Genocid nad Podunavskim Nemcima 1944 - 48 (deo peti)

oglavlje 5: Potpuno proterivanje i transportovanje u logore

 


''Austreibung''  - proterivanje, bio je uobičajeni izraz Podunavskih Švaba za konačno uklanjanje iz njihovih domova i potpunu evakuaciju folksdojčera iz nemačkih sela. To je bio rezultat odluke ''Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije'' (AVNOJ), privremenog zakonodavnog odbora partizana. Odluka je objavljena 21. novembra 1944. godine Jednim ''vansudskom rešenjem'' folksdojčeri su proglašeni za ''narodne neprijatelje'' i propisan je gubitak svih građanskih prava. Dalje se određuje potpuna eksprprijacija sve njihove pokretne i nepokretne imovine. Lišeni imovine i svih prava, mogli su da budu proterani iz svojih domova  i internirati u logore.

   Na taj način mogla se sprovesti potpuna internacija. To je zadesilo 167.000 folksdojčera, Sposobni za rad smeđteni su u u radne logore, radno nesposobni: majke sa malom decom do 2 godine, deca do 14 godina, odrasli preko 60 godina i nemoćni, poslati su u neki od 6 logora za likvidaciju u Vojvodini, 2 u Slavoniji i 2 u Sloveniji. Proterivanje je vršeno od kraja novembra 1944. do avgusta 1945. godine.

   U Bačkoj,   Novosadski srez je bio prvi  ''etnički očišćen'' na taj način. Njegovi folksodjčeri proterani su iz svojih domova  između 2. i 4. decembra 1944. godine i odmah podeljeni u kategorije. Radno sposobni, su uglavnom ostali u lokalnim logorima ili su bili prebačeni u centralni civilni logor u Novom Sadu. Nesposobni za rad morali su da krenu na put Bačkog Jarek u roku od dan-dva. U Bačkom Jarku je prvobitno živelo oko 2.000 folksdojčera i bio je potpuno evakuisan. Posle 2. decembra 1944.  godine, služio je kao koncentracioni logor za južnu Bačku.

   S obzirom da je masovno proterivanje u Banatu počelo takođe početkom decembra 1944. godine, može se opravdano nazvati ''decembarski talas'' internacije. Sledeći talas zadesio je južnu i zapadnu Bačku neposredno pre i posle Uskrsa 1945. godine. Srednja Bačka došla je na red oko 25. maja 1945. godine. Folksdojčeri iz nekih opština zapadne i severne Bačke potpuno su proterani između kraja juna i kraja avgusta 1945. godine. Uobičajeni ''modus operandi'' proterivanja u seoskim zajednicama, većinom ili potpuno naseljenim folksdojčerima, bio je sledći:

   Partizanske jedinice bi krišom opkolili mesto i iznenada, počinjući od jednog kraja sela, krenuli da isteruju zatečene i nespremne žitelje iz domova. Oterali bi ih na seoski pašnjak na obodu grada gde je tri do četiri hiljade seljana čekalo kategorizaciju: odvajanje radno sposobnih od onih predviđenih za logor smrti. Ako bi dete imalo dve godine ili manje, oboje, i majka i dete, odlazili bi u logor smrti. Ali, ako bi dete bilo starije od dve godine, otimano je od majke i gurnuto je babi ili drugim rođacima ili komšijama. Majka je odlazila u radni logor, a dvogodišnje ili starije dete sa transportom u logor za likvidaciju. Mnoge majke bi pokušavale da se provuku do svoje dece.     

Sledeći opis proterivanja u Filipovu (Bačkom Gračcu) tipičan je primer onoga šta se događalo u stotinama sela.Rita Prost Perči opisuje svoje iskustvo, kao desetgodišnje devojčice, sa proterivanjem 31. marta 1945. godine:

   “U subotu, pred Uskrs, žene su pekle za uskršnji praznik kad su začule glasne povike i jecaje sa ulice. Na svoj užas ugledale su ljude. koje su isterivali iz njihovih domova na donjem kraju selu. Majka je užurbano obukla nekoliko slojeva odeće i novi kaput moje  sestre. Zatim smo pokupili  hranu u ćebe, ali je to bilo preteško za me pa sam pola toga izbacila i otrčala u kuću da nađem neke laganije stvari. Kad sam izašla na dvorište, partizani su već bili pred kapijom. Vikali su : ''Napolje! Brže! Brže!'' Nismo razumele te reči, no kad su počeli da nas udaraju puškama, shvatili smo da se radi o preživljavanju. Udarali su majku, ali nju to nije suviše bolelo, jer je na sebi imala nekoliko haljina.

Dugačka kolona ljudi kretala se pored naše kuće, pa su i nas gurnuli u nju. Tada smo shvatili moramo da zauvek napustimo naš dom. Žene su plakale i molile se bogu. Partizani su nas gonili kao stoku iz sela na pašnjak. Ljudi su tamo  ležali u gomili, kao krdo stoke. Tu smo proveli prvi dan.

