Genocid nad Podunavskim Nemcima 1944 - 48 (deo treći)

3.2.1.2 Regionalni logori za likvidacije u Banatu                  

 

                           
Obeležene masovne grobnice civila Podunavskih Nemaca. Ovo su samo neke....

U tim logorima su folksdojčeri sadistički mučeni i brutalno ubijani tokom krvave jeseni 1944.. Neljudski zločini tamo počinjeni prevazilaze maštu svakog normalnog ljudskog bića..

   Pošto je veoma malo zatvorenika preživelo, a ovi nisu imali mogućnosti  da prave beleške, tačan broj žrtava nemoguće je utvrditi, pa je čak teško dati i realne procene. Naravno, broj mrtvih ne može se uporediti sa brojem onih koji su stradali između 1945.i 1948. godine u kasnijim logorima za likvidacije dece, staraca i nesposobnih folksdojčera (vidi 7. poglavlje). S druige strane, ovi regionalni logori za likvidacije predstavljaju prvu i najbruitalniju stanicu genocida počinjenog nad folksdojčerima u Jugoslaviji i, stoga, zahtevaju koherentni prikaz.

   Uzimajući u obzir strahovite patnje svih žrtava, ne bi trebalo praviti bilo kakva poređenja. Ipak, za logor u Bečkereku je rečeno da je najgori. On je ujedno bio i logor u kojem su  sporadična mučenja i ubistva vršena  prilično dugo i posle orgija ubijanja u  krvavoj  jeseni, a do  njegovog pretvaranja u ''obični'' radni logor proteklo  je dosta vremena. Nadalje, kao središte Banata, Bečkerek je takođe bio i štab vrhovne komande logora. Zbog svih tih razloga, regionalni likvidacioni logor u Bečkereku izabran je kao glavni primer i detaljnije opisan. Prikazivanje ostalih logora sa istom namenom biće kratko.

Regionalni likvidacioni logor ''Mlekara'' u Kikindi

7. oktobra 1944. godine, dan nakon osvajanja grada  Kikinde, ( 30.000 žitelja, 6.000 folksdojčera), organizovan je zatvor za nemačke muškarce. Već prvog dana ubijeno je 28 ljudi. Sledećeg dana još više žrtava iz Kikinde bilo je internirano u ''Mlekari'', a partizani su počeli da tamo zatvaraju i folksdojčere iz sledećih sela: Banatska Topola, Bočar,  Bikač, Šarlvil, Hajfeld, Mastort, Mokrin, Nakovo, Rusko Selo, Sv. Hubert,  Sanad i Soltur.

  Dokumentacija, koju je objavio dr. Peter Bincberger, sadrži registar imena 668 žrtava (6l8 muškaraca i 50 žena) ubijenih u Kikindi. Izuzimajući Mokrin, obuhvaćena su sva druga pomenuta sela, ali nema sumnje da je stvarni broj bio znatno veći. Ocenjujući sve izveštaje očevidaca, procena od 800 do 1.000 ubijenih je realistična.Prema jednoglasnim izveštajima očevidaca, zatvorenici su bili izloženi stalnim neljudskim, sadističkim mučenjima.  Kadgod bi se partizanima prohtelo, proizvoljno bi izvukli nekoliko Nemaca – žrtve bi bile nasmrt prebijene ili noževima kasapljene kao svinje. Među prvima je bila većina intelektualca, uključujući i sveštenika Mihaela Rotena iz Kikinde. 5. Novembar 1944. je stvarno postao krvava nedelja: partizani su pobili oko 100 ljudi, “iz zabave”, među njima i oca Antona Adama iz Šarlvila.  Na zlu glasu su bili vikendi od petka do nedelje kao najužasniji dani za bespomoćne zatvorenike. Partizanski običaj proslavljanja vikenda bio je da se ponapijaju pa da muče i ubijaju Nemce. Radnim danima su praznine, koje su ostavili za sobom mrtvi, popunjavane novim ''ljudskim materijalom''. 

Roze Mularčik iz  Hajfelda piše o jednom klanju petkom u ''Mlekari'': '' 3. novembra 1944. godine bila sam svedok kasapljenja veće grupe ljudi.  Pojedinci su već i ranije bivali likvidirani. Ova grupa od 22 muškarca, među njima i dvojice koje sam poznavala iz susednog sela, ubijena je na zverski način. Prvo su svučeni i morali su da legnu, s rukama vezanim iza leđa. Zatim su bili izloženi strahovitom šibanju bičem. Posle su im isekli kaiše mesa sa tela. Nekima su odsecali noseve, jezike, uši ili polne organe. Mogla sam da budem očevidac ovih strašnih zlodela, jer sam u to vreme, sa još jednom  ženom, bila zatvorena u sobi u prizemlju. Žrtve su vrištale, previjajući se od bola. To je potrajalo oko sat, a zatim su jauci oslabili i na kraju prestali. Odmah sledećeg dana, kad smo prolazile dvorištem, moglo se naići na jezike, uši i druge delove ljudskih tela rasute svuda unaokolo, a čitavo dvorište bilo je isprskano krvlju.

Siniša Jakonić, Srbin, rođen 1961. godine u Kikindi i koji tamo još živi, izdao je knjigu u decembru 2002. godine. Glavni cilj njegove knjige je da se obračuna sa propalim nacional-komunističkim režimom. Sekundarni aspekt u tom kontekstu je grozna likvidacija folksdojčera, kojoj posvećuje jedno poglavlje pod naslovom: ''Krv naših Nemaca''.

Oko godinu i po dana (1985.- 1987.) Jakonić je bio službenik jugoslovenske državne policije (SDB) i bila su mu  dostupna odgovarajuća dokumenta. Sem toga, srpski očevidci (njihova imena navedena su u knjizi), pričali su mu o događajima od 1944. do 1948. godine. Među mnogim detaljima o ubistvima, Jakonić takođe navodi kako je grupa od oko 80 nemačkih devojaka, u dobi od 14 do 19 godina, sistematski iskorištavana za ''seksualna zadovoljstva'' partizana i njihovih gostiju. Poput ustaša u Hercegovini...

Prema Jakoniću, jedan od zapovednika logora bio je Nikola Popović, dvadeset dvogodišnji partizanski oficir iz Krajine (srpski etnički deo Bosne). On takođe navodi imena sledećih ubica: Arkadije Trifunac, Neša Demić, Ciganin Kljakavi Sremac,  Šantavi Cigan, Brile i Dronja.

Autor, nadalje, potvrđuje da je većina žrtava bačena u masovne grobnice blizu ''Železničkog groblja'' i samo neznatno zatrpane.

U pogledu masovnih grobnica, Mađar Szabo Karoly (Sabo Karolji),  (rođen 1933. godine u Banatu),  koji i sada živi u Kikindi, dao je sledeću izjavu pod zakletvom, koju je je zvanično zapisao dr. Peter Bincberger, a koja je veoma je značajna: ''U leto 1963. godine, preduzeće u kojem sam ja tada radio kao bagerista, poslalo me je na teren  ''Mlekare''. Zgradu je trebalo porušiti i čitav teren potavnati za industrijska naselja. U toku rada naišao sam na nekoliko ljudskih skeleta kako leže u grupnim grobnicama iza ''Mlekare'', samo malo ispod površine. Naređeno nam je da ove grupne grobove pokrijemo sa još malo zemlje.  Bio sam ubeđen da su ti  posmrtni ostaci pripadali Podunavskih Švaba, koji su poubijani u ''Mlekari'' između 1944. i 1947. godine.   

1979. ili 1980. godine na tom lokalitetu izgrađena je hladnjača Kao rukovalac bagerom morao sam da iskopam zemlju radi polaganja temelja i našao sam deset do petnaest kostura. Kosturi su odvezeni, ali nam niko nije rekao kuda. Nedaleko, iza bivšeg fudbalskog igrališta ŽAK-a (Železničkog atletskog kluba), gde je teren bio malo strmiji, grobnice su bile samo prekrivene peskom. Ja nimalo ne sumnjam da su ti strašni nalazi bili posmrtni ostaci Podunavskih Švaba, ubijenih u ''Mlekari'' 1944. i narednih godina. Mnogi  su znali za te pokolje i masovne grobnice, ali je bilo najstrožije zabranjeno da se o njima priča''.

   Posle pada diktature u Jugoslaviji više ne postoji lična opasnost  i veoma je važno da Srbi I drugi ne-Nemci otkriju sve šta znaju o ovoj  strašnoj istorijskoj istini.

 


Regionalni likvidacioni logor ''Stojković-Telep'' u Vršcu          

Nakon teških borbi, Vršac (  29.000 žitelja, od kojih 12.000 folksdojčera) je 2. oktobra 1944. godine zauzela  sovjetska armija. Već 3. oktobra,  partizani su pohapsili nekoliko stotina folksdojčerskih muškaraca, od kojih je 200 odmah pobijeno. U toku tog meseca ubijeno je 700 lokalnih Nemaca. 17. oktobra gradonačelnik Geza Friš, zajedno sa još 5 viđenijih građana gonjen je ispred konjske zaprege kroz grad i pobijen u strvodernici. 23. oktobra, 35 imućnih građana odvedeno je u zatvor, neprkidno mučeno 2 dana, a zatim kamionima odvezeno i ubijeno.

Među vršačkim logorima postojao je i '' Logor br. 233'' - najnehumanije mučilište nemačkih ratnih zarobljenika u istoriji. Od  nekoliko logora za civilne Podunavske Švabe ''Stojković-Telep'', blizu želežničke stanice, je bio najgori. Partizanski stražari imali su  sva ovlašćenja da muče i ubijaju logoraše po miloj volji. Takođe, i sadisti izvan logora  mogli su slobodna da ulaze u logor i maltretiraju Nemce. Supruge partizana dolazile su i uživale u mučenju bolesnih i povređenih. Mnogi muškarci su pomrli od stalnog zlostavljanja i bačeni su u masovne grobnice odmah do logora. One, koji bi neko vreme izdržali, odvozili bi kamionima, obično noću, i  ubijali ih van logora.

