Приче из Нове и Старе Паланке (Бачка Паланка)

Франц Ајзенхут (Franz Eisenhut, 26. јануар 1857 - 2. јун 1903) био је немачки сликар, родом из Нове Паланке. Поред матерњег, немачког језика, течно је говорио мађарски и српски. Жељи његовог оца, Георга Ајзенхута, да од Франца направи трговца, успротивио се пештански сликар Карољ Телепи, откривши његов сликарски таленат. Францово школовање у почетку су помагали чувени паланачки адвокат Карло Мезеи и апотекар Харлековић.

Завршио је Школу примењених уметности у Будимпешти, а затим и Краљевску академију лепих уметности у Минхену. По завршетку студија, 1883. године, први пут одлази на путовање по Оријенту и посећује Кавказ. Следеће године организује своју дебитантску изложбу у Будимпешти, инспирисану мотивима са путовања. Путовања на Блиски исток представљаће главну инспирацију у уметничком стваралаштву током читаве његове каријере.

 

Путовања по Оријенту

 

Ајзенхут је за време свог живота био познат пре свега као оријентални сликар, што је подразумевало дуге и честе студијске боравке у далеким земљама. На свом првом и другом путу се обрео на Кавказу, куда је кренуо у јесен 1883. и 1884. године, пловећи Дунавом до Црног мора, путујући возом од Батума до Тифлиса, те до обале Каспијског језера, у Баку. Неке од тада насталих скица, као и једну уљану слику са првог афричког пута, који је уследио крајем 1886. и почетком 1887. године по Тунису и Алжиру, чува музеј у Сегедину. Уљана слика „Напуљ са Везувом“ из фонда београдског Народног музеја нам указује да је Ајзенхут обилазио и Италију, те да је ка Африци кретао, као и многи други, из напуљске луке. Свој први велики успех је постигао 1883. године сликом „Лечење помоћу Курана“, која је откупљена и постављена у краљевској палати у Будиму. Убрзо је у великој мери радио за галеристе у Енглеској, слично свом савременику родом из Вршца, Паји Јовановићу (1859-1957), који је упркос томе што је такође боравио у Африци и Кавказу, постигао славу темама из Црне Горе, Босне и Херцеговине и Албаније. Њихов савременик, ликовни критичар Карољ Лика је забележио да су понајвише немачке дрворезачке радионице за израду клишеа репрудоковале Ајзенхутова дела у илустрованим листовима по целој Европи - а нарочито у Енглеској, из разлога што се ,,на његовим сликама видео аутентичан Исток”. Лика такође даје опис Ајзнхутовог атељеа у Минхену, који је био украшен етнографским предметима донетим из егзотичних предела.

Свој први велики успех постиже сликом "Смрт Ђул-бабе" 1886, за коју добија Велику златну државну медаљу. Своје радове излаже у Будимпешти, Минхену, Паризу и Мадриду, а продаје их по Енглеској. До своје тридесет треће године постао је светски познат уметник, поштован у уметничким круговима широм света.

 

Једно од Ајзенхутових најмонументалнијих дела је „Битка код Сенте“, димензија 7x4 м, коју је наручила управа Бачко-бодрошке жупаније са седиштем у Сомбору. Та слика се и данас налази у згради Скупштине општине Сомбор.

1897. године Ајзенхут се оженио осамнаестогодишњом Адријаном Рајхл , ћерком Фридриха Рајхла, власника паланачке цементаре. Млади брачни пар убрзо добија дете, а 1898. Ајзенхут се одазива на позив емира од Бухаре и путује за Кавказ. Резултат овог путовања била је слика Народно весеље на Кавказуна којој се, по предању, у левом делу слике могу видети Ајезенхутова жена и дете на коњу. Францово и Андријанино дете преминуло је током њиховог боравка у Самарканду.

 

У својој књизи „Приче из прошлог века“ ("Erzählungen aus dem vorigen Jahrhundert"), хроничар Николаус Хеп истиче тенденцију уметника тог доба да се изражавају кроз теме Оријента. Владала је тежња да се овај китњасти, непознати свет прикаже, по угледу на Рембрантов стил. Ајзенхутове слике постижу свој јединствени шарм кроз снагу и расположење које уливају боје. Такође истиче да је Ајзенхут волео да користи јаке контрасте светлих и тамних боја. Постепено је мењао стил и нагињао ка блажим контрастима да би слици дао мекоћу. Кроз своја дела је покушавао да изрази индивидуалност личности коју је сликао, због чега су његове слике богате етнографским и културно-историјским особинама.

 

Смрт и заоставштина

 

Ајзенхутов рад је привукао пажњу принца-регента немачке државе Баварске, Луитполда, с којим се касније и спријатељио. Његову чувену слику „Смрт Ђул-бабе“ купио је лично аустријски цар Франц Јозеф. Оронулог здравља, Франц умире 2. јуна 1903. Сахрањен је уз велике почасти на минхенском Источном гробљу. Његова уметничка заоставштина пренета је у Бачку Паланку, Будимпешту и Минхен после његове смрти. Паланчани су му одали почаст тако што су једну од својих улица назвали по њему (данас је то улица Браће Рибникар), а Савез минхенских уметника је подигао споменик у његову част.

Његова уметничка заоставштина је донета из Минхена у Будимпешту и Паланку, а нека дела тог корпуса су постала део јавних збирки, као што су Мађарска национална галерија у Будимпешти, Градски музеј у Суботици и Галерија Матице српске у Новом Саду, која поседује највећи број радова: 10 уљаних слика, 29 цртежа, те 4 слике његове ћерке Јудите.

Један (мање) познати сликар из Паланке

 

Поред веома познатог, а ипак у свом завичају заборављеног Франца Ајзенхута, у Паланци је одрастао још један сликар, мање познат од њега, али ништа мање квалитетан ни значајан. Његово име било је Јожеф Пехан.

 

                                                    Пехан Јожеф (други здесна)

Јожеф Пехан  ( рођен је у Чебу 21. фебруара 1875. године. Његова породица се из Чеба сели у Немачку Паланку. Отац му је био шумар родом из Моравске, а мајка васпитачица из Обровца[1]. Врло рано остаје без оца[2]. 1888. године, у току своје посете Немачкој Паланци, Франц Ајзенхут упознаје тринаестогодишњег Пехана посредством капетана у пензији Нандора Вебера. Ајзенхут узима дечака под своју заштиту, а Вебер обилази све три Паланке и купи форинту по форинту за школовање младића. Након Веберове селидбе из града, његов посао је наставио бивши управник паланачке поште Ференц Клајн. Са прикупљеним парама Јожеф Пехан стиже у Минхен 1890. године[3]. Након годину и по дана, на Ајзенхутову препоруку, добија годишњу стипендију од 400 форинити од стране мађарске владе. Прво учи код Фридриха Фера, а потом уписује Академију у Минхену у класи професора Николауса Гизиса. Пошто је био малолетан, његовим новцем располагао је Франц Ајзенхут[4]. Међутим, Ајзенхут ускоро одлази на путовање у Каиро и моли колегу Теа Рикофа да га замени. Рикоф свој задатак није успоњавао, те је млади Пехан често гладовао и није могао да се скраси у великом граду. Због тога 1892. године напушта Минхен и одлази за Беч. Франц Ајзенхут му то никада није опростио[5].