   U zoru su uzeli svaku drugu ženu i oterali ih u kuću. Kad su žene izašle, plačući, više nisu  imale svoje zavežljaje ni nakit. Takođe im je skinuto i nešto odeće. Naišle smo na našu tetku; ostala su joj samo prazna dečija kolica. Bebu je morala da stavi u gola kolica, bez posteljine. Kad je pala noć morali smo da potražimo mesto da prespavamo. Partizani su saterali grupu od 20-25 ljudi u dvorište jedne kuće, gde smo morali napolju da spavamo. Sutradan sve je opet počelo ispočetka. Nazad na ulicu. Ljudima su opet otimali svešto su imali. Ovo se nastailo tri dana i noći. Sedeli smo na našim zavežljajima,  u prašini i prljavštini i saznali da su neki ljudi čak i streljani. (U Filipovi streljani su dva muškarca i jedna žena.) Nikada neću zaboraviti te dane, pune suza i žalosti. Međutim, ponekad su bili i puni nade, kad bi nam rekli da sutra možemo kući.

   Noći su bile posebno teške. Deca su plakala, jer su bila gladna, i zato što su zebla. Psi su lajali celu noć, jer su bili gladni i napušteni u kućama. Nekoliko dana kasnije, svi su   pobijeni. Noću su se mogli čuti ženski plač i molitve. I mada smo i dalje bili pod zvezdama našeg rodnog kraja i  mada je vetar još uvek bio isti, sve  drugo se promenilo. Noću sam bila naročito tužna. Čeznula sam za mojim ocem i sestrama. Nismo znale gde su oni.

   Poslednjeg dana, kada je pljačka opet započela, došao je red na moju majku. Partizani su je odvukli iz kolone u sobu. Kad sam htela da se držim za nju, išamarali su me. Nisam osećala nikakvu bol jer je moj strah za nju bio veći. Bila sam sva srećna kad sam je ugledala kako se vraća živa. Ali ova radost nije dugo trajala. Majka je bila  bleda kao krpa i tresal se celim telom. Kad je htela nešto da mi kaže, iz usta joj je navrla krv. Krva joj je takođe kapala sa ušiju. Njeni zubi sa zlatnom krunicom su bili izbijeni, a minđuše strgnute  s ušiju...

   Sledeći dan počeo je ubistvom pred našim očima. U zoru su nas poterali na železničku stanicu. Ispred nas je išao čovek koji se sve vreme smejao. Nisam to mogla da razumem. Naša situacija je bila sve samo ne smešna. Hteo je da uđe u naš red. Kada je jedan od partizana to primetio prišao nam je besan i, izdrao se na čoveka koji se i dalje smejao. Partizan ga udari kundakom, ali ovaj  nastavi da se smeje. Njegova                                                                                                                                     žena je  pokušal da ga povuče nazad, ali  začuo se pucanj iz puške i čovek pade na kolena. Krv je šiknula u visokom luku iz njegovog tela, a lice mu je pobledelo. Ali su njegova usta nastavila da se smeju. U tom trenutku u meni se rodio strah od uniformi i oružja, koji će me pratiti dok sam živa.  Žene su smesta, na licu mesta, morale da iskopaju raku, u koju je bačen, još toplog tela.

   Mislili smo na Uskrs, ali nije bilo vreme da se misli na slavlje. Bili smo sabijeni u vagone za stoku. Partizane nije bilo briga da li su porodice ostale zajedno. Vagoni su bili lepljivi od vlažne slame na kojoj su stotine ljudi transportovano prethodnih dana, svi u istom pravcu. Bili smo sabijeni, bez prostora za ležanje. Kad je voz krenuo, bilo mi je drago  što su vrata vagona zatvorena…  Nismo znali gde će se završiti naše putovanje. No, osećali smo da se sve više i više udaljavamo od naših domova. Kada su se posle mnogo časova mučenja, vrata otvorula, videli smo da smo dopremljeni u logor za likvidaciju Gakovo''.

   Tako je jedna čisto nemačka opština ugašena – 182 godine od njenog osnivanja. Drugi užasavajući izveštaji o proterivanju folksdojčera  mogu se naći u LW II i III.

   Proterivanje folksdojčera u gradovima odvijalo se na ponešto drugačiji način. U gradovima, kao što je bio Sombor u Bačkoj, folksdojčeri su živeli mešu Mađarima i Slovenima pa su tako imali druge etničke susede. Trebalo je da ovi što manje primete proterivanje svojih folksdojčerskih sugrađana. Zato su njih ''skupljali'' u tajnim akcijama noću. Autor ovog poglavlja, dr. Georg Vildman, morao lično da doživi jednu od tih noćnih akcija kad je 13. novembra 1944. godine sa nepunih 16 godina odveden iz rodnog Filipova, zajedno sa velikom grupom i interniran u barakama cetralnog logora u Bezdanskoj ulici u Somboru, koji je bio administrativno središte bačke oblasti.