Od oktobra do decembra 1944. godine, nekoliko hiljada civila, pretežno nemačkih muškaraca, ali i drugih, kao što su srpski monarhisti, i hrvatski antikomunisti, odvođeni su u  likvidacioni logor ''Stojković-Telep''. Do decembra 1944. godine, broj preživelih zatvorenika bio je oko 300, što znači da su ubice  obavile svoj posao. Međutim, logor je još  bio dalekood toga  bude ''normalan'' radni logor. Jedna Vrščanka svedoči: ''...godinu i po dana posle rata, pogubljenja bez ikakve sudske presude se nastavljaju..... Porodica Cofman izvedena je iz logora i  pobijena hicima u usta, bez ikakvog razloga”.

Podunavske Švabe, ubijene u Vršcu tokom ''krvave jeseni 1944.'', bile su uglavnom žitelji sledećih mesta: Stari Lec, Velika Greda, Veliki Gaj, Veliko Središte, Hajdučica, Gudurica, Dužine, Vršac i Veliko Plandište. Poznato je 1.038 žrtava poimenično, od kojih su 647 iz grada Vršca. Međtim, kao što je već ranije rečeno, potpuni spiskovi svih ubijenih ljudi ne postoje. Na osnovu brojnih individualnih izveštaja, cifra  između 1.500 i 1.800 folksdojčerskih civila može se smatrati realnom procenom.


Rihard Vurmbrant, rumunski protestantski pastor je opisao zločine komunizma koji prevazilaze sve, kao i satanističko poreklo te ideologije. Njen osnovni motiv je bio da uništava ljude, i da time ratuje protiv Hrista. Otud mržnja lidera  komunista prema Krstu. Oni znaju da ratuju protiv Stvoritelja-Kao što narkoman zna da će zbog droge umreti, tako i oni znaju da je bitka protiv Nebeskog Vladara unapred izgubljena ali žele da za sobom povedu što više ljudi, služeći tako mračnom gospodaru koji im je zauzvrat dao vlast i moć.

 Izveštaj dr. Jozefa  Višta iz Velike Grede može se smatrati za primer onoga što se dogodilo u pomenutim selima: '' Svakim danom partizani su bili sve drskiji; uzimali su sve šta su hteli. Ubrzo su počeli sa nasiljem. Učitelja Karla Petrija premlatio je na smrt jedan bivši učenik. Neki drugi muškarci odvedeni su u seoski dom i mučeni do smrti. Ni žene i devojke nisu bile pošteđene; partizani su stalno dovodili u selo ruske vojnike kojima su se one morale podavati. No, to je bio tek početak.

1. novembra 1944. godine, prva grupa od 20 ljudi je uhapšena, vezana zajedno i transportovana u Vršac. Posle nezamislivog mučenja svi su na kraju pobijeni. 3. novembra, preostali muškarci u našem selu, uključujući i dečake od 16 godina i starije, odvedeni su u logor ''Stojković-Telep. Sem tri mlada dečaka, niko od njih nije živ napustio vršački logor''.

 

Okružni logor za likvidacije ''Stari mlin'' u Velikom Bečkerek

2. oktobra 1944. godine, Crvena armija zauzela je, bez ikakvog otpora, Veliki Bečkerek, najveći grad  zapadnog Banata, koji od 1918. godine pripada Srbiji (Jugoslaviji).U to vreme imao je više od 30.000 žitelja, od kojih su 7.500 bili folksdojčeri. Partizani su stigli sa ruskim jedinicama. Uspostavili su dva logora za  folksdojčere. Po svim očevicima logor ''Stari mlin'' služio je od početka oktobra za sistematsku likvidaciju  podunavsko-švapskih muškaraca u središnjem  delu Banata.

Već 5. oktobra 1944. godine, prvi folksdojčerski građani, odvedeni su u logor ''Stari mlin''. 10. oktobra odigrao se pokolj nemačkih muškaraca širokih razmera. Partizani su opkolili nemački deo grada, išli od kuće do kuće i odveli sve folksdojčerske muškarce koje su zatekli, uključujući i mladiće od 14 godina naviše, u jednu ulicu pored pijace. Tu su svi morali da se svuku do pasa i kleknu, a zatim su bili pokošeni iz mitraljeza. Po Hansu Divaldu, 250 ljudi su bili žrtve ovog pokolja.  

U cilju daljih sistematskih pogubljenja, u Bečkerek su dovođeni takođe nemački muškarsci iz okolnih opština. Štab za logore u Bečkereku naredio je lokalnim vlastima da šalju zatražene nove grupe za potrebe neprekidnog ubijanja. Tako su, počev od 12. oktobra 1944. godine, tražene i slane prve grupe muškaraca iz srednjebanatskih opština Jaša Tomić, Perlaz, Knićanin, Sarča i Šupljaja. Izgleda da je lokalnim vlastima prepušteno koga će odabrati i da li će ispoštovati zatraženi broj ljudi. Naprimer, od Lazareva je zatraženo da pošalje 60 ljudi. Komandir, lokalni Srbin, imao je hrabrosti da pošalje samo polovinu traženog broja, što je bilo prihvaćeno. Od tih 30 ljudi , za nekoliko dana ubijeno je 14. Iz Jaša Tomića je, pored muškaraca, poslato i nekoliko mladih žena, među njima i Ana Rišar, udata Gajdič, Hedvig Lambreht (Kajzer), Karolina Pleli (Beker), Magdalena Samson (Sajfert), Lidija Junger (Likfeld) i Irene Vasilič (samo joj je majka bila Nemica.) Tako je među ukupno 30 žena u ''Starom mlinu'' njih 8-10 bilo iz Jaša Tomića. Lokalni komandir OZNA-e, Jovo Zec i lekar, dr. Slepčev, (zadojen mržnjom),  imali su veliki uticaj u Jaša Tomiću, pa se mogu smatrati najodgovornijima za nemačke žrtve slate iz Jaša Tomića u ''Stari mlin''. Moramo odati priznanje mladim ženama, koje su nam dale iskaze o tome šta su lično proživele; većina muškaraca je ubijena i tako u nemogućnosti da dâ svoje iskaze.

 Logora: duž ulice dvospratna zgrada, dole prostorije komandira logora, političkog komesara, komandira straže, i partizanskog stražarskog voda. Gore – sobe za internirane žene i ''slobodnjake'' (logoraši sa zaduženjima unutar logora). Pod pravim uglom, dugačka zgrada sa tri velike dvorane, potpuno zaključane  i u njima sabijeni ljudi. U prostoru ispod stepeništa zloglasni ''bunkeri'' (sobe za mučenje). To su ugrađene betonske ćelije, po 3-4 sa svake strane, u sredini jarak za oticanje krvi žrtava. Preko puta hala bile su bravarija i kancelarije, a nasuprot zatvorske kapije nužnici. Ceo kompleks činio je potpuno ograđen pravougaonik. Logor je imao stalnu fluktuaciju  populacije od 2.000 zatvorenika. Mesta upražnjena procesom likvidacije, redovno su  popunjavana novim grupama ljudi iz ''snabdevačkih” opština.

     Ana Rišar opisuje svoj dolazak u logor krajem oktobra 1944. godine: “Bilo je veče kad smo stigli na veliku kapiju. Pred kamenim zidovima stajali su teško naoružani partizani koji su nas dočekali. Stražarima, koji su nas doveli, nije bio dozvoljen ulaz u logor. Dok smo ulazili, zaslepili su nas snažni reflektori, a stražari su vikali i urlali na nas, kao divlje zveri. Bio je to ulaz u pakao. ''Komandir'' je tražio da svi muškarci koji su pohađali srednju školu dignu ruku. Neki su to uradili – usledio je posprdan smeh. Nareeđeno im je da skinu cipele, legnu na leđa i dignu noge. Zatim su ih bičevali po tabanima.'' Uglavnom, sve pridošlice su dočekivane batinanjem. Zatim bi im svi lični predmeti bili oteti, a ostavljena samo minimalna odeća. Zatim bi im svima zapisali ime i prezime, zavičajno mesto i dodelili im sobu. 

 Komandir logora bio je rodom iz Melinaca. Prema Valteru Nojneru, komandir je bio 19-godišnji srednjoškolac, po imenu Živko. Komandir stražara bio je Srbin iz sela Višnjićevo. Stražari  su, uglavnom, bili Cigani i mladi lokalni, 17-20 godina stari Srbi. Ovi, takozvani ''komandiri'', sprovodili su okrutnu vladavinu terora i bili su gospodari života i smrti. Milorad je smatran najvećim sadistom, ali njegov drug Brko bio je skoro isto tako loš. Po Adamu Feketiču, oba su bili iz Čente u Banatu. 16-godišnji Kuručki bio je strah i trepet ubog zverskog bičevanja. Ciganin Milan, zvan ''Cigo'' takođe je voleo da koristi bič, ojačan metalnim čvorićima.       

 Dok ne bi bili ubijeni, zatvorenici su  partizanima služili kao radna snaga u gradu za izgradnju mosta i ruskih  baza za snabdevanje. Dan bi obično počinjao ''jutarnjom gimnastikom'' već u 2 ili 2:30h  posle ponoći. Ljudi su morali da se valjaju po mokroj i blatnjavoj jesenjoj zemlji. Partizani su gazili po njima svojim teškim potkovanim cokulama. Zatim su u malim grupama morali na ''doručak. '' Partizani su brojali do tri i svak je morao da ispije svoju šolju od  četvrt litra bezmasne, vodenaste i skoro neslane supe. Onaj koji bi kasnio, dobivao je batine. Posle ''doručka'' sledilo je deljeni su radni zadaci. Svi su odlazili na posao u 7 sati. Na izlasku iz logora svi bi dobivali 100 grama hleba, da im traje do uveče. Obično su se vraćali u 6 sati uveče;  ko je kasnio, ostajao bi bez supe.

 Uveče, kad bi se iscrpljeni vratili sa rada, morali su da brinu da li će preživeti noć.

