitavom Sremu, a to se vidi iz sledećih podataka: 1802. godine naselili su se u Nove Banovce; 1816. godine u Zemun, u Francenstal; 1827. godine doselili su se u Laćarak i Čalmu; 1828-1829. osnovano je kraj Mitrovice, nemačko naselje Hesendorf; od 1820-1840. naselili su Inđiju; 1854. Hrtkovce; 1859. naseljavaju Bešku i Krčedin; 1860. godine Bečmen; 1862-1863. u Grabovcima, 1869. u Surčin, 1875. Dobanovci, a 1882. u Obrež .

 

Dolazak iz kneževine Hesen u Mitrovicu

Doseljavanje Nemaca iz mesta Oberrodena u Kneževini Hesen izvršeno je u toku 1828-1829. godine. U prvi mah, 1827, za preseljenje u Mitrovicu javilo se sedam porodica (25 lica) katoličke veroispovesti, čija je imovina iznosila od 550 do 1.600 forinti bečke vrednosti. Još tri porodice su najavile svoj dolazak iz Hesena. Za naseljavanje su se prijavili: Hajnrih Gruber sa ženom i troje dece, Ludvig Giler sa ženom i dvoje dece, Peter Koh sa ženom i dvoje dece, Filip Untervagner sa ženom i dvoje dece, Filip Ojler sa ženom i dvoje dece, Kondrad Visler sa ženom i Franc Graf. Čekalo se samo da rasprodaju svoju imovinu i da u toku 1828. stignu u Mitrovicu. Zemljište za njih trebalo je oduzeti od 5 srpskih graničarskih porodica u varoši, posle čega bi ti graničari bili popisani kao nadničari. Graničari su, međutim, pružili otpor predaji zemljišta pa je Dvorski ratni savet naredio Generalnoj komandi da nađe načina kako da reši tu stvar, da zaštiti doseljenike i ispuni data im obećanja. Pošto su oni izjavili da su zadovoljni zemljištem kod laćaračkog puta, tamo ih treba naseliti bez obzira što bi im oranice bile dosta udaljene od kuće.

Kada su naseljenici (8 porodica) u toku 1828. došli u Mitrovicu, Komanda Regimente ih je privremeno smestila u staru župnu zgradu i staru školu (Oberschule), obećala im seme iz opštinskog magazina, s tim da ga kasnije vrate, i kao poklon dala 24 hvata ogreva. Izgleda da je Regimenta obećala da će kuće za doseljenike biti potpuno izgrađene na račun erara, što Dvorski ratni savet nije dozvolio nego je odobrio samo ispomoć do polovine ukupnih troškova kuća. Saopštavajući to Generalnoj komandi, Ratni savet je preporučio da se naseljenicima skrene pažnja na opasnost od prevelikog uzimanja voća te da regimenta predloži koliko da dobiju zemlje i koliko slobodnih godina u pogledu dažbina.

Zbog neodgovarajuće klime i nedovoljne pomoći u hrani, naseljenih 8 porodica došlo je u bedno stanje, što je konstatovano u otpisu Dvorskog ratnog saveta Generalnoj komandi 23. oktobra 1828, kojim je od nje zatraženo da sve obolele naseljenike odmah prenese u bolnicu, da priđe prikupljanju priloga za njih od mnogih imućnih trgovaca i zanatlija, a ako prilozi ne budu dovoljni, onda iz regimentske kase da im se daje deci po 2, a odraslima po 4 krajcare srebra na dan sve do žetve 1829, s tim da ta pomoć bude vraćena. Kuće za njih trebalo je podići do proleća 1829, pri čemu je dolazilo u obzir korišćenje besplatne rabote koja pripada eraru. Zbog ishrane dece, svakoj porodici bila je određena po jedna krava koju će one kasnije otplatiti. Ratni savet je smatrao za poželjno da im se, kao i češkim doseljenicima u Varaždinskom generalatu, iz opštiskih magazina besplatno da seme za prvu setvu a i žito za ishranu. Najzad, Ratni savet je i od Mitrovačke kompanije zahtevao da na svaki pogodan način naseljenike pomažu, savetuju i poučavaju kako bi se što pre prilagodili novoj sredini. U toku 1829. odobreni su nacrti za građenje 8 kuća sa štalama, šupama i 4 bunara za 8 hesenskih porodica, s tim da se može utrošiti 422 forinti, 35 krajcara u novcu, 219 forinti, 22,5 krajcara u materijalu, te 13.563,5 ručne rabote i 6.072,5 vučne rabote. Najveći deo posla oko podizanja kuća trebalo je da padne na same naseljenike, a na račun erara samo ono što oni nisu mogli uraditi.

Zahvaljujući toj brizi i pomoći, hesenski Nemci su se zadržali u Mitrovici pa se očekivalo, kad ih se naseli 10 porodica, da se stvori posebna njihova ulica na pašnjaku kod puta za Laćarak budući da je to mesto ocenjeno kao dosta sigurno pošto preko njega noću krstare gradske patrole. (Pronađen je i podatak, ali za koji zasad nema nikakve potvrde a koji je napisao J. H. Šviker, da se između 1785. i 1787. godine u Mitrovicu doselile 62 nemačke porodice iz Hesena.)

No, i pored svega toga, naseljenicima nije bilo lako, pa je Dvorski ratni savet 1837. odlučio da ih još za dve godine oslobodi poreskih i rabotnih obaveza, a rok za otplatu pomoći od erara, u iznosu od 1.256 forinti 22,5 krajcare, da im prolongira do 1847. godine, s tim da svake godine obavezno otplate jednu desetinu duga.

Poslednji zasad raspoloživi podatak o hesenskim Nemcima potiče iz 1840. godine. Tada je, naime, konstatovano da su njihove kuće i zgrade slabog kvaliteta, sa zemljanim temeljima a na vlažnom zemljištu, zbog čega će trajati kraće nego druge građevine. Da bi im se unekoliko pomoglo, Komanda Regimente i Generalna komanda saglasile su se da Dvorskom ratnom savetu predlože da im se otpiše preostalih 489 forinti 28 krajcara duga. Verovatno da je predlog prihvaćen, pošto je Dvorski ratni savet itekako želeo da se Nemci - katolici zadrže i umnože u Vojnoj granici.

Dolaskom hesenskih Nemaca u Mitrovicu i stvaranjem nemačkog naselja, u gradu je prihvaćen naziv kraja (Hessendorf) - Hesendorf. U prevodu to znači hesensko selo ili hesna selo. Kasnije je kraj nazivan skraćenim imenom (Hessen) - Hesen, kao što je i naziv nemačke pokrajine, odakle su doseljenici došli. Vremenom, naselje dobija naziv Hesna, a to ime se održalo i do današnjih dana.

Dolazak Nemaca u Mitrovicu i stvaranje naselja Hesendorf, znatno je promenilo život u gradu. Nemci su sa sobom doneli nove običaje, nova znanja i veštine. Bili su najbolji zemljoradnici i odlične zanatlije. Oni su prvi počeli sejanje kukuruza na brazde i primenu veštačkih đubriva. Poznata je reč jednog Nemca, koji je, tamo negde oko 1848. godine, gledajući kako Srbi sa litijom idu na njivu, rekao svom susedu Srbinu:

- Hej, komšija, ne pomaže Kristus već mistus (Mist- đubre).

Nemački narod, je narod za velikim životnim iskustvom i određenim načinima rada. Navikao da ispravno radi, nemački čovek je štedljiv, čuvaran, vredan i pošten. Što god radi, prvo računa kakvu korist će od toga imati, ali uvek pošteno i bez prevare. Naselje Hesendorf je za kratko vreme postalo mesto sa širokim ulicama, drvoredima dudova i krasnim čistim kućama. Za kratko vreme, u Hesni, koja je bila izuzetno plodan kraj, Nemci su uspeli da ostvare ne samo izobilje za sebe, nego i znatne viškove hrane i ostalih poljoprivrednih proizvoda. Počeli su sa gajenjem svilene bube, pošto su prethodno zasađeni veliki kopleksi dudovog drveta. Jedan kraj u Hesni zbog toga je poneo naziv Dudara, a taj naziv  se održao i do danas. Prerada svilene bube je značila i početak razvoja industrije u Hesni. Podignuta je velika svilara na mestu gde je sadašnja fabrika nameštaja, u kojoj je bio zaposlen velik broj radnika. Srbi su nemačke doseljenike u Hesni nazivali Švabe. U prvo vreme, ne poznajući ih izbliže, a sudeći verovatno po njihovom oskudnom srpskom jeziku, Srbi su Švabe smatrali priglupim, ni u kom slučaju ravnim. Srbi su Nemce u prvi mah potcenjivali jer su mahom bili puka sirotinja. Njihov rad i pregalaštvo smatrali su kao neku sirotinjsku šeprtljaniju i zaludan posao. Docnije su ih, kad su se prvi doseljenici Nemci malo podigli, a imućniji prestigli, pa počeli i prekupljivati zemlju, precenjivali. Srbi u Hesni i u okolini bili su jedno vreme gotovo zbunjeni nemačkom vrednoćom, pa su je počeli tumačiti na naročit način. Srbi su nemačku vrednoću i okretnost u poslu, samopouzdanje, preduzimljivost i umešnost, smatrali ponekad kao nešto nedostižno, što je u krvi samog naroda a po tome njemu svojstveno. Sve su to pripisivali nemačkom zakonu, a sve svoje osobine, običaje i navike, pa i raniju svoju neumešnost u privredi, pripisivali su srpskom zakonu.

Doseljeno nemačko stanovništvo, isticalo se određenim privilegijama, ali i marljivim radom. Nakon svog doseljavanja i stvaranja nemačkog naselja Hesendorf u Mitrovici, jedan deo nemačkog stanovništva postepeno je kupovao placeve i u drugim delovima grada.

U Hesni, Srbi su sa Nemcima u prošlosti živeli uglavnom dobro. Ako je i dolazilo do tuča, tukli su se Nemci između sebe, a Srbi između sebe, ili pomešani jedni i drugi na obe strane. 1848. godine Srbi su zaštitili Nemce od graničara, a 1918. godine poneli su se prema Nemcima izuzetno čovečno. Za vreme Drugog svetskog rata, Nemci u Hesni su se izuzetno korektno poneli prema svojim komšijama Srbima. U Hesni niko od Srba nije stradao za vreme rata. Nisu dozvolili NDH vlasti, maltretiranja i proterivanje svojih komšija. Zabeleženo je i nekoliko slučajeva, da su se Srbi bežeći sa pravoslavnog groblja, gde su vršena streljanja, sakrivali u baštama i kućama Nemaca u Hesni, nakon čega bi ih Nemci prebacivali preko Save u Mačvu. U jesen 1944. godine, pred dolaskom jedinica NOVJ i Crvene armije Sovjetskog saveza, najveći broj Nemaca iz Hesne se povukao sa nemačkom vojskom i naselio u Austriju, Nemačku, Kanadu i SAD. Nemci koji su ostali u Hesni, nakon oslobođenja, doživeli su teške trenutke. Zbog ratnih strahota, žrtava i razaranja tokom rata, tadašnje vlasti su se osvetnički ponele prema nemačkom stanovništvu, mada objektivno, Nemci u Hesni i u čitavoj Vojvodini to nisu ničim zaslužili.

 

Srbi i Nemci

            Evo kako je o životu Srba i Nemaca u našim krajevima, pisao novosadski nedeljni list “Novi Sad”, u broju 45 od 12. decembra 1937. godine.

U nekim našim javnim glasilima, u poslednje vreme hrabro se iznosi stanje našeg naroda ovde u Vojvodini. Od istine se ne treba bojati. Ko sme istini da pogleda u oči i ko sme da sasluša istinu, znak je, da još nije sasvim propao i da se još može prenuti, doći k sebi i spasti od propasti. Opšte je poznata činjenica, da naš narod, koji je nekad bio stočar, a novi doseljenici su svi stočari, kad dođe u dodir sa Nemcima, koji su uvek bili zemljoradnici, počne propadati i stalno propadati, dok sasvim ne propadne (zapadna Bačka i Baranja). Stanje našeg naroda u skoro svim selima, gde živi pomešano sa Nemcima, nepovoljno je, gde manje, gde više, jer potomci nekadašnjih stočara ne mogu da izdrže utakmicu sa pravim zemljoradnicima kakvi su Nemci. Kakav je tek položaj novih doseljenika (kolonisti posle Prvog svetskog rata iz Bosne, Crne Gore, Korduna, Like, Hercegovine) koji su svi samo stočari i slabi zemljoradnici. Iznesen je primer sela Kać nadomak Novog Sada te tzv. Srpske Atine. Kać opsedaju Nemci iz Bačkog Jarka, a osim samih kaćskih Nemaca i Kać je što se tiče našeg srpskog naroda u stalnom i rapidnom propadanju.

Život jednog našeg čoveka i jedne naše žene na selu tako je prazan spram života jednog nemačkog čoveka i jedne nemačke žene da nije nikakvo čudo, kada se u kontaktu ova dva naroda pojavi proces propadanja onog slabijeg. Mi Srbi ništa nemamo, što bi od nas nemački čovek primio i što bi jednom nemačkom čoveku trebalo. Nemac pored nas prolazi, a mi ga ničim ne zagrevamo niti zanesemo. Živeći s našim narodom u jednom selu nemački čovek je potpuno zadovoljan sa samim sobom. Na njegovu dušu iz naše sredine ništa ne deluje, što bi ga uzdrmalo u njegovoj germanskoj životnoj filozofiji i događa se isti takav proces, kakav se događao u Germaniji među polbskim Slovenima. Sloven je propadao i gubio se pred nemačkim napadanjem i prodiranjem. Činjenica, da u jednom selu žive pored našeg naroda i Nemci, može se uporediti sa hladnim vetrom, koji čoveka stalno bije. Na ovakom vetru može se opstati samo potpuno čvrst i potpuno zdrav čovek. Svaki, koji ima bilo kakav ma i najmanji defekt, mora pasti i propasti, a pre a posle. Po našim selima svuda imamo dve vrste naših starinačkih porodica: dobro aklimatizovanih i staloženih velikih porodica sa mnogo kuća i sa mnogo članova - ove su dosta otporne, jer imaju jedan u drugom i moralne i materijalne podrške - te slabih i inokosnih porodica, koje najviše padaju i propadaju. Po imenima sudeći u svakom selu ima tek po neka nemačka porodica, ali svaka je sa mnogo kuća, rodova i članova, dakle ovde su se Nemci dobro aklimatizovali i dobro se snašli. Nemce karakteriše duži život porodice tj. sposobnost održavanja u više generacija, nego što je slučaj kod našeg naroda. Nemac sporije degeneriše, nego naš čovek i u tome je tajna njihovog napredovanja i naše propasti. Praznina našeg duševnog života tera naš narod u pijanstvo, u blud, za kartaški sto, u pomodarstvo i u druge poroke. I to što je naš čovek kulturniji, u toliko je gori. Seljak je još ponajbolji. Razume se da tu ima još nešto, što se isto tako ne treba prećutati, već otvoreno izneti i žigosati, a to je prazan i vrlo često nedostojan život naših tzv. boljih ljudi: zanatlija, trgovaca a osobito intelektualaca. Koje je naše selo sretno, pa je imalo valjanog sveštenika, valjana učitelja i opštinske činovnike, kao i ostalu seosku inteligenciju u istima se opštinama očigledno pokazuje i konsolidacija našeg naroda i povlačenje onih, koji su se odali poročnom životu.

Iz ličnog iskustva znam, da najgore posledice za naše selo ima bavljenje sveštenika politikom, te s tim treba prestati. Seljaka u opšte treba ostaviti na miru i ne uvlačiti u političke terevenke, koje rasejavaju i uvlače u zlo. U svom umnom članku u novosadskom listu “Dan”, koji je naš zaslužni prosvetni radnik dr Milan Petrović napisao o Božiću, ukazo je, na koji način treba da se postaramo, da duševni život našeg naroda i u selu i u gradovima podignemo, da ga učinimo punijim, te da ga time zadržimo, da ne pada u strast pijanstva, bluda, kartanja, pomodarstva i drugih poroka. Mnoge naše imućne i snažne porodice su propale, što su uvučene u političke terevenke posle oslobođenja (završetka Prvog svetskog rata), koje su priređivali razni politički poslanički kandidati. Najubitačniji je otrov npr. ne znam od koga zladuha našeg naroda izmišljena dvomesečna predizborna kampanja. Za ta dva meseca budu i naši najtvrđi i najtvrdokorniji ljudi iz koloseka pokrenuti na stranputicu, a kamoli oni slabiji i već sami po sebi skloni poroku. Pa kada još i seoski paroh, okružni prota i drugi kakav sveštenik učestvuje u toj predizbornoj terevenci ili kao kandidat ili kao korteš, propast je gotova.

Naglasili smo, da između našeg naroda i nemačkog naroda nema apsulutno nikakvih dodirnih tačaka. Naše psihe su jedna drugoj potpuno strane a jugoslovenska psiha u dodiru sa nemačkom a sem toga kao slabija rezignira i pada i pojuri u propast. Naš narod ne odlikuje se mnogo napredovanjem ni u opštinama, gde živi pomešan sa Mađarima ali mađarska psiha ima u sebi nečeg vedrog, što na naš narod dosta blagotvorno utiče, te među Mađarima tako mnogo ne propada. Mađari svojom psihom dosta utiču i na Nemce, i Nemci se živeći u istom selu sa Mađarima mnogo menjaju i gube od svoje germanske nibelunške hladnoće. Pogrešno je tvrđenje, da su Mađari u nekadašnjoj Ugarskoj samo nekim pritiskom zvaničnog aparata širili mađarizaciju među manjinama, jer se to događalo najviše silom nečeg privlačnog u mađarskoj psihi. Znam jedno mešovito selo, u našoj blizini gde žive pomešano Srbi, Mađari i Nemci i tamo je stanje sva tri naroda mnogo drugčije nego na selima gde žive Srbi i Nemci ili Srbi i Mađari.

Mi smo naglašavali na mnogo mesta i u mnogo prilika, da je Vojvodina u manjinskom pogledu jedno vrlo komplikovano područje i da ovde uređenje života pojedinih naroda nije lak zadatak, ako se želi pre svega da preseče propadanje našeg naroda i obezbedi njegovo napredovanje. Normalne međunarodnosne prilike u Vojvodini mogu stvoriti samo pravi Vojvođani, koji potiču od velikih dobro aklimatizovanih vojvođanskih naših porodica. Saradnja drugih Jugoslovena je potrebna samo u svrhu pojačanja naše snage ovde. Bezplansko dovođenje raznih naših ljudi iz drugih krajeva za našu konsolidaciju ovde nema samo po sebi i bez velike saradnje Vojvođana, nikakav značaj ni ikakve vrednosti, jer kao što vidimo već za ovih dvadesetak godina, naši najsrčaniji ljudi - došljaci - ovde su omlitavili, ako su bili sami na poprištu.

                                                                     Autor teksta Mirko Bozitovac.

 

Nemački uticaj u govoru

            Tokom velikih ratova između Austrije i Turske, vođenim i na teritoriji Srema, znatno se smanjio broj stanovništva. Požarevačkim mirom 1718. godine Austriji je pripao ceo jugoistočni Srem sa Mitrovicom. Ratna pustošenja povećala su siromaštvo, glad, bolesti i druge nevolje, kako Srba starosedalaca tako i pridošlica u (Velika seoba). Početkom XVIII veka istočni Srem bio je gotovo potpuno srpska oblast, a u zapadnom Sremu živelo je izmešano hrvatsko i srpsko stanovništvo. Sa austrijskom vlašću u Srem su počele dolaziti grupe novog stanovništva. Najstariji nemački naseljenici u Sremu (pratili su vojsku kao činovnici, kantineri, zanatlije, torbari) su se sa svojim porodicama posle ratova zadržali. Razumljivo je da se sa nemačkim stanovništvom širio i nemački uticaj. Za Habzburšku carevinu Vojna granica imala je veliki značaj, pa je carski dvor na nju počeo obraćati sve veću pažnju. Osnovno je bilo da se Granica što više militarizuje i germanizuje.

            Na području cele Vojne granice, pa i u Petrovaradinskom puku, zvanični jezik bio je nemački. (Još više nego preko uprave počeo se širiti nemački uticaj preko života: u hranjenju, odevanju, u načinima rada, ponašanju, u svemu. Nemački jezik daleko je više prodirao kroz život nego kroz knjigu. Među Srbima je malo ko bio pismen, a život je upućivao na korisnost znanja nemačkog jezika. I naši ljudi na najvišim položajima, kao i poslovni ljudi i narod, učili su nemački više na uši nego na oči, te je stoga, prirodno, i način pisanja stranih reči, pa i nemačkih, bio vrlo često pogrešan.) Često su latinske i francuske reči beležene na nemački način.

            Umesto ranijih narodnih i orijentalnih naziva za pojedina zanimanja i zanate javljaju se nemački: prukmajstor (štampar), prieftroger (poštar), klozer (staklar), goldšmit (zlatar), maurmajstor (zidar), moler, palir (građevinski majstor), tandler (torbar – sitni trgovac), traksler (drvorezbar, finiji predmeti od drveta), tišler (stolar), troter (nosač), cimerman, šluser (bravar), štalmajstor (konjušar), šnajder, štriker, šuster i dr.

            Pored toga što su iz nemačkog jezika uzeti nazivi za pojedine zanate isto tako preuzeti su i nazivi za materijal koji su koristili pojedini zanati pri izradi. To se lepo može da vidi na primeru krojačkog zanata. U ovom zanatu upotrebljivali su se i ovi nazivi: pantlika (traka), bortna (šarena traka), knepf (dugme), parhet, rok (suknja), roln (rolna), sajdn (svila), flor, halspintel (traka oko vrata), huzn (pantalone), cajg, cvilih, šlavruk (domaća haljina), šlafhaubn (kapa za spavanje) i dr.

            Kod varoškog stanovništva nemački uticaj može se isto tako videti pri nazivima za spremanje i služenje novih jela. U većim mestima spremaju se do tada nepoznata jela. Od (mutmela), i (grisa) spravljaju se (flekice), (nudle) ili peku (zemličke), perece, (krampfn) krofne, i poheraj (pohovano meso). Pored mesa trošile se se i razne kobasice (safalade, salame) i razni šnitlici (odresci), dotle nepoznati u Sremu. Pri gotovljenju jela upotrebljavali su se razni kvircovi (začini). Prilikom postavljanja i služenja novih jela upotrebljavali su se i novi instrumenti i posuđe: kandl (ibrik), kafekandl, supnšisl (činija za supu), tacn, federmeser (nož), cukerpiksl (kutija za šećer) i dr.

            Sa uključivanjem u nove ekomomske i kulturne odnose razne stvari dobile su nemačke nazive: kostgeld (novac za hranu), tal (deo), tringeld (napojnica), špergeld (ušteđen novac), buhkatra (katar sto maka), pahofn (rerna), birchauz (krčma), pleh, vindofen (petao na dimnjaku), grunt (zemlja), geštel (postelje), feršlog (omot), mos (šira), pantofl (papuče), sesel (stolica), firange (zavesa), flinta (puška kremenjača), šrajbcajg (pribor za pisanje), štala (staja), štranka (uže), štifel (čizma), štuk (gips), štrof (kazna), fajn (fini), holbfajn (polufini), veksprief (menica), vortati (odugovlačiti), trucovati (inatiti), foršpan (podvoz, kola), handlovati (trgovati) i dr.

            Preko Nemaca preuzeti su mnogi latinski izrazi koji su bili tada u upotrebi, ali su se izgovarali na nemački način: vivat, violenca, votum, dekret, depotat, diškrecija, ekspedicija, infentarija, inštalacija, klauzula, komision, koncept, kopija, korešpondencija, memorijal, nacion, numera, obligacija, patrija, porcion, protekcija, revrat, revers, rezidencija, rest, sentencija, vortifikacija i dr. Francuske reči, takođe primljene su preko Nemaca i pretežno su se odnosile na organizaciju vojske, ali i na neke druge nazive: butela, diližans, karnizon, kompliment, manir, notes, oficir, regimenta, čeze, šalukatra, švaler i dr.

1970

R. P.

 

U periodu do početka Drugog svetskog rata, preko 80% stanovništva Hesne, činili su pripadnici nemačke nacionalnosti. Tako srećemo sledeće porodice:

Bauer Andrija i Banjedvorec Katica          

Bart Matija i Eva     

            Bek Stjepan  

            Bonigut Andrijan i Evica    

            Bonifest Antun i Katica       

            Burger Katarina i Terezija  

            Frajdl Mihajlo i Gruber Klara        

Fric Adam i Marija  

            Grishaber Ivan i Ana           

            Hazer Kemeter i Elizabeta   

            Haltmajer Franja i Magdalena       

Hornung Matija       

            Keler Adam, Marija, Terezija, Elizabeta i Ana     

            Kemeter Franja        

            Ker Jakob i Julijana

            Klajninger Katarina i Marija          

            Klajninger Josip(mesar)      

            Klajn Ignjac i Katarina        

            Klajner Katarina, Marija i Karolina          

            Klajn Terezija           

            Kraus Stjepan i Magdalena 

Kun Petar i Eva        

            Lising Franja, Nikola, Karla i Jozefina                  

Majer Petar i Magdalena    

            Majkner Katarina    

            Miler Eva      

            Mihaele Vendelin i Katarina           

Mihaele Jakob i Terezija     

            Mor Josip i Marija   

            Oster Johan i Elza    

            Ofenbeher Franja i Katarina          

Ples Marija, Franja i Magdalena    

            Ples Hajnrih, Jozef, Andrija, Eva i Katarina        

            Rajbrent Malvina     

            Ris Franja i Karolina           

            Sajder Josip i Marija           

            Šadl Anton i Barbara          

            Šen Josip       

            Šerer Georg, Mihajlo i Jozef           

Šmit Matija i Katarina         

            Šmit Kristina 

            Šlothauer Magdalena, Terezija, Marija, Anton i Adam   

            Šlic Jakob      

            Štranc Petar i Rozalija         

            Tišler Elizabeta i Petar        

            Vajmiler Adam i Ana          

            Vajmiler Rudolf i Marija    

            Vajmiler Ludvik i Ana        

            Vajnler Franja i Barbara    

            Valter Stefan i Apolonija     

            Veninger Franja i Kristina  

            Vimer Franja, Terezija i Ana         

 

Ulice u Hesni

Na početku poslednje decenije XIX veka, u čitavom gradu je registrovano 49 ulica. Godine 1921. grad je imao 48 ulica i 1891 zgradu, a gradsko zemljište je obuhvatalo prostor od 48 km2 .