 

Пехан је остао без стипендије и сукобио се са многим Немцима из Минхена[6]. Из Беча се враћа у Паланку, а потом и у Врбас. По наговору пријатеља долази у Нови Сад и код њега изучава фотографски занат, а ускоро се ту и жени. Покушава да се пробије на једној изложби у Будимпешти 1899, али критике на рачун његове слике су биле поражвајуће.[7] Први успех постиже тек 1903. године на једном уметничком павиљону, када је похваљен и од стране цара Франца Јозефа[8]. Коначно зарађује довољну суму новца за школовање и ступа у Минхенску школу Шимона Холошија, једног од најпознатијих мађарских реалиста и натуралиста деветнаестог века[9]. Ту се повезује с младом генерацијом мађарских сликара и ускоро постаје члан ликовне колоније у Нађбањи. Ликовна колонија у Нађбањи основана је 1896. и представљала је један од најзначајнијих утицаја на развој мађарског сликарства XX века[10]. Такође се укључује у новонастали покрет „неоша“, који се одвојио од натуралистичког сликарства и почео да ствара сопствени стил сличан неоимпресионизму[11].

1910. године био је један од оснивача Будимпештанске куће уметности (Művészház Galéria), у којој се и данас налази његова слика „Лука“, за коју се све до осамдесетих погрешно сматрало да је дело Орбана Деже[12].  Његова самостална изложба одржана у Кући уметности 1913, приказана је и у Новом Саду, Врбасу, Кули, Бачкој Паланци, Бачкој Тополи и Сомбору и сматра се првом модерном изложбом слика у Војводини[13]. Након серије изложби, 1913. године креже на путовања по Босни и Јадрану, када ствара Сарајевски циклус, рађен у духу оријентализма. Нажалост, његову каријеру нагло прекида Први светски рат. Осим податка да се сели у Нови Врбас, где се спријатељио с писцем Корнелом Сентелекијем, о последњим годинама његовог живота се не зна много. Умире у Новом Врбасу 6. марта 1922. године[14].

 

Јанош Детре у предговору књиге „Боје и патње“ назива Ајзенхута и Пехана „двојицом великих сликара Немаца из Бачке“. Обојица су потекли из истог завичаја, с тим што је Пехан тежио новим стиловима, а Ајзенхут је био окренут реализму. Несумњиво је да су значај и таленат и једног и другог изузетни и да ће остати упамћени као велика имена средњоевропског сликарства на прелазу из XIX у XX век.



[2] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 44.

[3] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 45.

[4] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 45.

[5] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 46.

[8] Borovszky Samu: Magyarország vármegyéi és városai, Bács-Bodrog vármegye I.-II. kötet, Apolló Irodalmi és Nyomdai Részvénytársaság, 1909.

[13] Bela Duranci - Győző Bordás: A két Pechán. Novi Sad, 1982.

[14] http://www.hetnap.rs/uj/index.php?zg=3330&no=143


Заборављени Товаришанин: Франц Корингер

 

Мало ко од данашњих Товаришана се сећа да су пре Другог светског рата њихове комшије биле Подунавске Швабе, а још мање њих зна да је један од њих постао угледан композитор у Аустрији, по којем се данас зове чак и музичка школа у Лајбницу. С обзиром да је господин Корингер до сада непознаница у овим крајевима, сви подаци које сам пронашао о њему су доступни искључиво на интернету.

 

Франц Корингер рођен је 19. јуна 1921. године у сељачкој породици у Товаришеву, које је тада било мултиетничка заједница Срба и Немаца. Још као младић показао је велико интересовање за музику своје заједнице, како Немаца тако и других народа, што ће се одразити на његов каснији стваралачки живот.[1] 1941, мађарска војска окупира Товаришево, а од априла до јуна следеће године борави у Грацу и добија стипендију за похађање Конзерваторијума у Грацу (Steiermärkisches Landeskonservatorium). Учио је компоновање, а свирао је виолину и клавир. Крај рата је сачекао у Грацу као студент, а његова породица је крајем 1944. године протерана из свог родног Товаришева, у које се Франц никада није вратио.

 

Дипломирао је 1950. године, а већ следеће године постаје професор у месту Арнфелс, код Лајбница. У овом периоду, тачније 1952. године, пише своје прво велик одело, симфонијску поему „Пасија Подунавских Шваба“, инспирисану протеривањем њега и његових сународника широм Источне Европе. Дело је премијерно извела је филхармонија града Граца предвођена диригентом Карлом Рандолфом. Ово дело било је писано у стилу позног романтизма, под великим утицајем Рихарда Штрауса, а сам Корингер је показао изузетну технику компоновања. Састоји се из три става: први описује Подунавске Швабе у својој домовини и обављање жетве. Други став описује рат, страдање и коначно протеривање народа, а трећи став њихов нови почетак на Западу.[2]

 

Већ 1955, са само 34 године, постаје директор новосноване Музичке школе у Лајбницу. То место је задржао све до 1981. Шездесетих година, Корингер је написао збирку „Шест панонских игара“, компонованих и премијерно изведених у периоду од 1965-1968. У збирци се, између осталог, налазе српско коло и мађарски чардаш, као и друге познате игре народа Војводине. Дело је наишло на похвале широм Аустрије и извођен је од стране тада новооснованог Бечког радијског симфонијског оркестра.[3] Осим тога, пише и духовну и камерну музику. Све у свему, из Корингеровог пера је изашло преко три стотине композиција. Написао је 16 оркестарских и 22 дела камерне музике. [4]

 

У међувремену је од 1965-1976. предавао музичку теорију на Конзерваторијуму у Грацу, а од 1975. до 1991. предаје музичку теорију на Уметничкој академији у Грацу. 1991. године одлази у пензију и те године Музичка школа у Лајбницу добија његово име. Исте године добија и Златну медаљу Штајерске за свој рад. [5] 1996. године Хуго Мали објављује књигу „Живот и дело Франца Корингера“.[6] Волфганг Супан, професор са Института за етномузикологију у Грацу, описао га је као „једног од најуспешнијих композитора Штајерске у другој половини XX века“.[7]