''Saslušavanja'', premlaćivanja i mučenja, često sa fatalnim posledicama, vršena su  većinom noću. Svako izabran prilikom večernje smotre, ili odvučen sa svog ležaja usred noći i odveden u ''bunker'', smatran je izgubljenim. Toga bi obično okrutno mučili ili na smrt premlaćivali u ''bunkeru'' ili dvorištu najčešće pijani stražari. Vrisci žrtava, pojačani jekom, koja se odbijala od zidova bunkerske ćelije, povećavali su strah  i očajanje ljudi skvrčenih u  prepunim halama.

 Hedi Lambreht bila je prisiljena da gleda kako je njen otac prebijan skoro do smrti; ''Bio je početak novembra 1944. godine. U četiri sata ujutro svi, koji su mogli da ustanu, morali  su da stoje u stroju i dobiju radna zaduženja. Mnogi naši jadni ljudi bili su toliko oslabljeni strašnim zlostavljanjem da su jedva mogli da stoje,  ali su rado odlazili na rad da  izmaknu pakao, bar preko dana. Mi devojke i neke žene morale smo da donosimo ''doručak''. Dok su muškarci pokušavali da popiju toplu vodu sa nešto tvrdog pasulja što su brže mogli, partizani su ih, bez izuzetka, udarali bičevima.     

Kako izgleda "pravda, bratstvo, jednakost" su osetili narodi tzv "SSSR" posebno Ukrajinci. 
 Deset miliona ukrajinskih seljaka je umrlo od gladi 30 tih godina


Moj otac, Kristof Lambreht, stajao je u prvom redu, neka četiri koraka od mesta gde sam ja stajala. Cigo nas je posmatrao i primetio da mi je jedan zemljak iz Jaša Tomića nešto došapnuo, iako je svaki razgovor bio strogo zabranjen. Cigo je poznavao mog oca, a  znao je i da sam mu ja  kćerka. Pomislio je da smo i nas dvoje razgovarali jedno s drugim, pa je izvukao mog oca iz vrste. Takođe je zgrabio i mene za ruku i odveo nas u logorsku halu. Bila sam spremna na najgore. Oca su zapitali šta mi je došapnuo. Otac pošteno odgovori da mi ništa nije rekao, ali Kuručki potegne pištolj i naredi mom ocu da otvori usta. Udarcem pištolja izbio mu je dva donja zuba u usta i vikao ''gutaj, gutaj!''. Nikada neću zaboraviti  povike tog mučitelja. Moj otac je progutao ta dva zuba, pa je oboren na zemlju i bičevan.. Cigo je stajao sa jedne strane, a Kuručki sa druge, pa su na smenu bičevali mog oca dok se nije onesvestio. Više nisam mogla da gledam pa sam zatvorila oči. Iznenada me neko zgrabi odostraga i reče ''beži!''. Otrčala sam u našu sobu i bila sigurna da više nikada neću videti oca. Posle mučenja bio je ostavljen neko vreme da tamo leži. Kasnije je dvojici ljudi naloženo da ga odnesu u njihovu sobu. Verovatno je to bila božija volja da su ta dvojica bili njegovi najbolji prijatelji iz Jaša Tomića, (Landgraf Filip i Hakbajl Hans). Oni i još 40 drugih ljudi bili su raspoređeni na rad u fabriku ulja, kao i da neko vreme tamo žive. Nekako im je uspelo da i mog oca odvuku sa sobom, što je bio njegov spas. Međutim,  zadobio je teške unutrašnje povrede i  nikada se više nije oporavio. Umro je 1954. godine''.

Lidija Junger,  koja je takođe bila svedok ovog brutalnog zlostavljanja, dodaje sledeće događaje, koje Hedi, u strahu za oca, nije registrovala: ''...Gospodin Keselring iz Jaša Tomića je na smrt premlaćen, mom ocu su bubrezi teško povređeni, kao  i bubrezi oca  Hedi Lambreht''. To znači da je istovremeno premlaćeno više logoraša, bar trojica navdenih ljudi iz Jaša Tomića,   jedan od njih smrtno.

Ana Rišar, opisuje kako su jedne noći stražari, posle okrutnog zlostavljanja nekoliko muškaraca u ''bunkeru”, grupno silovali jednu mladu ženu iz Šupljaje,  sve dok se ova nije onesvestila. Partizani su zaključali deset do dvanaest žena u ''bunker'', dok su brutalno zlostavljali nekoliko muškaraca u hodniku. Žene nisu mogle ništa da vide, ali su čule sve. Odjednom su se vrata ćelije naglo otvorila i ženama je bilo naređeno da beže u svoje sobe. Ana Rišar: '' Trčale smo po krvi, neke su se okliznule. Upaničene, potrčale smo preko dvorišta, pored kuhinje, pa uz stepenice. Niko nije ni na koga obrađao pažnju sve dok nismo legle na naše ležaje i primetile da nema jedne tihe žene. Ona je bila žrtva te večeri. 

Ona je bila nešto drugačija od nas ostalih. Bila je mlada i privlačna, ali sa strahom u očima. Jedva da je i govorila, pa smo morale da je zapitkujemo. Bila je žena bogatog seljaka iz Šupljaje. Komandir straže ranije je radio kao nadničar na njihovom imanju, pa je naslućivala kakva je sudbina čeka. Naredio je da ju dovedu u logor i planirao njeno mučenje. Verovatno je sve vreme uživao u njenom strahu. Te noći sproveo je svoj pakleni plan.

Isprva  se još mogao razaznati iz dvorišta glas žene među divljim povicima stražara  Rusvaj je potrajao prilično dugo. Svaka od nas je mislila na sebe, nadajući se da stražari neće poželeti još neke  žrtve. Nijedna od nas se nije usudila da ode do prozora. Posle nekog vremena začuli su  se teški koraci na stepeništu. Vrata su se naglo otvorila i nešto kao vreća ubačeno je  u sobu. Nije se čuo ni jauk ni zapomaganje;  žena je bila u nesvesti. Dve starije Mađarice, (njihovi muževi pogubljeni su kao kolaboracionisti), pobrinule su se za nju i položile ju na ležaj. Zatim smo sve, budući iscrpljene, zaspale. Seledećih dana jadna žena je ležala na klupi. Više nije dolazila da jede. U očima su joj bili strah I ludilo. Jedne noći, po povratku sa rada više je nije bilo. Niko nije znao šta se sa njom dogodilo, niti se usuđivao da pita''.

Sredinom novembra 1944. godine, Ana Rišar i Hedi Lambreht , određene su da rade u logorskoj kancelariji, zato što su znale da kucaju na pisaćoj mašini. Kad je srpski sekretar uvideo da one bolje od njega pišu pisma, njihov položaj je ''obezbeđen''. Ana Rišar : ''Od tada, Georg Šnajder iz Bečkereka, pravnik po obrazovanju, Karl Lajdeker, bivši tehnički direktor fabrike, Hedi Lambrecht i ja obavljali smo sve kancelarijske poslove''. Radili su u logorkoj kancelariji do proleća 1946. godine, pa su bili bolje obavešteni od ''običnih'' logorskih zatvorenika.

Tajna policija OZNA pokušavala je da iznudi ''priznanja'' od nekih folksdojčera, verovatno da bi opravdala svoje brutalne postupke. Adam Feketič opisuje svoj sopstveni slučaj. Tokom noći 4. oktobra 1944. godine, njega i još dvojicu folksdojčera iz Bečkereka, partizani su satima šibani volovskim bičevima. Utrljavali su mu so u otvorene rane, a kad bi se onesvestio polivali su ga hladnom vodom, kako bi mogli da nastave sa mučenjem. Anton Hufnagel, jedan od njegovih sapatnika, ubijen je u takvom postupku. On i druga žrtva predani su OZNA-i. Tokom tri sedmice saslušavani su  i tučeni noću. Pošto OZNA nije mogla da dokaže da su počinili bilo kakva kažnjiva dela, vraćeni su u ''Stari mlin''. Tamo su ih opet šest dana tukli. Brko i Milorad su mu revolverom izbili zube. Zatim je vraćen u uobičajeni logorski život. Njegovim ranama, koje je lečio urinom, bilo je potrebno nekoliko nedelja da zacele.

Sistematska pogubljenja većih grupa folksdojčerskih muškaraca odvijale su se uglavnom vikendima. Bilo je nebitno da li je neko za bilo šta bio kriv ili ne. Svi bi morali da stanu u vrstu, i izvestan broj, očito unapred određen, bio bi izdvojen. Birani su bolje odeveni i fizički jači muškarci, ali takođe i oni, nesposobni za rad.  U posebnoj prostoriji, morali su da sa sebe svuku sve sem  košulja i pantalona, a zatim su u dvorištu po četvorica vezivani žicom, sve vreme zverski tučeni. Zatim bi ih odvodili na nekadašnje vojno strelište i sve postreljali. Prema Hansu Divaldu, drugo masovno pogubljenje 200 ljudi  obavljeno je 20. oktobra 1944. godine. 30 ljudi je ubijeno 23. oktobra, a još 152,  28. oktobra. Valter Nojner,  takođe izjavljuje da je za 5 nedelja streljano 600 logoraša.

   Po dr. Vilhelmu Nojneru, ( potvrđeno i od drugih svedoka) jedan od najgnusnijih zločina bilo je kasapljenje bolesnika koje se dogodilo 17. novembra 1944. godine. Novi komandir, postavljen za kratko vreme, zatražio je na večernjoj smotri da se bolesnici prijave za prevoz u bolnicu. Šezdesetak bolesnika prijavilo se u takozvanu ambulantu. Noću, nesrećnici su poterani, po deset u grupi, u dvorište a partizani su ih pobili lopatama. Jedan od ubijenih bio je Kristijan Kaufman, rođak Ane Rišar.  