Krajem XIX i početkom XX veka, glavna ulica u Hesni (i čitavo naselje) imalo je službeni naziv Hesendorf (Hessendorf), što je u prevodu značilo: Hesensko selo ili Hesna selo. U  obrtničkom registru mitrovačkih zanatlija, za 1903-1915. godinu, nalazi se adresa: Kemeter Fridrih, bačvar - Hesendorf.

 

                                 Arteski bunar - CRVENA ČESMA

Posle Prvog svetskog rata, gradske vlasti dodeljuju nova imena gradskim ulicama. Hesen ili Hesendorf ulica dobija novo ime, Posavska. Nešto kasnije ova velika ulica postaje ulica Cara Dušana. U prvoj deceniji postojanja Kraljevine SHS, nastala je i ulica Bosutski put. Tridesetih godina dvadesetog veka, prvi put se u popisu kuća javlja naziv ulice Bosutski put, kada su tu bile samo četiri kuće i parcele, od kojih je jedna bila vlasništvo Jevrejske bogoštovne opštine. U Hesni su do 1941. godine  postojale još ulice: Streljačka, Gundulićeva, Drvarska, Ratarska, Mačvanska, Đure Daničića, Dudara, Grobljanska (sadašnja ulica Žrtava fašizma) i druge.

U jednom periodu posle Prvog svetskog rata, glavna ulica u Hesni (sadašnji bulevar), imao je naziv Gundulićeva ulica.

Ulica Oborska imala je nekoliko promena imena. Pre Drugog Svetskog rata nosila je naziv Ratarska. Za vreme SFRJ nosila je ime čuvenog sremskog revolucionara - Stanka Paunovića, da bi stvaranjem SRJ ponela ime Miloša Obilića.

Zanimljivo da je sadašnja Radnička ulica do 1941. godine nosila naziv Mačvanska. U Mačvanskoj ulici bilo je samo nekoliko kuća na početku ulice, a sve do fabrike Mitrošper i reke Save prostirale su se plodne njive, voćnjaci i po koji usamljeni salaš. Ceo taj kompleks oranica i livada, nazivan je Krivaja. Plodne oranice su se prostirale iza kuća u ulici Đure Daničića, pa do laćaračke pruge i iza kuća u sadašnjoj ulici Bulevar Konstantina Velikog, pa do reke Save. Kroz kompleks njiva Krivaja, prolazila je ulica Mačvanska (sadašnja Radnička), koja je imala pravac sličan današnjoj Radničkoj ulici i izlazila je na reku Savu, 200 metara uzvodno od fabrike Mitrošper. Ulica je prelazila preko željezničke pruge, koja je vodila ka fabrici Mitrošper, a kod sadašnjeg kraja Radničke ulice (kod ulaska u Vodovod), nalazilo se raskršće. Desni krak je vodio ka glavnoj pruzi i Laćarku, a levi krak je vodio ka ulici Đure Daničića.

Krivaja je bilo izuzetno kvalitetno zemljište, čiji su vlasnici bili Nemci iz Hesne. Najveći deo Radničke ulice (neparna strana) i čitavo sadašnje “Školsko” igralište, bilo je vlasništvo porodice Mihaele Vendelina i Elizabete. Ples Đura je bio vlasnik parcele koja se prostirala iza kuća u ulici Đure Daničića, pa sve do prelaza male pruge u Radničkoj ulici. Prostor gde se sada nalazi ulica Dudra i okolne ulice bilo je vlasništvo Ris Franje i Karoline. Od parne strane Radničke ulice (preko pruge), deo Vodovoda, pa do pruge za Laćarak prostirala se njiva Hornung Matije. Na početku Radničke ulice (sa leve strane puta) manju njivu imao je Štranc Matija. Prostor gde se sada nalazi Majevička i deo Mačvanske ulice (koji izlazi na ulicu Đure Daničića), bio je podeljen na nekoliko manjih njiva. Vlasnici su bili: Ker Matija-parcela broj 4665/9, Šadl Anton i Barbara-parcela broj 4665/6, Ker Jakob i Julijana-parcela broj 4665/10, Šlothauer Magdalena, Terezija, Matija, Anton i Adam-parcela broj 4665/8. Završetkom Drugog svetskog rata, skoro sav deo njiva i kuća, Zakonom o konsfikaciji, oduzet je građanima nemačke nacionalnosti. Kuće i zemljište od Nemaca iz Hesne dobili su kolonisti iz raznih krajeva Jugoslavije, pa je tako posle rata u Hesni ostao mali broj pripadnika nemačke nacionalnosti, te je potpuno promenjen nacionalni sastav ovog naselja. 

Naziv Mačvanska, proistekao je iz toga što je ulica imala prvac ka Savi, to jest Mačvi. Verovatno je da se naziv Mačvanska ulica zadržao i dugo posle Drugog svetskog rata. Početkom šezdesetih godina počinje intezivna izgradnja kuća, uglavnom radničkih porodica i Mačvanska ulica dobija novi popularan naziv - Radnička ulica. Prva koja je izgrađena u tom delu, da bi godinama kasnije iz nje i pored nastajale nove ulice. Desetak godina kasnije, 100 metara niže od Radničke, nastaće nova ulica, koja će dobiti ime Mačvanska.

Godine 1926., dolazi do nove promene naziva ulica. Posavska ulica postaje ulica Cara Dušana, Streljačka ulica menja ime u Đure Daničića.

Pred Drugi svetski rat u gradu postoji 57 ulica, a samo je 7 ulica zadržalo svoje ime iz 1926. Godine 1941. gradski načelnik Franja Brindl, ustanovljava nova imena ulica.

Ulica Cara Dušana postaje ulica Adama Milera Gutenbruna.

Trg Kralja Petra (Žitni trg), postaje Trg Adolfa Hitlera. Ustaška vlast je 1941. godine promenila 27 naziva ulica. 10. avgusta 1946. godine, Skupština gradskog narodnog odbora Sremske Mitrovice menja nazive ulica.

Ulica Adama Milera Gutenbruna postaje ulica 29. Novembra.

U Hesni krajem osamdesetih godina, na kraju Radničke ulice, izgradiće se još tri ulice koje će poneti revolucionarno-borbene nazive, u već polako raspadajućoj revolucionarno-borbenoj državi. Omladinska, Ustanička i Partizanska ulica će vrlo kratko nositi novodobijene nazive, a već sa stvaranjem nove države-SRJ, navedene ulice postaju: Ulica Kosovke devojke, Milana Škrgića i tako sa stvaranjem svake nove države, posao dobijaju komisije za promenu naziva ulica.

Početkom devedesetih godina XX veka, ulica 29. Novembar menja ime u Bulevar Konstantina Velikog.

 

Reportaža o Hesni - Sremske novine - 1961. godina

Kako živi periferija - U Hesni ništa novo

Tri verzije o nastanku Hesne - Prvi dodir preko kafane “Zeleni venac” - Što bliži kraju Ulica 29. novembar sve šira - Drvno-industrijski kraj - Nekoliko raskrsnica - Vode ima ali ima i čekanja - Za zabavu mečka, igralište Radničkog i nekad ringišpil

 

            Naziv Hesna nastao je za vreme Austrije. Tako je ovaj deo grada poneo naziv, kako tada, tako i danas. Ulica je često menjala ime, ali je uvek ostajao Hesn. To nam je ispričao čuvar “Zvezdine” prodavnice građevinskog materijala “Građa”.

Druga priča:   Davno, ne zna se baš tačno koje godine, Švabe su naselile ovaj deo grada. Podigli su tu svoje kuće i napravili ulicu. Nešto kasnije otvorili su i fabrike. Na kraju rata Švabe su se odselile u Austriju i Nemačku. To nam je ispričala Nada Lakatuš.

            Treću priču smo čuli od Lenke Klobučarke. Pre 200 godina iz Hesendorfa, Švabe su se dodelile ovde. Marljivo su radili po okolini i polako se bogatili. Počele su i fabrike da niču. I njihova deca to svoje naselje nazovu Hesn. Da ih želja mine za starim zavičajem. Tako kazuje stara Lenka, koja maltene sve zna.

            Hesn, zvanično Ulica 29. novembra, se nalazi na onoj strani grada koja jednim svojim delom udara u Laćarak. Hesn počinje kafanom “Zeleni venac”. I stanovnii Hesena kad ulaze u grad takođe se najpre susreću sa kafanom. Kakva slučajnost.

            Hesn počinje kojekakvim stovarištima. I s jedne i s druge strane nalaze se stovarišta građevinskog materijala. Kao da se sva stovarišta grada nalaze u Hesnu. Ulica postaje sve šira. Ako bi hteli da pozovete nekog s one druge strane ulice trebalo bi vam dobro grlo. Od kuća do glavnog puta koji deli ulicu na dva dela, nalazi se poveći slobodan prostor. A po njemu iznikla zelena trava. Proleće je stiglo i u Hesen, a njemu se najviše raduju najmlađi Hesnerci.

Sve je u redu - kaže Sava Nikšić - imamo odakle vodu da nosimo, tu su dva arterska bunara. (Crvena česma - arterski bunar u Hesni je sagrađen između dva rata i jedan je od najstarijih u Mitrovici. Gradski vodovod u Sremskoj Mitrovici uveden je 1961/62. godine). Imamo i dve prodavnice - upade u reč Evica Nikšić - pa imamo i pekaru i mlekaru. A za nas je najvažnije - začu se glas predstavnika najmlađih - što imamo blizu školu “Vladimir Nazor”.

Skoro sva leva strana Hesne je industrijska. Tu su smeštena dva pogona Drvnog kombinata “1. novembar”.  Pored pogona fabrike nalazi se igralište Fudbalskog kluba Radnički, najstarijeg fudbalskog kluba u Sremskoj Mitrovici. Klub je osnovan u Hesni daleke 1922. godine.

Trotoar u Hesni je poširok. Kočije sa četvoropregom bi mogle njime prokasati, To je teren biciklista. Ovim našim trotoarom prođe dnevno i do sto i pedeset biciklista - priča stari Miloš Žilić - Da oni voze kao što i ostali svet vozi, ni po jada. Već prosto kao da se utrkuju. Bogami baš tako - nastavlja Andrija Gliščević - pre neki dan jedan zamalo da pogazi jedno dete. I još ispalo da je kriva majka što nepazi na svoju decu.

Mogla bi ih milicija urazumiti - dodaje Voja Stojanović - ali i ona jednom mesečno ovamo svrati.

U Hesn se ulivaju nekoliko manjih ulica. Zato Hesn ima više raskršća. Na poslednjem raskršću pri kraju Hesena nalazi se jedna od dve česme. Voda bezbrižno curi, a oko česme poveća grupica vodonoša svih uzrasta.

Najednom odnekud se pojavi mečka. Začas se okupi poveća gomila dece, žena i pokoji muškarac. Mečka poče da igra a deca se smeju. U nekakav tamtam zazvečaše dinari. Mečka se smerno zahvalila.

Preko zatvorene rampe iz Hesne se ide u Laćarak. Prođe se samo pruga i već ste u Laćarku.

Eto to je Hesen. Kao što se vidi u njemu nema ništa novo. Ili se to nama samo čini?

 

Broj stanovnika u Sremskoj Mitrovici (područje grada, bez sela)

Mitrovica je 21. jula 1718. godine oslobođena od Turaka i pripala je Hazburškoj Monarhiji. Pod vlašću Austrougarske monarhije grad će ostati 200 godina. Jedinice Vojske Kraljevine Srbije 1. novembra 1918.godine,  oslobođaju grad i pripajaju ga jugoslovenskoj državi..

U prvom popisu posle proterivanja Turaka, 1720. godine, koje su izvršila državna komorska i crkvena vlast, Mitrovica je imala 750 stanovnika i oko 150 kuća. 1722. godine, grad je imao 950 stanovnika a od toga samo 45 katolika. 1736. godine, grad ima 1.633 stanovnika i 167 kuća, od kojih samo nekoliko nemačkih, i ostale skoro sve srpske. U toku 1743. godine  doseljeno je iz Hrvatske i Bosne 55 porodica, pretežno Hrvata. Po popisu iz 1763. godine, grad ima oko 2.000 ljudi. Na početku osamnaestog veka, 1803. godine u Mitrovici ima 3.489 stanovnika, 591 kuću, a nacionalna struktura stanovništva je: 2531 Srba, 930 katolika i 28 protestanata. Po popisu iz 1844. godine, grad ima oko 5.000 stanovnika, a 1880. godine u gradu je bilo 7.144 stanovnika. Godine 1900. Mitrovica je imala 11.518 stanovnika, a od toga: 4.194 Srbi, 3.152 Hrvati, 2.742 Nemci, 732 Mađari, 295 Rusini, 156 Slovaci i 247 ostali. Posle Prvog svetskog rata po popisu iz 1921. godine u gradu je 11.709 stanovnika, a od toga: 5.127 Srba, 3.819 Hrvata, 1.633 Nemaca, 549 Mađara, 581 Slovaka i Rusina. Pred Drugi svetski rat po popisu iz 1938. godine, Mitrovica je brojala 161.999 stanovnika. Posle Drugog svetskog rata, 1948. godine grad je imao 13.183 stanovnika.

Sledeći popisi su izvršeni: 1953.-15.465;   1961 -20.790;  1971-31.986;   1981-37.628;

MITROVICA 1923

 

            „Interesantna varoš. Varoš koja pruža, i najbolje raspoloženom putniku ili ljubitelju upoznavanja naših krajeva i naših varoši, najviše razočarenja. Polazi se, u opšte, u posećivanju krajeva bivše Astro–Ugarske, sa već jednim stvorenim predubeđivanjem o njihovoj kulturnoj superiornosti, ali se vrlo često nailazi na sve drugo samo ne na ono što se očekivalo. Mitrovica nam pruža najbolji primer ovog našeg tvrđenja.

            Prilike i ljudi, svejedno je to, dali su mi mogućnost da se po izvesnim svojim privatnim ličnim poslovima, zadržim duže vreme u Mitrovici, nego što to biva sa običnim putnicima i ljubopitljivim istraživačima i ispitivačima.

            Sama varoš izgleda nam, na prvi pogled, napredna. Ali u koliko čovek više i dublje zalazi u varoš i upozna život meštana, dobija sasvim drugu sliku. Sva pričanja o gostoljubivosti i razvijenom društvenom životu ovih krajeva Mitrovica, varoš sve demantuje. Doduše, selo se u ovom pogledu jako izdvaja od varoši, ali je varoš sama za sebe takva.

            Uređenje varoši je, istina, bolje sprovedeno nego u varošima predratne Srbije. Iampe asfaltirane trotoare i ono, što mi se naročito dopada imate asfaltirane prelaze s jedne strane na drugu stranu ulice. U danima kiše i nepogode ne izlažete se opasnosti da upadnete do članaka u blato, dok u Srbiji ima blata u izobilju. To je jedna od dobrih strana Mitrovice.

            Život u Mitrovici teče jednim monotonim i jednostavnim tokom. U stvari, o pravom istinskom životu ne može biti reči. Preko dana skoro se i ne oseća da tu ima ljudi koji se kreću, koji delaju i koji žive. Sve živi nekim naročitim, povučenim, svojim životom. Uveče se oseti izvesno kretanje, koje i najokorelijeg pesimistu mora trgnuti, osvestiti ga, da ovde ima ljudi, života i pokreta. Kad je lepo vreme imate i korzo koji se odlikuje svojim mladim posetiocima. To su većinom đaci gimnazije i šiparice, koji su uobrazili, da u svojim mladim godinama predstavljaju važnu društvenu činjenicu. Tek po neka starija ličnost prođe kroz ovu bujicu nabujale mladosti, koja nema prilike da se izlije. I ovaj korzo je u nekom naročitom tonu, i ograničen. Posle sedam sati, ulice su skoro puste.

            Što se tiče razonođenja imate kafane i dva bioskopa, i po neki put naiđe po neka pevačka grupa. Upravo, Mitrovica izobiluje kafanama, ali sem nekoliko njih koje pružaju izgled kafane ostali su tesni, zagušljivi i nečisti burdelji. Pa i tu se živi i traći mladost, zdravlje i vreme. Inteligencija i trgovci posećuju kafane „Kovač“ i „Malog Vasu“, najotmenije u varoši. Oni koji vole burniji, noćni život, zavlače se po ovim burdeljima, gde nalaze potrebno zadovoljstvo: vino, fizičku nasladu i slušaju raštimovani orkestar. I u tom redu stvari, Mitrovica skriva u sebi i javnu kuću sa problematičnim i propalim ženskinjama. Ali to možda, treba da služi kao znak kulture i civilizacije.

            Bioskopi rade samo dva puta nedeljno. Po koji put naiđe i neka lepa stvar. Sva Mitrovica slegne se tih dana u bioskope i oni vam pružaju sliku prave demokratije. Sve je tu izmešano, svi su društveni staleži zastupljeni. Pa kako i ne bi, kada su to jedina mesta izlaza i provoda, naročito za ženski svet, koji i kafane ne posećuju. Muzike u njima nema, već vam je jedino klopotanje motora muzika. I ono vas, čak, drži, uspavljuje dok se za sve to vreme ređaju figure na platnu. To vam daje izvesnu senzaciju raskoši i sjaja.

            Društvenog života nema, jer nema potrebne intimnosti u ophođenju. On se jedino ogleda za kafanskim stolom sa kartama u ruci ili uz čašu vina. Tu vam se diskutuju politička, naučna i društvena pitanja. Većinom se u tim razgovorima sve kritikuje, ali se vrlo slabo radi na popravci rđavog stanja. Privatna inicijativa je izumrela, a sa njenim izumiranjem, izumreo je svaki napredan i koristan posao. Bez sumnje posledica nedostatka društvenog života, u kome ima pokreta, ideja, podsticaja i buđenja energije. Neki su mi govorili da takvo stanje nije bilo pre rata, ali je to danas stvarnost. Mitrovački narodni dom, pruža nam najbolji dokaz za naše tvrđenje. On, koji je bio ponos celoga Srema, danas, izmrcvaren i izrešetan, zjapi. Nema pregalaškog duha da se poduzme posla na njegovoj popravci. I veličanstvena sala ovog doma sa preko dve hiljade sedišta i pozornicom ostaje, neupotrebljiva jer za popravku doma od zadobijenih rana u ratu treba troškova, ali nema nikoga sposobnog i spremnog da podnese te troškove. I po svoj prilici dom će ostati ovako razvaljen i upropašćen za sećanje na rat i na prohujalo sretno, borbeno doba, ako neka vredna ruka ili država ne late se posla oko njegovog podizanja.

            Karakteristika Mitrovice je kruti, lažni, naduveni birokratski duh. Jer pravi birokratski duh se ogleda u aktivnosti i pregalaštvu, a tog ovde nema. Imajući vrlo zavidan prirodni položaj u trgovačkom pogledu, ovaj bolesni birokratski duh odgurnuo je od nje celu severnu Mačvu, koja je samom prirodom upućena na nju ali ona nije mogla oceniti sve koristi koje bi imala. I tako je ovaj birokratski duh ubio i samu njenu budućnost. Od jednog važnog trgovačkog centra Mitrovica danas životari, začmala i uspavana“.

Sremske 18.7.1970

R. Prica

 

Hapšenja u Sremskoj Mitrovici

***Citat  [17] ***

Logor Sremska Mitrovica (Srem)

            Pretvaranje bivše predionice svile u koncentracioni logor za radno sposobne i radno nesposobne pripadnike nemačke manjine Srema.

Osnovan: početkom avgusta 1945.

Broj zatvorenika: u proseku uvek preko 1.200.

Trajanje logora: od početka avgusta 1945. do maja 1947 (21 mesec)

Žrtve: oko 2.000 (1.033 poimence dokumentovane).

Glavni uzrok smrti: glad, tifus i dizenterija, smrzavanje.

            Grad Sremska Mitrovica smešten je na južnom rubu srednjeg Srema, na reci Savi. Do oktobra 1944. imao je oko 3.000 žitelja nemačke narodnosti. Već krajem 1944, pošto su zauzeli grad partizani su u blizini zatvora osnovali centralni logor za internaciju Podunavskih Švaba iz regiona srednjeg Srema…

 

Partizani su 25. oktobra 1944. zauzeli Sremsku Mitrovicu. Većina od blizu dve hiljade devet stotina Nemaca je evakuisana. Tri nedelje posle ulaska partizana, znači sredinom novembra 1944, pojavila se jedna “Komanda za likvidaciju”. Naivni Nemci su dobili naređenje u cilju regrutacije da se jave. Koji su se pojavili u opštini više nisu pušteni kući, nego su noću natovareni u kamione i odvedeni u “Jaliju”. Rit u blizini Save. Tamo su poubijani. Računa se da je na taj način život izgubilo dve stotine pedeset Nemaca iz grada Mitrovice.

Počev od 12. aprila 1945., posle osvajanja Vukovara, počeli su partizani sa uobičajenim streljanjima i masakrima, pojačano da privode Nemce iz zapadnog dela Srema. Koncentrisali ih u logor Mitrovica. Očigledno je postojala namera da se logor Kalvarija u Zemunu negde početkom zime 1945. zatvori, ali i da se od Mitrovice napravi civilni logor. Tako početkom avgusta počinje podizanje jednog logora na prostoru predionice svile, u blizini Save. Ona je posle bila centralni logor za logoraše na prisilnom radu čitavog Srema i Južnog Banata, u koji su kasne jeseni 1945. upućivani svi Nemci prisilno radili u poljoprivredi. Računajući i pridošlice iz radnih logora Srema u zimu 1945/46 često je bilo preko hiljadu dve stotine interniranih. Umiranjem kao posledicom epidemije tifusa i dizenterije i opšte distrofije bivalo je sve manje.

Po našem dolasku su nam pokazivali najnužnije uređaje, zajedničke nužnike, ležajeve i tzv. “vodene čvorove”, tj. mesta gde smo mogli da se umijemo i da pijemo vodu. Naši ležajevi vrlo jednostavni. Na betonskom patosu nabačena slama. Na njoj smo spavali obučeni u odelima koje smo poneli na sebi. Kao večeru dobijali smo supu od geršle i komad kukuruznog hleba.

Trećeg maja se počelo sa aktivnostima. U grupama su nas dovodili do radnih mesta. Poslovi na popravci Željezničke stanice u Sremskoj Mitrovici. Druga grupa u ciglani kaznione, nedaleko od Svilare. Jedna grupa na poljima i u vinogradu kaznione, a stotinak je ostalo u krugu logora da radi u kuhinji, čisti i donosi vodu (vodonoše).

Oko šest nedelja smo tako provodili dan za danom. Za hranu, naizmenično: krompir-čorbu, čorbu od graška, čorbu od pasulja i čorbu sa rezancima uz komad kukuruznog hleba. Nakon isteka ovog perioda, otprilike 15. jula stigla je neka komisija u logor. Svi su morali da se pojave i pitani su:

- Ko je od vas iz mešovitog braka?

- Svako je nastojao, odnosno, pokušavao da se predstavi da nije čisti Nemac, u nadi da će biti pušten. Posle nekoliko dana stvarno je otpušteno oko 40 Vukovarčana.

Posle dve do tri nedelje, izdvojena je nova grupa za rad na opravci jedne zgrade koja će ući u istoriju podunavskih Švaba. Ta zgrada je “Svilara”.

Srem, logor Svilara

 

***Citat  ***

Centralni logor u Svilari osnovan je početkom avgusta 1945. i od tad su u njemu bili smešteni logoraši nemačke narodnosti iz Srema, Bačke i Banata. U otprilike isto vreme partizani su raspustili centralni logor Kalvarija kod Zemuna. Za razliku od logora za likvidaciju u Bačkoj i Banatu, među internircima u Svilari nije bilo samo radno nesposobnih, već uglavnom radno sposobnih Podunavskih Švaba. Većina je bila potrebna za rad u samom gradu, ali su mnogi bili regrutovani i za rad na salašima i u sremskom rudniku uglja Vrdnik….