Франц Корингер умире 19. децембра 2000. године, у 79. години живота, у Вилдону крај Лајбница.[8] Исте године награђен је Златном медаљом Граца за свој допринос хорској музици.[9] Родно место није видео након Другог светског рата, и данас је тамо потпуно заборављен. Можда би било лепо да се једног дана поред споменика Милети Протићу нађе место за још једног знаменитог житеља тог места. Једино његово дело које сам успео да пронађем је „



[9] http://www.ms-steiermark.at/zahlen/namenspatrone.asp

Неоготска лепотица: Црква св. Елизабете

 Црква свете Елизабете пре Првог светског рата

                                                                     Црква Св Елизабете 1913

Један од најважнијних безразложно уништених културно-историјских споменика Бачке Паланке (којих има поприлично много) јесте и римокатоличка црква св. Елизабете у Новој Паланци. Црква је подизана у периоду између 1907. и 1910. године и поживела је нешто више од педесет година, а налазила се на месту данашњег Дома здравља у Новој Паланци у улици Саве Ковачевића, тада Букинској (Bukiner Gasse).

 

Нова Паланка је званично основана 1770. године, на 2-3 километара од Старе Паланке, од стране немачких колониста који су на захтев Павла Крушпера добили од царских власти део атара[1]. Пре те године, немачки колонисти су живели заједно са Србима у Старој Паланци. Скоро искључиво насељена немачким живљем, Нова Паланка се развијала веома убрзано и већ 1786. године добија статус одвојене општине. Две године раније, завршена је изградња римокатоличке цркве Безгрешног зачећа Блажене Дјевице Марије. Око те цркве и даље на исток се касније развило треће насеље – Немачка Паланка, између Нове и Старе Паланке.

 

Римокатоличко становништво Нове Паланке је читав XIX век било део жупе Безгрешног зачећа Блажене Дјевице Марије, али су почетком XX века због великог просперитета места одлучили да подигну још једну римокатоличку цркву. Вредело би поменути да је још од 1848. године Нова Паланка као засебна општина имала сопствено римокатоличко гробље, које се налазило западно од пута где данас пролази Кумановска улица. Остаци људи сахрањених на том гробљу су 1963. године пренети у заједничку костурницу на римокатоличком гробљу у Немачкој Паланци, а само гробље је претворено у обрадиво земљиште. Иницијативу за изградњу цркве је покренуо свештеник Георг Шредер, који је био жупан у Немачкој Паланци од 1894.[2] Шредер је остао упамћен као изузетно живописна, али контроверзна личност, оспораван и од стране присталица и од стране противника. Почео је као приватни учитељ једне племићке породице, а затим је постао професор у Учитељској школи у Калочи, да би касније постао школски начелник у Паланци. Био је изузетно ауторитарна личност у времену када су у нашој малој средини почеле да се појављују либералне идеје. Био је посвећен борби против марксистичког социјализма и стога основао Католичко удружење занатлија (Katholischen Gesellenverein im Sinne Kolpings). У школама је активно радио на сузбијању анти-хришћанских и атеистичких идеја. Тежио је строгој дисциплини у школама тако што је професоре константно подстицао и оцењивао њихов рад, те су захваљујући томе паланчки ученици постизали врхунске резултате за време његовог рада[3].

 Грб Нове Паланке из 1775.

                                                                           Грб Нове Паланке

Поред председника Шредера, комитет задужен за изградњу цркве чинили су: секрета Франц Хеп, бележник Роберт Булер, општински судија Вилхелм Вагнер, Михаел Вецл, Михаел Бернхарт, Филип Меркес, Јохан Шен, Георг Гутлебер и Штефан Шендлинген[4].

 

Радови на овој цркви су почели 1907. године по плану званичног архитекте Калочке надбискупије Јулијуса Петровића из Калоче, а изводила их је фирма чувеног суботичког архитекте Франца Рајхла (1869-1960), познатог по изградњи зграде Градске библиотеке у Суботици и породичне палате у сецесионистичком стилу која је данас Модерна галерија[5]. Радови су трајали до 1910. године. Црква је освећена 22. априла 1910 од стране калочког свештеника Георга Стеца. Истог дана је одржано прво крштење у цркви, а сутрадан и прво венчање[6]. 19. новембра 1910. године црква је посвећена светој Елизабети, мађарској принцези из XIII века. 1919. године, након смрти Георга Шредера, нови жупан постаје Петер Вајнен из Немачке Паланке. Скоро десет година је црква била само огранак жупе из Немачке Паланке, а у фебруару 1920. године постаје одвојена жупа. Зграда жупе изграђена је 1925. и дан-данас се налази између Дома здравља и „Меркура“ и у приватном је власништву. 11. фебруара 1920, Јулиус Вилдман је постао први жупан Нове Паланке[7]. Од тада па до 1944. новопаланачка црква је водила засебне црквене књиге. Испред цркве је 1933. године подигнут крст који су донирали Антон и Ева Фајфер. Он од 1983. служи и као спомен-обележје порушеној цркви. Занимљиво је да је Антон Фајфер био оргуљар и да је аутор оргуља у Земуну, Футогу, Раткову и Темерину[8].  Преживео је рат и логор, а 1954. се из Нове Паланке сели у Немачку, где умире 1989. године.

 

Црква је била изграђена у неоготском стилу, имала је три олтара, проповедаоницу и крстионицу које је израдила будимпештанска фитма „Редај и Бенедек“. Оргуље је у стилу сецесије израдио Ото Ригер млађи (1880-1920) из чувене чешке компаније Gebrüder Rieger“. Звона су изливена у будимпештанској фирми „Alexander Bodichin“. Унутрашњост цркве је осликао Петер Кајл. Црква је имала и олтар св. Ане који је донирала супруга Вилхелма Вагнера и статуу св. Антуна коју је донирала удовица Јохана Спилденера. 36 клупа је израдио паланачки столар Адам Пецлер.

 Рушење цркве 1965.                                               Једини споменик који данас подсећа на цркву.    

1965 поклоници луциферијанског Пентаграма руше цркву                                      Ј едини споменик који данас подсећа на цркву.

Црква је претрпела велика разарања 1944. године, за време ослобођења Бачке Паланке. Последњи новопаланачки жупан, Штефан Месарок-Милер силом је одведен из Паланке и највероватније је убијен на путу ка неком од концентрационих логора за Немце[9]. Црква након рата наставља да пропада убрзано, а цигле из цркве су вађене и продаване, а затим коришћене за изградњу кућа колониста који су се доселили у Нову Паланку након Немаца[10].  С обзиром да воље за обновом није било, а тада нису постојали адекватни закони о заштити споменика културе, црква је уз дозволу црквених власти из Бача порушена 1965. године, а изграђена је данашња зграда у којој су смештени дом здравља и пошта. Остао је само крст са натписом  "Na ovom mjestu stajala je katolička crkva sv. Elizabete 1910-1965. Ovaj križ obnoviše prigodom 1950. godišnjice smrti i uskrsnuća Krista Gospodina 1983. katolički vjernici grada Bačke Palanke."