Sedmična masovna pogubljenja i dnevna mučenja i ubistva potrajala su do kraja novembra 1944. godine. Stalni priliv potrebnog broja žrtava iz mnogih opština ukazuje na centralnu organizaciju postupka. Mihael Kristof  komentariše:                                                                                                                                ''Razgovarajući kasnije sa ljudima, koji su bili u drugim, sličnim logorima,  mogao sam da utvrdim da su se takve likvidacije tamo odigravale približno u isto vreme i na isti način, što ukazuje na centralno dirigovanje procedurom protiv folksdojčera.” Čak su i folksdojčerske izbeglice iz Rumunije, koje se zacelo nije moglo optuživati za bilo kakav zločin protiv Srba, mučene i ubijane u Bečkereku. To je još jedan dokaz za nameru da se u celoj zemlji sistematski likvidiraju folksdojčeri.

   Počev od decembra 1944. godine, mučenja i masovna ubistva  vidno su smanjena. To je očito usledilo zbog intervencije Rusa, koji su vreovatno već tada znali da su radno sposobni logoraši  bili predviđeni za slanje u Sovjetski savez i da ih zbog toga ne treba ubijati. Uprkos tome, zatvorenici su i dalje  bili podloženi  sadističkim stražarima. Ana Rišar komentariše: ''Mučenja više nisu bila sistematska, već sporadičnija. Batinjanja su  nastavljena, skoro  kao i ranije. ''Mrtvačka kočija'' nastavila je svoje jutarnje trase, prevozeći žrtve od prošle noći. Međutim sada su to bili većinom ljudi koji su umrli od bolesti, jer su bili sasvim onemoćali i još uvek izgladnjivani; infekcije se nisu mogle izlečiti i njihov otpor je bio iscrpen… Sada smo dobili novi logorski registar, u koji smo morali da upišemo sve one koji su još bili  živi. Imena onih, prispelih u oktobru i novembru, ukoliko su još bila čitljiva, takođe su morala biti prebačena u taj registar. Mrtvi, bez obzira da li su bili streljani, ili mučeni do smrti, ili su pomrli od gladi ili bolesti, imala su samo zapis: ''preminuli'' i datum. Profesor Mihael Kristof, se takođe osvrće na taj logorski registar: ''Bio sam svega nedelju dana u kancelariji, sredinom februara 1945. godine.  Tokom tog vremena  imao sam uvid u registar. Moj  broj bio je 3.214. Pregledajući registar, uverio sam se da su ljudi, koje sam dobro poznavao i za koje sam znao da su ubijeni, zavedeni samo kao ''preminuli''.

Bečkerek je imao i drugi logor, ''Uljaru'' koji je osnovan u novembru 1944. godine. U njemu je bio veliki deo  lokalnih folksdojčera, uključujući i mnogo žena. Bio je to više radni logor, kao i u mnogim drugim opštinama. U početku nije bilo nikakve razmene između ta dva logora, sve do Božića l944. godine. Ana Rišar: '' Na Badnje veče primljena je zapovest iz centralne uprave logora (u centru Bečkereka), da se 25. decembar odredi kao dan odmora.  Iako je bilo malo verovatno da komunisti Božić smatraju praznikom,  bili smo naivni i hvalili partizansku upravu. Posle jutarnje smotre u 5 sati i supe, čak nam je bilo dopušteno da se vratimo u svoje sobe.

Iznenada je kroz veliku kapiju u logor ušao fijaker. Iz njega su izašla četvorica ruskih oficira, ozbiljna lica, i naredili svim logorašima, bez izuzetka da se postroje. Hedi i ja, i oba čoveka koji su radili u kancelariji išli smo sa jednim ruskim oficirom i zapisivali imena ''izabranih''. Svi radno sposobni muškarci i sve nemačke devojke u logoru, uključujući i mene i Hedi, bili su stavljeni na spisak. Na kraju smo morale prekucati sve spiskove. Komandiru logora je bilo naređeno da svi na spisku, bez izuzetka,  moraju da budu spremni za marš 29. decembra. Zatim su dovedeni i zatvorenici iz drugog bečkerečkog logora (za čije postojanje nismo znali);  takođe i nemačke žene i devojke iz okolnih banatskih opština. Hedi i ja smo morale neprestano da pišemo nove spiskove''.     

       Na dan odlaska na železničku stanicu (u beskonačnoj koloni), jedan ruski oficir se lično postarao  da i dve devojke iz kancelarije budu u koloni. Nisu verovali partizanima. Na teretnoj stanici dve devojke uspele su da pobegnu, uz pomoć stražara Cige. Prvo ih je sakrio u jednoj bolnici, a zatim doveo nazad u logor. Ana Rašer: ''Sada je  logoraša bio znatno manje, ali stizali su novi transporti iz opština,  i u kancelariji smo imale mnogo posla''.

Ditmar Prokle iz Jaša Tomića, koji još nije napunio šesnaest godina,  doveden je u Bečkerek sa poslednjih nekoliko ''muškaraca'' (mladića i invalida). On se priseća: ''U januaru 1945. godine poslat sam u ''Stari mlin''. Dugo vremena morali smo da stojimo u dvorištu, zatim su nas pojedinačno odvodili u malu sobu pored ulaza gde su nas za dobrodošlicu batinani, popisivali i dodeljivali sobe. Sledećeg dana prišao mi je jedan čovek i pitao za svoju ženu i kćer. Nisam ga prepoznao. Bio je to naš komšija Štefan Landgraf. Zlostavljanje od oktobra 1944. do januara 1945. Godine ga je učinilo neprepoznatljivim. Dve sedmice kasnije bio je mrtav.

Noću niko nije smeo da ide u klozet. Umesto toga, u svakoj prostoriji nalazila se velika kofa, i kad bi bila puna, dvojica noćnih dežurnih za kofu snosila bi je u prizemlje. Kako su gotovo svi patili od proliva, ponekad bi neko pri vršenju nužde promašio kofu. Ako bi partizan to primetio, natera bi dežurne da to poližu.

Vikendom su partizani gotovo redovno bili pijani. Kad bi ulazili u naše prostorije, svi smo morali da stojimo u stavu mirno. Onda bi ''bokser'' prolazio pored nas i svaki ko bi ga pogledao , dobio bi udarac šakom u lice i pao bi na svoj ležaj. Jedan čovek je pao na pod, a bokser mu je skakao po stomaku,  sve dok čovek nije bio mrtav. Tog partizana smo zvali ''bokser'',  zbog njegovih udaraca, ali je on je sam sebe zvao ''bog batina''.

Neki partizan, mislim da je bio Čeh, želeo je da sa nama mladima postupa na bolji način. Čak nas je odvodio u zasebnu sobu i govorio nam o nemačkom komunistima (Rozi Luksemburg i Karlu Libknehtu). Govorio nam je da će uskoro postojati komunistička Nemačka i da se možemo nadati boljoj budućnosti. Očigledno, on je odstupao od propisane linije po kojoj su svi Nemci, od odojčeta do staraca, bili ''narodni neprijatelji''. U svakom slučaju, njega su posle nedelju dana uklonili.

Jednog dana smo svi mladi morali da radimo u šećerani. Upravnik fabrike je psovao naše stražare što su mu doveli ''decu'' i naredio im da nas odvedu pozadi do ograde i tamo postreljaju. Stržari su to odbili, rekavši da imaju naređenje da nas ujutro dovedu i uveče vrate. Upravnik je insistirao da nas streljaju.. Izbila je bučna prepirka, koja je privukla pažnju jednog ruskog oficira. To je bio naš spas. Zapovedio je da nas ne streljaju, a svojim je vojnicima čak naredio da nam pomognu u radu, pa su nam oni istovremeno bili i zaštita.

                                                                               

Krajem februara imao sam sreću da budem raspoređen na rad na poljoprivredno dobro Lujza Pusta, zajedno sa nekoliko mojih drugara. U ''Starom mlinu'' ne bih preživeo. Biću zahvalan mađarskim radnicima  na Pusti do kraja  života. Iako ni same nisu imale mnogo, svaka mađarska porodica nam je davala ponešto da jedemo. Međutim, i dalje smo bili pod nadležnošću bečkerečkog logora. U proleće 1946. godine stigla je nadzorna jedinica i izvršila inspekciju svakog pojedinačno. Bečkerečki partizani su nas sve bez izuzetka pretukli. To je pokazalo da se njihov stav nije promenio. Ipak, dozvoljeno nam je da ostanemo na Pusti, odakle smo uskoro uspeli da pobegnemo u Rumuniju''.  

Sredinom 1945. godine logor je  premešten na drugu lokaciju u Bečkereku. Ana Rišar izveštava: ''U početku premešteni smo u staru šećeranu. Iz  nekog razloga uprava nije bila zadovoljna lokacijom.i u kasno leto opet smo premešteni na drugi kraj grada, u silos. Supa je sada bila hranjivija, iako smo još uvek bili izloženi zlostavljanjima i hirovima komandira i stražara. No, moglo se reći da Bečkerek više nije bio logor za likvidacije, nego više radni logor.”

U novembru 1945.  Hedi Lambreht i Ana Rišar raspoređeni su na rad u štab uprave logora., smešetnog u velikoj upravnoj zgradi na glavnom trgu Bečkereka. Ana: ''Glavni komandir bio je mladi partizan sa fanatičnim  plavo-sivim očima, tamnim licem i kao britva oštrim glasom. Bio je užasan. Svi logori u Banatu bili su pod njegovom upravom, a naš zadatak je bio da popišemo sve jo žive logoraše. Kada smo završile logorski spisak, dodati su spiskovi mrtvih. Kada bismo prepoznali nekoga poznatog samo bismo se lagano zakašljale; nismo se usuđivali da glasno govorimo, jer je u susednoj prostoriji bila trpezarija za sve partizane. Te zime Knićanin je bio najgori logor smrti''.

Nema sumnje da je tokom 1944/45. godine logor ''Stari mlin'' u Velikom Bečkereku, sada Zrenjaninu, bio glavni regionalni centar Titove istrebljivačke kampanje protiv folksdojčerskih muškaraca u Banatu. Veoma je teško navesti pouzdan broj žrtava,  jer sa folksdojčerske strane nije bilo moguće nikakvo beleženje. Ako pomenuti partizanski logorski spiskovi  budu ikada dostupni (pod uslovom da još uopšte postoje), naša dokumentacija moraće da bude odgovarajuće korigovana. Oprezna, konzervativna procena na osnovu svih pojedinih izveštaja, koji su danas na raspolaganju,  dovodi  do procene od 1.000 do 2.000 ubijenih folksdojčera u Bečkereku.        