 ***Citat  ***

Svilara je bila smeštena u kompleksu zgrada bivše predionice svile. To je bio prostor od oko 150x80 metara, ograđen bodljikavom žicom, pored reke Save. Internirci su bili smešteni u dvospratnoj glavnoj zgradi od 50x10 metara. Prozori su bili zazidani, izuzev sićušnih otvora. Zbog nedostatka prostora, morali su da budu napravljeni dodatni kreveti od dasaka da bi se smestilo preko 1.000 interniraca. Deca su odvojena od žena u posebnu zgradu.

            Što se tiče logorske hrane, Hans Folk daje vrlo detaljan opis: “Hleb koji je stizao izvan logora do oktobra 1945. bio je prilično ukusan. Isprva, hleb koji se pekao u logoru bio je od pšeničnog, pa kukuruznog brašna, grubo mlevenog, i konačno od grubo mlevenog kukuruza. Na početku, izgnječena i sprčena porcija bila je teška 250 grama, pa 200, i najzad 150 grama. Porcije, međutim, često nisu davane cele; neki su dobijali po dve šake mrvica – sve samo malo posoljeno. Ujutro bi dobijali četvrt litra do pola litra vodenaste supe od brašna. U podne i uveče supu od pasulja ili graška”

 ***Citat ***

Proces likvidacije koji je sprovodila uprava logora tokom zime 1945/46. uključivao je i dodatni metod ubijanja pripadnika nemačke manjine izlaganjem vlazi i ostavljanjem da se smrznu na smrt. Katarina Gajslinger priča: “Jednog dana u januaru poslati smo da istovarimo šlepove na Savi. Ovaj težak posao, koji je trajao 14 dana, morao je da se obavi bosih nogu, kako je izričito naređeno.

            Za jelo smo dobijali samo supu od kupusa. Za rad na Savi partizani su izabrali samo bolesne, bez cipela, koji nisu mogli da prežive šest kolimetara dug put do radnog mesta i nazad. Rezultat je bilo masovno umiranje.”…

 ***Citat ***

…većina od oko 2.000 žrtava pomrla je tokom ovog perioda; 1.033 su poimence nabrojani u četvrtom tomu dokumentarne serije Leidennjeg der Deutschen in kommunistischen Jugoslawien.

 - U roku od nedelju dana opravili smo krov, prozore, ogradu i izgradili nužnike. U cilju obezbeđenja logora postavljena bodljikava žica. Početkom 1945. konačno smo se preselili u “Svilaru”. – slušala je Magdalena kazivanje sapatnica odmah nakon dolaska u ovaj sremski, partizanski logor.

Blizu četiri stotine Vukovarčana i drugih podunavskih Švaba iz Banata i Bačke su stigli u logor. To je bila dvospratna industrijska zgrada kod Save. Nedaleko se nalazila pilana i upravna zgrada. Stolovao šef logora. Komadant logora je bio iz Laćarka. Po našem dolasku dodeljeni su nam naši “kvartiri”. Žene u prizemlju, stariji ljudi poslati na prvi sprat a mlađi na drugi. Dvoje na jedan drveni, poljski krevet. Ovaj put ne ležimo na betonu već na drvetu sa nešto slame.

“Svilara” inače potiče iz austrougarskih vremena. Bila je predionica svile i mesto za preuzimanje i čuvanje kokona (čaura svilenih buba), imala je zemljište (građevinsko) veličine 80x150 metara, jače od jednog hektara, pri čemu je glavna zgrada, u kojoj su se nalazili “logoraši” osnovu (tlocrt) oko 50x10 metara (pet ari), tri sprata i potkrovlje sa krovnom stolicom. Vetar je produvavao i zimi navejavao sneg. U dogradnji (10x6 metara) nalazili se kuhinja, skladište i prostorije za loženje - u kojem je kasnije sagrađena peć za pečenje hleba - ograđena drvenom ogradom. Na ulazu, nalazila se bivša kućica upravnika u kojoj su se zadržavali dežurni. Jedan opaki sadista, i čuvari-stražari. Tamo se navodno nalazio i jedan podrum u kojem je dežurni, do neprepoznatljivosti menjao naše lične opise. Zverski je zlostavljao mnoge, posle su najčešće umirali. U brzoj smrti su nalazili spas.

Poljski nužnik je ustvari predstavljao jedan metar dubok jendek pokriven sa nekoliko dasaka. U logoru smo našli pet stotina interniranih. Polovina od njih žene i deca. Većina pridošlica su novopečeni, dok su neki logoraši veterani. U roku od dve nedelje bilo nas je oko hiljadu Nemaca. Tada su deca odvojena od žena i dovedena u kuću koja se nalazila prekoputa glavnog logora. Žene su u prizemlju u kojem se nalazio drugi red drvenih poljskih kreveta kako bi se sve mogle smestiti. Prozore su zamandalili prikovanim daskama. Kasnije su ih zazidali ostavljajući pukotinu od dvadesetak centimetara. A za prodor hladnog vetra dovoljno je i milimetar-dva. Vetar od davnina ne prašta.

U dvorištu se nalazio bunar “na točak”, čiju vodu počev od decembra više nismo smeli da pijemo jer su nekoliko metara od njega, do kraja godine sahranjivali mrtve. Uprava logora nalazila se u jednoj, stotinak metara, udaljenoj kući. Izvan glavnog logora nalazio se dečiji i nešto što se zakukuljeno zvalo “Bolnica”.

Sledećeg dana dodeljeni su nam novi poslovi. Za rad na železničkoj stanici su potrebni stručnjaci, znači zidari, tesari, stolari, električari itd. Ostali su raspoređivani na rad u pilani, ciglani, na izgradnju puteva, kanalizacije, ambulante za konje ili na druge poslove izgradnje. Mnogi angažovani za radove izvan Sremske Mitrovice. Jedna grupa u rudniku Vrdnik, druga u Zemljoradničkoj zadruzi u Irigu, Donji Petrovci, na Fišerovom salašu. Na ove poslove žene. Druga grupa na rad u ciglanu Golubinci, treća u fabriku cipela u Rumu. Neki, među njima i ja radili smo najteže, najprljavije i najopasnije poslove. Naoružani sa štapom na čijem se vrhu nalazio ekser tražili smo mine. Pri tom poslu je nekoliko naših povređeno ili i poginulo. Zvanično takvi slučajevi su se zvali “nezgode pri radu”. Time je slučaj okončan.

Krajem oktobra i početkom novembra vratili su se sa udaljenih gradilišta i zadruga. Logor postaje prepunjen, i morali smo da spavamo kao sardine prignječeni jedni na druge. Jako smo omršavili i u lošoj telesnoj kondiciji posle skoro šestomesečnog bitisanja u logoru. Osim toga sada smo dobijali manje hrane. Pogoršao se kvalitet hrane. Za nas zatvorenike život je postajao sve gori.

U logor su pristizali novi. Tražilo se mesto „više“ za spavanje. Prilikom ulaska u prostoriju zastao bi vam dah. Samo ko je video tu prljavštinu, bedu i mnoge bolesne i iznemogle (bespomoćne) može sebi da predstavi taj jad. Ljudi su ležali bez deka na ležajima sklepanim od dasaka ili su ležali na patosu, a nisu se mogli umivati. Smrad, skoro nepodnošljiv. Ljudi su smršali i izgledali kao skeleti, najviše zbog neuhranjenosti i bolesti. Oslabili du da više nisu mogli da ustanu.

***Citat ***

Hleb koji je stizao izvan logora do oktobra 1945. bio je prilično ukusan. Isprva, hleb koji se pekao u logoru bio je od pšeničnog, pa kukuruznog brašna, grubo mlevenog, i konačno od grubo mlevenog kukuruza. Na početku, izgnječena i sprčena porcija bila je teška 250 grama, pa 200, i najzad 150 grama. Porcije, međutim, često nisu davane cele; neki su dobijali po dve šake mrvica – sve samo malo posoljeno. Ujutro bi dobijali četvrt litra do pola litra vodenaste supe od brašna. Ujutro smo dobijali četvrtinu do pola litre “ajnbrenčorbu”, a uveče čorbu od pasulja ili graška.

Jednog dana u januaru smo bili određeni da istovaramo šlep pun drveta na Savi. Ovaj težak posao, koji je trajao pune dve sedmice, morali smo na izričitu zapovest da radimo bosi. Pri tome smo dobijali samo supu od kupusa. Čuli smo od naših zemljaka koji su radili na jednom poljoprivrednom dobru da su, zbog gladi, morali da čeprkaju po đubretu ne bi li našli nešto za jelo. Specijalno za radove na Savi partizani su birali najradije bolesne koji nisu imali cipele. Sadisti. Put do i od radnog mesta (oko šest kilometara) su ovi jadnici jedva preživeli. Posledica takvog tretmana je bilo masovno umiranje. – govori svoja sećanja Magdalena svom sinu. – zatim zastajkuje. Kao u transu nastavlja:

- Svakog jutra postrojavanje. Ne daj Bože ako i bolesni odmah ne izađu na dvorište! Stražari, naoružani batinali su siromašne, bespomoćne, udarali ih nogama i gurali do izlaza. Nekima je ipak uspelo da se četvoronoške pojave u stroju. Nama ženama je naređeno da skidamo marame sa glave kako bi čuvari mogli da nam kontrolišu naše, do nularice ošišane glave. Za to vreme su ostali stražari pretraživali prostorije. Ne daj Bože ako otkriju neko skrovište sa otsečenom kosom. Olovke, kašike ili noževe. Vlasnici tih skrovišta su obavezno dobijali batine i bivali bačeni u podrum, u kojem su odvojeno zatvarali muškarce i žene. Svaki razgovor posle komande “voljno” je bio zabranjen. Ipak smo pokušavali neprimetno da razmenimo nekoliko reči.

 

U aprilu 1946. dečiji logor je imao dva odeljenja i nalazio se u jednoj nemačkoj kući na udaljenosti oko četiri stotine metara od Svilare. Neprekidno ga čuva jedan partizan. U kući, preko puta nalazila se “Uprava”. Jedno odelenje za veću decu, znači za mlade između deset i petnaest godina. Partizani su šesnaestogodišnjake već računali u odrasle: uključeni su u akcije ubijanja. Desetogodišnjaci do petnaestogodišnjaci su angažovani na različitim poslovima i uslužnim delatnostima. U drugo odeljenje smeštane su majke sa decom do dve godine. Posebno deca od tri do devet godina bez svojih majki ili rodbine. Ovo odeljenje opsluživale su u izvesnom smislu žene, podunavske Švabice. Ako se neko dete ili neki momčić iz odeljenja za starije razboli, prebačen je očigledno u odeljenje za male. Majke su odvajane od svoje dece starije od dve godine. Za mnoge, ako ne i za najveći broj njih, to je bio oproštaj zauvek, pogotovo za one koji se u “Svilari” nalaze počev od jeseni 1945.

U jednoj kući su sva deca bila zajedno, mala i bolesna. Velika su negde našla “uhlebljenje” kao radna snaga. Mnoga već pomrla, a živa, sama kost i koža. Deca su se igrala u blatu. Uvek prljava i danonoćno gladna. Sledovanje: samo jedan komadić kukuruznog hleba kako bi se navikli na taj hleb.

 

POST FESTUM: SPOMENIK U SREMSKOJ MITROVICI

Priča o Helgi Isemann

Helga Isemann, rođena 14.septembra 1943. god u Zemunu 

Umrla 26.maja 1946. godine u Logoru Svilara u Mitrovici

Na katoličkom groblju 8. maja 2008. godine počeli su radovi. Krenula je izgradnja spomen-krsta posvećena Podunavskim Švabama stradalim u logoru Svilara u Mitrovici koji su bili internirani u periodu od maja 1945. do avgusta 1947. godine. Prilikom radova na fundamentu spomen-krsta, u travi je pronađen jedan mali spomenik. Spomenik je posvećeno švapskom deteu Helgi Isemann. Fotografija je stigla do Hansa Supritza predsednika Saveza Podunavskih Švaba Nemačke i Ludwiga Eisenlöffel, predsednika zavičajnog udruženja Beška i Krčedin. Oni su fotografiju objavili u Donauschwaben Miteilungen u leto 2008. godine.

Priča stiže do rođene sestre pokojne Helge, gospođe Anne. Gospođa Anna, rođena Isemann, udata Qvitter, koja sada ima 80 godina, biva iznenađena. Ona sada živi u okolini Štutgarta. Mislila je da grob njene rođene sestre više ne postoji na groblju u Mitrovici. Angažuje svoju kumu, gospođu Anemari Purešić iz Rume koja pronalazi Jovicu Stevića. Tako se sklapa kompletna priča o tužnoj i tragičnoj sudbini jednog nemačkog deteta iz Srema, Helge Isemann rođene u Zemunu 1943. godine i čitave švapske porodice Isemann iz Zemuna.

Jedne mračne i prohladne noći 1945. godine, partizani upadaju u kuću Švaba u Zemunu. Dolaze  u kuću porodice Isemann u Zemunu, koja se nalazila na Dunavu i danas još postoji. Šest partizana vezuju oca od Helge Isemann. Nikada se više nije vratio.

Golgota porodice Isemann nastavlja se i početkom 1946. godine. Partizani dolaze noću u kuću nemačke porodice Isemann. Isteruju ih iz kuće i iz kreveta bude malu Helgu. Starije sestre su stigle samo da Helgu umotaju u deku. Četri rođene sestre Isemann su odvedene iz kuće sa svojom majkom Evom, koja je rođena 1903. godine. Najstarija sestra Eva, rođena je 1926. godine. Imala je malu bebu. Muža su joj odveli partizani i prošao je kao otac. Njena beba joj je umrla u Svilari i sahranjena je dvorištu logora Svilare, pored sadašnjeg igrališta Fudbalskog kluba Radnički. Druga sestra Anna je rođena 1928. godine. Treća sestra Terezija je rođena 1933. godine i Helga, najmlađa, rođena je 1943. godine.

Zajedno sa još svoje tri sestre i majkom, kreće put logora Svilara u Mitrovici, na svoj poslednji put. Helga Isemannu umire u logoru Svilara u Mitrovici 26. maja 1946. godine. Umrla od posledica bolesti stomaka. Deca su za hranu dobijala stočno hranu od kukuruza, (prekrupa) pomešanu u vodi. Došlo je do teške bolesti, izbacivanja krvi sa stolicom, a lekova i lekara nije bilo. Tako je nedužno dete, mala Helga. Isemann, završila tragično svoj život u logoru Svilara. Majka i sestre zamolile su čoveka koji je sahranjivao mrtve u zajedničku grobnicu na katoličkom groblju, da pored tela stavi flašu sa imenom. Tako su znali gde je tačno mesto gde je sahranjena Helga.

Preživeli članovi porodice Isemann, nakon izlaska iz logora iseljavaju se u Nemačku. Tamo su izradili spomenik koji su doneli u Mitrovicu početkom 1960. godine. Izgradili su mali spomenik na katoličkom groblju. U izgradnji i održavanju spomenika, pomogla im je nemačka porodica Schme Josipa iz Rume.

 

20. septembra svečano će biti otvoren velik spomen-krst posvećen svim stradalim Podunavskim Švabama. Tada će biti obnovljen i izgrađen mali spomenik, jednom nemačkom detetu. Taj spomenik biće posvećen svoj nedužnoj švapskoj deci koja su stradala širom Jugoslavije u nerazumnom teroru oslobodilaca.

 

U Sremskoj Mitrovici 4. septembra 2008. godine, Jovica Stević

 

Anemari Purešić

 

Govor Anemari Purešić Rođena na Fišerovom salašu 1949. godine u Rumi. Majka Švabica, otac Srbin S. Mitrovica 20. Sept. 2008.

Poštovani skupe

 

            Sudbina jednog nemačkog deteta iz Srema – trogodišnje Helge Iseman – i njene porodice predstavlja tragičan primer u vremenu kada istorijske okolnosti kidaju i mrve sudbine „malih“ ljudi i porodica, ne vodeći računa o najvažnijem – pojedincu, ma koje nacije, vere, uverenja.

            A najteže i sasvim neprihvatljivo je kada se najgore stvari događaju deci, kao čistom i nedužnom delu čovečanstva; jer dečiji život je ono što je najvrednije, ono što je sveto i ono što se mora čuvati po svaku cenu. Nikakvi viši ciljevi, velika istorija, velike reči, ne mogu da opravdaju stradanja deteta.

            Neka zato ovaj mali Helgin spomenik bude velik podsetnik za sve nas, da u svakom času, bez obzira na to koliko okolnosti neljudske bile, sačuvamo ljudskost u sebi i pokušavamo da damo svoj doprinost da se ovakve tragedije više nikad ne dese.

            Ako je za neku utehu, uvek ima dobrih ljudi, poput Jovice Stevića, zahvaljujući kome je ovaj grob i pronađen. Neka je večna slava Helgi i svima nedužnima!

 

Anemari Purešić      Samstag  20. 09. 08.

 

 

Uprava logora je posle izvesnog vremena ubrzanog umiranja, uočila da je mnogo dece ostalo bez roditelja, i da su negovana od strane žena koje su imale i svoju nejač. Pre posete Međunarodnog crvenog krsta početkom aprila 1946. godine, deca su dobijala isto jelo kao i odrasli. Novina je bilo mleko u prahu. Ubrzo, deca bez roditelja su odvezena kamionom, neznano kuda. Početkom 1946. godine siročad su prebačena u domove za prevaspitavanje širom Jugoslavije.

Od sredine novembra 1945. vladali su tifus i dizenterija, koje smo zvali logorska bolest. Ispoljavala se u vidu opšte slabosti, prouzrokovane usled gladi. Neznatne količine geršle u supi dovele su do stomačnih grčeva. Organizam je odbacivao tu hranu. Ako smo imali mogućnosti pili smo samo vodu, ali i ona je stvarala stomačne bolove.

Logor je prema spolja hermetički zatvoren tako da ni stražari nisu smeli da odu u grad, što je njih jako nerviralo. Komandant i ostali čuvari su nas sada manje kontrolisali. Jedino je dežurni bio „bič božji“. Kočijaši, grobari, vodonoše dolazili su samo do kapije gde im je sve preuzeto. Epidemija nije trebala da se proširi izvan logora. Bolesni i oslabljeni iz spoljnih punktova su takođe dovedeni. Broj logoraša se povećavao isključivo i samo u slučaju kada bi se neki eksterni logor zatvorio.

Žene su morale jedna za drugom da se okupaju u jednom jedinom buretu punom vode, pri čemu treba imati u vidu da su tri stotine žena u prizemlju imale svoje “ležajeve”. Mnoge žene dobile su, počev od decembra 1945. osipe na telu, pre svega na rukama i nogama. Obzirom da nije ni bilo sredstava za čišćenje, niti materijala za previjanje, bez lekova, rane su postale duboke i gnojave. Velikodušno je dozvoljeno kuvanje čajeva od šipuraka, trava i hrastove kore koja je bila oljuštena od ogrevnog drveta. Ovakav čaj su mnogi koristili kao lek ili za vidanje rana.

Pošto su se bolesti proširivale morala se izgraditi posebna baraka za ambulantu. Bolesni su odvođeni u zasebnu kuću, zvali je “bolnicom” i gde se nisu mogli odbraniti od vašiju i crva, pa su polako ali sigurno umirali. Nega bolesnika na kraju krajeva se svodila na rešenje posledica, na iznošenje mrtvih iz prostorije.

Za vreme epidemije mnogi su oboleli, bukvalno živi istrulili. Nema naznaka da je postojala dobra volja uprave da pomogne. Lekarima su, pre će biti, zlovoljno pustili da rade svoj posao. Izgleda da su dva lekara: jedan, iz Nemačke, ratni zarobljenik i drugi, Dr Franz Ehrlich iz Kerneja u Bačkoj imali dozvolu za rad u logoru.

Dr Ehrlich je prilikom dolaska u logor mislio da će kao slobodnjak da obavlja svoje poslove. Bio je, međutim više nego iznenađen kada je njegova supruga internirana u ženski logor, a on praktično zarobljenik.

Krajem oktobra 1945. bolesni su mogli ostati u logoru. Lečio ih je lekar, ratni zarobljenik. Njemu su dodeljene dve pomoćnice iz logora. Kako nije bilo nikakvih lekova, mogli su bolesnima samo simbolično pomagati i lečiti manje povrede ili izdavati savete. Koliko je to malo pomagalo pokazale su kasnije bolesti kao posledica logorskog života. Dr Ehrlich je imao jednu prostoriju, jednu vrstu ambulante u “bolnici”, koja se nalazila pored prostorije gde su ležali teško bolesni: žene i muškarci. Na smrt oboleli muškarci preneti su u šupu, iz koje se nijedan nije vratio.

Dr Ehrlich postaje žrtva lekarske etike. Pokušao je da logoraše neguje što je bolje mogao. Naravno, lekove nije imao.

Vodio je dnevnik u koji je uneo i smrt svoje supruge. Uprava logora mu je naredila:

- Uništi taj svoj dnevnik, inače ti se loše piše. – otvoreno su zapretili.

- Moja dužnost kao lekara je da vodim ažurnu evidenciju. – usprotivio se moćnim partizanima. Uveče su došli po njega i medicinsku sestru, bila je iz Rume. Odveli do Save. Tamo mučki ubili, bez pisane naredbe i bez svedoka.

U osvit zore bacili ih u reku. Voda brižna, vraća ih na obalu da bi stanovnici Mitrovice našli leševe. Nije usledila nikakva prijava već je sve zabašureno. Tajno su sahranjeni. Tajna je eto javna.

Izbijanjem epidemija broj mrtvih se svakodnevno povećavao. U jesen kako – tako, dvoje do troje, već u  zimu, u januaru 1946. između deset i dvadeset. Umiralo se od gladi, bolesti ili zlostavljanja. Samo jednog dana u januaru 1946. umrlo je dvadeset i četvoro interniranih. “Svilara” je postala logor smrti!

Na proleće je logor bio brojno prepolovljen. Pre nego što je došla velika hladnoća sredinom decembra sahranjivano je do četiri leša dnevno u masovnu grobnicu blizu ograde, na terenu fabrike šperploče, pored pruge. Kad zbog smrznute zemlje i fizičkog premora grobari više nisu bili u stanju da iskopaju dovoljno grobova u koje su inače sahranjivali po četvoro leševa, počeli su da krše naredbe pretpostavljenih i u grobove ubacivali po osam, što su stražari tolerisali. Pre nego što su ih sahranjivali skinuli su im odeću i “oslobodili” ih eventualno postojećih zlatnih zuba i minđuša.  Kada su se prepuni grobovi na proleće počeli podizati usled podzemnih voda, reka Sava je u blizini, preko njih  su bacali kreč. Posle protesta stanovnika koji su živeli u blizini ovih masovnih grobnica leševe su počev od 11. januara 1946. prevozili taljigama na katoličko groblje i tamo su, uz kontrolu logorskih stražara, u pojedine rupe bacali po dvadesetpet osoba.

Najveći broj od dve hiljade mrtvih iz logora “Svilara” umrlo je između novembra 1945. i sredine februra 1946. Bilo je više razloga zbog kojih se položaj interniranih u proleće 1946. značajno popravio i smrtnost redukovana na jedan ili dva smrtna slučaja dnevno. Oni koji su donekle bili radno sposobni upućivani su opet, kao i u toplijim godišnjim dobima prošle godine, na rad na gradilišta i njive. Radnike su potraživale i zanatske zadruge. Kod takvog radnog angažovanja prisilni radnici su najčešće dobijali bolju hranu ili su mogli čak sami da biraju hranu. Od sve te ujdurme uprava logora je napravila biznis, počela je naplata usluge. Pošteno. Najbolja radna snaga je besplatna radna snaga, bez prava glasa. Feudalizam na delu!

Drugi, odlučujući razlog za poboljšanje položaja logoraša jeste bolja informisanost. U proleće 1946. godine moralo je do neba vapijuće stanje u jugoslovenskim logorima da dođe do ušiju i u inostranstvu.

U logor iznenada stiže jedna komisija Međunarodnog crvenog krsta. Na brzinu se iz zajedničkih prostorija uklanjaju bolesni. Posle posete “bolnici” švedska lekarka je primetila ovu podvalu. Zahvaljujući toj komisiji se dobio DDT prašak za tamanjenje vašiju i mleko u prahu za preostalu decu i bolesne.

Posle preuzimanja logora od strane milicije interniranim jr bilo dozvoljeno verovatno počev od maja 1946. da primaju pakete sa hranom od poznanika i rođaka. CAR paketi iz SAD više nisu kradeni ili upola ispražnjeni. Moguće je bilo uspostaviti kontakte sa spoljnim svetom. Logor se, međutim, još nije rasformirao. 30. aprila 1947, su žene, deca i radno nesposobni prebačeni u logor smrti Knićanin, dok su ostali radno sposobni, oko 200, među njima 25 žena nekoliko dana posle, između 3. i 5. Maja prebačeni u šumsku upravu odnosno u magacin šumske uprave u Sremski Jarak, gde su radili kod zemljoradnika.