[1] Сава Петрић, Три Паланке у Бачкој, грађа за историју Бачке Паланке, 1976, стр. 5.

[2] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

[3] Palanka an Der Donau - Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986, стр. 140.

[4] Palanka an Der Donau - Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986, стр. 140.

[6] Palanka an Der Donau - Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986, стр. 141.

[7] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

[10] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.


Атентат на Франца Георга Ајзенхута

 

У јесен 1942. се десио један од ретких догађаја због којих су тадашњи Паланчани осетили све ужасе рата (барем до доласка партизана 1944. и протеривања скоро две трећине становништва Паланке). Преко ноћи је у Илоку у свом винограду од стране партизана убијен Франц Георг Ајзенхут, син чувеног сликара и оснивач фабрике „Меркур“.

Франц Георг Ајзенхут и Мартин Блажек (у средини, у белом) са радницима "Меркура" 1933.

                                                 Франц Георг Ајзенхут и Мартин Блажек (у средини, у белом) са радницима "Меркура" 1933.


Франц Георг Ајзенхут је рођен 17. марта 1903. године. Отац му је био чувени сликар, четрдесетшестогодишњи Франц Ајзенхут (1857-1903), а мајка двадесетчетворогодишња Адријана Аурелија Рајхл (1879-1965), братаница архитекте Франца Рајхла, већ поменутог извођача радова на новопаланачкој цркви[1]. Мање од три месеца касније, његов отац умире у Минхену након две неуспеле операције желуца. Тамо је и сахрањен два дана после смрти, 4. јуна. Паланка је на испраћају Ајзенхуту послала огроман венац од палминих и ловорових грана, а говор је у име града одржао сликар Виктор Шрам[2].

Георг је одрастао у Новој Паланци са мајком и две године старијом сестром Јудитом (1901-1949), у породичној кући Ајзенхутових.  1926. године, Франц Георг и Мартин Блажек оснивају фабрику кожне галантерије „Меркур“. Фабрика је брзо постала позната, а поред кожне галантерије, производила је и спортску опрему[3]. Још у то време фирма је запошљавала око 500 радника[4]. 1933. године Франц Георг се жени са Едит Бодо. Поред фабрике и породичне куће уз њу, породица је имала и поседе на другој обали Дунава, у Илоку.

1941. године окупирана Бачка постаје део Краљевине Мађарске. Партизанска активност у Бачкој и Срему је брзо почела да се осети[5]. Прва жртва је био управо Франц Георг, 3. октобра 1942[6], а по сведочењу старих Паланчана који се још сећају, убио га је Прока Поповић из Нештина. Једини познат извор о овом атентату је текст „Прва паланачка жртва партизана“ који је написала Маргит Кендл у књизи Erinnerungen an Palanka 1958. године:

„Чак и тад, убрзо након 1941, присутност партизана у Хрватској је била велика. Разни насилни потези су узбунили људе, а њихови узроци нису увек били политички.Појединачни напади су често били посматрани као знак личне освете.

Грозно убиство које се догодило на лето 1942. године у Илоку када је познати индустријалац Георг Франц Ајзенхут из Нове Паланке убијен у Илоку заокупљало је умове мештана месецима.

Ајзенхут је хтео да оде са својом женом и двоје деце на одмор од неколико дана. Пријатељи су га упозорили да се не упушта у тако нешто због сталне опасности од партизана. Завереници су били добро организовани и сазнали су где је Ајзенхут. Дошли су ноћу и из дворишта позвали Ајзенхута да би им дао храну и вино. Отишао је с њима у складиште и рекао им да узму шта желе. Међутим, то је био само изговор да га намаме самог у складиште. „Нећемо ништа, само Ваш живот“, рекли су партизани. Шта се даље одиграло зна само Ајзенхут, који нажалост не може више ништа да каже. Сигурно се није предао партизанима без борбе, успео је да побегне из складишта, али у дворишту су му нанели смртоносни ударац.

У међувремену, госпођа Ајзенхут и деца су били у кући, али њима се ништа није догодило. Ајзенхутов радник и човек од поверења, Франц Швиндл, који је такође био ту, сакрио се у виноград, јер су убице тражиле и њега, али када су схватили да је потрага узалудна, отишли су. Швиндел је изашао из винограда након неколико сати када се све стишало и са ужасом посматрао шта се догодило његовом господару. Онда је покушао да спречи Ајзенхутову жену да види свог мужа у таквом стању. Мртвац је превезен у Паланку колима са сеном. Многим Паланчанима је овај тужан призор остао у сећању. Ајзенхутова жена је ишла са децом иза кола, пуна очаја. Сахрањен је уз присуство људи са свих страна и ковчег су положили његови пријатељи из младости.“

 

Занимљиво је да Маргита пише да се убиство догодило на лето, иако сви извори наводе његов датум смрти као 3. октобар. Ајзенхут је сахрањен на новопаланачком гробљу са својом сестром Маријом Тамаром (1900-1905) и родитељима своје мајке Фридрихом Вилхелмом и Лидијом Рајхл[7], тако да су његови остаци највероватније пренешени на старо римокатоличко гробље 1963. године. Његова мајка Адријана је тако поред мужа сахранила и троје своје деце, а касније и четврто, Јудиту. Она је 1944. заувек напустила Бачку Паланку и са собом однела преостале Ајзенхутове радове.

Сахрана Франца Георга Ајзенхута.
Сахрана Франца Георга Ајзенхута.


[1] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 103.

[2] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 117.

[3] Palanka an Der Donau - Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986.

[4] Сунчаник, Часопис за културу, књижевност и уметност, Бачка Паланка, 2010, стр. 22.

[5] Erinnerungen an Palanka, Herausgegeben von von Adalbert Karl Gauss, 1958, стр. 191.

[6] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 103.

[7] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 103.

Поводом Дана ослобођења Бачке Паланке: две октобарске приче

 

            20. октобар 1944. године је био кључни догађај у стварању Бачке Паланке онакве каква је она данас. Да није било тога дана и догађаја који су уследили, Бачка Паланка би данас била други град – у економском, културном, друштвеном, политичком, етничком и верском погледу. То је дан када је социјалистичка револуција дошла у три Паланке и заувек изменила животе свих који су јој се нашли на путу, на боље или на горе. Осим што се дан већ више од шездесет година прославља као Дан општине и што се тад додељују Октобарске награде, мало се зна о самим догађајима 20. октобра.