 

3.2.2 Bačka

 

Bačku je okupirala Crvena armija u drugoj polovini oktobra 1944. godine, tj. dve do tri nedelje posle Banata. Kako je Bačka bila uključena u Mađarsku posle sloma jugoslovenske kraljevine 1941. godine, mnogi lokalni  Mađari postali su takođe žrtve  srpskih osvetničkih grupa koje su se pojavljivale prvih dana i nedelja komunističke partizanske vlasti.To je,  međutim, bilo brzo zaustavljeno, jer je Mađarska postala saveznik u nutra komunističkog bloka. S duge strane, folksdojčeri Bačke, koji nisu imali nikakve veze sa represivnim merama mađarskih trupa, bili su ipak isto tako brutalno proganjani i likvidirani kao u Banatu. To je još jedan dokaz smišljene, široko organizovane, eliminacije folksdojčera u Jugoslaviji.

Masovna pogubljenja i druga ubistva (probadanjem, premlaćivanjem, itd.), folksdojčera u Bačkoj za vreme krvave jeseni 1944' u pojedinim opštinama izvršena su, po pravilu, u jednom danu ili noći. Mobilne ''specijalne jedinice''  odabirale  su mladiće od 16 godina na više, i odrasle do 60 godina za pogubljenja. To se, na primer, desilo u Bajmoku, Bezdanu, Filipovu, Odžacima, Bačkom Dobrom Polju, Kolutu, Obrovcu, Veprovacu i Verbasu. Izuzeci su bili srezovi Bačka Palanka, Sombor i Kula.

Sombor

Bivši regionalni centar Bačke imao je 32.000 stanovnika, od kojih 2.500  folksdojčera. Rusi i partizani ušli su u mesto 21. oktobra 1944. godine. OZNA je konfiskovala palatu Kronič i pretvorila ju u centralni zatvor. Okružnu upravnu zgradu Županija pretvorila je u zatvor partizanske vojne uprave. Obe zgrade služile su i kao partizanski vojni sud. Logor sa barakama u  Bezdanskoj ulici postao je radni  logor za Podunavske Švabe iz srezova Sombor, Apatin i Odžaci.

Samo nekoliko dana pošto su partizani zauzeli grad, počeli su da hapse folksdojčere i Mađare. Posebno svi oni, koji su odvedeni u palatu Kronić, nestajali su zauvek. Prvo su bili sadistički mučeni, i onda tučeni do smrti ili streljani. Jozef Gasman, vlasnik bioskopa iz Apatina, ubijen je u svojoj ćeliji. Jedan drugi zatvorenik iz Bačkog Sv. Ivana,  morao je da ga odande iznese i prepoznao ga je jedino po odeći; glava jmu je bila potpuno iznakažena od zlostavljanja. Helena Rajal, koja je uhapšena 20. novembra 1944. godine u Apatinu i odvedena u palatu Kronić, morala je da nosi hranu zatvorenicima  koji su bili zatvoreni u jednoj garaži. Ona opisuje stanje u njoj: ''Oko 150 muškaraca u lancima, bilo je 7 nedelja u toj garaži. Lanci su bili tako jako stegnuti da su ljudima ruke bile izranjavane. Tokom tih sedam nedelja, lanci nisu ni jednom skinuti sa njih., čak ni prilikom jela ni prilikom vršenja nužde. Njihova odeća je bila oskudna i puna vašaka. Tokom hladnih decembarskih dana, morali su da leže na betonskom podu negrejane garaže. Tek za Božić 1944. godine, stigao je novi sudija iz Novog Sada i naložio da se lanci skinu''.

Na zlu glasu bila je palata Kroni, ali i u Županiji su ljudi  bili teško mučeni. Saslušavanja, kombinovana sa stalnim zlostavljenjem,  retko su se odnosila na lično ponašanje žrtava; uglavnom su ispitivani o drugim licima (većinu kojih nisu čak ni poznavali), a partizani su očigledno očekivali da ih oni denunciraju: komunistima su bili potrebni argumenti protiv lokalnih Srba i Mađara kojih su  želeli da se otarase  (osveta i ''Akcija inteligencija''). Tako bi, pod plaštom legalnosti,  mogli da likvidiraju srpske i mađarske ''izdajnike'', ''fašiste'' i ''narodne nepriojatelje'' itd.

Folksdojčeri su ionako bili van zakona, i partizani se nisu ni trudili da dokazuju njihove lične prestupe da bi pravdali njihovu likvidaciju.  ''Sudski postupak'' OZNA-e protiv nekih folksdojčera bio je samo farsa. Martin Rajnšpreht izveštava o proizvoljnim likvidacijama bez suđenja  i presude u palati Kronić: ''U februaru i martu 1945. godine, jedan  milicioner iz palate Kronić, centralnog zatvora OZNA-e, dolazio je skoro svakodnevno da me obiđe i popije svoju čašu vina. Postajao bi razgovorljiv i stalno opisivao kako je prošle noći likvidirao jednog ili nekoliko zatvorenika. Njegovo pričanje obično bi izgledalo ovako: 'Juče mi je poručnik rekao: Milane, danas soba br. ... Ja sam odgovorio:” Razumem!” Čim se smrači, odem  do jadnog zatvorenika i kažem mu: “Druže, spremi se, ideš kući. On je srećan. Međutim ja ga ne vodim na ulicu, već u dvorište. Pustim ga da ide ispred mene prema zidu, diskretno otkočim automat i posle pucnja, čovek još mrda nogama, previjajući se, a potom se smiri''. Martin Rajšpeht, i sâm folksdojčer, bojeći se da će svakog trenutka i on  biti uhapšen, dodaje: '' Pogledao sam to orujže, koje je taj brutalni ubica sve vreme držao spremno nadohvat ruke, i zamišljao da će se, možda sutra, taj osigurač otkočiti iza mojih leđa. Zamalo da se onesvestim, ali nisam smeo da odam sopstvena osećanja pa sam morao da se kucnem čašom sa tim čudovištem''. 



Među nekim većim grupama folksdojčera, koji su mučeni  u Kronić-Paleu, pre nego što ih je smrt izbavila daljih muka, bili su oni iz Apatina (13.400 žitelja, od kojih su 11.700 bili Nemci.), i iz Koluta, višenacionalnog sela u somborskom srezu. Grupu iz Koluta činila su 52 Nemca i osmorica pripadnika drugih nacionalnosti. Niko nije preživeo.

Bački Brestovac

Zverski zločin dogodio se u višenacionaloj opštini Bački Brestovac (8.500 žitelja od kojih 4.450 Nemaca).  Magdalena Torer, rođena Amnet, posle bekstva iz logora opisala je kako su je partizani doveli na samrtnu postelju jednog brestovačkog Srbina i prisilila je da  oprosti samrtniku, koji nije mogao da umre, jer je sebe smatrao ubicom. Priznao je da je učestvovao u ubistvu njenog brata Štefana Amenta i jedanaest drugih brestovačkih Nemaca. Ispričao je kako su ti ljudi morali  jedan drugog da zakopaju do vrata u zemlju u polju van  sela. Zatim su im glave razbijene ili odrubljene.

Bačka Palanka

Srez Bačka Palanka  je iskusio prve  partizanske akcije protiv folksdojčera u Bačkoj, jer se nalazio na liniji fronta, a nemačke trupe su se dosta dugo održale na drugoj strani Dunava. Varoš Bačka Palanka imala je 13.200 žitelja, od kojih su 6.800 bili folksdojčeri. Bačko-palanački srez je imao ukupno 42.700 stanovnika, među kojima je 24.700 folksdojčera činilo većinu. Pored toga, tu je živelo još 12.400 Srba, 2.450 Hrvata, 2.150 Slovaka i 1.400 Mađara.

Prvi partizani pojavili su se u gradu 20. oktobra 1944. godine, a nekoliko dana kasnije stigli su i partizani iz Srema. Ovi drugi I Cigani su bili naročito surovi. Prema dr. Vilhelmu Nojneru, predsedniku mesnog suda, partizani su izvršili strašne masakre već tokom prvih dana okupacije. Prvo su uhapsili grupu istaknutih i imućnih nemačkih muškaraca (uključujući i nekoliko Mađara), mučili ih, a zatim tukli do smrti. Nekoliko dana kasnije u oktobru 1944. godine izvuklji su iz kuća 70 nemačkih mladića između 15 i 19 godina, vezanih ruku i odveli ih do obližnje šume. Mladići su morali da iskopaju sopstvenu masovnu grobnicu, a zatim su svi pobijeni.

26. oktobra 1944. godine, oko sto nemačkih muškaraca uhapšeno je, mučeno celu noć, a 27. oktobra odvedeno do iste šume i ubijeno. 17. novembra 1944. godine, svi muškarci u dobi od 16 do 62 godine iz svih opština bačko-palanačkog sreza, dovedeni su u grad, mučeni, a neki su i ubijeni. Sledećeg dana čitava grupa –1.200 ljudi - oterana je u regionalni konvežcentracioni logor u Novom Sadu. Taj marš od 40 kilometara bio je za mnoge fatalan. Celim putem su zlostavljani, a onaj ko nije mogao da drži korak, ubijen je na licu mesta.

Bačko Dobro Polje

9. novembra 1944. godine, partizani su uhapsili 98 muškaraca i žena iz dve glavne ulice (Glavne i Bolničke). Koristili su spiskove imena nađene u  u gradskoj upravi. Muškarci  i žene su bili razdvojeni i sabijeni u male odvojene sobe, gde su jedva mogli da dišu. Partizani su im stalno pretili da će ih pobiti, sabijajući jadne žrtve sve više. Posle ponoći stigao je vod za pogubljenja. Muškarci i žene, koji su svi drhtali, izvođeni su napolje jedan po jedan i  odvođeni u sobu za saslušanja. “Saslušanje” je bilo uglavnom jedno neverovatno sadističko mučenje, a vrisci žrtava mogli su se čuli nadaleko. Pitanje koje su svima postavljali bilo je,  da li je on ili ona član Kulturbunda (Nemačkog kulturnog saveza). Islednik  bi onda odlučivao da li će osoba biti raspoređena u ''grupu I'' ili u  ''grupu II''.