 

Pisanje medija

 Sremske novine, sreda 11. jun 2008. godine

Savez Podunanskih Švaba Nemačke uputio zahtev za ekshumaciju tela bivših logoraša nadležnim institucijama

 

U staroj “Svilari” masovna grobnica

Na mestu nekadašnje fabrike bio logor za pripadnike nemačke nacionalne manjine u kojem je umrlo oko dve hiljade ljudi

Savez Podunavskih Švaba Nemačke uputio je ovih dana zahtev za ekshumaciju tela bivših logoraša-pripadnika nemačke nacionalne manjine, koji su u periodu od aprila 1945. godine do avgusta 1947. godine umrli u tadašnjem logoru, koji se nalazio u Sremskoj Mitrovici na prostoru tadašnje fabrike svile. Predsednik Saveza Podunavskih Švaba Hans Supritz u dopisu naslovljenom na predsednika Opštine Sremska Mitrovica, Zavod za zaštitu spomenika kulture, Odeljenju za urbanizam i komunalne delatnosti, Direkciji za izgradnju grada, građevinskoj opštinskoj inspekciji, JP Komunalije u Sremskoj Mitrovici, kao i Ambasadi Savezne Republike Nemačke u Beogradu i Ambasadi Republike Austrije u Beogradu traži ekshumaciju tela jer su 26. maja ove godine na pomenutoj lokaciji počeli građevinski radovi na raščišćavanju i ravnanju terena na prostoru objekta D.O.O Tasmit SM, vlasnika Mitra Tasovca, na adresi Bulevar Konstantina Velikog 21, u Sremskoj Mitrovici, gde je nekada bila bivša fabrika nameštaja FUDIN “1. novembar”.

“Prema našim saznanjima na pomenutom prostoru se planira izgradnja poslovno-stambenog objekta višestruke namene. Pre početka kopanja i zemljanih radova zahtevamo da se izvrši ekshumacija. U periodu od aprila 1945. do avgusta 1947. godine, na prostoru tadašnje fabrike svile, takozvane “Svilare”, nalazio se logor za pripadnike nemačke nacionalne manjine. U tom peridou u logoru je umrlo oko dve hiljade pripadnika nemačke nacionalne manjine, svih starosnih doba, od dece, pa do žena, muškaraca i starijih osoba. Na lokalitetu “Svilare”, gde se planira izgradnja nalazi se masovna grobnica u kojoj je sahranjeno oko hiljadu ljudi. Grobnica je dužine oko sto metara, a širine dva metra i nalazi se na dubini od pola metra od nivoa zemlje, pa do 1,5 metar dubine. Lokacija grobnice je na oko 50 metara od zgrade Svilare, prema stadionu FK Radnički, na istočnoj strani igrališta, iza klupa za rezervne fudbalere, uz samu ogradu u dužini kolika je i dužina fudbalskog terena. Zahtevamo da se pre početka gradnje izvrši ekshumacija i da se tela prebace i sahrane na katoličkom groblju u Sremskoj Mitrovici”, stoji u dopisu Saveza Podunavskih Švaba koji je potpisao predsednik Hans Supritz

J. Zurković

 Rumske novine, sreda 2. jul 2008. godine

Piše: Vladimir Ćosić

 Ponovo o Svilari: Da li je mitrovački logor bio mrlja na licu pobednika?

Miksovanje kostiju dželata i žrtava?

Ovde je nekako uobičajeno, kada su ratovi u pitanju, da ni žrtve, ni dželati, nemaju ime i prezime, već se i zločin i kazna relativizuju i podvode pod opštu ili nacionalnu stvar, sa predznakom primerenim tome da li se radi o pobedniku, ili o poraženom. Tako je od Jasenovca do Srebrenice, od Spomen groblja do Svilare... Samo što smo u onom ratu na strani pobednika, a u ovom poslednjem, u kome nismo učestvovali, bili smo sami protiv celog sveta.

 

O nekadašnjoj mitrovačkoj Svilari (bila je smeštena na placu nekadašnjeg FUDIN-a, a posle rata služila kao radni logor za pripadnike nemačke nacionalne manjine), o kojoj se inače uglavnom ćutalo i vrlo retko “šuškalo”, počelo se otvorenije pričati tek nedavno. Naime, Savez podunavskih Švaba pokrenuo je inicijativu da se sa lokacije nekadašnje Svilare, logora za Nemce od 1945. do 1947. godine, izvrši ekshumacija zemnih ostataka, a da se tela zatim sahrane na Katoličkom groblju.

Prema onom što se navodi u dopisu Saveza podunavskih Švaba, upućenom ambasadama Nemačke i Austrije, državi Srbiji, odnosno organima lokalne samouprave u Sremskoj Mitrovici, tvrdi se da je na Svilari umrlo oko 2.000 ljudi, uglavnom žena, dece, staraca, ali i odraslih muškaraca, što od gladi, hladnoće, dizenterije, raznih bolesti itd.

Umiranje u radnim logorima

Koliko je zaista stradalo u ovom “radnom” logoru, ko je koliko bio kriv, a ko koliko nevin, danas je na žalost teško dati odgovor, jer arhiva dostojna respekta gotovo da i ne postoji, što je posledica svesnog ili nesvesnog činjenja onih koji su logor formirali i njime upravljali.

Dakako, teško da će išta biti od ekshumacije, ona je gotovo neizvodljiva, što iz proceduralnih, što iz realnih razloga. Gospodin Mitar Tasovac, koji je u međuvremenu kupio bivši FUDIN, respektujući pijetet prema žrtvama, spreman je da lokaciju gde su pokopani umrli u Svilari (uz samo igralište FK Radničkog) ogradi i dozvoli postavljanje spomen obeležja. Jer, u posleratnom “zanosu” pobednika, dakako da je bilo i osvete i neformalnih “prekih sudova”, jer bilo je ovdašnjih Nemaca koji su se radovali Hitlerovom pohodu, ali je svakako bilo onih koji ni po čemu nisu bili krivi, sem možda zato što su Nemci. Među njima je bio veliki broj žena, dece, staraca, mada i odraslih muškaraca.

Jedno od svedočenja iz tog perioda objavili smo u broju od 18. juna, u kome je svoja sećanja na to teško doba iznela Margit Mićić-Pitinger iz Rume, koja je odrasla u porodici domaćih Nemaca iz Ruskog Sela kod Kikinde, da bi nakon rata završila u radnom logoru na Fišerovom salašu, posle čega se udala za Srbina i ovde zasnovala porodicu. Margit, kojoj je 79 godina, nikad nije krila da je Nemica, nije imala zašto da se oseća krivom, u njenoj kući se uvek negovao maternji jezik, ali posleratno vreme je ipak uzelo svoj danak. U radnim logorima izgubila je šestogodišnju sestru, dedu po ocu i obe bake. Šta je šestogodišnja devojčica tražila u logoru to sam Bog zna, ali takvo je vreme bilo. Bilo i ne ponovilo se.

Nedavno se javnosti obratio i Sima Gazibarić, sestrić Sime Relića, legendarnog gerilca iz Bešenovačkog Prnjavora i prvog komandanta partizanskog odreda. Gazibarićev ujak Sima Relić je sticajem okolnosti bio komandant logora Svilara, a kako tvrdi Sima Gazibarić, on je bio častan čovek, te se na njegovu dušu ne može pripisati bilo šta ružno u vezi sa Svilarom.

Gospodin (ili drug(?), izvinjavam se ako grešim) Gazibarić, u svom obraćanju javnosti preko jednog lokalnog medija, elaborira o tome kakvi su bili nemački fašisti, kakva su sva zla učinili, uglavnom ono što je već opšte poznato. Ali, sem emocija, koje prirodno gaji prema svom ujaku, on ne iznosi neke konkretne podatke, niti bilo čime dokumentuje ono o čemu govori, kako bi potkrepio činjenice o “humanizmu” (Dakle, oni su u logoru bili zaštićeni…p.a.) koji je vladao u  logoru Svilara.

Dakako, Sima Gazibarić otvoreno poziva da “svi koji sad u Austriji ili Nemačkoj traže da saznaju ko im je i zašto streljao dedu, mogu da dođu i da se na osnovu arhivskih dokumenata uvere” zašto je dotičnom presuđeno itd.

Licitiranje sa žrtvama

Nevolja je, međutim, što tih arhivskih dokumenata ima malo, posebno kada je reč o Svilari, gde su sem odraslih muškaraca držane žene, deca, starci…Da li je umrlo 2.000 ili manje, zar je to jedino važno?

Ovde je nekako uobičajeno, kada su ratovi u pitanju, da ni žrtve, ni dželati, nemaju ime i prezime, već se i zločin i kazna relativizuju i podvode pod opštu ili nacionalnu stvar, sa predznakom primerenim tome da se radi o pobedniku, ili o poraženom. Tako je od Jasenovca do Srebrenice, od Spomen groblja do Svilare... Samo što smo u onom ratu na strani pobednika, a u ovom posledwem, u kome nismo učestvovali, bili smo sami protiv celog sveta.

Zar nije strašno to što se za gubilište na Spomen groblju u Sremskoj Mitrovici još uvek “licitira” o broju streljanih, uglavnom Srba, od strane ustaša? Od oslobođenja, 1945. do danas prošlo je toliko raznoraznih popisa, počev od ljudi i njihovih nekretnina, pa do broja svinja, krava, koza i kokošaka, da je zaista nepristojno što se niko od nadležnih nije mašio posla da utvrdi tačan broj ubijenih na mitrovačkom gubilištu. Za ovih šest i kusur decenija, da se išlo od kuće do kuće, s noge na nogu, moglo se nekoliko puta utvrditi i proveriti koliki je tačan broj žrtava, sa punim imenom i prezimenom, godinom rođenja i smrti.

Ako pobednici nisu bili voljni da utvrde tačan broj svojih žrtava, zašto bi im onda baš bilo stalo da  utvrde broj žrtava iz korpusa Gubitnika?

Ujak Sime Gazibarića, komandant logora Sima Relić, rođen u Bešenovačkom Prnjavoru 1918. godine, umro je 1981. u Novom Sadu. Bio je rezervni major, a do odlaska iz službe bavio se, kako piše u knjizi Znamenite ličnosti Srema, društveno-političkim radom, a bio je i komandant Opštinskog štaba ONO u Irigu, pa je teško poverovati u Gazibarićevu tvrdnju da je bio u nemilosti, odnosno u sukobu sa Titom i kamaradima. U svakom slučaju, ako šta imaju da kažu o pokojnom Simi Reliću, reći će Bog i Istorija, on više nije ni u kakvom ratu ni sa kim. Čak ni sa onima koji ga i danas prozivaju zbog uloge komandanta logora Svilara.

Našim novinama obratio se ovih dana i izvesni dr Ludvig Ajzenlefel. Gospodinu Ajzenlefelu je danas 80 godina, a njegov otac David umro je u Svilari. Za Simu Relića kaže da samo on i Bog tačno mogu da posvedoče šta je sve radio sa logorašima u Svilari. On kaže da voli srpski narod, da kao i svi normalni Nemci osuđuje zločine Hitlerovih satrapa, ali da ne treba brkati dželate i žrtve. Jer, u Svilari, koja je kako kaže bila posleratni, a ne ratni logor, stradali su mnogi nevini ljudi, žene, dece starci…oni koji ničim nisu zaslužili da umru.

 Srem – Novi Slankamen

 Progon iz Srema, iz Novog Slankamena

***

(svedočenje: Andreas Sloboda)

                         Bio je dan 3. oktobar 1944, dan kao i ostali dani, svako na svome poslu i život je tekao u (sremskom) selu Novom Slankamenu svojim tokom. Ali ne baš kao do skora. Pronela se Sremom vest da su ruske trupe blizu Beograda.

                        To veče sam bio u službi, te sam sa učiteljicom Hellemann Ernest u 23 časa obilazio pojedina mesta u ulicama gde su se nalazila po dva čoveka na mestima kao straža jer su se pojavili partizani i dođosmo do gostione Hack Franza gde se bilo skupilo više ljudi. Prisutan i Schweissgut Josip, predsednik nemačke organizacije, inače moj starac.

                        Nisam odmah znao o čemu se radi ali u prisustvu jednog oficira, pročitano nam je da se moramo spremiti, našu rodbinu, tj. ženu, majku i decu za transport u Nemačku. Ruska vojska napreduje i blizu je Beograda. Ujedno je i predao jedno pismo koje se mora tek otvoriti kada se naređenje primi od Komande iz Inđije.

                        Bilo je blizu dva sata, dana 4. oktobra 1944 god, kada sam kući stigao sa službe i u brizi legao spavati. Nije dugo potrajalo i oko tri sata zakuca neko na prozor. Pozva me nepoznati glas iz mraka da odmah dođem ponova u gostionu kod Hack Franza a da se ostali odmah spreme. Moramo uskoro napustiti naše mesto. Spremiti samo najpotrebnije. Ne možemo mnogo poneti. Nadamo se, samo za jedno kratko vreme dok se ruska vojska ne odbije. Nakon toga se možemo vratiti kući.

                        U tom momentu kao po vojničkoj naredbi celo selo je ustalo. Svi uznemireni. Kerovi zalajali sa svih strana. Dolaze rođaci. Plač, kuknjava. Ne zna se šta da poneseš a šta da ostaviš. Spakovali smo što smo mislili da nam je neophodno. Imali smo maloga sina koji je imao jednu godinu. Upravo njegove godine su nam najteže pale, što on mora to sa nama da doživi. Obavestio sam moju majku da se i ona spremi. Nije bila sa nama u kući. Kod nas je bila i obitelj Schwiessgut Franza te su se i oni sa nama pakovali. Očekujemo kola koja će nas prevesti do Inđije.

                        Ja sam dobio kola od Tanaček Branka iz Slankamena. Njegov sluga nas vozi do centra gde već mnogi čekaju. Usput sam prihvatio i majku i njezine stvari. U koloni smo. Put bez kraja.

                        Svako je plakao. Oproštaj od rođaka i poznatih je bio težak, jer su nam misli bile:

                        - Ko zna hoćemo li se još jednom videti?

                        Bilo je dva sata popodne kada je kolona krenula za Inđiju, uz pratnju vojske. Išli smo kroz Nove Karlovce, poznato kao partizansko selo. Žalosno je bilo pogledati karavan. Krave i telad za kolima zavezani. Sve je tužno i svako oseća da ide u neizvesnost. Da se cepa pupčava vrpca sa majkom domovinom. Poterani smo u tuđinu.

                        Noć spušta dnevnu zavesu. Pokriven je današnji dan i zapakovan za sećanje. Večna uspomena na rodni kraj.

                        Stigosmo u Inđiju. Smešteni u privatne kuće, što je ko imao to je i večerao. Malo slame pod sebe za prvu noć.

                        Moj starac, Schweissgut Josip je bio u istom dvorištu sa familijom Hillar Hans iz Slankamena, kao i supruga i kćerke Anna i Käthe koji su stigli sa jednim traktorom i prikolicama. Tu noć sam prospavao na prikolicama a moji rođaci kao i ostali u sobama na slami.

                        Pred zoru kiša. Na našu sreću ubrzo prestaje. Osvanuo je 5. oktobar 1944.. Obećano nam je da ćemo uskoro krenuti dalje, ali od toga ne beše ništa.

                        Majke sa malom decom su ostale u Inđiji. Plan je bio da se svi sastanemo u Osijeku. Oko deset sati krenusmo dalje sa kolonom.

                        Sunce se pomalja kroz oblake. Sa prvom naznakom jutra krenusmo prema Maradiku. Išlo se „s noge na nogu“. Presretali smo se i susretali sa  mnogima što vojske, što nas civila. Oko jedan sat popodne stigosmo u Maradik, tu smo se malo odmorili i nešto jeli te se put tada nastavio dalje. U Maradiku je vojska uzela od mog starca Schweissgut Josipa traktor a njegova prikolica je priključena jednoj koloni nemačkih vojnika da nas prebace do Osijeka. Ja sam sa majkom prešao sa naših kola u tu prikolicu, dok su se supruga Magdalena i sin Reinhold još nalazili u Inđiji. Čekaju sa ostalima na transport za Osijek. Oko šest  sati naveče stigosmo sa kolonom u Irig. Zanoćili bi ali se nije moglo, ulice su bili prepune vozila. Rastasmo se od kolone. Kamion odvaljuje kilometre prema Rumi. Zagacasmo u tamnu blatanjavu noć. Ruma.

                        U “Hrvatskom Domu” smo primili večeru. Spavali u svojim prikolicama. Osvanuli novi dan je početak nastavka putovanja. U bolnici sam se raspitivao:

                        - Da li je stigao autobus sa majkama i malom decom iz Inđije?

                        - Mi ništa ne znamo o tome. – samo da me skinu sa vrata.

                        Moje su misli bile samo kod njih. Plašio sam se da se nećemo više sastati.Postojao je tračak nade da će uskoro doći. U isto vreme stigoše i druga kola naših Slankamenaca. Malo se zadržasmo i krenusmo put Vognja, gde nam je objašnjeno da će nas utovariti u vagone. Do Osijeka. Nakon kratkog zadržavanja od transporta nije ništa bilo, morali smo krenuti dalje kamionom prema Osijeku. Kolona sa konjima takođe. Kratak odmor i put pod noge. Odvojismo se od naših Slankamenaca.

                        Pred veče stigosmo u Sremsku Mitrovicu (Hrvatsku) i tu se zadržasmo dva sata. Veliko zakrečenje. Silna kola. Zastajkivanja neminovna. Po vedroj noći  nastavljamo dalje. Stigosmo u Martince. Tehnički problem uz manji sudar. Kvar na kamionu. Ulice prazne u nama neverica. Ne znamo šta se u kućama dešava? Hvala Bogu kvar na kamionu je brzo otklonjen. Krenusmo. Pri izlasku iz sela sreli smo nemačke vojnike. Odlaknulo nam je. Nismo više u strahu. Nakon kratkog puta pridružili smo se jednoj manjoj koloni.

                        Oko jedanaest časova stigosmo u Šid. To je bilo 7. oktobra 1944. Dugo zadržavanje. Odmor. Zasukasmo rukave, štošta na kolima popravljamo. Oko dva sata ujutru 8. oktobra krećemo prema Vukovaru. Noć tiha, mesec sija. Mirno je. Dobro za putovanje.

                        U zoru oko pet sata stigosmo u Vukovar. Tu se oprostismo od naših vozača-vojnika. Ostaviše nam prikolicu. Čekamo drugu kolonu za Osijek. Mislio sam na svoje: dragu ženu i sina koji su ostali u Inđiji. - Da li ću ih videti? – u nadi sam da su oni verovatno već u Osijeku. – Da, sigurno čekaju na nas.

                        Nakon nekoliko sati ipak, sreća. Prikopčani smo na jedan kamion nemačke vojske da nas preveze do Osijeka na mesto gde se već okupilo mnogo naroda. Bila je nedelja, 8. oktobar 1944. godine.

                        Mnogo poznatih. Kao na seoskim okupljanjima. Dan sunčan. Tu u prikolicama prenoćismo. Oduvasmo. Idući dan sam se u bolnici raspitao o dolasku svoje majke sa decom: - Da li su stigli i gde se nalaze? Sve beše uzalud i niko ne zna o tome ništa. Zabrinut sam sa razlogom. Dosta ih je koji su tamo ostali. Nismo imali mira. Kriks Paul kreće za Inđiju nazad jer je i njegova supruga sa detetom bila tamo. Vojska je uslišila njegovu molbu. Jedan kamion nemačke vojske se vraća u Inđiju da primi sve skupa, majke i decu i preveze ih do Osijeka. To je trajalo dva dana nakon našeg dolaska u Osijek. Može se samo zamisliti taj čas našeg sastanka. U istome društvu je bila i Hack Katharina, rođena Schoblocher koja je u Inđiji rodila sina. Na njihovim licima se očituje stanje duha. Težnja i briga. Tih nekoliko dana smo u neizvesnosti i strahu. Prepušteni sami sebi sa mislima:

                        - Da li će se još jednom sa nama sastati?

                        Čvrsto smo rešeni sada da se više nikada ne rastajemo pa kako nam bude.

                        Čekamo sve do 18 oktobra da se vratimo u naše mesto nazad. Teški su nam dani. Sve češći su bivali vazdušni napadi na Vinkovce. Strahujemo.

                        U noći 18. oktobra 1944. nebo se rasvetlilo i tada je počelo bombardovanje Vinkovaca iz vazduha. Ceo Osijek je bio osvetljen a u nama strah veliki. Misao nam je: - Na nas je red.

                        Dana 19. oktobra je naređeno da se svi spremimo na brzinu i krenemo na stanicu. Utovareni smo u vagone. Nakon kratkog vremena krenusmo preko mosta za Mađarsku.

                        Bilo je različitih vagona. Majke sa decom u vagonu na sedištu. Deca spavaju. Ostali su podeljeni u teretne vagone. Bilo nas je četrdesetak u jednom vagonu.

                        Oko tri sata stigosmo u Pečuj. Okrepljuje nas toplo jelo. Dobismo i hrane za put. Dugo zadržavanje. Pomišljamo da smo zaboravljeni. Da smo sami. Sa nama je bio i Kecać Čedomir sa decom, kao i Herget Ružica, Schweissgut Josip sa obitelji kao i Hillar Hans sa svojima, svi iz Slankamena. Na jednoj stanici smo kupili nekoliko vreća jabuka da imamo čime da se osvežimo. Put postaje za nas sve napetiji i neizvesniji, jer ne znamo kuda idemo. Jedino olakšanje je činjenica da smo što dalje od ruske vojske.

                        U vagonu gde su bile majke sa decom sam i ja. Nas je tridesetak. Mesta ima dovoljno. Fino smo se raskomotili. Na svakom stajanju voza sam skupljao ugalj i drva. U vagonu mala peć-furunica. Moglo se kuvati. Bejaše već dosta hladno, pogotovo preko noći.

                        U pojedinim stanicama čekanje ili nismo imali prolaz ili su pak američki avioni preletali preko nas.

                        Putovali smo dalje. Bač, Maribor, Ptuj, Villacha, Müldorf. U Müldorfu smo ostavili jednog anđelka "koji nam je u putu umro, star (mlad) pet meseci - sin Fischler Adama i Eve, rođene Frach.

                        Tokom puta smo na mnogim stanicama primali tople hrane, za decu skuvanog jela. Nismo gladovali.

                        Put nas vodi preko Regensburga do Abensberga. Tu se zadržasmo tri dana i tri noći. Lokomotiva stoji. Pruge uništene od bombardovanja. U nekom mestu smo. Ne znamo kojem. Uglavnom, Nemačka. Vremena imamo. Primamo hranu od Crvenog Krsta. Ne možemo se potužiti: bila je ukusna.

                        Što nam se tu desilo bilo je i za smeh. Po povratku iz grada svima ispričasmo naš doživljaj:

                        - Kecać Čedo i njegovi sinovi, Čeda, Toni, Bata i Đurica i  ja krenusmo u grad. Poneli jedan sud u slučaju da možemo nešto kupiti. Prolazimo kraj jedne pekare, ušli smo unutra i vidimo sveže veknice, zapitamo ženu:

                        - Da li možemo kupiti hleba?

                        Zapita ona:

                        - Imate li marke? - mi smo imali dosta novaca što smo poneli od kuće, te smo odmah rekli: - Imamo.

                        - Tada može.

            ’           Mi odmah zatražismo sto komada zemički. Ona nas unezvereno pogleda i zapita:

                        - 100 komada?

                        - Jeste. - uglas rekosmo. Užurbano smo odbrojavali očima i mirisom u naš sud. Kao da krademo.

                        Čeda, Tonika i Bata zagrizoše veknice. Pružismo novac da platimo. Graknu ta žena na nas:

                        - Ne novce, marke, nego markice za hleb. - što mi nismo imali, bili smo razočarani jer smo morali sve veknice vraćati. Tako smo se vratili „praznih ruku“ u vagone i ispričali ostalima kako smo prošli.

                        Nakon tri dana smo krenuli vozom dalje. Stigosmo u Nürnberg. Na stanici sve izlupano. Sama stakla od bombardovanja. Dan pre našeg dolaska. Strašno je bilo to gledati i misliti kako se to dogodilo i koliko je duša tu poginulo. Ne daj Bože da se i nama tako što desi, mislim da nas negde na stanici dočekaju sa bombama i unište. Nakon dužeg zadržavanja krenusmo to veče dalje i stigosmo oko pet časova popodne u mesto Neumarkt. Noć spušta tamnu zavesu. Mi očekujemo. Šta? Naređenje da idemo dalje. Ali nakon dužeg vremena dobismo vesti da sve istovarimo. Ovde ostajemo da čekamo raspored. Ne odgovara nam ali smo primorani. Sve smo istovarili. Pomagali smo jedan drugome kao na mobama i nakon kratkog vremena stigoše kamioni. Natovarismo stvari. Krećemo kroz šumu na odredišta. Za vreme tovarenja zapitali smo sestre iz Crvenog Krsta:

                        - Kuda idemo?

                        One se nasmejaše:

                        - Idete sada u tople barake gde će vam biti dobro. - na šta smo se svi mnogo obradovali. Konačno odmor primeren čoveku.

                        Žene, deca i stariji su išli peške do ciljnog mesta. Bila je noć. Jedni su ostali na stanici kod stvari a drugi su išli za kamionom radi istovara. Bilo je oko deset sati noću kada smo sa zadnjim stvarima stigli u barake. Našli smo svoje drage i mile.

                        To su bile barake za zarobljenike i radnike-ograđene žicom. Zabranjen izlazak. Bilo je više takvih baraka. Mi se smestismo u zadnju. Odmah razočarenje: rečeno nam je da su barake lepe sa krevetima a one hladne! Kreveti od dasaka bez ičega. Uzesmo tek nešto za jelo. Spuštamo glave na daske. San  u momentu, bez uvoda.

                        Najteže nam je zbog našeg sina jer je tek deset meseci star. Primoran da na početku svog života podnese ovakve teške časove.