            Пре свега, важно је напоменути да је Бачкопаланачки партизански одред у град ушао, не 20, него 19. октобра, али је 20. узет за Дан ослобођења највероватније јер је тај дан одржан митинг партизана у порти Православне цркве.

            Дан ослобођења Бачке Паланке обележен је са две приче. Прва прича је била препричавана у времену СФРЈ, уз њу се славила слобода и револуција. Друга прича је прича наших, великом већином бивших, суграђана Немаца. Догађаји који су уследили резултирали су тиме да су Немци заувек протерани из Бачке Паланке, града у којем су у миру живели заједно са својим комшијама Србима (али и другим народима) скоро двеста година.

            С обзиром да из разних разлога, првенствено идеолошких, у овој земљи и дан-данас није формирана јасна слика не само о догађајима, странама и злочинима у Другом светском рату, него ни о много скоријим ратовима, а мој посао је више фокусиран на културно наслеђе него на ископавање гробова, овде ћу да изнесем те две приче у њиховом изворном облику, онако како се појављују у југословенској, односно немачкој литератури. Ако икад буде било воље да се све чињенице утврде, надам се да ће подаци које сам сакупио бити користан прилог истраживању.

 

Kомунистичка верзија догађаја

 

Највећи део југословенске-партизанске верзије догађаја долази из текста који је написао Радуле Радовић, „НОП у Бачкој Паланци 1943-1944, по казивању Лепосаве Андрић – Бабе“ објављеног у књизи „Зборник радова о настанку, прошлости и историјском развоју града Бачка Паланка бр. 2.“

 

„Октобра 1944. године кроз Паланку се повлачила не­мачка и мађарска војскa, а са њима су бежали сви који су сарађивали и помагали фашисте: истакнуте вође фолксдојчера и културбунда, немачки народ који их је помагао, као и представници немачке и мађарске власти. Баба се тих дана налазила у Паланци, а о ослобођењу Бачке Паланке казује следеће:

19. октобра 1944. године налазила сам се у Бачкој Паланци, у кући мајке Бранка Нешића-Брање. Бо­жана Аћимов донела ми је тога дана писмо од Јоце Медаковића који је радио у Општини. У писму је стајало: „Баба, долазите, тиква је пукла.“ Јоци сам преко Божане поручила да јави члановима НОО да дођу пред општинску зграду, а мени да пошаљу општински фијакер да бих отишла у паланачки атар, у Паланачки партизански одред, да се дого­воримо о њиховом уласку у град. Ово сам учинила ради добијања у времену, јер је у оваквој ситуаци­ји требало брзо дејствовати, и с обзиром да сам поруку добила у касним преподневним сатима. Добила сам фијакер и отишла у Одред. Пo повратку, на улазу у Стару Паланку, у Зечјем шору, изи­шла сам из фијакера и према згради Оппітине упутила се пешке. На глави сам имала титовку, а од оружја енглеску митрољету. Луди су гледали и, вероватно, мислили да партизани већ улазе у град. Сећам cs да је један младић, кад ме је видео искочио кроз прозор, притрчао ми, загрлио ме и почео да ме љуби. Кад сам стигла пред зграду Општине, одборници НОО су већ били стигли. Заједио смо разоружали месну полицију, па су одборници тако добили оружје. Све се ово дешавало око 13,00 часова.

 

Бачкопаланачки партизански одред требало је да уђе у Паланку око 16,00 часова. Народ је био обавештен и масовно се окупио на улазу у град, nрема Чибу, јер са те стране је требало да се појаве пар тизани. За сваки случај послали смо извиднииу према Чибу, у којој су били, уrлавном, омладинци. Један од тих омладинаца се вратио убрзо и обавестио нас да је на каналу „Бегеј“ дошло до сукоба nартизана са трупом Немаца која иде према Паланци. Мост на „Бегеју“ је био срушен у међувреремену, тако да Немци нису моrли да npeђy nреко канала. Одред је то урадио да би пресекао њихово повлачење кроз насеље, a минирање моста је извео Лаза Грујић. На вест да су се појавили Немци и да иду према Паланци, народ се разбежао. Некако у исто време из правца Обровца у Паланку улази 5 мађарских војника, о чему смо такође били обавештени. Ови мађарски војници долазе до Општине у Старој Паланци, не знајуhи шта се ту десило. Њих дочекају већ наоружани одборници НО одбора и разоружају их. Када се народ разбежао, ја сам се повлачила према Гајцобри, преко башта. Борци Паланачког одреда ушли су у град када је пао сумрак. Сви смо заједно лреноћили у Петриhевој ливници, а заробљени мађарски војници били су ликвидирани те ноhи.

Сутрадан, 20. октобра, одржали смо митинг у порти православне цркве, на коме су rоворили ДанилоГрујић-Зоран,командант Одреда и ја (Лепосава Андриh). Народ нас је китио цвеhем и белим платном, као да смо у сватовима.

Пет-шест дана по уласку у град Паланачког партизанскоr одреда, из правца Гајдобре, дошла је гpyпа од пeт војника Црвене армије. Била је то њихова извидница. Ускоро за њима дошле су у град трупе 111. украјинског фронта Црвене армије.

 

По ослобођењу Бачке Паланке још једно време су се у Илоку налазили Немци и усташе, па је руска артиљерија тукла Илок, а немачка Паланку. Било је доста рањених па је убрзо у Паланци, под руководством др Боривоја Увалића, организована болница, у којој су радили и др Ђорђе Драгосављевић и др Андрија Дембиц. Болница се налазила у зrра дама у данашњој Улици 6paћe Рибникара, као и у згради где се сада налази Основна школа "Веселин Маслеша".

Главни штаб Војводине, пратеhи ситацију, данео је одлуку да се на ослобођеним територијама формирају команде места. Оне су покривале територију срезова, тако да су се поклапале надлежности команди места и надлежности цивилних среских власти, као и надлежности формираних среских органа друштвено-политичких организација.

За команданта Команде места у Бачкој Паланци постављен је Ђура Ђенђур-Цвика. Он је дошао у Паланку веh 26. октобра 1944. године и одмах се повезао са Среским комитетом Партије, чији је секретар била Лепасава Андрић-Баба. Beh 28. октобра Команда места издаје проглас о успостављању народне власти, мада је то била војна власт, али самим тим прелазног, привременог, карактера. Прогласом се од становништва захтева да се лојално односи према народној власти и да савесно и одговорно извршава нарецбе и прописе које буде доносила народна власт.