''Bila je to tokom poslednje sedmice marta, ili početkom aprila 1945. godine. Ležali smo, gusto zbijeni u našoj baraci, u kojoj nije bilo na čemu da se spava, sem na nešto malo slame. Svi smo bili iscrpljeni posle celodnevnog rada u gradu, mučeni od vaški i gladni; ali, uprkos tome smo zaspali. U toku noći smo bili probuđeni, isterani napolje odakle su nas partizani sproveli u grad. Strah da bi ovomogao da bude naš poslednji marš je bio stalno sa nama. Duga kolona kola sa konjskom zaprekom stajala je u jednoj zamračenoj ulici. Rasporedili su nas po četvoricu u svaka kola: jedan mrzovoljni kočijaš i jedan partizan su bili naši saputnici. Pred ponoć, krenuli smo prema prvim nemačkim kućama. Partizan je isterao iz kreveta ukućane, koji su već bili legli. Plačući i samo oskudno odeveni, stajali su na ulici. gde ih je jedan drugi partizan preuzeo i odveo. U kući nam je naš partizanski saputnik rekao na mađarskom: 'Ako bilo šta uzmete, postreljaćemo vas kao pse'. Na kuhinjskom stolu je stajao sveže ispečen kolač. Niko ga nije ni taknuo. Partizan nam je naredio da uzmemo još toplu posteljinu i nabacamo je na kola. On je ispraznio plakare;  na komodi je našao jednu ličnu kartu. 'Tako znači', reče, 'ovaj je bio član Kulturbunda. Biće stavljen na crnu listu'. Produžili smo ulicom. Sve više i više kola se skupljalo. Gužva pred jednom kućom, koja je očigledno je pripadala nekom Nemcu. Uneli smo u nju samo donji veš i naslagali ga. Napunili smo cele sobe - celu kuću donjim vešom. Zatim smo otišli u drugu kuću, u kojoj je bila samo posteljina -  cipelama smo stajali na čaršavima, ćebadi, jastucima, zatim u kuću punu odeće.....i stekli samo prvi uvid u to koliko je mnoštvo, štednjom stečene i čuvane imovine, uništeno samo prve noći 'kolektivizma'''.

 

Izvori:

Rita Prost-Pertschy, Das Heimweh der Simon Rita (Tuga za domom Simon Rite), Sersheim 1994, 54-57.

Anna Niklos-Nyari, Nachfruf auf verlorene Jahre. Eine Heimatvertriebene erzählt, Karlsruhe 1991, 40-61.

Paul Mesli/Franz Schreiber/Georg Wildmann, Filipowa – Bild einer donauschwäbische Gemeinde, Bd. 6: Kriegs- und Lageropfer, Wien 1985, 92-109, 114.118.

Georg Wildmann, VDJ, 144 f.

Juliane Supper, LW II, 170-173;

Marianne Himmel, LW II, 514 f.

Jakob Diel, LW III, 452 f.  

 


Poglavlje 6:

Centralni  logori za internirane civile i radni logori

 

Pregled

Internacija Podunavskih Švaba u Jugoslaviji u centralne radne logore za civile počela je u oktobru 1944. godine; internacija Kočevara i  Donještajerskih Nemaca izvršena je na kraju rata. Do avgusta 1945. godine, sve zajednice u Jugoslaviji bile su ''očišćene''od folksdojčerskih stanovnika. Samo Nemci u braku sa pripadnicima drugih nacionalnosti ili ono malo njih, koji su bia pristupiia partizanima, pošteđeni su od konfiskacije imovine i internacije.

U procesu potpunog uništenja folksdojčera u Jugoslaviji, komunisti su osnovali tri tipa logora: radne logore, centralne logore za civile i “specijalne logore”. Ovi poslednji služili su kao logori za likvidiranje radno nesposobnih.

U julu i avgustu 1945. godine, centralni i radni logori dosegli su svoj maksimalni kapacitet od oko 120.000 civilnih interniraca, od kojih je preko 100.000 bilo iz Banata i Bačke. To su  većinom bili ograničeno radno sposobni muškarci i žene.

Postojalo je deset centralnih logora, u Banatu, devet u Bačkoj i jedan u Sremu,  i oko 200 radnih logora pod nadležnošću centralnih logora.  Gotovo svaka opština, sa više od 200 do 300 nemačkih stanovnika, imala je svoj radni logor koji su činile većinom prazne opljačkane nemačke kuće. Situacija u Slavoniji bila je nešto drugačija pa su zbog toga  centrani, radni i likvidacioni logori te oblasti prikazani zajedno.

Centralni logori su bili prvenstveno organizovani u postojećim barakama ili bivšim fabrikama.  U  nekima je bilo nekoliko hiljada zatvorenika u pretrpanim objektima. Ovi logori služili su, prvenstveno u Banatu za vreme ''krvave jeseni 1944. godine, kao partizanske ispostave za mučenja i likvidacije.