                        Prolazi prva noć. Jutro osvanulo. Oprani, osveženi. Prilazi nam jedan (verujem da je bio jedan zarobljenik, Rus) i stade vikati. Ne znamo o čemu priča jer ga ne razumemo. Zaključismo da je on ovde neki zapovednik. Naređuje nam da idemo u redove za doručak. Topla kafa i hleb. Ugrejani.

                        Posle doručka imamo vremena da pogledamo gde se nalazimo. Barake su bile u jednom redu kao jedna ulica. Oko nas je žičana ograda. Ulaz zaključan.  Pred ulazom stoje dva čoveka kao straža, dva Rusa. Posmatraju naše kretanje. Sa leve strane velika zidana ograda a iza ograde odnosno zida lepe barake. Zelenilo okolo. Potpuno drugi život. Pitali smo se svi:

                        - Šta treba to da znači kada nas Rusi čuvaju i mi se u ovim barakama nalazimo?

                        Oko deset časova dođe rukovodilac logora. Objašnjava nam pravila ponašanja. Za dan-dva ćemo i mi preći na drugu stranu gde je lepše samo moramo proći kroz čistilište. Pomislih na Dantea. Nije nam odmah bilo jasno što je hteo da kaže. Tek sutradan shvatismo.

                        Za ručak svi u redu po sledovanje. Primismo ali ne mogasmo jesti jer je bilo kuvano, krompir sa ljuskama, neka vrsta repe, i geršla-sve skroz neukusno. Jelo smo sručili ali ne u sebe već u bure za otpatke. Potrošene zadnje zalihe hrane. Za večeru, mnogo bolje. Zadovoljni. Tako smo primali samo doručak i večeru a za podne svako je jeo što je imao. Vreme sporo prolazi i mi čekamo da se rešimo ovoga "pakla". Nemamo s kim da razgovaramo i potužimo se na ovakav život. Želeli smo upravnika logora ali nam nije odobreno. Naređenje: samo u krugu logora smemo da se krećemo.

                        Sutradan, 27. oktobra 1944 god. dobismo naređenje da spremimo naše stvari i predamo na parenje. Mi na kupanje. Tek tada ćemo preći na drugu stranu gde je, navodno, bilo lepše. Prvo su išle ženske osobe: stare pa mlade sa decom na kupanje u „Eva kostimu". Tada, posle kupanja mi, muškarci na šišanje i mazanje uljem. Dvorile su nas žene. Bilo nas je prvo sramota ali kada njih nije bilo tada smo se i mi pomirili sa sudbinom. Posle toga: lekarski pregled. Dobismo naša odela. Sasvim drugi ljudi. U drugoj zgradi (sobi) bilo je toplo i čisto. Milina. Posle jela odlepršasmo na spavanje.

                        Dana 28. oktobra 1944. godine ujutro prešli smo ponovo u drugo odeljenje. Premnogo nas je. Stotinak duša. Nije bilo čisto kao u prvom. Galama, cika i vika. Postajemo nervozni. Deca plaču, mira nemaju a pored njih ni mi odrasli.

                        Naš sin Reinhold je ležao na slami. Ne veseli se iako smo zajedno. Gledamo u njega. Plačemo što sve ovo mora da proživi. Jednom dođe jedna bolničarka (sestra) iz Crvenog Krsta da pogleda našeg sina. Mi je zamolismo da nam da nešto kako bi se sin oporavio. Ona ga povede u logorsku bolnicu gde ostade dva dana. Sin je za to vreme samo spavao, nešto jeo. Vidno se oporavio.

                        Dana 29. oktobra osvanulo ali u meni tuga, misli su moje bile samo kod moje supruge i sina:

- Šta je sa njima?

                        Istoga dana smo svi morali na snimanje radi isprava. Tek kada bude sve gotovo idemo dalje, na odredišta.

                        Dan kasnije, 30. oktobra, kao zapete puške. Stvari spakovane. Znamo da krećemo tokom sutrašnjeg dana.

                        31. oktobar osvanuo. Svi veseli. Misli lutaju, da jednom dođemo na pripadajuće mesto. Primamo sledovanje. Kamionima stigosmo do stanice. Smestiše nas u vagone. Čekamo polazak. Put nas vodi preko Bayreuth. Zadržavanje kratko, u stanici. Zatim, Münhberg. U tome gradu smo se rastali sa jednom grupom Slankamenaca. Tu ostadoše. Familija Hillar Hans sa suprugom Katharinom, rođena Pfeiffer i decom te familija Ferenz iz Starog Slankamena Olmann Evi i Thalhejmer. Sem njih i mnogi drugi. Skoro polovina transporta.

                        Nakon kratkog zadržavanja nastavljamo put dalje. U gradu Hof se zadržasmo kratko vreme. Put ide dalje. Oko četiri sata popodne zarominja kiša. U gradu smo Naila. Kiša uporna. Kaljavim putem idemo dalje. Po usporenoj vožnji osećamo da se penjemo uz brdo. Voz mili i nakon kratkog vremena stigosmo u Schwarzenbach/ Wald.

                        Već je mračno. Naša zadnja stanica. Kiša padava a mi moramo sa našim stvarima iz vagona. Molimo službenika da nam dozvoli da ostanemo u vagonima jer kiša pada. Sve bez uspeha. Sa nama je i porodica Kecać Čedomira, Herget Ružica i ostali iz drugih mesta.

                        U tome dođoše sestre iz Crvenog Krsta da nas zbrinu za ovu noć. Stvari smestismo u čekaonicu. Odosmo u jednu gostionu, u salu gde je bilo toplo. Puno suve, miomirisne slame. Posle tople večere spremni, za spavanje.

                        Osvanuo dan Svi Sveti, 1. novembar 1944. Hladno, maglovito. Miriše na sneg. Doručak. Počinje raspodela po kućama u obližnjim mestima. Seljaci iz toga kraja uzimaju toliko osoba koliko su mesta imali.

                        Ja, sa suprugom, detetom i majkom. Naš dragi, Schweissgut Josip sa suprugom Elisabethom (rođena Hack). Deca, baka. Svi ostadosmo među zadnjima. Čekamo da nas neko primi. Ali niko nema toliko mesta. Nas deset duša.

                        Predsednik opštine Döbra kraj Schwarzenbacha nam saopštava da nas mora rastaviti po kućama. Bez brige. Blizu su jedna kraj druge. Zadovoljni, samo jednom već da se smestimo! U startu nas nisu voleli jer smo stvarno izgledali nakon toga puta, kako su ti zemljoradnici rekli, kao cigani. Tako je moj starac Schweissgut Josip sa suprugom i ćerkom Käthe na jednoj lokaciji, baka, grossmuter i ćerka Anna na drugoj a ja sa suprugom Magdalenom (rođena Schweissgut), sinom i majkom Habenschuss Mathilde kod obitelji Schmidt. Bila je to jedna zemljoradnička porodica, koji su imali dosta zemlje za obradu i mnogo stoke. Soba i kuhinja. U kuhinji nas troje, a u sobi mati. U peć stavih parče drveta. Spokojno zaspasmo.

                        Jutro osvanulo. Prvi dan u novoj domovini. Nismo se osećali kao stranci. Mi smo odavde jer iz ovih krajeva su dolazili naši preci u Vojvodinu.

                        Sobe smo sredili, raspakovali stvari. Uvidesmo što nam sve fali a ostalo je kod kuće, u Sremu. Našem divnom Sremu. Prebajnom.

                        Na dan 3. novembra otišli smo u šumu po drva. Preko potrebna za loženje i kuvanje. Ručna kolica natovarismo. Lepo vreme ali ne zadugo. Sneg nas preduhitri.

                        Prvi dan zime. U momentu sve je belo. Požurili smo kući. Spremismo drva u jedno odeljenje. Brže-bolje u sobu da se pogrejemo.

                        Naš sin se razboleo. Dobio je pege po telu kao tifus. Visoka temperatura. Lekar udaljen od nas skoro pet kilometara. Dete nismo smeli izlagati hladnoći i putu. Otiđosmo kod lekara. Zapita za simptome. Daje  nam medikamente. Hvala Bogu nakon tri dana sin je ozdravio.

                        Proveli smo deset dana kod familije Schmidt. Nije bilo baš najbolje jer "šporet" gde smo kuvali se mnogo pušio. Vazduh u kuhinji dosta težak, zadimljen. Svima smeta. Sledujemo krompira, hleb i druge namirnice da imamo za život.

                        Ipak su nas saslušali kada smo im pričali o našoj kući i našem kraju, našem običaju i životu. Mnogo ih je to interesovalo. Nisu mogli da zamisle da je život kod nas bio drugačiji.

                        Za tih deset dana smo išli u selo Döbru u nabavku namirnice. Dobili  smo karte za ishranu. Bez njih ništa. Upoznali smo predsednika opštine Hagen Nikol. Prijatan čovek koji nas je velikodušno razumeo, kako prethodno tako i naše sadašnje stanje, jer smo odvojeni od naših rođenih.

                        Sutradan nas gospodin Hagen poziva kod sebe. Gornji sprat je slobodan, namešten. Sve stvari su tu. Njegova supruga je teško bolesna. U takvom stanju može samo dole, u stanu.To nas je mnogo obradovalo. Pred nama novi život. Gospodin Hagen je vodio radnju sa namirnicama i ujedno i pekaru: sam je proizvodio hleb.

                        Dana 12. novembra smo se preselili u novi stan u Döbru. Našem domaćinu, gospodinu Schmidt-u nije bilo baš drago da idemo jer smo mu pomagali u štali oko krava kao i sve ostalo. Imali smo stan sa dve sobe i kuhinju. Razbaškarismo se. Za hranu se nismo mnogo brinuli jer smo imali hleba više negoli što nam je sledovalo, krompir smo dobili. Sve ostalo na kartu, što je za nas bila novina, ali smo se brzo snašli. Ko je bio zdrav mogao se zaposliti. Tako i uradismo. Treba za život, pogotovo nam je mnogo toga nedostajalo u kući.

                        Starac i ja dobijemo mesto u Münchbergu u jednoj kancelariji. Dvadesetak kilometara udaljeno tako da smo svakog ponedeljka vozom odlazili  na posao a subotom se vraćali.

                        U Münchbergu smo imali jednu nameštenu sobu. U kući je bila domaćica sa ocem i kćerkom, te smo brzo stekli poznanstvo i nove prijatelje. Često nam je uveče spremala čaj. U razgovoru i zabavi sa njima nam je vreme brže prolazilo.

                        Doručkovali smo i ručali u kafani "Adler". Večeravali smo u stanu. Naš posao je bio lagan i brinuli smo za ostale naše izbeglice koji su bili u okolini Münchberga. Najlepši dan je bio subota. Idemo kući svojima. Sin se ponajviše radovao mom povratku. Majka se zaposlila u jednom malom preduzeću u mestu.

                        Što se ticalo kuvanja imali smo dva puta na dan krompir. Hleb za doručak i večeru. Meso tek samo nedeljom. Primali smo po osobi samo četvrt kilograma nedeljno. Moglo se birati: meso ili kobasice. Oboje ne. Nedeljom dobar ručak kao kod kuće, u Sremu. Buter na hleb, te je starac uvek rekao:

                        - Ti mažeš kao kada brzi voz prođe. - a nisi mogao deblje namazati jer nemaš dovoljno butera.

                        U susednom mestu Lüppertsgrün je bilo pet familija iz Slankamena, familija Woff Juliana, Diestel Gaspar, Keilhauer Anna, Bittner Maria, a porodica  Kecać Čedomira u Gemeinreuth te smo se često nedeljom sastajali i malo o našem sadašnjem životu razgovarali. Relaksacija tela i duha, ali misli su još uvek bile kod kuće, u Sremu, u Slankamenu.

                        Došao je i 25. decembar, Božić. Pripreme kao i kod kuće. Jelka, ukrasi. Svi se radujemo a ponajviše naš sin.

                        Dan, 31. januara 1945. bombardovanje u toku. Kao da je kraj sveta. Čulo se iz daleka. Razoren je Nürnberg.

                        U februaru moramo u šumu. Ponestalo ogreva. Sečemo granje i drva. Ugalj deficitaran. Sve manje ga ima na lageru.

                        U međuvremenu pristižu nove kolone izbeglica. Ratno stanje je i svako traži zaštitu. U zadnje vreme učestalo bombardovanje obližnjih gradova. Neprekidno zvuci sirena. Podsetilo nas je na naše doživljaje prilikom transporta. Sretni da nas nije to ponovo zahvatilo. Danju kako-tako ali je noću bilo strašno. Zvuk natovarenih aviona i zatim strašne grmljavine "bombardovanje". Pogotovo kada smo na poslu bili u Münchbergu. Svaki put smo u strahu. Olakšanje nastupa tek kad su preleteli grad.

                        Tokom zime se zvuk aviona čuo sve češće i sve bliže. Stradahu gradovi Hof-Bayreuth i drugih. Brige su narastale kao krofne jer se „grmljavina“ iz dana u dan pojačavala. Uskrs, lep dan. Pođosmo u crkvu ali pet kilometara dalje, u mesto Schwarzenstein. Pomolismo smo se da nas dragi Bog sačuva od svega ovoga.

                        Svaki dan topliji. Sunce da nas ogreje. Sin se mnogo igrao sa ostalom decom. Bio je omiljen. Imam sve manje volje za posao. Američki avioni, pretnja. Česti prekidi u poslu. Odlazak u bunker.

                        Bio je 11. april 1945. oko deset časova prepodne. Nad Münchbergom američki lovci u niskom letu. Jurnjava na ulici i panika. Silazak u bunker, jer smo slutili da će biti Münchberg bombardovan. Pucnjava mitraljeza iz aviona. Ne potraja dugo. Bombe su prosipane na željezničku stanicu.

                        Moje su misli bile kod mojih dragih u Döbri:

                        - Šta je sa njima, i kako ćemo do njih doći? - nije mi više bilo do posla. Starcu saopštavam da idem odmah kući dok nije kasno. Obaveštavam našeg šefa. Užurbano spremam stvari te oko dva sata popodne krećemo put pod noge. Put nas vodi kroz šume. Drugim putevima nismo smeli ići pošto su avioni lovci kružili i ponekad i na kolone vatru otvorali. Često se sakrivamo u šumi. Prošli smo mesto Helmbrechts i samo nekoliko minuta posle napada. Imamo sreću što se ne kreće brzo. Ovako sporo je sigurnije. Već smo dovoljno daleko od opasnosti.

                        Oko pola šest časova uveče stigosmo blizu našeg mesta Döbre. Iznenadiše nas tri američka lovca. Jedan u sasvim niskom letu. Prašti iz mitraljeza. Žena na putu sa malim kolicima punim drva. Srećom nisu je pogodili.

                        Posle šest časova smo stigli kući. To je radost. Takva se samo zamisliti može. Mnogo su brinuli za nas dvoje: - Kako ćemo kući i da li ćemo stići?

                        - Bili smo svi zabrinuti. Znamo da ćete doći. Da vas ne drži mesto.

                        - Šta će sa nama biti?

                        Prolaze dani. 12-13-14. april. Strah i brige se pojačavaju.

                        Osvanuo 15. april 1945. Nedelja. Vreme dosta lepo i blag vetar. Ustali smo. Zabavljamo se sa sinom, golicamo ga. Očekujemo nailazak "Ami"’-a. Supruga, ja i sin smo otišli do susedne zgrade kod familije Schweissgut Franza. U razgovoru vreme brže prođe. Spremamo ručak.

                        Oko deset časova džip sa dva vojnika. Očigledno, nije nemački nego su to "Ami". Izvidnica. Sakrivamo se u naš stan. Uzbuđeni, čujemo samo lupanje srca. Iščekujemo dolazak vojske. Ne potraja dugo. Vojnici u dva reda prilaze našoj kući. Opaziše me na prozoru kako izvirujem. Pitaju:

                        - Da li tu stanuje predsednik opštine? - što sam im i potvrdio. Ulaze tri vojnika, njuškaju, osvrću se i nakon kratkog vremena izađoše. Pridružuju se ostalima. Oklopna kola, tenkovi i vojska prolaze kroz naše selo. Odahnusmo. Sve je u miru prošlo. Sreća naša da u selu nije bilo nemačke vojske.

                        Naređenje:

                        - Odmah istaknite bele zastave na svoje kuće.

                        Zabrana izlaska na ulicu. Prolaze kolone vojske, tenkova i ostalog. Mi sa prozora našeg stana posmatramo. Tek oko šest časova uveče se smirilo stanje. Odobren nam je izlazak. Sledujemo namirnice. Po vodu smo išli na izvor. Razgovarali sa meštanima o proteklom događaju. Kako je bilo gusto! Tako i noć prolazi, kao posle oluje, smireno je. Preko noći se čuo po koji auto inače je tišina. Preko dana nadolazeće nove kolone. Tako sve do naveče a zatim opet utihnuće.

                        17. aprila stade jedan američki auto pred našu zgradu. Pogledasmo se sa nevericom. Ulaze kod našeg domaćina. Poduže zadržavanje. Napuštaju zgradu a mi ponovno prodihasmo. Izdaju naređenje za dalje:

                        - Svi mogu na posao, mislim zemljoradnici. Izlaz iz sela je samo po danu oslobođen, noću je zabrana izlaza.

                        - Što će sa nama biti?

                        Prolazili su dani. Tako sve do 15. maja.

                        Dan kasnije 16. maja izdaju Amerikanci naređenje da se svi stranci jave u logor, u grad Naila. Na samo nekoliko kilometara od nas. Spremamo naše stvari. Teško nam je da se od svih poznatih oprostimo jer smo već na njih navikli a i oni na nas. U nadi smo da je došlo vreme da se okupimo. Verujemo u bolje sutra. Uskoro ćemo u našu domovinu.

                        Stigosmo u logor. Kišica. Naroda iz raznih država: iz Italije, Francuske, Poljske, Jugoslavije. Prilazi nam jedan američki oficir:

                        - Od kuda vi ovde, za vas još nije vreme?

                        Mi ga zamolismo da nas smesti negde jer nazad ne možemo, mi smo naš stan napustili. Smestio nas je u kamion, zatim u logor u Schwarzenbach- Walde, u jednu fabriku. Prostorija velika, svetla i dosta topla. Tu noć u miru prospavasmo. Drugi dan dođoše "Ami" i saopštavaju da ćemo dobiti sledovanje onoga što nam treba za život. Kuhinja velika, moderna sa svim stvarima što je potrebno. Hrana zadovoljavajuća. Dobih nameštenje kao nabavljač, te sam svaki dan od njihove komande primao jedan list, vrlo bitan, sa kojim sam mogao da nabavim povrće i ostalo što nam je trebalo za ishranu. Svako je sledovao pola litre mleka dnevno, četiristotine grama hleba, sto grama mesa a deca još gris, šećer, jaja, sir i puter. Svakodnevno preuzimam sledovanje. Poveo bih, često Kecać Čedomira i brata Toniku. Malim kolicima smo išli do radnje. Žao mi je naroda koji stoji u redu i čeka na malo povrća ili mleka. Sa našim papirima, imali smo prednost a drugima ako ostane. Dešavalo se ne mali broj puta da su ostajali bez namirnica.

                        Kupio sam klavirsku harmoniku. Izvežbao nekoliko pesama i igara. Svako veče smo se zabavljali uz nju, pevali, igrali. Američki vojnici nam se pridružiše. Plešu sa našim devojkama. Mnogo su nas zavoleli. Svakodnevno su dolazili do nas. Donosili čokolade, pomorandže, slatkiše kao i cigarete.

                        Našeg sina su posebno zavoleli. Nosili ga na ramenima i igrali se sa njim. Poklanjali mu slatkiša i voća. Sa njima je bio potpuno slobodan. Jednom dođe jedan oficir i zapita nas:

- Da li imate na nešto da se potužite.Da li vam pak šta treba?

                        - Nakon kraćeg razgovora naredi nam da stanemo svi u stroj. Kako si se zatekao, stao si, a on od jednog do drugog zagleda u našu obuću. Ako je loša odmah je upisao u svoj notes broj cipela. Sutradan je stigao jedan auto i doneo šezdesetpet pari cipela. Podelio sam prema priloženom popisu. Drugi koji su imali bolju obuću dobili su jedan bon i mogli su da kupe po pristojno niskoj ceni cipele. Tako je celo osoblje podmireno obućom.

                        Po povratku iz grada zatekao sam suprugu i rođake okupljene oko stola za kojim bejaše naš sin. Uplašio sam se. Naslućujem da se nešto sa njime dogodilo. Šogorica sa još nekoliko curica je iz šume donela jagoda, te ih je skuvala kao kompot. Ponudila je našeg sina. Od radosti se naslonio na stol, nedovoljno stabilan: daska se prevrnu, posuda se ote, vreo kompot se sruči na sina. Hvala Bogu nije bilo strašno ali je na telu dobio opekotine. Supruga je otišla do lekara. Opeklina namazana kremom i zavojem uvezana. Odahnuli smo. Dobro je kako je moglo biti.

                        Dani dolaze i prolaze. 19. juli 1945 god. "Ami" oficir zatraži listu "crvenih" u logoru. Saopštio sam mu da u našem logoru takvih nema, te nas on napusti. Sutradan stiže saopštenje da se moramo svi spremiti i ovaj logor napustiti, tj. moramo se vratiti u sela odakle smo došli. Naš transport za povratak kući nije još spreman. Ne možemo zasad u Jugoslaviju. Na čekanju nas sto šestdeset četvoro.

                        Vratismo se u selo Döbru ali ne u naš stan nego jedan drugi. Kuća jedne gostionice, gde smo ja, supruga, sin i moja majka dobili dve sobe. Naravno i sve što nam je trebalo: drva, ugalj i drugo. Domaćica nas zavoli u momentu. Bez rezerve. Pomagao sam im u cepanju drva, u čišćenju dvorišta. Supruga je vična u šivenju i krpljenju. Starac sa familijom je dobio stan jedan kilometar udaljen od nas.

                        Mi, mladi smo se pomirili sa sudbinom. Stvarno nam je bilo ovde lepo, iako je moja mati žudela za kućom. Žal za Sremom, za dvorištem, za prašnjavim šorom, za komšijama.

                        Jednog dana dođe Kecać Čeda do nas i priča nam da je saznao od jednog oficira iz Beograda da ćemo uskoro kući. Odmah sam otišao u komandu da se raspitam. Bez uspeha. Sutradan ipak dobijem papire za jedan logor svega  kilometar udaljen od nas, u mestu Culmitz. Naša domaćica nas je molila da ostanemo.

Nije još vreme za povratak.

Nas je sada vuklo kao magnet, samo kući i kući.

                        Moj starac je još ostao u svom stanu te sam molio američkog oficira da i on pređe u logor. Odobreno. Ponovo smo svi zajedno. Nas stotinu i dvanaest. Od toga osamnaest zarobljenika iz Češke i Poljske. Sledovanje hrane - jako dobro. Nije moglo bolje: hleb, meso, puter i svega ostalog što ti srce poželi. Dovoljno. Kvalitetno.

                        Upoznali smo se sa jednim čovekom iz Češke (Čehoslovačke) koji je bio zaposlen u kuhinji kod američke vojske. Svaki dan nam je donosio još ponešto od namirnica i slatkiša za našeg sina.

                        Tu beše i jedan zarobljenik iz Jugoslavije, Mića Pelemić zvani Tika, sa kojim smo se saživeli.

                        Naš prijatelj iz Čehoslovačke me jednom zapita:

                        - Da li bi i ti hteo sa mnom na rad u kuhinju američkih vojnika? – naravno da sam pristao bez pogovora i prigovora.

                        Gradić Naila je svega pet kilometara udaljen od našeg logora. Zaradio bih dosta za ishranu kompletne familije. Za dobru platu pristao sam. Rešio sam da se sutra dan javim u komandu. Bilo je između 12 i 15. avgusta 1945. godine. U logor je stigao jedan kamion sa jugoslovenskim oficirom. Popisao je sve nas koji smo bili iz Jugoslavije i žele kući. Taj dan je kišilo. Nisam otišao u američku komandu radi zaposlenja. Preče nam je bilo da se prijavimo za put. Stvarno smo se od srca radovali povratku kući. Smirivao nas je taj oficir:

Ne plašite se. Ako niste zgrešili svi možete kući.

                         Spremili smo naše stvari. Uprtili na kamion i krenuli za Bamberg. Tu je jedan veći logor gde se skupljaju Jugosloveni.

                        Nakon četiri sata vožnje stigosmo u Bamberg. Istovarismo naše stvari u jednu zgradu, bolje reći u kasarnu gde su pre konji bili. U štalu dođoše nekolicina u uniformi sa trakom na rukavu D.P.48-Bamberg. Pregledali su nam stvari.

                        Na ulazu u konjušnicu visila je zastava sa petokrakom, što je za nas bila velika novost. Dobili smo takve zastavice i odmah išli na prašenje radi ušiju, nečistoće. To je bilo 15. avgusta.

                        Sutradan, posle doručka osmatramo taj logor. Do naše, zastava Francuske, Poljske kao i Italije. Svaki u logoru je imao na svome odelu zastavicu iz koje je zemlje, odnosno kuda će biti transportovan. Na naše čuđenje videli smo na zgradi u našoj blizini jednu veliku zastavu - jugoslovensku ali bez petokrake. Ostali smo bez teksta.