У кратком времену Команда места је попунила свој састав људством из Бачке Паланке. Постављени су заменик команданта и политички комесар као и одређен број референата и помоhно особље. Beћ другог дана по доласку у Паланку командант места је одржао састанак Месног НОО, чији је председник био Миша Радованов. На овом састанку утврђени су следећи задаци: да се што брже оспособе и успоставе железнички и поштански caoбpаћај, да се организује рад у фабрикама и радионицама, да се отворе трговине, да се обере необрани кукуруз, да се изврши јесења сетва, да се обезбеди имовина коју су оставиле немачке породице а која је проглашена за народну имовину, као и низ других задатака важних за нормализацију живота у граду и селима. Команда места је енергично интервенисала на позиве бесправног nрисвајања народне имовине, а примењиване су и врло строге казне. Овај први састанак Месног НОО трајао је неколико сати, а са њега је сваки члан Одбора отишао са конкретним задатком.

Да би се обавила берба кукуруза у срезу су формиране омладинске радне бригаде које су успешно обавиле свој посао.

Убрзо по ослобођењу Бачке у Срему је успостављен Сремски фронт. Јединице на Сремском фронту посетио је и друг Тито. Видевши да се у јединицама налази доста деце-бораца, друг Тито је наредио да се сва деца-борци повуку из јединица и да се сместе у неки дом. Овај задатак је извршила Милева Виторовић-Уча, борац III крајишке бригаде. Дечји дом за ову децу организује се у Бачкој Паланци, у згради у данашњој Улици ЈНА, преко пута садашњег Хотела "Турист" (вила Лудвига Рајса, прим. аут.). Ова деца су углавном била без родитеља, било да су им родитељи погинули у рату, било да су на неки други начин била одвојена од њих, а да родитељи нису знали где су. У основани Дом сакупљено је око 350 деце, а било их је из свих крајева Југославије. О смештају, храни и одећи, као и о другим потребама овог Дома, бригу је водила омладинска и скојевска организација Бачке Паланке, основана АФЖ организација, а нарочито НОО. За децу је обезбеђен штоф за одела, набављени су им џемпери, шалови и чарапе, а предузеће "Меркур" поклонило је сваком детету школску торбу и кофер. Жене и омладинке су свакодневно дежурале и у Дому и у Болници. Помоћ је пружана у свему у чему се могло: у спремању хране, прању завоја, чишћењу просторија, ложење пeћи и обезбеђивању огрева.

У тек ослобађеној Паланци орrанизован је пренос посмртних остатака Кларе Фејеш, Живка Поповиfiа и Милоша Видовића, које су, као што је веh речено, мађарски фашисти били покопали у сточном гробљу. Њихови посмртни остаци су пренети и сахрањени у порти православне цркве. За овакав поступак, да их сахране у порти православне цркве, постојали су одређени разлози. Наиме, за време рата православна црква је имала два свештеника: поп Милоју Марцикића и поп Ђокy Лазића.  Поп Ђокa Лaзић је често у проповедима народу проклињао комунисте и позивао народ да истреби тај "кукољ", а благосиљао је мађарске фашисте и жандарме. Из тог разлога, каже Баба, иако су Клара, Живко и Милош били атеисти, „ми смо захтевали да се одржи верски обред и да у њему учествује поп Ђока Лазић“.

Супротно поп Ђоки, поп Милоје Марцикић је сарађивао са НОП-ом, а 1944. године био је члан НОО у Бачкој Паланци. На сахрани у порти православне цркве бло jе много света, а о Клари, Живку и Милошу говорили су Брана Панин-Коле и Лепосава Андрић-Баба. Породице поrинулих су касније пренеле њихове посмртне остатке и сахраниле их у њикавим родним местима.“

 

Занимљиво је да је поп Милоје Марцикић пре Другог светског рата био активан члан Соколског друштва, и да је чак одржао говор на гробу краља Александра Карађорђевића на Опленцу. Вреди споменути и да је сукоб на „Бегеју“ највероватније био са мађарским, а не немачким трупама.

 Православна црква у Старој Паланци, место на којем су Партизани прогласили ослобођење града 20. октобра 1944.

Немачка верзија догађаја

 

Немачка верзија догађаја, међутим, много је другачија. Следи превод на српски књиге “Voelkermord der Tito-Partisanen 1944-1948: Dokumentation” објављене од стране Аустријског удружења историчара Корушке и Штајерске 1990. године:

 

„У Јужној Бачкој партизани су брзо преузели администрацију и управљање облашћу након уласка и окупације од стране руских трупа, и успоставили су кампове за присилни рад у Новом Саду и Паланци и сличне кампове у другим местима у којим је била већ концентрација подунавско-немачког становништва. И мушкарци и жене су одведени на приндуни рад те зиме и радили неке од најтежих послова. Само део подунавско-швапског становништва је био евакуисан. Проценти се разликују од округа до округа. У Буљкесу (Бачки Маглић, тада део паланачког среза, прим. аут.) је само мали део становништва побегао, док је у Јареку (Бачки Јарак, логор у којем је и велики број Паланчана пострадао, прим. аут.) само неколико породица остало иза, а у Товаришеву је само једна породица остала. Формирањем Војне управе у октобру од стране партизана, масовна погубљења и депортације Подунавских Шваба су почела.

 

Најлепша заједница у јужној Бачкој био је велики град Паланка-(Бачка Паланка)на-Дунаву. Састојала се од три заједнице: Бачка Паланка, Нова Паланка и Стара Паланка. Бачка Паланка и Нова Паланка су у потпуности биле подунавско-швапске у погледу њиховог становништва (преко четвртина становника Бачке Паланке су у ствари били Срби, Мађари и Словаци, прим. аут.) , док у Старој Паланци живе Срби, Мађари, Словаци и Подунавске Швабе. Укупан број становника три града је био преко шеснаест хиљада. Подунавске Швабе су биле економски ослонац заједница. Град је био центар немачке културе, комерцијалног и економског живота за претежно дунавско-швапско становништво у непосредној близини у: Гајдобри, Векерледорфу (Нова Гајдобра), Булкесу, Букину (Младеново), Новоселу, Обровцу, Товаришеву и Чебу. На целом подручју било је око тридесет хиљада Подунавских Шваба који су чинили велику мањину поред свих других националности.


Кад су партизани дошли на власт у октобру 1944, најутицајниј
е Подунавске Швабе и неки Мађари су ухапшени, језиво мучени и убијани. Касније у октобру 1944, седамнаест младих Подунавских Шваба узраста од четрнаест до деветнаест година су одведени из својих домова. Они су били заједно оковани у ланцима у локалној средњој школи (бивша Клара Фејеш), а затим одведени пешице у шуму северно од града (Багремара) где су били приморани да ископају велику рупу. Када је задатак извршен, они су стрељани. Њихова тела су потом бачена у јаму од стране партизана. Плитки гробови су касније обешчашћени од стране свиња које су ископале нека од тела.

Бивша вила Лудвига Рајса, из времена када је служила као Дечији дом.