   Jedna  žena, koja je preživela  priča: ''Kad sam dovedena u sobu islednik se drao na me, pitajući da li sam član  Kulturbunda i gde mi je muž. Odgovorila sam da smo morali da budemo u Kulturbundu, inače naš sin ne bi bio mogao da pohađa nemačku gimnaziju, a da mi je muž takođe tu. Ponovo vičući odredi me za “grupu II,” dok je moj muž stavljen u grupu I”. Od 98 lica, 78 je raspoređeno u “grupu I” (56 žena i 22 muškarca), među njima i jedna starica od 77 godina i majke koje su otrgnute od svojih beba. Jedna žena je za sobom ostavila šestoro dece, od kojih je petoro bilo mlađe od 10 godina. ''Grupa I'' je pobijena iste noći.'' Ista žena još dodaje: ''Moji deda  i baba  imali su sina, dve kćeri, dve snahe, jednog  zeta i dve unuke među pobijenima.” 20 ljudi iz “grupe II” je   nekoliko dana bilo je zatvoreno u gradskoj kući, a zatim oterano u Vrbas.

14. i 20. novembra isti postupak je ponovljen. Partizani su opet koristili spisak iz gradske uprave, samo što su ovog puta pohapsili ljude iz celog sela. Takođe su pohvatali i  neke ljude koji su slučajno došli u gradsku kuću. 14. novembra žrtve su bile 12 žena i 34 muškarca, a 20. novembra devet žena i pet muškaraca. Svi su pobijeni.

Vrbas

Grad blizanac Vrbas (Stari i Novi Vrbas) bio je glavni školski centar  za folksdojčere u Vojvodini. Od ukupno 13.900 žitelja, oko 8.000 su bili Nemci. Sovjertske jedinice zauzele su grad sredinom oktobra 1944. godine. Mađarske jedinice pružile su samo vrlo slab otpor i brzo su se povukle.

Za ruskim trupama u grad je ušla i partizanska ''Narodno-oslobodilačka vojska''. Lokalni Srbi, neki mađarski i nemački komunisti osnovali su  mesni odbor. Jedan krojač, folksdojčer po imenu Hengel (ili Henkel) je postao  gradonačelnik.

Karl Mengel, folksdojčerski očevidac, izjavljuje: ''Pogubljenja su počele krajem oktobra. Prvo je 20 uglednih građana i jedna žena, svi zabeleženi po imenu, zajedno doterano, mučeno i streljano na groblju. Ista sudbina zadesila je trojicu mladih vojnika koji su se vratili kući. Više puta Nemci su odvođeni iz svojih domova i nestajali bez traga.

Intervencije poznatijih Srba bile su uzaludne.Vođa partizana bio je izvesni Anton  Heler, star 28 godina. Nemci su ga bili regrutovali u takozvanu radnu jedinicu, koja je služila na nemačkom istočnom frontu odakle je prebegao Rusima. Prilikom ruskog napredovanja vratio se u svoj rodnei grad, Novi Vrbas (Neu Werbass) i zauzeo vodeći položaj među partizanima. Pod njegovom komandom  22 radnika šećerane,. Nemci i Mađari, su pohapšeni i pogubljeni.

Likvidacije su dostigle vrhunac u vremenu od 9. do 11. novembra 1944. godine. Karolina Cep, rođena Mihel, još jedan podunavsko-švapski očevidac izjavljuje: ''U toku noći 9. novembra 570 muškaraca i mladića odvedeno je iz svojih domova i zatvoreno u gradsku kuću. Partizane su vodili lokalni Srbi (jedan od njih  Pero Đakula i jedan Ciganin, zvani Lalo). Na centralnom groblju, na liniji koja deli katolički od protestantskog dela, na udaljenosti oko 150 metara od protestantske mrtvačnice, po nalogu partizana iskopano je pet masovnih grobnica. Nedugo zatim 570 zatvorenika nestalo je iz gradske kuće. 14. novembra 1944. godine tri od pet masovnih grobova su zatrpana. Rođaci nestalih pitali su gradonačelnika Henkela o sudbini članova svojih porodica. “A šta mislite da je u onim rakama na groblju, možda žabe?”, bio je odgovor.''

Karl Mengel priča da je prvi put čuo za ta masovna ubistva od jednog srpskog poznanika. Taj je znao za nekih 150 Nemaca i za isto toliki broj Mađara, koji su privedeni i premlaćeni. U ponoć su ih vezali za dugačku žicu i gole poterali na centralno groblje. U grupama po dvojica morali su da stanu ispred rake pa su ubijeni hicem u vrat. Među ubijenima bio je i Jakob Loc, pređašnji direktor starovrbaške gimnazije. Ove iskaze kasnije je Karlu Mengelu potvrdio Karl Šimoni koji je bio jedna od žrtava, ali koji je bio samo ranjen i kasnije uspeo da ispuzi iz rake, kao i srpski obućar, koji je te noći bio na straži.

Odžaci

23. novembar 1944. godine postao je ''crni dan''  za sresko mesto Odžake (5.900 žitelja, od kojih 4.750 Nemaca). Tog dana četa partizana, navodno iz krajiške brigade, stigla je u mesto. Anton Mates (Mathes) izveštava o zločinima te jedinice:

''23. novembra 1944. godine počeli su veliku raciju; 181 muškarac i dve žene nabijeno je u kuću fotografa Johana Raba. U međuvremenu je grupa od 40 mladića iskopala veliku masovnu grobnicu u polju duž ceste za Karavukovo. U to vreme, gradsko veće činila su tri Srbina: Dobranov, Urbas i Pavkov. Oni su znali šta će se dogoditi i uspeli su da oslobode nekoliko zatvorenika. Tako su bili spašeni krčmar Franc Kraus, trgovac Ladislaus Kolman  i Hans Petko. Trojica Srba su zaista pokušala da spreče masovno ubijanje, ali bez uspeha. Oko ponoći, zatvorenici su morali da se svuku i postroje po četvero, da bi u stroju bili odvedeni do masovne grobnice. Tu su bili brutalno pobijeni, a njihova tela pobacana u raku koja je zatim zatrpana. Hans Majer bio je jedini, koji je noću uspeo da pobegne. Više dana masovna grobnica  bila je pod stražom i niko nije smeo da joj priđe''.

Bački Gračac (Filipovo)

Ubijanje  muškaraca i mladića iz Bačkog Gračaca (zajednica nastanjena isključivo folksdojčerima, 3.500 žitelja) u srezu Odžaci, tokom noći 24. novembra 1944. godine, bilo je verovatno vrhunac - bar šta se broja žrtava tiče - i gotovo kraj, ''krvave jeseni'' u Bačkoj. Ovakav je bio sled zbivanja, kako ih je istražio dr. Georg Vildman:

       “Uveče, 24. novembra 1944. godine u selo je stigao vod partizana iz krajiške brigade. 25. novembra opkolili su selo. Posle jutarnje mise seoski dobošar (''Kleinrichter'') prošao je selom i objavio: “Svi muškarci između 16 i 60 godina moraju da se odmah jave u zgradu opštine. Svako ko to ne učini, a partizani ga uhvate, biće na licu mesta streljan”. Oko 9 sati, pred zgradom opštine sakupilo se oko 300 muškaraca i mladića. Oko 10 sati  silom su odvedeni u ograđeno seosko groblje i postrojeni po četvorica. Donet je sto i nekoliko srpskih pisara je  posedalo iza njega. Dva partizanska oficira su komandovala, jedan Srbin i jedan  Mađar. Zatim je muškarcima i mladićima naređeno da prilaze stolu gde su im zapisivali imena i podelili ih u dve grupe. Rano popodne veća grupa od 2l2 postrojena je u kolone po četiri. Između redova stajali su partizani.Vođa na konju preuzeo je komandu dok su osuđenici napuštali selo, posmatrani od  užasnutih žena i dece iz kuća, kroz navučene zavese. Crkveno zvono odbilo je tri sata po podne. Preostali zatvorenici oterani su ucrkvu i tu preko noći zaključani. Ako bi neki seljan izašao iz kuće kad su osuđenici otišli, na njega je odmah pucano.  Na jedan od hitaca koje je ispalio komandir, njegov konj se propeo,  komandir je sâm sebe ranio i pao s konja. Kažu da je narednog dana umro.

Na izvesnoj udaljenosti od sela, na Rotovom salašu ( imanju Jozefa Rota), kolona se zaustavila. Ljude su prvo podsticali da jedni druge cinkaju. Onaj koji bude kazao koji  zatvorenici su bili članovi Švapsko-nemačkog g kulturnog saveza ('Schwäbisch-Deutscher Kulturbund'), biće oslobođen. Niko nije cinkao. Tada je započelo mučenje. Partizanski vod za egzekucije pojačan je sa još 50 ljudi iz Bačke – Srba, Slovaka, Bunjevaca i Mađara. Jedan iz pojačanja, Bunjevac, prepoznao je Ludviga Fogla, apotekara iz Bačkog Gračaca (Filipova), i zatražio da ga puste, jer je znao da nije ništa kriv. Započele su prepirke i veći deo ljudi iz Vojvodine stao je uz Bunjevca, odbijajući da ušestvuje u mučenju i pogubljenju ljudi iz Bačkog Grašaca. Poslat je kurir na konju da obavesti nadređene o nastaloj  situaciji. On se iste noći vratio sa naređenjem da nezadovoljnici budu odmah povučeni.''