Centralni logori dodeljivali su radnike za radne logor. Hrana namenjena prinudnim radnicima bila je, obično, apsolutno nedovoljna. Od proleća 1946. godine, Sloveni i Mađari mogli su da ''kupe'' radnika na dan,  na mesec ili na duže periode (plaćalo se komandiru logora, a zatvorenici nisu primali nikakvu naknadu). Za srećnike, bila je to često prilika da se spasi živa glava. Prilke u centralnim logorima, vrlo često, ličile su često na one u logorima za likvidaciju. Ovo je potvrđeno činjenicom da je oko 12.000 muškaraca i žena, pretežno radno sposobnog uzrasta, izgubilo život  od kraja 1944. do  početka 1948. godine.   

 

6.1 Centralni logori u Banatu (LW III, 696-698; VDJ, 127 f.)

 

''Mlekara'' u Kikindi (LW III, 698 f.; VDJ, 127 f.) Već sredinom oktobra 1944. godine, odmah  po preuzimanju vlasti od strane Rusa i partizana, postala je logor za mučenje i ubistva za više od 1.000 bespomoćnih civila. Kasnije, bila je centralni logor za severni deo Banata, sve do kraja 1946. godine.

''Stari mlin'' u Bečkereku (LW III, 699 f.; VDJ 128), je bio verovatno najgrozniji logor za likvidacije za Nemce tokom krvave jeseni 1944, a kasnije je, postepeno, postao centralni logor, do maja 1947. godine.

''Stojković-Telep'' u Vršcu (LW III, 700 f.;VDJ, 128) Grad Vršac u južnom Banatu bio je takođe zloglasan zbog ubistava koja su tamo počinjena. Kada je orgijama ubijanja tokom krvave  jeseni 1944.  došao kraj, služio je kao centralni logor.

''Stockhaus'' u Beloj Crkvi,  (LW III, 701 f..; VDJ, 128); I ta zgrada je korišćena za mučenje i pogubljenja stotina žrtava, pre nego je pretvorena u centralni logor  za jugoistočni Banat.

“Šušara” (LW III, 702 f.;VDJ 129) 24. decembra 1944. godine, celo selo je proglašeno za centralni logor za nemačke civile okolnog područja. Neko vreme, ovde su  bila smeštena i deca i stari i bolesni civili. Postojao je do proleća 1947. godine.

Banatski Karlovac (LW II, 702 f.; VDJ 129)  Logor je osnovan 17. aprila 1945. godine; U njemu su takođe držana i deca i starci do oktobra 1945. godine, kada su svi prebačeni u logor za likvidaciju Knićanin. U Banatskom Karlovcu  je 1000 logoraša, uključujući i 400 zabeleženih po imenu, pomrlo od gladi.

''Riblja pijaca” u Pančevu (LW III, 703 f.; VDJ 130) Logor je uspostavljen u novembru 1944. godine a  rasformiran 22. februara 1948. godine.Uslovi u pretrpanim barakama bili su užasni i dovodili do bolesti i epidemija. Komandirka logora, okrutna žena po imenu Radojka, uživala je u mučenju bespomoćnih žrtava.

Banatski Brestovac (LW III, 704 f.; VDJ, 130) Postojao je od  novembra 1944. godine do rane 1948. godine. U ovom logoru držano je, među mnogim drugima, nekoliko hiljada građana Pančeva, nesposobnih za rad, do oktobra 1945. godine, kada su prebačeni u logor za likvidaciju Knićanin.

''Svilara'' u Kovinu  (LW III, 705; VDJ, 130 f.) Krajem 1944. godine, po okončanju ubilačke ''Akcije inteligencija'', ova predionica svile pretvorena je u centralni logor za  okolne opštine. U njoj je bilo oko 600 logoraša. Komandir je bio Silača Drašković.

Mramorak (LW III, 705 f.; VDJ 131) Do kraja aprila 1945. godine, svi stanovnici  Mramorka, koji još nisu bili internirani, smešteni su u nekoliko kuća, zajedno sa decom, bolesnim i starim ljudima iz okolnih područja. Početkom novembra 1945. godine, deca, bolenici i starija lica prebačeni su u logor za likvidaciju Knićanin.

 

                                                                Kikinda spomenik

6.2 Centralni logori u Bačkoj (LW III, 756-759; VDJ, 132)

 

Novi Sad (LW III, 759-764; VDJ, 132 f.) Već u novembru 1944. godine zloglasni centralni logor Novi Sad bio je prvi svoje vrste, osnovan na močvarnim obalama reke Dunava na južnoj Bačkoj

Prvobitno, u njemu su se nalazili radno sposobni muškarci i žene sa područja južne Bačke. Pošto  su osnovani dodatni centralni logori, postao je glavni ''trgovinski centar'' za ovu modernu trgovinu robljem i bavio se stalnom razmenom logoraša sa ostalim centralnim i likvidacionim logorima. Bolesnike su slali u likvidacione logore i razmenjivali ih za još upotrebljive radnike. Odavde su mnogi bili birani za deportaciju u Rusiju na Božić 1944. godine.