                        Hrana je bila jako dobra i obilna. Preostajalo je. Sutrajutro nastade jurnjava jer nam je neko sa naše zgrade ukrao zastavu sa petokrakom. Potraga na sve strane za počiniocem. Hodajući po logoru pridružili su nam se mnogi mladi Jugosloveni koji su stanovali u toj zgradi gde je bila ta zastava bez petokrake. Preklinju nas da ostanemo i da ne idemo kući.

                        .- U Jugi nam se stvari oduzimaju. Mnogi naši su ubijeni, ostale zatvaraju u logore. Tamo daleko nas sve najgore čeka.

                        Među njima je bio jedan podnarednik sa kapom na kojoj smo videli krunu od Kraljevine Jugoslavije. Zavarala nas je činjenica da su ti ljudi za kralja Petra a protiv Tita. Nama je bilo svejedno, nikada se nismo bavili politikom.

                        Uveče se pripremala mala zabava u zgradi gde su dolazili osim Jugovića, Talijani-Poljaci i ostali. Mi nismo smeli unutra jer smo imali zastavicu na odelu sa petokrakom. Sutradan smo se poslužili lukavstvom, skinuli smo zastavicu i zabavljali sa ostalim sve do dva časa ujutro.

                        Bili su to teški momenti za nas. Nismo znali šta da činimo? Strahovali smo da je kod kuće stvarno tako užasno kako pričaju. To su Titovi oficiri primetili. Ubeđivali su nas da to nije istina. Ovi koji to nama govore su Petrovići i mrze Tita te nas zato i odgovaraju od našeg puta. Zavide nam jer se oni ne smeju vratiti.

                        Taj dan smo i doznali da je zastavu sa naše zgrade ukrao jedan oficir, upravo jedan od Petrovića.

                        Nastalo je uznemirenje i nesigurnost. Te reči mi odzvanjanju u mislima:

                        - Ne idite kućama. Bićete bačeni u logor, ubijeni i opljačkani.

                        Dvoumili smo se, skoro rešeni da ostanemo. To su Titovci primetili i odmah nas transportovali za München, u još veći logor. Na stanici smo. Naše stvari utovarene, čekamo da krenemo, to je bilo 25. avgusta 1945. godine. Još jednom nas Petrovići odvraćaju. Ali naša želja bejaše: kuća.

                        Krenusmo za München. Tokom noći, za vreme pauze u stanici mi muškarci smo iskoristili priliku, nakupili malo drva i uglja. Naložili vatru. Skuvali kafu. Prija. Oko tri sata u noć krenusmo dalje. Istoga dana popodne stigosmo u München. Stanica sva porušena od bombardovanja. Samo zidovi. U isto vreme stigne jedan transport Jugoslovena praćen od strane engleske vojske. Sa njima izmenismo koju reč. Ubrzo se nastavi njihov transport dalje a mi ostadosmo u stanici. Za to vreme primetismo dva vagona. Puni jabuka. Mislili smo idemo jer nikog nema, ali čujemo dva pucnja i pred nama američkog vojnika. Uplašeni - nazad. Stražar se popeo na vagon i kada je video da su jabuke, nasmejao se. Shvatio je, daje nam odobrenje, tako što nam okreće leđa. Kao njega se to ne tiče.

                        Predveče smo krenuli na drugu stanicu gde smo ostali do jutra. Skupili smo malo dasaka. Naložili vatru. Dugo u noć smo tiho razgovarali da bi deca mogla spokojno da snevaju.

                        Ujutro stigoše kamioni. Logor beše jedna kasarna, polurazrušena. Smešteni u sobe sa drugim nacijama, Grcima, Italijanima, Poljacima i Rusima.

                        Dozvoljeno je poneti samo tri stotine maraka. Za ostatak smo kupovali mnoge stvari, kao cipele, odeću. Novaca smo imali. Još jednom popis svih nas i pitanje odakle smo, iz koga kraja? Priredili su nam malo veselja; pevalo se "Budi se istok i zapad" kao i novu jugoslovensku himnu. Tu smo prvi put čuli u pesmi reči "što će nama Kralj i kruna", itd. što nas je ipak uznemirilo, pomislili smo na reči onih ljudi, u logoru, Petrovića". Sutradan su mnogi odlazili iz našeg u drugi logor. Smešteni su svi koji su voleli Kralja i nisu hteli kući. Tito i Komunizam su kod nas u Jugoslaviji. Dođoše kamioni i mi utovarismo naše stvari. Na stanici nas već vagoni čekaju za transport kući. Sa nama behu i naši. Dragi starac i njegova familija, i mnogi ostali. Tu nam se pridruži i brat moje supruge Josef koji je bio u Oberpfafenhofenu zaposlen. Starac je insistirao da i on ide sa nama.

                        Bilo je to 30. avgusta 1945. godine. Naš transport kreće iz Münchena. Oko pet časova. Jutro. Pogledali smo još jednom ovaj kraj i zemlju u kojoj smo proveli slobodne i lepe dane a sada krećemo u novu-svoju ne znajući što nas tamo čeka i kakav je život nama određen.

                        Na jednoj stanici smo čekali oko pola dana. Prinuđeni smo da naložimo vatru kraj vagona. Krv nam se podgreva. Ostali u vagonu spavaju. To su vagoni za transport stoke.

                        U zoru dana 31. avgusta pokret. Prolazimo kroz brda, ulazimo u tunele.  Na pojedinim stanicama pauza. Brz nastavak.

                        Stigosmo na granicu. Jesenice. Presedamo u drugi voz. Tu smo prvi put sreli jugoslovenske vojnike. Na kapama crveni se zvezda. Ujedno smo i videli engleske vojnike koji su pratili drugi transport. Na stanici Jesenice su nam mnoge stvari oduzete, kao dva motorna vozila, šivaće mašine i druge stvari. To je bio „sjajan početak“ u svojoj, staro-novoj domovini. Nagoveštaj svega nadolazećeg.

                        Dana 1. septembra 1945. stigosmo u Ljubljanu. Izašli smo iz vagona i sa ostalima razgovarali. U čudu smo. Ne razumemo sadašnje stanje:

- Šta će sa nama biti?

                        Dolaze neki rukovodioci i traže ljude koji vode ovaj transport ali nikoga nema što nas je mnogo začudilo.

                        Dan kasnije. 2. septembra stigosmo u Zagreb. Bilo je popodne kada smo pristigli na železničku stanicu. Radost naša beše velika. Srce kuca ubrzanije, jače jer se sve više približavamo našoj kući. Nakon dugog zadržavanja krenusmo kamionima. Ali umesto bliže našem kraju odvezoše nas u grad na Sajam. Ulazimo na kapiju. Vrata se zatvaraju za nama. Okruženi smo žicama. Sada nam je bilo jasno kuda to idemo. Pokajanje. Misli su nam bile u logoru u Nemačkoj gde su nam govorili:

                        - Ne idite. Bićete bačeni u logore. - ali odveć kasno, više nema izlaza iz ovoga pakla.

                        U zagrebačkom logoru smo našli već mnoge koji su tu već nekoliko dana a takođe stigli kao i mi, iz Nemačke. Nakon kratkog vremena dobijemo naređenje da sve stvari iznesemo iz vagona. Molili smo da nas priključe vozu koji ide prema Beogradu. Nismo shvatali što se tu dešava. Posle kupanja dobijemo naređenje da utovarimo stvari ponovo u vagon i da ćemo krenuti dalje. Pomislili smo idemo prema Beogradu. Tinjala je nada da smo bliže našem kraju.

                        Oko deset sati noću kreće naš transport dalje. U mrklu noć. Ne vidimo kuda putujemo. Zaspali smo, umorni. Posle noći 2. septembra stade naš voz na jednoj stanici. Pogledasmo tablu. Nepoznato mesto. Shvatismo da na pruzi prema Beogradu ta stanica ne postoji. Zapitali smo stražara a on nam odgovori da je pruga prema Beogradu oštećena i moramo obilazno. U zoru oko pet časova stigosmo u Bjelovar, te ćemo preko Osijeka i Vukovara za Beograd.

                        Tu smo se malo umili i oporavili. Dođoše žene do nas sa korpama voća i rakije te smo nešto i kupili za jelo. Sledovanje tim putem nismo primili.

                        Put nas je vodio dalje i oko dva sata popodne stigosmo u Viroviticu. Nije dugo trajalo stiže nekoliko vojnika i naređuju da se odmah istovarimo jer voz ide nazad. Nastala je vriska i plač, jer je bilo očito da ćemo ovde ostati. Stvari smo morali nositi u jedan logor, trista metara udaljeno od stanice. Na rame, jer nam nisu dali prevozno sredstvo. Rekoše nam:

                        - Nosite kako znate.

                        To je bila jedna kasarna. Međusobno smo pomagali jedno drugom.

                        Tu smo odmah podeljeni. Dobrovoljci, zarobljenici, internirci. Svako na svoju stranu. Nakon večere smešteni smo za spavanje.

                        Trećeg septembra smo primili sledovanje. Ručak, pasulj sa makaronama. Tako svaki dan, jednolično a i dosta neukusno.

                        Pojedinačno smo išli na saslušavanje: - Odakle si, šta si po zanimanju, gde si bio i šta si radio, itd.? - Izjavu smo morali potpisati.

                        Ujutro 7. septembra čitaju se otpusnice za lica koja će ići kući. Moja majka i ja primimo otpusnice među prvima. Čekam da primi supruga, starac i njegova familija. Čitanje završeno. Njene otpusnice nema. Otišao sam do jednog poručnika u kalcelariju i zapitam za njenu otpusnicu. Odgovor je da ona mora još nekoliko dana čekati. Što da radim? Svako se žuri i ide prema stanici, ja ne mogu ovo učiniti iako bih mogao sina poneti ali bez supruge. Pošaljem svoju majku neka ona ide kući a ja ću ostati ovde kod mojih. Za nekoliko dana se logor skoro ispraznio. Ostalo nas je oko stošezdeset osoba. Uočljivo je bilo da su ostali oni koji imaju nemačka prezimena i vode se kao Nemci. Kucnuo je onaj čas što su nam u Bambergu rekli:

                        - Bićete bačeni u logore.

                        Na dan 12. septembra priredi rukovodstvo, vojnici i oficiri, jednu proslavu sa igrankom i pozovu i nas, sve koji smo bili još ostali. Nama nije bilo do slave i veselja. Išlo nas je nekoliko, drug sa harmonikom i ja. Tražili su da im sviramo i razveselimo ih. Malo njihovih pesama smo znali da sviramo. Uglavnom su zadovoljni. Oko jedan sat noću priđe meni jedan poručnik sa flašom vina i naredi mi da sviram i pijem. Dobio sam hrabrost te ga zapitah što moja supruga nije dobila otpusnicu? Obećao mi je da dođem taj dan do njega ako bi on zaboravio jer je bio malo napit. On će mi lično izdati. To je trajalo do tri sata ujutro tada smo se razišli na spavanje.

                        Ujutro je počela kišica. Malo pohladnije vreme. Krećem do poručnika da se javim radi otpusnice. Čim me je ugledao reče mi:

                        - Danas ćeš primiti. Vrati se nazad na svoje mesto. – radostan sam na ovu vest, dugoočekivana  objava. Podozriv sam, iskustvo me opominje.

                        Oko dva sata popodne stvarno dođe jedan vojnik u naše odelenje i traži Sloboda Magdalenu. Predaje otpusnicu. Neočekivano očekivano. Ostavljamo ovde moga starca. Imamo dosta vremena jer voz tek ujutro polazi. Prema Beogradu. Imali smo priliku da se priberemo i dopakujemo. U jedan sat ujutro probudi nas veker. Oprostismo se od naših. Krećemo put stanice. Upitam službenika kada imamo voz. Precizan je ali voz nije. Tek je oko pet sati stigao, sa dobranim zakašnjenjem. Kraj nas Klaus Duško, zarobljenik iz Beočina nam pomaže to naše malo stvari da utovarimo u voz. Krenusmo prema Osijeku.

                        Oko deset sati 13. septembra 1945. godine smo u Osijeku. Voz za Vinkovce je otišao. Sledeću vezu smo ceo dan čekali na stanici. Nervozan šetam, zapažam pored klupe jedan poznati sanduk. Rekao bih iz logora Virovitice. Potražih vlasnika jer su oni još pre nekoliko dana iz Virovitice otišli. Stvarno nađem Notdurf Mathildu iz Beograda i Katicu iz Banja Luke. Na moje veliko iznenađenje ispričaju mi da dolaze iz Beograda. Nemce sve hapse i odvode u logore. Pobegle su glavom bez obzira iz Beograda, kuda će ni same ne znaju?

                        Još uvek nisam verovao da se i to nama može desiti, ali želja naša bejaše samo: kuća. U jedan sat smo krenuli za Vinkovce. Dana 14. septembra, oko 10 sati uveče stigne voz za Beograd te na brzinu se ukrcasmo. U 1 sat smo u Sremskoj Mitrovici. Prolazimo Rumu, Inđiju. Najzad, stigosmo u Staru Pazovu. Istovarismo naše stvari. Nađem jedna kola i prenesemo sve do Schmelz Viktora limara u Staroj Pazovi, jer smo ga poznavali. Tu smo se okrepili i nakon kraćeg razgovora prilegli.

                        Ujutro 15. septembra ustao sam u 4 časa dok su moji spavali krenuo pešice za Slankamen. Potrebna su mi kola da prenesu nas i stvari. Sretao sam mnoga kola ali nisam nikoga poznavao. Tek jednom prolazi, Petar Mataković iz Slankamena. Imao je puna kola krompira. Ponudi se da idem sa njime. U povratku će kola biti prazna te nam može ovo malo stvari poneti. I tako se vratim nazad u Pazovu. Spremili smo se i čekali kola i sretnem još i Rukavinu Mareka-Antuna. Prvo se razveselio ali potom na licu oblači brigu. Radi nas. Krenusmo za Slankamen i oko četiri časa stigosmo u Slankamen. Ulice dosta neuredne a i kuće takođe. Mnogo se za godinu dana izmenilo. Kod naših rođaka Tancik Franje istovarismo stvari. Taj dan beše berba grožđa a kada se pročulo u blizini da smo stigli mnogi su nas posetili i sa nama razgovarali. Tu bejaše i moja mati koja je ranije napustila Viroviticu. Kada smo se ispričali i oprali, jeli i malo odmorili pošli smo na počinak. Konačno smo u našem Sremu.

                        Osvanula je nedelja, 16. septembra 1945. Otišao sam u opštinu da se prijavim. Putem susrećem mnoge ljude-suncokrete, okreću glavu od mene. Svako je bio hladan i rezervisan prema meni. Mislim, sa nekim strahom  sa mnom razgovaraju. Nejasno zašto? U povratku jedna mi žena reče:

                        - Idite iz Slankamena jer će vas u logor staviti. – uplaših se ovih reči ali sam mislio neka bude kako je određeno. Ako to žele neka i učine.

                        Stigao sam u kuću Tancikovu jer u našu vlastitu nisam smeo. Uglavnom nikome ni reči od onoga što mi je ta žena kazala.

Hapšenja u Novom Slankamenu

                        Došao je i 17. septembar. Prođe dan u razgovoru.

                        18. septembar isto kao i prošli. Oko sedam sati večeramo. Čujemo da se ulazna kapija otvaraju. Koraci. Dva milicajca sa puškama na ramenu. Uđoše, onako sa vrata:

                        - Da li si ti Sloboda i tvoja supruga Magdalena kao i mati?

                        Rekoh im:

                        - Jesmo, mi smo to.

                        - Uzmi svoje stvari i hajde sa nama.

                        Ja sam mislio da nisam živ. Plačemo svi a pogotovo moja supruga, veli: - Ne idemo pa neka nas odmah ovde ubiju.

Tešio sam nju jer sam imao nade da će sve dobro proći. Sakupili se rođaci iz okoline. Zamolim ih da pripaze na mog sina.

                        - A ne, mora i on sa vama. – negoduje prstom jedan od njih

                        Povedoše nas do opštine, u jednu sobu. Ispred vrata dva stražara. Nakon kratkog vremena doteraše Kecać Čedomira. Njega jedinog. Deca ostadoše kod kuće.

                        U deset sati noću krenusmo kolima svi skupa. Bejahu to kola Ajtlbez-Katner Anton stolara. On nas vozi. Putem stražari pevaju, a mi se molimo Bogu da nas spasi. Stigosmo oko jedan sat u Staru Pazovu, u stanicu milicije. Hrču ko besni. Dežurni zapita dotične pratioce:

                        - Što ste ih doveli?

                        - Tako je naređeno.

                        Legli smo na pod za počinak. Usnuli.

                        Jutro, 19. septembra. Umivamo se i čekamo da se odmota klupko naše sudbine. Za doručak nismo ništa primili. Sin gladan. Teško nam je jer ne možemo da mu pomognemo. Ipak, Bog nam je pritekao u pomoć. Dođe k nama iz Slankamena Zorić Stipa i donese malo hleba, slanine i sira te zamezismo. Ujedno iz Stare Pazove žena, Maćerak po prezimenu, donese mleka za našeg sina. Ceo dan ležimo. Noć smo prospavali. Hrabrio nas je naš duh.

                        - Ima nade za nomade.

                        Bejaše četvrtak, 20. septembar. Sve je isto kao i prošli dan. Moja supruga i mati spremaju prostorije, brišu prozore. Kuvaju ručak. To čine, ne u prostorijma milicije gde smo bili zatvoreni nego u zgradama OZNE. Šef OZNE je krijući dao mojoj supruzi hranu za našeg sina. Tešio je da će sin biti za nas spas, te će nas pustiti kući. Oko četiri sata dođe ponova jedan od milicajaca i naredi da uzmemo naše stvari.

                        - Idete dalje.

’                       Bilo nas je tu više osoba i svi krenusmo prema stanici.

                        Na putu za železničku stanicu sretnemo Lacković Luku iz Slankamena, zapita nas kuda idemo (kao nije znao što se sa nama dešava). Stigosmo na stanicu čekajući voz za Sremsku Mitrovicu.

                        Na stanici videsmo Piontek Sofiju, Aleksić Marka i Juričić Stevu. Stiže voz. Utovariše nas. Do Mitrovice smo praćeni svi skupa od OZNE. Oko pola jedanaest noću smo ispitivani. Uzeše nam ono malo što smo imali:

                        - Ne treba vam to.

                        Zamolim ih da mi barem jednu kutiju šećera ostave za maloga i koji keks što smo još poneli. Nerado ali ipak su nam dali, ali samo šećer.

                        Posle jedanaest časova sa stražom pešačimo kroz Mitrovicu. Stižemo do jedne kapije. Prolazimo je a zatim i kroz drugu, u jednu baštu. Bila je tamna noć i nismo videli gde se nalazimo. Spremni na sudnji čas. Pomislili smo da je ovde kraj, da će nas ovde streljati. Ušavši u jedan vinograd videsmo jednu belu "zgradu osvetljenu i prozori sa giterima " to je kuća koju su zvali "Kostuda".

                        - Što je to trebalo da znači, ne znam?

                        Stražar u zgradi rasporedi nas po sobama. Kecać Čeda u sobu  broj 1 ja u broj 2  supruga i sin u broj 4. Mati moja u samicu broj 5. Još jednom pogledam svoje najmilije. Ubrzo izgubismo svaki kontakt. Ušavši u sobu svetlo bejaše slabo, video sam ljude koji su ležali na daskama. Osmoro. Čujem zvuk ključeva kod stražara koji ih prevrće oko šake. Zatim nastade mukla tišina. Noć se rasplinu u bezvremensko vreme.

                        Kako se razdanilo svi već budni. Prepoznah Cimermann Paju iz Slankamena, Schmelz Viktora iz Stare Pazove kao i Bakić Stevana. Začuđeni okolnostima pod kojim se viđamo, okupismo se u jedan metar. To beše 20. septembar 1945.

                        Osvanuo 21. septembar. Ustadosmo. Na bunaru koji je u bašti  umivanje. Na prozoru sobe 5 video sam majku. Sva uplakana i bleda. Nije progovorila jer razgovor nije bio dozvoljen. Stražar senka. Čujem i plač našeg sina. Srce mi se stegnu, nemoćan sam. U devet sati primamo doručak. Supa sa rezancima i komad hleba.

                        Posle doručka sam se prijavio da brišem veliki hodnik. Prilika da vidim  moje. Najviše želim da vidim sina. Vukao sam krpu nogom po podu kroz hodnik do vrata gde je on bio. Nazvah ga tiho imenom. Prepozna moj zov i stade plakati i vikati:

                        - Tata, tata! - lupao je na vrata ne bi li se vrata otvorila, moje su suze patos nakvasile. Pružio je svoje ručice dole kroz vrata. Dodirnuo sam ga po prstićima.

                        Pri povratku u sobu gorko zaridah. U sobi me teše. Svako je priložio nešto od svojega jer su primali pakete, kao voće, kolači i slanina za mog sina. To je bio petak, prvi dan. Po podne oko tri sata smo izašli pola sata u šetnju i to jedan za drugim u razmaku. Koračamo na distanci pet metara čovek do čoveka. Razgovor najstrože zabranjen.

                        Posle večere ćućore zatvorenici u ćeliji. Do ponoći smo svi budni.

                        - Možda nam je ovo zadnja noć? - Tek posle pola noći, kada smo se smirili, zaspasmo.

                        Sutradan, 22. septembra ista slika. Umivanje, doručak. Ubijamo vreme u kartanju. Nekoliko novih u sobi. Kako se puni mi mislimo biće nam toplije. Malo kasnije otvaraju se vrata. Vojnik, ime mu beše Kosta, uđe unutra. U naručju je držao mog sina. Primio sam ga u naručje i plakao od radosti. Bojao sam se da ga više neću videti. Ostao je sa mnom punih pola sata jer je vazduh za to vreme bio slobodan, mislim nije bilo nikoga od rukovodioca tu, zato mi ga je doneo. Isto kao što ga je doneo, u naručju, odnese ga nazad supruzi mojoj. Iz sobe mu je svako nešto dao: jabuku, kolač. Imaju i oni decu ali kod kuće. Pomislili su na njih.

                        U nedelju, 23. septembra zvoni sa crkve. Pomolih se Bogu za spas.

                        - Da budemo svi zajedno.

                        U zgradi samo jedan stražar Paja, po govoru bih rekao Slovak, otvori vrata. Sastali smo se: supruga, sin kao i moja majka. Radovali smo se i izljubili. Posle toga nazad svako u svoju sobu.

                        Svaka noć bejaše za nas sve strašnija. Poneki od nas na saslušavanju. Jadikovanje, stenjanje, hukanje, lelekanje. Uz sve to svira u hodniku jedan gramofon da bi se ugušili naši tonovi.

                        - Sada će doći red  na mene. – svako je od nas strepeo.

                        Dana 26. septembra čujem glas mojeg sina u hodniku. Naćuljih uši, ne dišem. Ne znam šta se tu zbiva? Nakon kratkog vremena, tišina. Moje su misli uz njih. Tek popodne se otvaraju vrata od naše sobe. Stražar Paja ali bez našega sina. Zaplakah kad shvatih da su otišli. Shvatam, zato se čuo taj glas u hodniku. 

                        - Nemoj plakati, oni su živi. Kuda su otišli, ne znam? Možda kući ili pak u logor? – saopštava mi stražar.

                        Ražalošćen sam, ruke opuštene pored tela, dlanovi okrenuti prema napred. Ne jedem ništa, samo na njih mislim. Obodri me nada:

                        - Ako su i u logoru bolje im je nego ovde jer su malo na slobodi. - zamišljao sam logor kao oni u Nemačkoj, da imaju sledovanje i malo slobode.

                        - Pa ako Bog da opet ćemo se videti.

                        Između 8. i 12. oktobra u kancelariju. Na ispitivanje. U sobi major, potporučnik i poručnik OZNE. Sedim kraj peći i založim, ali počnem drhtati jer znam što me čeka. Počeli me teretiti mnogim stvarima što sam i što nisam učinio. Tako pet puta tokom noći. U sobi me pitaju:

                        - Šta si ti toliko zgrešio kada te toliko ispituju?

                        Peti put me vezuju. Vešali bi me, da me zaplaše. Traže nekakvo priznanje. Uvideli su, verovatno, da nemaju ništa protiv mene. Oslobađaju me štrika. Ispričao sam im sve od Kulina-bana, od 1932. godine kada sam otišao na učenje za šegrta u Inđiju pa sve do dolaska kod njih.

                        Sutradan, 20. oktobra sam morao potpisati jučerašnju izjavu sa  saslušanja. Svanulo mi je. Najteže časove sam prebrodio. Dani prolaze, othukuju.

                        28. oktobra slikaju nas sa brojem na grudima, kao zatvorenike ili bolje reći kao robijaše.

                        Jedan dan prilikom umivanja spazih kroz prozor poznata lica iz Slankamena. To beše Jung Miša, Hojt Antun i Klešić Ilija. Nismo mogli razgovarati ali smo prstima prenosili svoja iskustva iz ove grozote.

                        Tu sam ostao do 30. oktobra. U Okružnom sudu mi sude. U sobi već dvadesetak osoba. Pogledam unaokolo i prepoznam Bakić Stevu i Petrović Martina iz Stare Pazove te Cimermann Paju i Torer Ivicu. U drugoj sobi bejaše već i Čedomir Kecać.

                        Soba topla. Spavamo na podu. Raširili po podu novine a pokrili se šta ko ima. Hrana nije loša. Uz to sam dobijao pride od ostalih koji su primali pakete. Zalogajim da prevarim glad.