Sa Rotovog salaša ljude su dalje poterali na ''slamnatište'' gde su nalazili rovovi korišćeni kao zaklon za protuavionske topove bivšeg nemačkog aerodroma u području Odžaka. Ljudi su morali da se svuku ispred tih rovova., a zatim su mlaćeni do smrti, probadani noževima ili streljani i bačeni u te rovove. Niko nije preživeo. Među žrtvama masakra bilo je 35 mladiđa  od 16 do 19 godina. Zvanično, svih 212 ubijenih proglašeno je za ''fašiste'' i ''ratne zločince''.

Uprkos ćutanju koje je bilo nametnuto partizanima koji su u svemu učestvovali, članovi porodica žrtava kasnije su saznali za protekle tragične događaje. Razni logoraši (posle potpune internacije folksdojčera),  koje su vojvođanski Sloveni kupili kao radnike, saznali su detalje od svojih gazda. Jedan očevidac iz Pivnica, kazao je sestri Lei Helfert monahinji reda ''Siromašnih sestara'' sledeće: '' Bio sam regrutovan u mesnu stražu i morao da učestvujem u ''akcijama čišćenja'' 25. novembra 1944. godine. Nisam bio među naoružanim stražarima, nego sa onima koji su morali da drže konopce zajedno kako niko ne bi mogao da pobegne. Ono o čemu  vam sada pričam, neću  moći da zaboravim dok sam živ. Većina ljudi se pomolila i prekrstila pre nego što je  ubijena. Kada su otac i sin bili zajedno, otac bi rukom napravio krst na čelu svog sina pre nego što su ubijeni.'' Još jedan iskaz  svedoka dali su ocu Fridrihu Gilihu Bunjevci, koji je nenaoružani morali takođe da učestvuju. Oni su izjavila da su jauci i molitve prestali tek kada je i poslednja žrtva izdahnula, i da od  te  užasne noći imaju neprestane košmare.


3.2.3  Srem

 

Na svu sreću,većina Podunavskih Švaba iz Srema evakuisana je pre nego što su partizani preuzeli vlast. Međutim, sudbina onih, koji su ostali u svojim domovima, bila je tragična.

Inđija

U višenacionalnoj opštini Inđija (8.100 žitelja, od kojih je bilo 5.9oo Nemaca),  lokalni ''Narodno-oslobodilački odbor'' bio je taj, koji je najsurovije progonio folksdojčere koji su ostali.

22. oktobra 1944. godine, partizani su bez otpora zauzeli Inđiju. 28. oktobra  1944. godine,  naveče, prva grupa folksdojčera zatvorena je u bivšoj mađarskoj školi. Izvršioci su uglavnom bili lokalni Srbi iz Inđije, među njima Braco Vujanić i Jovo Kovačević.

2. novembra 1944. godine Elizabet Vertačnik, rođena Šturc, dovewdena je u gradsku kuću. Strašno su je mučili i na kraju batinali do smrti. Za vreme mučenja četiri muškarca su svirala na usnim harmonikama  što su glasnije mogla  da bi zaglušili njene krike. Kad je bila mrtva, njen muž morao je da ju odnese na dvorište. Njeno mrtvo telo bilo je okrvavljeno, meso isečeno u kaiševe a oba oka izbijena. U ovom zločinu učestvovali su razni lokalni Srbi, a njihova imena zapisana u LW I.

6. novembra 1944. godine, svi nemački muškarci, koji još nisu bili pohapšeni, takođe su odvedeni u mađarsku školu. 11. novembra 1944. godine, devet poznatijih ljudi je pozvano u školsko dvorište, vezano žicom i oterano u 8 kilometara udaljenu Staru Pazovu. Putem su ih tukli batinama i puškama. Tamo su ih prisilili da iskopaju sopstvene grobove i zatim su pobijeni vatrom  iz automata. Cigani, sa sekiricama u rukama, proveravali su da li su svi mrtvi i probijali  im glave. Ubijeni su i neki Hrvati iz tog kraja.

12. novembra 1944. godine, preostali zatvorenici odvedeni su iz Mađarske škole, vezani po dvojica zajedno i svaki još konopcem oko pâsa. Zatim su ih poterali u zgradu opštine, psovali i zlostavljali putem, naročito Cigani. U to je stigao kurir iz Zemuna, tražeći radnike za jednu rusku jedinicu. Pošto su ti odabrani i otpremljeni,  ostatak zatvorenika podeljen je u tri grupe.. Prva se sastojala od 64 muškarca, žene i dece. Rečeno im je da ih sada vode kući, ali umesto toga, odvedeni su u strvodernicu i tamo nužasno mučeni i nabijeni u jednu sobu. Lokalni Srbin, Tošo Vujanić, zatim je u sobu ubacio ručnu bombu, koja je mnoge u noj rastrgla na komade. Oni koji su još bili živi, iskasapljeni su ili zatučeni sekirama. Tokom  ovog pokolja, izvršenog pod komandom  jednog komesara i neke partizanke, krvnici su pevali partizanske pesme. Lokalni zapis daje imena sledećih Srba, učesnika iz Inđije: Belić, Ivica Vujanić, Tošo Vujanić, Dujo Vujanić, Braco Vujanić, Jovo Kovačević i Vlajko  Jojić.

18. novembra 1944. godine, više folksdojčera, naročito starijih ljudi, užasno je  mučeno i ubijeno. Izveštaju očevidaca svedoče o takvoj zverskoj okrutnosti, da je rešeno da se ne objavljuju njihovi detalji, odajući tako poštu žrtvama i njihovim porodicama. Odgovorni za to varvarstvo bili su Miloš Kovačević, Sava Živković, Ljubo Stojić, Vlajko Jojić i Tošo Vujanić.

Zemun/Novigrad

U Zemunu, predgrađu Beograda (28.000 stanovnika od kojih 8.350 Nemaca), odmah posle zauzeća partizani su pohapsili stotine folksdojčera. Od onih koje su pobili u noći 3. novembra 1944. godine, 241 žrtva je dokumentovana po imenu.

Lokalni zapisi kažu sledeće: '' Prva jedinica partizana stigla je iz Bežanije. Tri dana po njihovom dolasku pojavili su se po celom gradu plakati, obaveštavajući da 29., 30. i 31. oktobra 1944. godine svi Nemci treba da se jave u Solanu (Salzamt) na rad. Svako ko se ne odazove ovom pozivu biće odmah streljan, bez prekok suda. Velika panika izbila je među Nemcima koji su ostali u svojim domovima. ''Kao dgovorni građani, što su oduvek bili, većina zemunskih i zemunskih i  novogradskih Nemaca javila se u Solanu. Uz vrlo retke izuzetke, niko se nije preživeo taj put. Jedan očevidac izveštava: ''Kad sam sledećeg dana stigao, zatekao sam oko 700 ljudi zbijeno na malom prostoru; mučkarce, žene i mladiće, ali uglavnom starije ljude. S obzirom da sam jednoj gradskoj ustanovi dostavljao mleko, srpski upravnik me je izveo iz solane. U noći 3. novemebra, svi oni koji su se javili u Solanu su nestali''.

Jedna  žena koja je jednom od zatvorenika donosila hranu, 4. novembra 1944. godine nije tamo više nikoga zatekla, sem velikih gomila njihove odeće na hodniku. Sledećeg dana jednom novogradskom folksdojčeru, radniku, koji se nije javio u Solanu  jedan kolega, koji je sa njim radio u električnoj centrali, a nije bio Nemac, rekao mu je : ''Prošle noći, proveli su tvoje sunarodnjake pored ove centrale, svučene i vezane dva po dva.'' Električna centrala nalazila se na reci Dunavu. Niko od njih nikada više nije viđen.

Posle ovog događaja, folksdojčerski komunisti predvođeni Aleksanderom Metlerom, smatrali su da mogu da pomognu svojim zemljacima, koji su još bili živi u Zemunu i Novom Gradu. Prema pouzdanim izvorima, Metler je otišao u Beograd da protestuje protiv partizanskih akcija u Zemunu i  da zatraži pomoć. Priča se da je otišao Moši Pijade, jednom od najuticajnijih članova nove vlasti, koga je lično poznavao iz dana progona komunista za vreme vladavine jugoslovenske monarhije. Metleru je, međutim, rečeno da se ne meša u te stvari, ako ne želi da se i njemu nešto ne desi. Metlera i njegove drugove u Komunističkoj partiji niko više nije smatrao važnima, i jedva su spasli i sopstvene glave.

Ruma

Novembra 1944. godine, slično krvoproliće dogodilo se u Rumi (13.400 stanovnika od kojih 6.050 Nemaca) Tokom mnogih noći  brojni Nemci brutalno su ubijeni, najpre u Hrvatskom domu a kasnije u Raušovoj ciglani.

A. Krojcer izveštava: ''Čim su partizani ušli u Rumu, u jesen 1944. godine, počeli su da hvataju sve folksdojčere. Nemci iz Rume i okolnih opština, koji su ostali u 'Narodnoj republici Hrvatskoj' posle evakuacije nemačkog življa, pokupljeni su i zatvoreni u Hrvatskom domu. U noći, pristigla je velika grupa partizanskih ubica, među njima i jedan harmonikaš. Oni su se postrojili u drugoj velikoj sali. Svi su imali bodeže privezane za sare čizama ili za pasom. Harmonikaš je stao na prag vrata koja su vodila iz jedne sale u drugu. Folksdojčerima je naloženo da legnu na pod,  tesno zbijeni. Kad je zavladala mrtva tišina, komandir je dao znak  harmonikašu, koji je odsvirao melodiju jednog ''kola'' i čitava grupa partizana uplesala je u salu.  Družina ubica gazila je preko nepomičnih tela folksdojčera, stalno vičući i kličući, dok su bodežima probadali ljude pod svojim nogama, sve dok nisu završili klanje. Tokom sledeće dve noći ponovljene su iste krvave orgije sa novim grupama žrtava. Svako jutro, nemačke žene su morale da peru krv sa zidova i patosa''.