Mada je logor imao stalnu populaciju od 2.000 logoraša, sastojao se samo od dve barake bez prozora i zloglasnog ''bunkera'' od šest kvadratnih metara. I za najmanji prekršaj zatvorenike su bacali u tu vodom natopljenu prostoriju. Za mnoge je dugo mučenje stajanjem u vodi bilo fatalno.

Brojna zlostavljanja i ubistva bez sudskog postupka, iako je rat već bio završen, podstakla su dr.  Vilhelma Nojnera, bivšeg predsednika  višeg okružnog suda  i logoraša u tom logoru, da šalje  pismene žalbe ministarstvu unutrašnjih poslova u Beograd. Te su žalbe tajno krijumčarene iz logora. Zbog svojih  hrabrih postupaka bio je zatvoren u ''bunker'' . Zatim je bio premeštan iz logora u logor, ali je nastavio sa svojim pisanim žalbama i na kraju bio proteran u Mađarsku. Kažu da je logor bio zatvoren poslednjih dana marta 1948. godine, kad mu je broj zatvorenika pao na oko 400. Nema pisanih podataka o tome koliko je logoraša u njemu stradalo.

Bačka Palanka (VDJ, 134) Centralni logor Bačka Palanka formiran je u novembru 1994.  sa dečacima od četrnaest do petnaest godina i šezdeset do sedamdesetogodišnjim muškarcima još sposobnim za rad, iz okolnih mesta. Postepeno je narastao na  prosečno 600 logoraša.

Sombor (LW III, 766-768; VDJ, 134 f.) Grad Sombor, kao što je već spomenuto u prethodnom poglavlju,  pokazalo se da je ''vrteška'' za progone, internaciju i ubijanje Nemaca u zapadnoj Bačkoj. Osnovan je u novembru 1944. godine i imao je jurisdikciju i nad centralnim logorima  Odžaci, Apatin i Filipovo.

Hiljade folksdojčera bilo je nabijeno u barake pune vašaka, često zlostavljano, nedovoljno hranjeno i prisiljeno da rade i radnim danima i nedeljom. Ko god bi se razboleo, odmah bi bio poslan u logor smrti Gakovo, koji je formiran 12. marta 1945. godine. Prvi komandir logora bio je neki Rajko, a drugi Dušan Kurepa. Obojica su bili okrutni sadisti, ovaj drugi, bio je još gori od prvog. On je lično poćinio bar 13 ubistava. Slao bi po svoje žrtve, mlatio ih skoro do smrti, a zatim im je sekao grkljane. Logor je bio među poslednjima koji su zatvoreni, negde u martu 1948. godine.

Apatin (LW III, 769 f.; VDJ 135) U tom gradu je prvobitno živelo 12.000 Nemaca. Tokom zime, lokalni logor pod opštom nadležnošću Sombora, patio je od gladi. Komandir logora, Mito Volić, bio je naročito okrutan. Njegov zamenik, Milivoj Beljanski iz Sombora, odvodio je devojke iz logora u svoj stan i tamo ih silovao. Kasnije je bio degradiran i otpušten iz službe. Njegov naslednik vezivao bi žene za drvo, bičevao ih sve dok se ne bi onesvestile, a zatim ih gole bacao u podrum. Specijalitet mu je bio da električnu žicu pod naponom stavlja ženama na dojke i genitalije.

Odžaci (LW III, 770 f.; VDJ 135) I ovaj je logor je opravdao svoju svrhu, naročito u ispitivanju  i proganjanju  članova Kulturbunda. Uhapšeni nisu više nikad  viđeni.

Filipowo (Bački Gračac) (LW III, 771-775; VDJ 136) Kako su logori za likvidacije Gakovo i Kruševlje do sredine 1945. godine postali pretrpani, ovaj logor je otvoren  između sredine juna i sredine oktobra 1945. za radno sposobne, kao i za radno nesposobne na  podučju Odžaka. U tom kratkom razdoblju u njemu je oko 250 logoraša pomrlo od gladi i zaraznih bolesti. Do oktobra 1945. godine, od gladi je oko 2.000 ljudi pomrlo u Gakovu pa pošto je sada tamo bilo slobodnih mesta, to su svi nesposobni za rad iz Filipova prebačeni u Gakovo.

Fabrika svile u Vrbasu (VDJ, 136) Krajem 1945. godine, bivša svilara pretvorena je u centralni logor za Nemce iz srednje Bačke. Imao je nadležnost i nad relativno velikim radnim logorima Cervenka, Kula i Veprovac. Tamo su uslovi bili gori nego u zatvoru. Pošto od decembra 1946. više nije bilo poslova u poljima,  komandir logora prisiljavao je logoraše da stoje u stroju od 5 do 11 sati tokom ledenih zimskih prepodneva. Zatim ih je puštao da sede do večeri u dvorištu. Logor je rasformiran najverovatnije početkom 1948. godine.