                        Najviše sam primao hrane od Cimermann Paje i Petrović Martina, jer su oni redovno primali pakete od kuće. Nisu mnogo jeli. Da se ne baci podelili su s nama. Cimermann Paja je najslabiji, ništa jeo nije, samo se po sobi šetao i mislio što će sa njime biti. Zadnje vreme je radio kao notar u kancelariji Beška. Teško osumnjičen za učinjena dela!?

                        Proveo sam tu sve do 21. decembra 1945. Nije me niko pitao za zdravlje i što sam tu? Istu noć sanjam da sam preleteo ogradu od suda. San odmah  ispričam u sobi. Cimermann Paja kao i Petrović su me već zamolili kada izađem, jer taj san znači da ću biti otpušten, da mnogo pozdravim njihove kod kuće. Oni su bili uvereni da ću biti oslobođen. Nije dugo trajalo i stvarno otvore se vrata i zapita stražar:

                        - Je li tu Sloboda. Uzmi što imaš i ideš sa mnom. - na brzinu sam se oprostio od ostalih i pođem sa njim.

                        Umesto kući dođem ponovo u OZNU.

                        Ušavši u poznato mi dvorište izađe jedan u uniformi sa pištoljem "revolverom" u ruci i veli mi:

                        - Stavi sve što imaš na zemlju i smesti se tu kraj zida.

                        Pomislio sam da je kucnuo zadnji čas:

                        - Sada će me streljati, ili me želi uplašiti? - nakon nekoliko minuta ostavi me stražar samog u dvorištu a on uđe u kancelariju.

                        Oko četiri sata popodne dođe k meni milicajac i veli:

                        - Hajde sa mnom.

                        Izlazimo iz Mitrovice, sevnu mi kroz glavu:

                        - Sigurno me vodi izvan mesta i tu će da me strelja?

                        - Kuda me vodiš? – ako mi je i zadnje, smem da pitam.

                        - Vidiš ovu zgradu, tu ćeš sada u logor.

                        Napuštena fabrika, ograđena daskama. Pred ulazom stražar. Pomislio sam tada:

                        - Hvala Bogu, tu su verovatno i moji dragi supruga, sin i majka pa ću ih nakon skoro tri meseca videti. Nisam za njih ništa čuo u zadnje vreme.

- Da li su uopšte i živi?

            Sa desne strane jedna omanja zgrada za rukovodioce logora. Tu se moram prijaviti. Odmah na ulazu videh Kecać Čedomir iz Slankamena. Zapitah za moje na šta mi on odgovori:

                        - Supruga ti je u dečijem logoru sa sinom a majka je prebačena u logor u Čalmu, jer su ih razdvojili da ne bude zajedno jedna porodica.

                        Pregledaše moje stvari, jedan paketić. Šišanje. Dodela mesta za spavanje. Kako je Kecać Čeda već nekoliko dana pre mene došao, iskusan, pridružim se njemu. Naše mesto beše na tavanu, jer na prvom kao i na drugom spratu je bilo već puno " logoraša". Prolazeći kroz logor, opazim odjednom moju suprugu gde plače jer me je videla. Došla je u logor sa još jednom ženskom po drva za loženje. Priđem joj. Zaplakasmo oboje. Reče mi:

                        - Znaš ti koji je dan danas, pre nekoliko godina je taj dan bio dan našega venčanja, dan sreće i radosti, a danas?

                        Morali smo se brzo rastati da nas ne bi ko od stražara video. Svaki kontakt je zabranjen. Otišla je nazad sinu a ja ostadoh u logoru. Posle noćenja, umivamo se na jednom bunaru što je bio u dvorištu, primili takozvani doručak: toplu vodu i komadić od 150 grama kukuruznog hleba. Za ručak takođe malo tople vode bez masnoće i komadić hleba od kukuruza. Oko četiri sata naređenje:

- Svi u stroj.

                        Izabrana grupa je na Savi istovarala drva, a što je trajalo sve do jedanaest sati noću. Sutradan isto tako, na Savu. Kiša kao iz kabla. Pokisli do gole kože. Ponekad čuješ kako su cepanice kliznule u Savu jer su bile teške. Uz kišu, ronile su nam i suze niz lice. Došao je čas da nas unište. Preživesmo i do Božića. Mnogi u logoru su primali pakete od rodbine ili poznatih ali za mene ne bejaše ništa. Oko jedanaest sati dođe dežurni oficir i dade mi jedan veći paket da ga nosim u dečiji logor. Tamo da se podeli. Bio sam radostan jer ću prvi put videti svoga sina.

                        Dečji logor je bio od našeg udaljen svega dve stotine metara sa druge strane ulice a malo veća deca su bila u zgradi stotinak metara niz naš logor. Pred njihovim vratima bejaše jedan stražar. Ušavši unutra sa paketom, pogled moj šara:

                        - Gde mi je sin? - i sa leve strane vidim ga, sedi na daskama kao i ostali. Bled i tužan, slabo gleda u mene. Ne poznaje me. Moja supruga mu reče:

                        - Gledaj, papi je došao. - ali on samo gleda prazno, ne konstatuje me. Priđem, on zarida. Poljubim ga i zaplačem zajedno s njim. Oprostim se i vratim se nazad u logor.

                        Sutradan isti posao. Popodne na Savu, drva istovarujemo do jedanaest sati noću. Nakon toga nazad u logor na spavanje.

                        Sledeći dan se prijavim u grupu da sečemo drva za vojne zgrade, njihovu kancelariju, stražare koji su bili u jednoj zgradi oko dve stotine metara na drugoj strani logora, te dečiji logor. Nisam morao na Savu. Isti dan uzmem sa još dvojicom korpe sa drvima i odnesem ih u dečiji logor.

                        Ušavši u sobu pogledujem gde mi je sin. Prilazim mu. Ovoga puta je hteo k meni, uzeo sam ga u naručje da bih ga pritisnuo što bliže grudima. Mislim da mi je srce prestalo kucati, mračno mi beše pred očima:

                        - Zar je to moj sin? Na njemu ništa do kost i koža a lagan je kao pero. Od gladi je propao. – samo konstatovah.

                        Plakao sam i u suzama se gušio.

                        - Bože moj, zar nema nikog ko bi ga uzeo i iz ovog pakla spasio?

                        Još jednom ga primih na grudi. Opraštam se od senke, svoga sina.

                        U logoru bejaše sve gore stanje sa sledovanjem jela. Svi smo počeli slabiti. Bolesni smo živi a mnogi su bolesni umrli. Dnevno je od deset do petnaest osoba iza logora sahranjeno. Tu smo sami kopali veliku jamu za leševe. Bilo je i živih bačeno ali niko nije smeo da gleda. Kada je jama puna, druga se kopa. U istoj zgradi, samo bejaše poseban ulaz, sa druge strane zgrade su žene bez dece i odrasli. Za nas ulaz zabranjen.

                        Logor a i mi svi bejasmo puni ušiju. U pauzama smo se čistili. Ubijali smo po jednu stotinu na dan, ali drugi dan si ih imao ponovo na stotine. To nas je jelo. Od tifusa oboleli nakon nekoliko dana su umirali. Leka nema. U logoru je i Piller Jakob Kovač iz Slankamena te sam često išao u radionicu do njega. Pržio kukuruz da bih imao što za jesti.

                        Polovinom januara razbole se Kecać Čedomir i prenesu  ga u logorsku, takozvanu bolnicu. To je bila jedna soba gde su mogli ležati desetak ljudi, na daskama i malo slame, takođe puno ušiju.

                        Mene pozove rukovodioc logora da dođem u kancelariju. Dodele mi mesto u jednoj sobi da vodim knjigu umrlih. Nakon dva dana prenosili su mrtve na groblje a sve jame kraj logora se zatrpaše da ne bi došlo do bolesti. U blizini su živeli građani Mitrovice nastanjeni u svojim kućama.

                        Još 14. januara video sam zadnji put našeg sina. Od tada se i ja razboleh. Ostah ležeći na tavanu logora gde je na meni kao i na drugima koji su tu bili ležao sneg. Moja supruga dođe k meni. Dočula da sam bolestan. Kada me vide zaplače:

                        - Ti ćeš tu umreti, naš sin je bolestan. On to neće preživiti, što ću ja ovde? Ja ću sebi život oduzeti.

                        - Čuvaj sebe i sina a ja ću već ozdraviti. – tešio sam je.

                        Prešao sam u logorsku bolnicu. Ležao sam sa ostalima gde je i Kecać Čeda bio. Supruga često navraća. Nismo imali stražara. Nakratko je uvek bila uz mene. Donosi mi jelo. Otkidala od sebe da bi meni dala. Samo da se što pre oporavim.

                        Bio je dan 25. januar. Jutro oko pet sati. Glas moje supruge me budi. Nije san. Ona stoji kraj mene. U rukama drži našeg sina:

                        - Umro je. - procedi.

                        Obučen u belu jaknicu, lice mu bejaše bledo, usna nasmejana. Anđelčić, usnuo za večita vremena, izbavljen iz ovog pakla i patnje. Umro je ali će ostati večito u našim mislima i sećanju do trenutka kad i mi ne pođemo tim putem. Supruga ga je odnela u glavni logor da ga sahrani sa ostalima. Našao je mir na groblju u Sremskoj Mitrovici. Ne znamo gde? Niti pak ko to može znati? Izgubio mu se svaki trag.

                        Bilo je krajem januara ili pak početkom februara dok sam ležao bolestan.  Noću dođe jednom iz Slankamena Herget Ružica i Habenschus Zlatko i donesu mi paket malo hrane. To je bio prvi paket koji sam primio u logoru. Nakon kratkog zadržavanja morali su otići da nas ne bi ko zatekao od stražara. Zabranjeno je i dalje primati posete.

                        Prevrćem paket pogledom. Nije mi do sadržaja. Prekasno je stigao: naš sin je umro i za njega nema više pomoći, umro je od gladi a što ne bi moralo biti jer su mala deca mogla da se izvedu iz logora, samo nije bilo ko da to učini.

                        Moja supruga je morala nazad u glavni logor. Od tuge se razboli. Ležala je na tavanu gde sam i ja nekad ležao. Prošlo je svega šest dana od smrti našeg sina. Dobijem vest da je i moja majka u Čalmi, 2. februara umrla. Bila je i ona teško bolesna. Više nije znala za sebe, niti za svoju decu. Zadesila nas je još jedna nesreća i žalost. Ostadosmo nas dvoje sami.

                        Oko petog februara dobije Kecać Čeda otpusnicu iz logora "Svilare". Kući. Ponadasmo se da ćemo i mi tako jednog dana.

                        Ležim bolestan. Tifus. Nemam više nego četrdeset kilograma. Pozvan sam u glavni logor. To je bilo 21. februara 1946. godine. Stigla je otpusnica za mene i za još nekoliko osoba. Jedva sam do logora došao. Slab od bolesti i od dugog ležanja ali kada sam čuo za otpusnicu imao sam još snage da idem. Došavši pred kancelariju čekali smo otpusnice. Iskoristio sam taj momenat i potražio suprugu. Našao sam je. Plakali smo oboje. Čula je da nju još neće otpustiti. Na brzinu  se oproštamo. Rukovodioc logora, Sava mu beše ime, daje svima otpusnice. Kada je do mene došao:

                        - Ja ti ne mogu dati, ti si bolestan i ti ćeš na putu umreti.

                        Bio sam uporan:

                        - Da li je  moja otpusnica tu? – reče: - Jeste.

                        - Tada mi je moraš izdati pa ja se odmah pred kapijom srušio ili umro, tvoja briga više za mene nije.

                        Izdade mi otpusnicu. Obratih mu se:

                        - Savo, da li poznaješ onu ženu što kraj zgrade plače. - pogledao je i odmah znao ko je, te me upita:

                        - Je li to tvoja žena? – pokaza u njenom pravcu.

                        - Jeste.

                        - Što mi nisi ranije rekao?

                        - Ali nisam ti smeo reći jer ste bračne parove rastavljali.

                        Zapitam ga da li se smem od nje oprostiti? - učinio mi je to. Odem još jednom do nje. Izljubismo se:

                        - Čuvaj se, a ja ću te iz logora izvaditi. – delovao sam siguran u sebe. Sava mi je obećao - ukoliko napravim molbu. - Ja ću koliko budem mogao nju otpustiti. – ponavljao sam njegove reči jer su mi prijale.

                        Laganim, nesigurnim korakom napuštam logor. Nisam prošao dvesta metara. Noge teške. Odmaram se. Tako nekoliko puta sve dok nisam došao do gostione Mirka Kumpfa iz Novog Slankamena. Tu sam se okrepio toplim mlekom, odmorio i nastavio put prema stanici.

                        Pri pomisli na logor zaplakah. Ostadoše mi tamo: majka i sin zauvek a i moja supruga. Verujem u Boga da će bar nju spasiti i nas spojiti.

                        Stigao sam do stanice. Pustio sam suzu jer je i moja majka tu radila kao logoraš dok je bila u Svilari. Ona je tu ugradila deo sebe. Sedeo sam u čekaonici do dolaska voza za Beograd. Očekivao se tek u četiri sata ujutro.

                        Mnogi su pod ovim krovom prenoćili, a došli su u Mitrovicu jer su imali nekog svoga. Bilo u logoru ili kaznioni. Čekali su dan da mogu svoje posetiti. Sedeo sam u jednom odeljenju odvojen od ostalih jer sam imao ušiju. Kako sam izgledao nisam znao jer se nisam video u ogledalu.

                        Preko mojega sedišta na jednoj klupi su sedele tri Slovakinje, verovatno iz Stare Pazove. Mnogo su me posmatrale i jednom počeše plakati. Meni je bilo začudo ali sam pomislio verovatno i one imaju nekoga od svojih ovde u logoru ili kaznioni. Svaka je imala po jedan sanduk namirnica i veša. Utovarili su sanduk i ponude me sa kolačima i suvim kobasicama. Prvo sam odbio i zahvalio, jer nisam mogao jesti ali su uporne. Spakovale su da imam kraj sebe. Pretpostavljale su odkud dolazim jer su po meni videle da sam iz logora otpušten. One su imale svoje u kaznioni.

                        Bio je to 22. februar. Sneg pada. Oko četiri sata ujutro. Pristigao  voz za Beograd. Htedoh se popeti ali nemam snage. Podigoše me dva čoveka u vagon. To je za mene bio najstrašniji dan i momenat u mom životu. Sada sam tek osetio koliko sam slab i bolestan.

                        - Da se srušim sada među vagone. - bile su primisli za vreme vožnje. Pomisao na moju dragu suprugu me je hrabrio. Obećao sam joj da ću je iz logora izvesti. Ne mogu je ostaviti na cedilu. Plakao sam i u suzama se gušio. Nisam ulazio u vagon da ostali ne primete moje jadno stanje.

                        Stara Pazova. Gegam se iz stanice. Pogledujem ne bih li našao nekoga iz Slankamena. Sreća. Tu je Crvenka Ilija.

                        - Da li bih mogao sa tobom do Slankamena?

                        - Kako te ne bih povezao. - potvrdi mi i tako krenusmo za Slankamen. Putem smo malo razgovarali o svemu, o životu u logoru i našoj sudbini. Utom  stigosmo u Slankamen.

                        Kod njegove kuće sam sišao sa kola i nastavio put pešice. Išao sam lagano i plaho kao srna. Ko me je sreo nije me poznao. Dođoh do kuće Kecać Čede. Navratih. Prikupljam snagu za nastavak puta. Za to vreme su čuli rođaci Tančikovi da sam pristigao. Pođe k meni u susret i moj kum Stipa. Usput se prijavim u opštini. Stigosmo nakon toga do Tancik Franje gde sam i ostao.

                        Nastade opšta radost ali i plač. Dolaze rođaci. Zapitkuju, pipkaju me. Okrepi me supa, topla kupka i krevet. Došao je Dr Tišma. Pregleda me. Ustanovljava trbušni tifus. Savetuje ležanje. Četiri nedelje. Za to vreme ne mogah iz sobe. Tančikovi me dvorili i služili kao svoje dete.

                        Neko je pustio buvu da će me ponovo u logor. Prebegao sam, za svaki slučaj kod Habenschus Steve i tamo nekoliko dana ležao. Kada je vazduh bio čist vratio sam se kod Tančikovih.

                        Krajem marta sam preko opštine podneo molbu da se i moja supruga Leni otpusti iz logora.

                        Nakon mog odlaska iz logora supruga se razbolela. Ležala je poduže vremena. Moja brojna pisma nije primila. Plašila se da sam ja umro. Na drugo pismo koje je stiglo u logor doznala je od jednoga čoveka koji je u kancelariji vodio knjige umrlih. Laknulo joj da sam živ i da joj pišem. Odmah se oporavila sa nadom da ćemo se videti.

                        Oko kraja aprila spremna kolona žena i ljudi šezdesetak osoba. Iz logora kreće u Šid na prinudni rad. Prijavila se odmah i moja supruga. Krenuli su pešice od Mitrovice do Šida. Putem su mnogi padali jer su slabi. Svako je ulagao zadnji atom snage samo da jednom stigne na to mesto. Padanje bi značilo smrt, ostanak zauvek ležeći.

                        Sa njom bejahu dve žene iz okoline koje su imale posetu poznanika iz našeg mesta. Moja supruga napisa pismo. Nekoliko reči o tome da je živa i gde se nalazi. Tada sam prvi put o njoj nešto čuo.

                        Dva dana kasnije spreman kao zapeta puška. Noge me ponovo vode do Inđije. Vozom do Šida i tada pešice do imanja zvana Banovina. Ujutro oko pet časova prilazim staroj kući. Mirno je. Svi još spavaju. U dvorištu vatra.

                        - Da li ima nekoga? – pokušavam da se najavim.

                        Javi se stražar i kuvar, zapitam ih da li je tu moja supruga. Potvrdiše. Viknuh njeno ime i ona dođe k meni. Jedan sastanak nakon nekoliko meseci i neizvesnosti. Nisam je puštao iz zagrljaja. Uručio joj jedan paketić što su mi rođaci dali. Vreme je brzo prošlo. Oprostismo se. Vreme je da idu na rad. Odlazim na stanicu. Kući u Slankamen. Video sam svoju gologlavo ošišanu. Strašno za pogledati. Uvek je imala dugu kosu. Zamolio sam je da stavi maramu na glavu. Da pokrije sramotu.

                        Mnogi su se tu razboleli od stomačnih bolesti. Drugačija hrana, na koju želudac nije navikao. Rade na zatrpavanju bunkera, vade mrtve koji su bili zatrpani još iz ratnog vremena. Slobodu imaju. Širok Dunav, ravan Srem. Preko nedelje izlazili bi u šume koje su bile u blizini. Tresli su drveće mlado, na kojima su vrane imale svoja gnezda. Ako su bili srećne ruke mlade vrane su padale iz gnezda. Kuvane, bile su dobro jelo.

                        Saopštih da su joj roditelji živi. Iz Virovitice prebačeni u Valpovo,  zatim u Novi Sad. Iz Novog Sada ih razdvajaju: mama i ćerka Käthe u Futog, ćerka Anna na salaš Kosančić a starac i sin Sep ostadoše u Novom Sadu na radu. Kada se posao sa zatrpavanjem bunkera i ostalo u Šidu završilo, prebačeni su svi u Bešenovo. To je bilo meseca jula 1946. godine. U septembru svi u Grgurevce gde su zidali zemljane kuće. Šezdeset kuća je podignuto za to vreme, do novembra meseca.

                        Jednom mesečno sam posećivao suprugu, ohrabrivao je. Ali otpusnicu još nisam dobio. U Slankamenu rukovodioci partije nisu odobravali da se ona vrati nazad rečima:

                        - Ona je Schweissgutova te ne može doći. - predlagali su mi da se ja oženim drugom.       - Neće se ona više vratiti.

                        - Dok je živa, ne mogu to učiniti. – siguran sam u svoju ljubav.

                        Jula meseca 1946. godine vrati mi opština jednu kuću, drugu ne, i vinograd, stari orman za odelo i sto i stolice. Poče novi život. Jednog dana dođe do mene učitelj Štimac Bogoslav i zapita me da li bih želeo raditi u zemljoradničkoj zadruzi, u trgovini. Razveseljen, prihvatam pruženu ruku. Nemam za život, ponuda je stigla u zadnjem momentu .

                        U zemljoradničkoj zadruzi sam radio na odeljenju tekstila. Izdavalo se samo na "bon". Opština je slab organizator, te je ponekad nestajalo robe a narod i pored bonova ostajao kratkih rukava. Česte su bile svađe. Spasojević Joja, član komunista je optužio mene da loše radim. Potužim se predsedniku opštine:

                        - Neka me ostave na miru.

                        Peka Ivan, predsednik me umiri:

                        - Ne boj se, ti si tvoje odužio.

                        To se dešavalo svakodnevno. U radnji lica koja me mrze. Daleko od toga da mi je drago ali moram da ćutim.

                        Bio je septembar kada sam dočuo da je u Ministarstvu Vojvodine moj bivši kapelan Masnić Petar na rukovodećem mestu. Kao poznanik otišao sam u Novi Sad do njega. Primio me je bogzna kako, poznao po liku, ali imena mi se nije mogao setiti. Ispričao sam mu moj problem. Da sam podneo molbu za ženu ali do danas nisu je pustili. Odmah je nazvao telefonom jedno odelenje, te mi reče: - Idi kući i za četiri nedelje će doći, ako ne, ponovo dođi  k meni.

                        Prošle su četiri nedelje. U međuvremenu sam posetio suprugu u Grgurevcima. Obećavao da će biti skoro otpuštena, što ona nije verovala. Pošto nije primila otpusnicu u oktobru sam ponovo otišao do Masnić Petra u Novi Sad. Kada me vide odmah je znao zašto dolazim. Nazva odmah ponovo to odelenje. Mnogo se izvikao. Obećao je da će sada sigurno doći kući.

                        Bilo je to 20. novembra. Prilikom posete saopštavam radosnu vest, ali ona plače:

                        - Ti me samo tešiš. Od otpusta neće biti ništa, ja moram tu ostati.

                        Od nje sam otišao u Petrovaradin. Zanoćio kod mojih rođaka Offenbeckerov Michael. Sutradan vozom do Stare Pazove, i odatle autobusom za Slankamen. Na autobuskoj stanici reče mi jedan čovek:

                        - Od kuda ti ideš?

                        - Od moje žene, iz Petrovaradina.

                        - Pa tvoja Leni je sa prvim autobusom otišla kući u Slankamen.

                        Nisam verovao. Jedva sam dočekao da se vidimo. Stigavši kući odem do strine Kate Slobode. Tu bejaše moje žena. Od radosti smo plakali i veselili se, u isto vreme. Tolike patnje i odvajanja! Zajedno smo.

 

 


 

 

                        Živeli smo kao početnici, a za to vreme smo posećivali naše u Novom Sadu. Starac i njegov sin su radili u Narodnom pozorištu kao stolari, a mati je po kućama sa ćerkom Käthe peglala veš i krpila.

                        U leto 1947. godine prodao sam jedan komad zemlje. Poklonili smo pet hiljada dinara našim roditeljima. Na okupu smo, cela familija. Dogovoramo se da napustimo ovu i ovakvu zemlju. Plaćamo jednom čoveku da ih prebaci u Mađarsku. Preko Dunava u Mohatsch. Dalji rođak, takođe Schweissgut, apotekar ga prima na nekoliko dana. Nastavljaju put odatle do Graza. Tu je pre rata radio kao stolar. Javio se familiji Stummfeger kod koje se prvi put, pre rata, zaposlio.

                        Nisam više mogao živeti u Slankamenu. Prodao sam kuću i zemlju i otišao u oktobru 1947. u Petrovaradin. Kupili smo jednu malu kuću sa velikim dvorištem i baštom. Tu se smestismo. Zaposlih se u trgovini zemljoradničke zadruge a supruga sa bebom kojoj je tri nedelje, ostade u kući da vodi domaćinstvo. Podneo sam molbu za pasoš. Nameravamo u Graz do starca. Nakon dužeg očekivanja-odbijen. Mirimo se sa tom činjenicom i ostajemo u Jugoslaviji sve do februara 1957. godine.

                        Za to vreme sam imao mnoge brige i poteškoće. Kao dobrog radnika hteli su me upisati, odnosno učlaniti u komunističku partiju što ja nisam mogao učiniti.

                        - Šta su nam sve nažao učinili a sada da sa njima sarađujem.

                        Nisam naravno smeo reći razlog, nego sam odgovarao da sam krišćanin i idem u crkvu te ne mogu biti komunist.

                        Dana 6. juna 1949. rodi nam se sin Eduard. Zadovoljni smo mnogo. Lepše nam je nego u našem rodnom mestu. Bilo je to godine 1956. Primim jedno pismo iz Karlsruhea, Nemačka od rođaka Krämer Balthasara da mu pošaljem naše krsne listove. Došlo je naše vreme. On će urgirati putem Crvenog Krsta iz Nemačke. Moraju nas pustiti za Nemačku.

                        Krämer Balthasar je kao zarobljenik u Borskom rudniku bio na prinudnom radu. Po otpuštanju živi jedno vreme kod nas u Petrovaradinu. Od nas odlazi za Nemačku sa porodicom.