                                                               Вила Лудвига Рајса

26. октобра 1944. још стотину људи је ухапшено. Одведени су у локалну зграду суда и ту су ужасно злостављани. Да се крици мучених људи не би могли чути споља, радио-апарати су појачани до максимума. 27. октобра су они који су преживели дан терора убијени у истој шуми у којој и млади тинејџери пар дана раније. Међу стрељанима је био и римокатолички свештеник Карл Унтерајнер.


7. новембра 1944
. стотину и осамдесет четири Подунавска Немца, сви мушкарци, су одведени из својих домова. Они су прво затворени и претучени у средњој школи. У 2:00 сата поподне наредног дана они су протерани пешице из града. Били су намењени за принудни рад у рудницима угља у Врднику у Срему. По изласку из Старе Паланке партизани су их водили до Дунава да се укрцају на бродове. Бродови су потом остављени да их носи речна струја. Партизани су бацали људе у хладну реку и пуцали у њих као мете за гађање. Друге су изболи и бацили у реку да се удаве. Преживели су затим били присиљени да марширају на другој обали реке. Када су стигли у Нештин партизани су одузели све што су мушкарци и даље имали. Многи су морали да скину ципеле и да их дају партизанима. Босоноги су марширали кроз дубоки снег. Пут је био стеновит и многи су исекли и повредили своје ноге. Ко год није могао да одржи корак са колоном је устрељен. У току ноћи, жалосна колона стигла је у Сусек. Овде су опет многи од њих били мучени и премлаћивани. Тројица, укључујући и једног дечака су били у делиријуму када су их коначно убили. Када се марш наставио, још шест људи је убијено јер нису могли да наставе боси кроз снег. У Раковцу, неколико људи преслабих од пребијања је убијено. У вечерњим сатима другог дана преживели су стигли у рудник угља у Врднику. Многи од њих ће тамо умрети.


Средином новембра св
е преостале мушкарце Подунавске Швабе старости од шеснаест до шездесет година ухапсили су партизани. Већина мушкараца Подунавских Шваба из околних села су такође доведени у Паланку. Сви окупљени људи су одвезени пешке у радни логор у Нови Сад. Многи од оних који нису могли да прате марш је убијено. Стари римокатолички свештеник Петар Вајнерт је учествовао у марш и умро је у логору Нови Сад. Пастор Нове Паланке, Штефана Месарок-Милер је вођен пешке ка мађарској граници и убијен је негде на путу.

                  Једна жена из Паланке се присећа: "Нисам могла да побегнем у време великих страдања 14. новембра 1944. јер ми је мајка била болесна, а моје дете је било веома младо. Локално српског становништва нас је уверавало да ће нас заштити од партизана у знак захвалности за нашу помоћ њима за време немачке окупације. Са доласком партизана, ред и закон су престали да важе, а пљачке и убиства су постале свакодневница. Подунавске Швабе су  убијали и тукли по целом граду. Нико није знао да ли ће он или она бити следећи. Трговац Јосиф Хаусвирт убијен је пред очима своје супруге, јер није могао да произведе количину шећера коју су партизани захтевали. Часовничар Ладислав Пресл је убијен јер није могао да произведе довољно златних сатова за њихове потребе. Супруга земљопоседника и племића, Лудвига Рајса је вучена кроз улице за косу и након бруталног мучења била је полако убијена зато што је покушала да се сакрије код једне српске породице.


Племић Вилхелм Вагнер
* настојао је да ради заједно са локалним Србима када су евакуисани мађарски чиновнци, и његови напори да се одржи ред су подржани од стране српског становништва. Када су партизани стигли он је био ухапшен и из дана у дан је био систематски мучен и на крају убијен.
Убрзо након тога сви преостали
подунавско-немачки мушкарци су били скупљени и морали су да марширају до логора за принудни рад у Србији. Неки од оних који су преживели кажу да су многи преминули на путу. Карл Червењи је претучен током преласка Дунава, избоден је и бачен са моста, где се удавио. Његов брат Јулије је имао још језивију смрт. Његове обе руке су поломљене, очи су му извађене, ноздрве пререзане, многи његови зуби су избијени, траке коже су сечене са његовог тела, његов пенис је одсечен и остављен у његовим устима...

Паланачки Немци у руднику у Костолцу.

                     Паланачки Немци као комунистички робови у костолачком руднику


Једног дана је целокупно становништво добило наређење да се окупи на улицама нашег вољеног града. Стајали смо на киши целу ноћ и потом кренули ка Јареку у маршу смрти који је трајао наредних шездесет километара. Били смо приморани да брзо марширамо и убрзо смо оставили успут наш пртљаг. Инвалиди, богаљи и болесни који су остали били су пребијани до смрти или стрељани. Одојчад и мала деца лежала су са телима својих мртвих бакa и дека уз пuт. Цела стаза од шездесет километара је била место стотине лешева ".

 

*Вилхелм Вагнер је чак водио и преговоре са партизанима о мирној предаји града. У преговорима су учествовали и Мађар Лајош Хилкене и представници других националних заједница. И Вагнера и Хилкенеа су партизани убили[1].

 Трговачка радња убијеног Јосифа Хаусвирта 1935. године. Налазила се на месту данашње Робне куће.

                                                 Трговачка радња убијеног Јосифа Хаусвирта (1937)

У све три Паланке је пре Другог светског рата живело 6,800 Немаца[2]. Паланка је тада имала 13,200 становника. Преко 250 немачких цивила је побијено у самом граду након ослобођења. Процењује се да је у логорима умрло још око 3900[3]. Треба имати на уму да информације нису сасвим прецизне и да коначан број и списак југословенских Немаца побијених у Титовим логорима и дан-данас није утврђен. Чињеница је да су сви Немци који су сарађивали са окупатором побегли из града заједно са војском. Сви они који су убијени или отерани у логор, остали су у Бачкој Паланци зато што се нису осећали кривим и зато што су мирно живели са свим својим суседима. Њихов једини грех је био то што су били Немци.



[1] „Зборник радова о настанку, прошлости и историјском развоју града Бачка Паланка бр. 2.“, Бачка Паланка, 1989, стр. 89 и 90.

[2] GENOCIDE of the Ethnic Germans in Yugoslavia 1944-1948, Danube Swabian Association of the USA, 2001, стр. 47.

[3] http://www.feldenzer.com/Batschka%20death%20list%20of%20names.htm



Non pro hodiernis, sed pro futuris temporibus.

Не за садашњост, него за будућа времена“– ово су речи којима први паланачки историчар-аматер Николаус Хеп отвара своју прву књигу „150 Jahre Bačka Palanka“, односно „150 година Бачке Паланке“. Хеп, по струци занатлија – произвођач горњих делова ципела, двадесетих година почиње да се занима за прошлост свог места и ускоро постаје први историчар града.