Sekić(Lovčenac)(LW III, 776-778; VDJ 136 f.); To je nekad bila potpuno folksdojčerska opština na istočnoj ivici folksdojčerskih naselja, a u januaru 1945. godine pretvorena je u centralni logor za oko 6.000 Nemaca. U oktobru 1945. broj logoraša smanjen je na 1500 i funkcionisao je kao radni logor. Većina ostalih odvedena je u logore za likvidacije Gakovo ili Kruševlje u vreme kada su tamošnji logoraši umirali u velikom broju. Pre transporta ponovo su ih pretresli i oduzeli im i poslednje bedne stvari koje su im bile preostale. Čak su morali da zamene svu još donekle upotrebljivu odeću za iscepan dronjke.

Fabrika štirka kod Subotice (LW III, 778-780; VDJ, 137) Ova nekadašnja fabrika štirka najverovatnije je pretvorena u centralni logor za prinudni rad do sredine novembra 1944. godine. 4.000 logoraša bili su većinom Nemci, koji su ranije pobegli u Mađarsku, a potom pokušali da se vrate svojim kućama po prestanku rata. Po prelasku granice sa Mađarskom, odmah im je oteto sve što su imali kod sebe. Izveštaji govore da je u logoru harala strašna epidemija tifusa. Najverovatnije je  raspušten 1948. godine.   

 

   Helga Iseman - Zemun

6.3 Centrali logori u Sremu (LW III, 867; VDJ, 139)

 

Kalvarija u Zemunu (LW III, 867-872; VDJ, 139 f.) Pošto su krvave stanice u selima, Inđija i Ruma pretvorene su u radne logore, centralni logor, otvoren na brdu Kalvarija, očigledno je bio jedini takve vrsti. Po Hansu Folku, bio je to prostor sa barakama od 100 sa 200 metara, ograđen visokom ogradom od bodljikave žice. Logoraši su bili Nemci iz grada Zemuna i nešto Nemaca koji nisu pobegli iz istočnog dela Srema. Morali su da spavaju na drvenim ležajima i bili prinuđeni na težak rad od 3 sata izjutra do kasno u noć. Stalno su ih i nemilosrdno tukli. Hrana teško da je bila išta bolja od one u logorima smrti: ujutro vodenasta supa sa nešto mlevenog kukuruza,  u podne supa sa malo trulog krompira ili ucrvljanog graška, a naveče ono što je ostalo od podneva, sa kriškom kukuruznog hleba, bez masti i soli – ista hrana kao  u drugim logorima. Centralni logor Zemun evakuisan je u avgustu/septembru 1945. godine. Prema sećanju Hansa Folka, preživelo je samo oko 150 muškaraca i 60 žena. Njih su prebacili u radni logor u obližnjoj Bežaniji i, u novembru 1945. godine, pošto je i taj logor zatvoren, otpremili u logor smrti Sremska Mitrovica.

Obnova pruge Beograd – Slavonski Brod  (LW III, 871 f.; VDJ, 140 f.) Hans Folk je bio prisutan, kad je, 12. aprila 1945. godine 660 muškaraca iz logora Kalvarija izabrano za popravku železničeu pruge Beograd – Slavonski Brod. Ta zloglasna izgradnja trajala je verovatno do 16. maja 1945. godine, tj. oko 5 nedelja (uključujući i vreme putovanja do gradilišta i nazad). Ishrana je bila apsolutno nedovoljna, a period rada  isprekidan gotovo neverovatnim  ubilačkim epizodama.

Evo nekoliko izvoda iz svedočanstva Hansa Folka: ''Dnevno je umiralo po nekoliko ljudi.; na putu do Slatkovaca  odabrano je dvanaest obolelih, streljano i sahranjeno. Kad smo produžili za Zemun i tamo stigli 25. maja,  od 661 čoveka bilo je već 112 mrtvih, a  daljnjih 20 je umrlo tokom sledeća dva dana''.

Drugi očevidac, Georg Kenig,  iz Filipova, komentarišući sudbinu jednog osamdesedvogodišnjaka, koji više nije mogao da dobro hoda kaže: '' Partizani su ga zgrabili, bacili u jamu sa krečom u kojoj je, još živ, sagoreo. Ko god više nije mogao da hoda, bačen je u jarak i mlaćen do smrti. Oko dvadeset ljudi je popadalo, brutalno izudarano karabinima. Morao sam da zatrpavam grobove sa mrtvima i još živima, gaziti  po njima i slušati jauke onih, koji su još bili živi. Dva partizana su se zatim saglasila da obolele i slabe treba umlatiti. Tako je  u oko 8 sati ujutro 2. Maja,  17 ljudi poubijano sekirama. Od prvobitno 480 ljudi, samo je još 120 bilo živo. Dok nas je 20. aprila bilo 480 , 8. maja  ostalo nas je samo 7l''.

 

Referentni izvori

 

Opisi i identifikacija centralnih logora za civile baziraju se na iskazima preživelih  logoraša iz logora za prinudni rad. Glavni deo ovih izveštaja nalazi se u Deutsches Zentralarchiv Bayreuth  (Ost-Dokumentation 2).