                        U to isto vreme je otpuštena i rođaka Schweissgut Elisabetha iz logora. Kod nas stanuje. U logoru je izgubila trag i glas od unuke Magdalene. Ćerka Maria je umrla kao i njen muž Franz, te nije znala više o unuci: gde se nalazi? Tražio sam gde god sam čuo da ima dečiji logor ili ustanova. Unuka je bila trideset i deveto godište. Nakon dugog traženja pronađemo je u okolini Zagreba, u Samoboru. Otišao sam po nju i doveo kući k nama u Petrovaradin. Bilo nas je sada dupke puna kuća ali smo svi bili zadovoljni. „Gde čeljad nije besna kuća nije tesna“.

                        Moj starac je živeo sa familijom u Grazu i čekao na nas. Kada su videli da nema uspeha pređu iz Graca svi skupa za Canadu u Toronto.

                        Kako sam se nadao da će moji papiri uskoro stići putem jednog službenika iz OZNE prodao sam kuću. Srećom za naših provedenih deset godina u Petrovaradinu niko nije znao da smo Nemci. Da su to znali ne bismo kuću mogli prodati nego bi je uzeli kao državno imanje. Meni su za put bili neophodni novci te sam to učinio u potaji. Moja supruga je plakala kada je čula što sam učinio. Nije verovala da ćemo primiti pasoš.

                        - Šta ćemo ako moramo ostati?

                        Jednog dana početkom februara 1957. primim poziv u OZNU da dođem po naše isprave, pasoše. Otišao sam ali sam. Drhtao sam jer sam mislio da još uvek mogu da me odbiju. Ispitivanje nastade zašto i iz koga razloga idem, da li mi se ovde ne sviđa ili imam neki razlog? Moje reči su bile kratke, jer nisam se smeo upustiti u razgovor.

                        - Želim sa porodicom za Canadu gde su svi naši. Ja nemam ovde nikoga od svojih, sam sam.

                        Oko jedanaest sati primih pasoše. Otplatim još za naše državljanstvo dvadesetčetiri hiljade dinara i dođem sretan kući. Spremne od pre naše stvari i posteljina. Drugo sručujemo u sanduke. Kao iz katapulta. Za Novi Sad. Cilj Schifferstad u Nemačkoj gde je nastanjena ženina tetka. U šest sati predveče voz za Beograd. Oprostismo se sa poznatima. Voz kreće. Lokomotiva hukće.

                        U Beograd smo stigli tek oko osam sati uveče. Klaj-klaj prema Zagrebu, Ljubljani i Jesenicama. Iako smo se klaj-klaj naklajisali sumnjičavi smo: - Da li se to stvarno nama dešava?- Stigosmo u Jesenice. Još jednom pregled stvari i pasoša i nakon kratkog vremena - dalje.

                        Nije dugo trajalo, pređosmo granicu sa Austrijom. Sve je u miru prošlo. Kada smo se uverili da smo u Austriji zagrlili smo se svi skupa i plakali od sreće. Sada smo slobodni i ne moramo se više plašiti. Stigosmo u logor Schalding, kraj Pasau. Barake čiste i lepe. To je prihvatni logor za izbeglice. Proveli smo tamo neko vreme. Dobismo putne isprave za Schifferstadt, odnosno Osthofen kraj Vormsa. To bejaše takođe logor za raspodelu izbeglica.

                        Stigosmo ujutro 20. februara. Istovarismo naše stvari. Nakon sledovanja hrane i doručka saslušani smo: - Od kuda ste i gde želite?- Sve je redu. Odmah primismo isprave i vozne karte za Schifferstadt.

                        Popodne smo stigli u Schifferstadt. Kod rodbine Karbach Josefa se zadržasmo nekoliko dana.

                        Počeo je novi život za nas u jednom novom kraju kojega nismo poznavali. U istom mestu je bio i brat od mojega starca Petar Schweissgut sa ženom. Ustupio nam je u svom stanu jednu veliku sobu. Kuća je bila stara ali smo zadovoljni, iako je ta soba bila sve za nas: kuhinja, spavaća i za smeštaj namirnica.

                        Nakon kratkog vremena smo se zaposlili. Potpuno smo se prilagodili novom načinu žita. Privikavanje dece je teklo nešto sporije. Tu smo proveli skoro tri godine. Zadnju godinu se Schweissgut Petar odselio. Imamo mnogo više mesta u kući.

                        Još godine 1957. odlazim sa celom familijom u Köln u kanadsko poslanstvo. Zatražili smo pasoše za Kanadu. Odbijeni. Razlog je taj, kako su nam rekli, mi dolazimo iz Jugoslavije a to je komunistička zemlja, prvo moramo ostati jednu godinu u Nemačkoj da vide naše ponašanje.

                        Ostali smo u Schifferstadtu. U februaru sam morao u bolnicu jer se razboleh. 20. marta mi je izvađen levi bubreg.

                        U isto vreme smo primili od kanadskog poslanstva vesti da se možemo sada iseliti za Canadu, što smo radi moje bolesti odbili. Uvidevši da se nećemo kod njih preseliti, dođe starac sa suprugom do nas u Schifferstadt. Nikako se nisu mogli naviknuti na kanadski način života.

                        Tako smo proveli u toj staroj zgradi sve do novembra 1960. godine. Za to vreme je moja supruga išla na posao u baštovanluk kao radnica. Svakodnevno  je dolazila kasno uveče kući. Deca su išla u školu. Uglavnom su sama kod kuće jer sam i ja na radu bio.

                        Starac nam je kupio plac u lepom kraju Schifferstadta kraj šume i groblja u blizini.

                        20. novembra 1960. godine smo se uselili u novu kuću.

                        Tu smo konačno našli novi dom i novu domovinu.

                                                                                                Andreas Sloboda  

Srem – Bukovac

***

Svedočenje– Ana Kovačić, rođ. Hirsch

 

Zabeležio: Stjepan A. Seder

Ja sam Nemica, Bukovčanka više generacija. Rođena sam 27. januara 1935. godine u Bukovcu. Otac mi se zvao Stjepan, a majka Josephina, rođena Perscht. U Bukovcu smo živeli zajedno sa Srbima, približno nas je bilo pola-pola. Živeli smo u miru i slozi, međusobno se družili, ženili i udavali. Prezimena kao što su: Hirsch, Roth, Funck, Kautner ili Kaltenberger su bila česta u Bukovcu. Moji su bili seljaci i radili smo zemlju, dok je mama i šila i štrikala po narudžbinama ili pak za prodaju. Takav život je tekao sve do II svetskog rata.

U II svetskom ratu se ovaj, relativno idiličan život dve nacionalne zajednice uveliko izmenio. Bukovac su napadali i ustaše i partizani. Ustaše iz, mislim, Rume, gde su imali veću vojnu jedinicu, a partizani iz Fruške gore, koja je odmah u zaleđu Bukovca. U takvoj situaciji je bilo opasno živeti u Bukovcu i svako ko je imao bilo kakvu rezervnu varijantu je to iskoristio. Mi nismo imali rezervnu varijantu, ali su roditelji uvek imali saznanje da je opasno ostati dalje u Bukovcu i 1943. godine smo ispred jednog napada Partizana pobegli. Tada je iz Bukovca pobeglo sve rimokatoličko stanovništvo, a to su uglavnom bili Nemci. Pravoslavci, koji su opet skoro isključivo bili Srbi, su ostali. Koliko se sećam svi pravoslavni stanovnici Bukovca su ostali u Bukovcu do samog kraja rata. Niko ih nije dirao.

Otišli smo u Petrovaradin gde smo tokom rata živeli na raznim adresama, kao podstanari i preživljavali. Tata je bio mobilisan i poginuo je tokom 1943. godine negde na Istočnom frontu, tako da je mama ostala sama sa mnom i bratom Stjepanom, rođenim 1940. godine. Sa nama je bila i baka Ana, Hrvatica. Mama se svesrdno brinula da preživimo ovo teško vreme, a ja sam  pomagala koliko sam, s obzirom na svoj uzrast, to mogla. U junu ili julu 1945. godine, ne sećam se više tačno, partizani su nas jedne noći, u 22 časa, probudili i isterali iz stana. Izašle smo u odeći koju smo imali na sebi. Uspeli smo samo da nabacamo neke stvari u jedno ćebe. Više se ni ne sećam šta smo u njega spakovali. Odveli su nas u Kosovsku ulicu u Novom Sadu. Tu je bilo sabirno mesto. Kada smo tamo stigli već je bilo prepuno ljudi. Ono što sam posebno zapamtila, to je da je bilo izuzetno mnogo dece. Muškarci su bili odvojeni od žena i dece i ne znam koliko ih je bilo. Ono što je, bar po mojoj proceni, bilo neobično, jeste mnogo stenica. Sećam se da su pojedini ljudi izvan logora dolazili kod logorskih vlasti i davali pismene garancije za pojedine logorisane, koji su nakon toga bili oslobađani. Ja ne znam koji i kakvi su to dokumeti bili, ali je očigledno da su imali veliku važnost, čim bi logorisanog odmah posle toga oslobađali.

Iz sabirnog mesta su nas jednog dana prevezli kamionima u Futog. Smešteni smo zajedno sa ostalim logorašicama u Zadružni dom, koji je bio ograđen žicom i pod naoružanom stražom. Tu je svako dobio ćebe za pokrivanje, a bilo je dozvoljeno posetama da donesu odeću i obuću, kao i posteljinu, jastuke, jorgane i ostalo. Svi su bili obavezni da rade. Posao se sastojao od poljoprivrednih radova. Posle povratka sa posla su, na kazanu, dobijali kuvanu večeru, koju su kuvale logorašice. To je obično bila ili neka čorba ili mamaljuga. U logoru je postojao kućni red sa kojim su bile sve upoznate. Mogle su da se druže do 21 čas svakog dana, nakon kog vremena ih je straža upozoravala i primoravala da uđu u spavaonice i legnu u krevete. Stražari su bili korektni i druželjubivi. Pojedini su se čak i oženili logorašicama. U leto 1946. smo premešteni u nemačke kuće u Futogu. Tako da je logor, ustvari, bilo celo selo. Bilo je ograđeno bodljikavom žicom. Spavali smo na slami ili ljuštikama koje smo prostirali po podu, pošto kreveta nije bilo. Preko slame ili ljuštika smo prostirale krpare, koje su donele bačke Švabice. U tom logoru je bilo bolje, prosto zato što smo imale utisak da smo u svojim domaćinstvima. Kao i u predhodnom logoru hranili smo se sa kazana. Hrana je bila pasulj, geršla, kupus i proja. Uglavnom nemasno i slabo ili nikako začinjeno. U kasnijem periodu su logorske vlasti uspostavile trpezariju. Organizovali su i kuhinju u kojoj su radile logorašice. Bolesni su mogli da se obrate lekaru za pomoć i da se leče. Sećam se da su dobijali i lekove i injekcije. Svi odrasli su bili obavezni, kao i u predhodnom logoru, da idu na posao. Posao se sastojao u poljoprivrednim radovima. I deca su radila, gulila su krompir ili donosila vodu. Ako bi ugrabili koji slobodan trenutak išli smo u Begeč, susedno selo, u prošnju. Posle izvesnog vremena svi nesposobni za posao su prebačeni u logor u Gakovu.

Deca su otpuštena iz logora nešto ranije, tako da smo brat i ja otpušteni 1947. godine, dok je mama bila raspoređena na rad, kao sluškinja, u Karlovce, kod jedne imućnije porodice. Ona za svoj rad nije dobijala nikakvu nadoknadu, imala je samo smeštaj i hranu, dok je logor, za njen rad, dobijao izvesnu nadoknadu. Po otpuštanju iz logora, a otpušteni smo u zimu 1947/48., mislim da je bio decembar, su tetka i teča došli po mene i brata u Futog i sankama nas dovezli do Petrovaradina. Brat je ostao kod tetke po ocu u Petrovaradinu, a ja sam tu zimu provela kod tetke po mami, takođe u Petrovaradinu. Kasnije sam boravila i kod drugih rođaka u ovom mestu, da bih na proleće otišla kod druge tetke u Nuštar, gde sam provela više godina. Kasnije sam se vratila u Novi sad i tu nastavila da živim.

 Banat – Knićanin (Rudolphsgnad)

            Rudolphsgnad je naseljen Nemcima još u devetnaestom veku. Smešten je pored Tise. Stanovnici se pretežno hrane ribom. Kao nekada njihovi preci. U Panoniji su ljudi upućeni na život pored vode. Nekada je tu bilo more, danas reke i ritovi. U Banat i Bačku su prvi doseljenici iz Nemačke doplovili na lađama, daščarama. Brodovi za jednokratnu upotrebu. Prilikom dolaska do cilja putovanja, a to je bio Apatin i Novi Sad, daske koje su sačinjavale ova prevozna sredstva su bile materijal za izgradnju kuća u kojima su u prvo vreme živeli. Dok se ne snađu.

            Podunavske Švabe vole reku. Dunav i njegovu decu. Vole Tisu i Begej. Mnogi su posle rata završili svoj život nasilno. Likvidirani od partizana, umirali od gladi i bolesti te zatrpavani na obali Tise. S proleća nadolazi i raskrinka laži i tajne, isto kao i Sava nije htela da saučestvuje u zločinima nad Nemcima. Plitko pokopane leševe na svojoj obali je dizala i prelivala duboko prema selu. Zločin prema civilima se ne sme sakriti. Mora ostati opomena pokolenjima da prestanu osvete i mržnje.

 Ehemalige Häftlinge von der Stelle, wo die Massengräber von Toten im Lager Rudolfsgnad 1945-48

 ***Citat  ***

…Te zime Knićanin je bio najgori logor smrti….

 

            Ana je prvih godinu dana logorovanja bila u njenom Bečkereku. Nikada nije imala previše. Uvek dovoljno. Šta joj mogu oduzeti? Sem slobode. Ono što je bole je rana, ne zna ništa o sudbini najmilijih. I to od večeri 29. novembra 1944. godine. Često joj se vraća ta slika. Bolan prizor. Hapse ih naoružani partizani i podsmevaju se njihovoj nemoći. Tri žene: AnO, njena majka KaOm i kćer Magdalena su na ulici. Odvojene od zagrejanog doma, od svojih uspomena. Odgurivane niz ulicu. U blato. Mrkle noći. Nisu bile same. Iz komšijskih kuća su takođe ugurivane u kolonu nesretne žene i pokoji muškarac. U Bečkereku su ostali svi koji su imali čistu savest. Osećali su Jugoslaviju za svoju domovinu. Oni su Jugosloveni sa nemačkim poreklom. Na vetrometini jednog svetskog procesa, komunizam. Tek što je pobeđen prethodni pogubni – nacizam, nastaje novi proces zasnovan na mržnji i osvetoljublju. Tri žene na ulici, pored svog toplog doma, šibaju istočni vetrovi. Bez prava da se brane, zaklone i zaštite. Bodene bajonetima. Na milosti i nemilosti oholih muškaraca koji su izvršavali naređenja svojih šefova.

            Kamion se trucka banatskom ravnicom. Na podu pedesetak žena. Zagrljene, manje se truckaju a i toplije je. Neizvesno je kuda ih vode i kakva im je sudbina? Došaptavaju se na nemačkom. Koliko im nedostaje razgovor. Sve ovo vreme samo su očima govorile. Mimikom se u logoru sporezumevali. Drago im ako se uopšte vide. Znači, živi su. Veliki izazov preživeti torturu, udaranja, pljuvanja, silovanja..

            - Ostati živ. Sagnuti se, otrpeti batine. Izdržati glad. Opstati. Kada je sve nestalo tu je nada. Možda je ovo samo ružan san. Žmurim. Otvaram oči. Gde su mi deca, gde majka? – Ana je verovala da je ovo prolazno. Idum je u snovima opominjao da istrpi do kraja, da nije sama i da se bori za život. On će joj svesrdno u tome pomoći.

            Odvoze je daleko od svog Bečkereka. Skoro celu noć se njih pedesetak klacka po blatnjavim banatskim putevima.

            - Ako žele da nas ubiju ne bi nas ovoliko vozili. – prošaptala je Margareta. Sve sapatnice su naćuljile uši. – Mi nemamo čega da se bojimo. Navikle smo na glad, na niske udarce, na mržnju. Mi lepo od ovih ljudi ne očekujemo. Ne tražimo milostinju. Svaka od nas mora da izdrži. Da li me čujete?

            Iako je buka motora kamiona bila velika ove reči su obodrile sve. Topla, obećavajuća reč. Bile su spremne na sve. Tinja nada.

            Kad je vozilo stalo, jedna po jedna su napipale blatnjavo tlo. Znale su da su u Banatu, da su još uvek kod kuće. Kiša je padala, one mokre do gole kože. Bajoneti uprti u njihova tela. Razdvojene u dve grupe i smeštene u dve kuće. Bili su to zapravo goli zidovi, bez nameštaja. Po podu slama. U centralnoj prostoriji šporet, ali hladan. Jasno imaće dugu noć. Vrata se za njima zatvaraju.

            Ovo je njihov novi dom. Odeća nakvašena, tela počinju da drhte.

            - Hajde da se skupimo na jedno mesto. Zagrejaće nas sopstvena tela. – zvučalo je kao komanda. Izvršna. Sve žene sklupčane. Od svojih tela skoro da su napravile loptu. Najtoplije onima u sredini. Nakon sat vremena menjale su se, one iz sredine, osušene prelazile su na krajeve. Potrajala je noć dok se nisu zagrejale. Prvi jutarnji zraci ih zatekli na slami još uvek zagrljene. Bio je ovo prvi izazov u novim domovima. U ćoškovima su duhovi. Ako je što u svemu ovome bilo dobro jeste ova kuća. Odžak, dvorište, nebo.

 

***Citat[24] ***

Od 10. oktobra 1945. Titov režim internirao je hiljade podunavskošvapskih civila, uglavnom starije, žene sa decom i decu čije su majke deportovane u Sovjetski Savez i skoncentrisao ih u sada praznim kućama. Logor je čuvalo oko 80 naoružanih milicionera.

            Pristigli, oskudno odeveni, natrpani su u prazne kuće, obično 20-30 u jednu sobu. Nisu imali ćebad i morali su da leže na podu koji je jedva bio pokriven slamom. Za sve vreme postojanja logora i sve do njegovog raspuštanja u martu 1948, slama nikad nije menjana.

            Ishrana se sastojala od supe od mlevenog kukuruza, palente, kukuruznog hleba i čaja, bez soli. Čak ni bebe, ni majke dojilje nisu dobijale ništa drugo, ni bilo kakve dodatne namirnice. Isprva, uobičajena logorska supa delila se kutlačom, ali već u zimu 1945/46. izdavana je oskudno, a logoraši su dobijali jedva oko dva kilograma grubo mlevenog kukuruza mesečno. Uskoro nije više bilo drvenih ograda, šupa ili voćaka. Logoraši su sami morali da kuvaju svoje mršave porcije koje su, da bi napunili prazne stomake, pokušavali da dopune jestivim travama ili detelinom. Proždirali bi sve čega bi se dočepali....

Kuvanje u logorskoj kuhinji nastavljeno je u proleće 1946, i smatrano je za olakšanje neviđeno tokom više meseci. Supa od graška i ječma bila je za one koji su preživeli strašnu zimu prava poslastica. Početkom 1947. snabdevanje hranom nešto se popravilo; za iscrpljene logoraše, međutim, skoro neznatno. Od maja su ublažena ograničenja u primanju paketa, bar za Srbe i nelogorske internirce. Takođe, oni koji su imali srpske rođake ili poznanike povremeno su mogli da se okoriste tim ublaženim ograničenjem. Neki logori snabdevani su iz CARE programa i akcije pomoći Međunarodnog crvenog krsta. Sad su stizali čak i paketi iz Amerike, koje su slali rođaci koji su saznali za bedu u Knićaninu, izveštava otac Nuspl.

Ova prva faza masovno poslatih paketa iz SAD stigla je u logor verovatno oko Božića po novom kalendaru 1946.

Od proleća 1946. Srbi i Mađari iz okoline mogli su da ”iznajme” logoraše za rad, po ceni od 50 dinara po glavi. Poslodavci su često besramno iskorišćavali Nemce. Pa ipak, logoraši su se željno nadmetali za prinudni rad, jer su tu dobijali bar nešto hrane, dok u logoru nije bilo gotovo ničega za jelo. Mnogima je ova mogućnost rada napolju spasla život.

Bolesni i umirući ležali su na podu koji je bio pokriven tankim slojem slame, tesno zbijeni i razdvojeni samo labavo stavljenim crepovima. Prljave posude sa prokislim ostacima hrane, lonci koji su služili kao pljuvaonice, neoprane ”guske”, prljave krpe itd, bili su rasuti među bolesnima i samrtnicima; mnogi su ležali u sopstvenom izmetu. Ovo je bilo poslednje poglavlje tragedije naših ljudi. Nikad nisam video naše ljude u takvoj bedi i tako potištene kao ovde, ali istovremeno tako herojske. Većina je umirala smireno i pobožno.

Tokom leta 1946. vlasti su počele da premeštaju grupe dece u državne dečje domove, da bi ih asimilovali kao ”dobre građane” u sopstvenu nacionalnu zajednicu.

Prve masovne grobnice iskopane su na seoskom groblju. Zbog poplava u proleće 1946. mrtvi se tu više nisu mogli sahranjivati, nego su morali da budu prebacivani na uzvišicu Telečka, oko dva kilometra južno od Knićanina.

 

 

Mecovima kao i ostalima je oduzeta imovina sa pravom žalbe od osam dana. Neuručena odluka o oduzimanju imovine:

 

“Sreska komisija za konfiskaciju po čl. 30

Broj 1114-1945

Petrovgrad, 27. septembra 1945

 

Na osnovu Odluke Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije od 21. novembra 1944. godine i čl. 30 Zakona o konfiskaciji od 9. juna 1945. godine posle svestranog postupka i prikupljanja podataka od strane ove komisije proveden je postupak radi utvrđivanja stanja stvari u pogledu imovine pa je na osnovu utvrđenih činjenica donela sledeću:

 

ODLUKU

Da se sva pokretna imovina i nepokretna, koja je uvedena u z.k. ul K.O…………………………………………………………………………………………………………………………………………………..

državljanin-i Jugoslavije, po narodnosti Nemac-i konfiskuje u korist države Demokratske Federativne Jugoslavije.

            Na osnovu čl. 30 tač. 4 Zakona o konfiskaciji od 9. juna 1945. god. Sreski narodni sud u Petrovgradu izvršiće prenos imovine na državu i upis prava vlasništva u korist države na konfiskovanu nepokretnu imovinu, koja je napred označena.

Obrazloženje:

            Na osnovu prikupljenih podataka utvrđeno je da imovina………………………………………………………………………………………………………kuća sa dvorištem u Kleku……………….

treba da bude konfiskovana, jer je – su imenovani po narodnosti Nemac – i.

           

Za pokretnu imovinu ne može se sačiniti inventarni popis stvari, pošto su sva pokretna imovina nalazi koncentrisana u sabirnim magacinima.

            Pokretna i nepokretna imovina nalazi se pod Upravom narodnih dobara u Petrovgradu.

Članovi komisije:

K.N. s.r.

Lj. N. s.r.

U. M. s.r.

Za vernost otpravka – otpravnik:

……………………..

Na znanje: Protiv ove Odluke nezadovoljnoj stranci pripada pravo žalbe u roku od osam dana. Žalba se podnosi preko ove komisije na komisiju za konfiskaciju pri Okružnom narodnom odboru u Petrovgradu.”

 



 

[2] Okružni logor za likvidaciju Stari mlin ……. GENOCID str. 77

[3] Uslovi za život u Starom mlinu   (komentar autora), ...literatura - GENOCID str. 78

[4] Zatvorenici u Starom mlinu kao radna snaga  (komentar autora), ...literatura - GENOCID str 79    

[5] Rane a lekova i zavoja nema-Stari mlin  (komentar autora), ...literatura - GENOCID str 82

[6] Sistematska likvidacija pripadnika nemačke manjine  (kom. aut.), ..literatura - GENOCID str 83

[7] U radu je spas  (komentar autora), ...literatura - GENOCID str 85

[8] Stari mlin, grob za hiljade Nemaca  (komentar autora), ...literatura - GENOCID str  86

[9] Logor u Bečkereku Uljara   literatura ...GENOCID

[10] Logoraši se odvode u Rusiju na prinudni rad   literatura ...GENOCID

 

[11] Nekad se u šećerani radilo za novac  (komentar autora), ...literatura - GENOCID str 85

[12] Srem: partizanska odmazda  (komentar autora), ...literatura - GENOCID str 95

[13] Inđija: mađarska škola kao privremeni logor  (komentar autora), ...literatura - GENOCID str 95

[14] Ruma, krvoproliće u Hrvatskom domu, Raušova ciglana  (autora), ...literatura - GENOCID str97

[15] Franctaleri, stanovnici Zemuna pre drugog svetskog rata 

[16] Zemun, logor Kalvarija

[17] Logor Sremska Mitrovica  (komentar autora), ...literatura - GENOCID str 148

[18] Centralni logor Svilara  (komentar autora), ...literatura - GENOCID str 149

[19] Uslovi za život u Svilari  (komentar autora), ...literatura - GENOCID str 149

[20] Masovno umiranje u Svilari  (komentar autora), ...literatura - GENOCID str 150

[21] Umrli imaju svoja imena  (komentar autora), ...literatura - GENOCID str 152

[23]  (komentar autora), ...literatura - GENOCID str

[24] Literatura....GENOCID

Comments