Николаус Хеп.

Николаус Хеп.

Николаус Хеп је рођен у Немачкој Паланци 27. фебруара 1868. године. Живео је у Ораховој улици 124 (тада Nussbaum-gasse, односно Краљевића Марка). Оженио се Каролином Бауер, са којом ће касније имати седморо деце.1893. године оснива сопствену радионицу за производњу горњих делова ципела. Радионица је у међуратном периоду била смештена на Железничкој станици у Новој Паланци. Могуће је да се ту налазила и раније, с обзиром да је радионица Николауса Хепа постала позната широм Аустро-Угарског царства муњевитом брзином. Тако је господин Хеп своје умеће већ 1904. показао на Светској изложби у Сент-Луису, у америчкој савезној држави Мисури где је добио и почасну диплому. Награђиван је и сребрним медаљама на Земаљској изложби у Сенти 1907. и Новом Саду 1923. године. На Среској изложби у Паланци 1925. добио је Златну медаљу.

Железничка станица у Новој Паланци почетком XX века.

Железничка станица у Новој Паланци почетком XX века.

Реклама за Хепову обућарску радионицу 1932.

Реклама за Хепову обућарску радионицу 1932.

Каталог „III занатлијске и трговачке изложбе у Бачкој Паланци“ из 1932. године наводи да је Хепова радионица „Највећа и са најмодернијим стројевима снабдевена радионица за производњу горњих делова ципела у Југославији“. У то време, радионицу је већ био наследио његов син, Јосип/Јозеф Хеп, а његов отац Николаус је био у пензији. Међутим, Николаус Хеп је поред бављења занатом веома успешно водио и Обућарску школу, тако да је, како пише „Die Wacht“ од 6. марта 1938, „паланачко обућарско занатство познато у целој отаџбини и веома добро послује“. Ову тврдњу поткрепљује чињеница да је у наведеном Каталогу из 1932. године било наведено укупно 9 обућарских радњи, од којих су две производиле искључиво горње делове ципела[1]. Кроз Хепову школу, између осталих, прошли су паланачки обућари Јозеф Вилвол, Стефан Ихас, Франц Слама, Јозеф Бернер, Николаус Кун и Вилхелм Епли. 1938. године, за његов седамдесети рођендан, новине „Die Wacht“ објављују да је рођендан Хепу честитао чак и Немачки инострани институт из Штутгарта. Осим о честиткама његових ученика и многих угледних људи, новине из тог времена наводе и да је господин Хеп био дугогодишњи сарадник листа „Die Wacht“, који је покренут још 1904. године[2].

Из сарадње са „Die Wacht“-ом се види да је Хеп био активан члан заједнице и да су његова интересовања била много шира од занатства. То је нарочито дошло до изражаја крајем двадесетих година. Наиме, 1930. године, Бачка Паланка је славила велики јубилеј – 150 година од постанка насеља. Додуше, касније се испоставило да је насеље између Нове и Старе Паланке настало 1785. године[3]. Упркос томе, велики јубилеј је свечано прослављен 1930. године и Паланчани су продефиловали градом у колима окићеним цвећем.

Исте године, Николаус Хеп објављује своју прву књигу „150 година Бачке Паланке“. Занимљиво је да књига није штампана у Паланци, него у Штампарији Хајнриха Блека у Новом Врбасу. У овој књизи Хеп даје детаљну повест града и постаје први паланачки историчар. На крају књиге се налази и списак имена свих тадашњих становника Старе, Нове и Бачке Паланке. Хеп у својој књизи пише да „са изузетком Будимпеште, не постоји ни град ни село на Дунаву са тако романтичним пејзажима какве имају Паланка и Илок“.[4] Херман Редигер, који је наредне године објавио књигу „Подунавске Швабе у југословенској Бачкој“ о Хеповој тврдњи пише: „Иако оно што је Хеп написао можда на први поглед звучи потпуно претерано и презасићено локал-патриотизмом, не може се сматрати нетачним, јер је Паланка без поговора најлепше место на реци Дунав у целој Бачкој. “Редигер упоређује Хепа са нирнбершким минезенгером Хансом Саксом, који је такође био обућар по струци, а прославио се као песник и писац и додаје да Хепа можемо истовремено назвати „и обућарем и песником“[5]. 1935. године, Хеп објављује „Erzählungen aus dem vorigen Jahrhundert“, односно „Приче из прошлог века“. За разлику од претходне, ова књига је штампана у Паланци, што показује да су Паланчани ипак показали разумевање за његов рад. Приче које Хеп преноси у овој књизи воде читаоца чак у двадесете године деветнаестог века, а све су записиване по казивањима тадашњих Паланчана. Коначно, 1937. године, објављује своју трећу и последњу књигу „Споменицу Карлу Мезеију“, поводом стоте годишњице Мезеијевог рођења[6]. Нажалост, ни друга ни трећа Мезеијева књига се данас не могу наћи у Завичајној збирци Народне библиотеке „Вељко Петровић“ и било би лепо да се једног дана неки примерци, ако још постоје, нађу на Завичајном одељењу.

„150 Jahre Bačka Palanka“. Из Завичајне збирке Народне библиотеке "Вељко Петровић".

„150 Jahre Bačka Palanka“. Из Завичајне збирке Народне библиотеке "Вељко Петровић".

Након ослобођења 1945. године, седамдесетседмогодишњи Николаус Хеп одведен је у концентрациони логор у Бачком Јарку где је умро од неухрањености. Од његовог дела у Паланци остали су само огласи о чувеној обућарској радњи из Каталога и његова прва књига. Ниједна његова књига није преведена и објављена на српском језику. Његова кућа се и дан-данас налази на истом месту, у Ораховој улици број 7. Било би лепо да се она једног дана обележи спомен-плочом.

Данашњи изглед куће у којој је живео Николаус Хеп.

Данашњи изглед куће у којој је живео Николаус Хеп.


[1] „Зборник радова о настанку, прошлости и историјском развоју града Бачка Паланка бр. 1.“, Бачка Паланка, 1988, стр. 66 и 67.

[2] Сава Петрић, Три Паланке у Бачкој, Грађа за историју Бачке Паланке, „Развој локалне штампе“, 1977.

[3] Hermann Rüdiger, Die Donauschwaben in der südslawischen Batschka, Stuttgart, 1931, стр. 74.

[4] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

[5] Palanka an Der Donau – Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986.

[6] Сава Петрић, Три Паланке у Бачкој, Грађа за историју Бачке Паланке, „Развој локалне штампе“, 1977.

Велико хвала Чедомиру Миловановићу из Зрењанина за превођење извора на немачком језику.

   Стефан Гужвица, преузето са сајта:              http://www.palanka3u1.com.

Comments