Njihovo sistematsko vrednovanje prvi put je preduzeo ''Radni tim dokumentacija'' Podunavskih Švaba i objavio 1995. godine u tomu III serije ''Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien'' (''Stradanja Nemaca u komunističkoj Jugoslaviji''), koji se na više od 200 stranica bavi centralnim logorima za civile i logorima za likvidacije. Pomenuti tom, (skraćeno LW III)  glavni je referentni izvor za prethodni sažeti opis.

Isti radni tim izdao je sažetu knjigu'' Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944-1948'' (skraćeno  VDJ), koja tretira istu materiju. 

 Poglavlje 7 : Logori za likvidaciju

 

Do objavljivanja dokumentacije Leidensweg, nije bilo sistematskog opisa logora smrti koji su bili osnovni instrument u izvršenju genocida sa predumišljajem nad Podunavskim Švabama u Jugoslaviji.

Sažeti opisi na ovim stranicama se zasnivaju na događajima u logorima smrti koji su po prvi put objavljeni 1995. u trećem tomu dokumentacije Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, odnosno u Weißbuch der Deutschen aus Jugoslawien 1995 (Tragedija folksdojčera u Jugoslaviji). To su svedočanstva ličnih iskustava preživelih iz logora smrti. Većina originalnih izveštaja se čuva u Bundesarchiv Bayreuth (nemačkom Saveznom  arhivu u Bajrojtu).

Osam logora za likvidaciju Podunavskih Švaba u Autonomnoj pokrajini Vojvodini i Hrvatskoj (Slavoniji), dva logora u Sloveniji (LW III, 707-893; VDJ, 125-127; 146-148).

Uz brojne lokalne radne i centralne logore, Titov režim je osnovao i treću grupu, službeno nazvanih “specijalni logori”. U Bačkoj su se oni sastojali iz čitavih sela Bački Jarak, Gakovo i Kruševlje. Oni su osnovani već u završnoj fazi rata. I u Banatu su cela sela kao što su Knićanin i Molin označena kao “specijalni logori”. Za relativno mali broj Nemaca koji nisu izbegli iz Srema, svilara u Sremskoj Mitrovici je pretvorena u zloglasni logor za likvidaciju, dok su u Slavoniji delovi sela Krndija i Valpovo odvojeni ogradom i pretvoreni u logore smrti. Prvi logor za likvidaciju je osnovan u Bačkom Jarku 2. decembra 1944, a poslednji, Knićanin, je zatvoren u martu 1948.

Dva slovenačka logora za likvidaciju, Strnišče i Teharje, kao i dva hrvatska logora, Krndija i Valpovo, su raspušteni godinu dana posle završetka rata. Preživeli logoraši su protrani u Austriju ili u Vojvodinu. I logor Bački Jarak je takođe zatvoren godinu dana pošto se rat završio, a logoraši su prebačeni u Kruševlje; Sremska Mitrovica i Molin dve godine posle rata, a logoraši iz Molina su poslati u Knićanin. Kruševlje i Gakovo su zatvoreni posle oko dve ipo godine (početkom januara 1948.), a njihovi logoraši su poslati u Knićanin - ovaj najveći logor za likvidaciju je bio poslednji koji je zatvoren, 1. marta 1948. Tako su, tri godine pošto se rat završio, logori bili službeno raspušteni. U Knićaninu su preživeli Nemci naterani na obavezne trogodišnje “radne ugovore” van njihovih zavičajnih opština. (Ovo znači da je internacija pretvorena u izgnanstvo.)

Uslovi u logorima smrti

Sledeći primeri su tipični za uslove u svim logorima za likvidaciju. Zatvorenici logora za likvidaciju su obično bili oni koji su bili nesposobni za rad, ljudi preko 60, slabi, deca do 14 godina, i majke sa decom mlađom od dve godine. Ovi su obično odvojeni od radno sposobnih već u svojim zavičajnim opštinama. Bolne scene na tim mestima su preživeli opisali u svojim svedočenjima. Hoćemo samo da spomenemo da su sva deca iznad dve godine bukvalno otrgnuta od svojih majki ili rođaka.

Spomenuta sela u Bačkoj i Banatu koja su služila kao logori za likvidaciju, sastojala su se od nekoliko stotina kuća i nisu bila ograđena, verovatno jer nije bilo dovoljno bodljikave žice na raspolaganju. Zato su ih 24 časa dnevno strogo čuvali partizani ili milicija. Straže su bile postavljene na svakih 100 metara. Napuštanje logora je bilo zabranjeno pod pretnjom smrtne kazne. Kuće, izgrađene blizu jedna druge, kako je bilo predviđeno prvobitnim planom za Panonsku niziju, su imale ograđena dvorišta, ali ne i prednja dvorišta, što je omogućavalo da se ljudi zatvaraju i u kuće. Već potpuno ispražnjene kuće su, zavisno od veličine soba, bile natrpane sa po 15 do 20 stanara po nezagrejanoj sobi ili štali. Po pravilu, stanari su morali da spavaju na golom podu, često bez i malo slame ili ćebadi. I preko dana su morali da ostanu u kućama. Zbog nedostatnih higijenskih i sanitarnih uslova, bili su bespomoćni protiv buva i vašaka koje su doneli vojnici, što je bilo posebno bolno za starije ljude.