Neki razumni Srbi su izgleda protestovali kod novih vlasti protiv masovnog ubijanja u centru Rume. U svakom slučaju, stiglo je naređenje da se prekine sa masovnim ubijanjem u Hrvatskom domu. Otad su folksdojčere samo dovodili u Hrvatski dom I po ponoći svučene gonili u Raušovu ciglanu. Ruke dvojice po dvojice Nemaca bile su vezane zajedno žicom. U ciglani morali su ponovo da legnu, licem prema zemlji. Dželati bi gazili po telima žrtava i džepnim lampama osvetljavali njihove vratove i ubijali ih mecima. Taj je proces trajao sve dok više nije bilo živih folksdojčera. Leševi su prekriveni krečom.

Jedan mladić iz Rume je takođe bio ustreljen u vrat, ali nije umro, nego se samo onesvestio. Pošto su ubice napustile scenu, on se osvestio i kako je bio u gornjem redu  mrtvih, uspeo je da se oslobodi. Uprkos rani,  uspelo mu je da pobegne u kukuruzište i da se probije do mađarske granice.

 

Robovi nisu imali državljanstvo

Glavni izvor za Osvrte pod 3.1

 

Arbeitskreis Dokumentation: Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Vol I-IV, Izdavač: Donauschwäbische Kulturstiftung,  München, 1991. – 1995., skraćeno: LW I...

Arbeitskreis Dokumentation, Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien  1944 –1948. Die Stationen eines Vőlkermordes. Izdavač: Donauschwäbische Kulturtiftung  Münhen, 3. izdanje 2000, skraćeno: VDJ.

Schieder, Theodor et al.,: Dokumentation der Vertreibung der Deutschen in Jugoslawien; Izdavač: Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsbeschädigte,  Bonn, 1961. Skraćeno: Dok. V. Identični reprinti: Deutscher Taschenbuchverlag (dtv. reprint 3274), Münhen 1984. i Weltbild-Verlag, Augsburg 1994.   

 

Izvori za 3.1.1

 

Crnja: Elisabeth Bűrger, LW 1, 163-170; Margarethe Themare, Dok. V 215; 

Bačka Palanka: Heimatausschuss Palanka, Palanka a.d. Donau, Sindelfinden 1986; LW I, 526 ff: Josef Kampf, Dok. V, 219 ff., LW II, 236-248; Sophie Haas Reck/Peter Wilpert, LW II, 528-536, Dok. V, 287-293; Anna Volk/Anton Scherer /P.F. LW III, 422-427;

Obrovac: Fabian Walter, Obrovac, Neu-Ulm 1971, 44 ff.; LW I, 545-548;

Tovariševo: Michael Haussman, LW I, 553 f.

 

Izvori za 3.1.2     

 

Crnja: LW II, 237; Bački Brestovac: Franz Wesinger: LW III, 214 ff;

Knićanin: Lorenz Baron, LW III, 214 ff.;

Sremska Mitrovica: Wendelin Michels, LW I, 716 ff,;

Šove: Ludwig Ziwich , LW I, 572 f.

 

Izvori za 3.1.3

 

Veliki Bečkerek ( Zrenjanin): Ivan Ivanji, u: Franz Roth (ur.), Beiträge zum Geschichtsbild der Donauschwaben (Donuaschwäbische Beiträge Nr. 97), Salzburg 1995; LW III, 65;

Inđija: Valentin Oberkersch, India, Stuttgart 1978, 326; LW I, 699-702; LW II, 732 ff.

Kolut: Josef Willand, LW I, 424.

 

Izvori za 3.1.4.

 

Georg Wildmann, LW I, 385-389;

Enikö A. Sajti u nedeljniku “168 óra” (9.9. 1991.):

Karl Ottenbacher, LW II, 559 f.;

Márton Matuska, A megtorlás napjai, ahogy az emlékezet megörizte, Budapest s.a., 267 ff.;

Tibor Cseres, Vérboszú Bácskában, Budapest 1991, 104-137 I 182 f.;

Georg Wildmann, LW III, 336-339; 447-451.

 

Izvori za 3.1.5.

 

Georg Wildmann, LW I, 612; LW III, 111; VDJ, 266 f.;

Mathias Merkle, Märtyrerbischof Dr. Philipp Popp. Samizdat, Heilbron/Frankenbach 1985;

Vladimir Geiger, Nestanak folksdojčera, Zagreb 1997, 105 ff.

 

Izvori za 3.1.6.

 

VDJ, 97-99; Milovan Djilas, Krieg der Partisanen, (Revolucionarni rat) Memoari, 1941-1945, Molden/Wien 1978, 574 ff.; LW I, 610-612, 670;

Martin Reinspecht, LW II, 404 ff.;

Helene Rajal, LW III, 324 f.

 

Izvori za 3.1.8.

 

Milovan Djilas, Krieg der Partisanen, 572-574;

Wendelin Gruber, In den Fängen des Roten Drachen, 113;

Georg Wildmann, LW II, 390 f., 395, 62-68; VDJ, 101 f.

Izvori  za 3.2.1. Banat

Izvori za 3.2.1.1.

 

Nemačka Crnja

Elisabeth Bürger, LW I, 163-170; Margarethe Themare, Dok. V. 215 ff.;

Josef Kampf, Dok. V, 219 ff., 236-248; LW IV, 95-102; VDJ, 94 f., 258.

Banatsko Veliko Selo

Adam Hess, LW I, 148-157; LW IV, 79-95; VDJ, 107, 258.

Kovin

Franz Schenzinger, LW I, 244-248; Johann Fischer, LW II, 137-148; LW IV, 224 ff.

Banatski Despotovac

Ladislaus Schag, LW I, 172; LW II, 251; Elisabeth Flassak (kćerka L. Šaga): LW II, 250; LW III, 509;

S. Gärtner, LW II, 256; LW IV, 110-119.

Omoljica

Michel Adelhardt, LW I, 226 ff.; LW III, 155 ff.; LW IV, 178-191.

Pančevo

Matthias Merkle, LW I, 284 ff.; LW IV, 288-307.

Veliko Plandište

Peter Singer, LW I, 363 ff.; Jakob Faul et al., LW II, 122-128; LW IV, 416-424.

 

Izvori za 3.2.1.2.

Izvori za: Okružni logor za likvidaciju “Mlekara” u Kikindi

 

Franz Schmidt et al., LW I, 204 ff.; Rose Mullarczyk, LW I, 206; Michael Hess, LW II, 329 f.; Peter Groß, LW III, 173-175; LW IV, 152-158; VDJ, 102 f., 259; Peter Binzberger, Die  Kikindaer Donauschwäbische Gedenkstätte, Samizdat, 2002. Siniša Jakonić, Zločini miloševićeve tajne policije, objavljeno u decembru 2002, 132-139.

 

Izvori za: Okružni logor za likvidaciju “Stojković Telep” u Vršcu

 

Ingeborg Seidl/Helmut Frisch, LW I, 355 ff.; Sebastian Gotre et al., LW II, 44-59;

Robert Hammerstiel, Von Ikonen und Ratten. Einer Banater Kindheit 1939-1949, Wien/München 1999.

 

Izvori za: Okružni logor za likvidaciju “Stari Mlin” u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu)

 

Michael Kristof, BA, Ost-Dok. 2, No. 397 i LW III, 141 ff.; Walter Neuner, LW II, 217 ff.; Dr. Wilhelm Neuner, LW I, 187 ff. I Dok.V; Hans Diwald, LW I, 193 ff.; Adam Feketitsch, LW II, 231; LW IV 68 ff.; Anna Rischar-Gajdics/Hedwig Lambrecht-Kaiser/Lydia Junger-Lickfeld/Dietmar Prokle, Modoscher Heimatblätter, br. 109, 138, 139, 140, 164.

Izvori za 3.2.2. Bačka

Izvori za: Sombor

 

Martin Reinspecht, LW II, 402 ff.; Georg Wildmann, LW I, 608 ff.; Helena Rajal, VDJ, 98-99.

 

Izvori za: Bački Brestovac

 

Franz Weisinger, LW I, 467 ff.; Eva Ruckober et al., LW II, 480-487; LW IV, 469-480; Anton Affolder, Brestowatz (Donauschwäbische Beiträge br. 56) Freilassing 1971.

 

Izvori za: Bačka Palanka

 

Heimatortsausschuss Palanka, LW I, 522 f.; Heimatortsausschuss Palanka, Palanka an der Donau, Sindelfingen 1986, 511-531; Dok.V, 287-293; LW IV, 658-670; VDJ, 263-265.

 

Izvori za: Bačko Dobro Polje

 

Nicholaus Dietrich/Johann Lorenz, LW I, 499 ff.; Nicholaus Dietrich, LW II, 608 f.; Johann Lorenz (ur.), Unvergesenes Kischker (Donauschwäbische Beiträge br. 38) Freilassing 1960, Karlsruhe 1980; Dok. V, 381 f.; LW IV, 607-616.

 

Izvori za: Vrbas

 

Karl Mengel, izveštaj, Deutsches Bundesarchiv Bayreuth, Ost-Dok. 2, Batschka IV/4, 8 strana; LW IV, 765-776; Karoline Zepp, BA Bayreuth i LW II, 602 ff.; VDJ, 112 f.

 

Izvori za: Odžaci

 

Peter Rakitsch, LW I, 461 ff.; Theresia Haltmayer, LW II, 467 f.

 

Izvori za: Filipovo

 

Georg Wildmann, Josef Pertschi, LW I, 473 ff.; Georg Wildmann, LW III, 678-681; Dok. V, 265-269; Paul Mesli et al., Filipowa - Bild einer donauschwäbischen Gemeinde, VI: Kriegs- und Lageropfer, Wien 1985, 43-49; LW IV, 523-539.

 

Izvori za 3.2.3. Srem

 

Valentin Oberkersch, LW I, 701 f.; Valentin Oberkersch, India - Deutsches Leben in Ost-Syrmien 1825-1944, Stuttgart 1978, posebno: 320 f., 326-329; LW IV, 832-837.

 

 

Izvori za: Zemun/Novi Grad

 

Franz Zöller, LW I, 665 ff.; LW IV, 876-885;

Nikolaus Hefner et al., Franztal 1816-1944, Salzburg 1984, 197-211.

 

Izvori za: Ruma

 

A.      Kreuzer, LW II, 755 f.

Comments