Hrane je bilo malo, i često nije davana danima. Kada je bilo, sastojala se uglavnom od supe od mlevenog  kukuruza ili brašna, supe od ječma ili graška, ali bez i malo soli ili masti i uz malo grubog kukuruznog hleba. Vredno je spomena da je Izvršni komitet Narodne skupštine Autonomne pokrajine Vojvodine u decembru 1945. dekretom odredio da se hleb za sve logoraše mora praviti od kukuruznog brašna, bez dodatka i malo pšeničnog brašna.

Pošto do sredine 1946. logorima nije isporučivana nikakva hrana, a pošto su pokušani izlasci u prošnju dece i majki sa odojčadima u susedna mađarska i slovenska sela bili strogo ograničeni, predodređeno uništenje logoraša glađu se pokazalo kao vrlo efikasno. Broj smrtnih slučaja je brzo porastao.

Isprva, uprava logora nije ni pokušavala da obezbedi bilo kakvu medicinsku negu. Jedan ili dva nemačka lekara koliko je bilo među zatvorenicima u raznim logorima, nije imalo lekova kojima bi lečili bosne i slabe. Mogućnosti za ličnu higijenu i sanitarije su bile potpuno nedovoljne za prepune logore. Nedovoljna ishrana, distrofija i nedostatak vitamina  su sve oslabile dok nisu oboleli. Zbog toga, do kasne jeseni 1945, malarija, tifus, dizenterija itd. su dostigli epidemijske razmere. Zgrade u kojima su bili smešteni bolesnici su se pretvorile u kuće osuđenih na smrt. Zimski meseci 1945/56. su bili najgori u logorima za likvidaciju, od kojih je poslednji postojao do marta 1948.

Prostorije u kojima su logoraši bili smešteni nisu imale grejanja ni tokom ledenih zimskih meseci 1945/46. Korišćenje bilo kakvog goriva kao što su drvene ograde ili praznie šupe, je bilo zabranjeno. Nije bilo ćebadi, a njihova jedina zaštita od studeni je bila odeća koju su nosili ili nekoliko pokrivača koje su neki uspeli da ponesu sa sobom. Tek kada je u proleće 1946. dopremljen DDT prašak iz SAD, mogao je da se obuzda problem vašaka i da se drastično smanji stopa smrtnosti. Međutim, da se upotrebi DDT prašak je odlučeno tek kad je zapretila opasnost da se i partizanski stražari zaraze i da nastane epidemija u celoj zemlji. Do daljeg poboljšanja uslova je došlo kad su partizanski stražari zamenjeni milicijom ili regularnom vojskom.

Sahrana jadnih pokojnika je bila bedna i nedostojna, baš kao što su bile njihove patnje i smrt. Kad su uklanjani u masovne grobnice, bacani su grubo na kola kao mrtva stoka. Oproštaj od njih još živih članova porodice je bio neopisivo bolan. Po pravilu nije bilo crkvenih obreda, a rođacima čak nije bilo dopušteno da prisustvuju sahrani. Mrtvi su bacani u jame obično goli (kako je naredila uprava logora).

 

Žrtve logora - bilans užasa      

 

Na osnovu temeljnog istraživanja koje je u IV tomu predstavio gospodin Karl Veber iz pomenute dokumentacije, broj umrlih žrtava u logorima za likvidaciju, uključujući tu i radne i centralne logore za internaciju civila je:

Civila internirano u Jugoslviji od oktobra 1944. na dalje: 166.970.

Od toga stradalo:

 1944: 1.500;  1945: 21.832; 1946: 20.275; 1947: 4.075; 1948: 765;

(muškaraca: 16.878; žena: 25.987; dece: 5.582. Ukupno: 48.447.)

36.000 (u zaokruženim brojevima) od ovih je stradalo u sledećim logorima za likvidaciju:

 

Molin                    od septembra 1945.       do        aprila 1947.          3.000

Knićanin              od     oktobra    1945.       do        marta 1948.         11.000

Bački Jarak       od        decembra   1944.      do         aprila 1946.          7.000

Gakovo              od           marta      1945.       do         januara 1948.        8.500

Kruševlje               od       marta        1945.       do       decembra 1947.     3.000

Sremska Mitrovica    od    avgusta     1945.       do       maja 1947.             2.000

Krndija                od          avgusta     1945.       do       maja 1946.               500

Valpovo              od            maja        1945.       do        maja 1946.            1.100

 

Ovo su najniži, konzervativni brojevi. Zasnovani su na istraživanjima i sakupljanju podataka od strane opština koje su se posle bega i rata nastanile u svojim novim domovinama.

Pošto je do 70% žrtava poznato po imenu i dokumentovano u tomu IV pomenute serije, mogao se izračunati prosek žrtava.

To su vrlo pouzdani brojevi. Ove mračne cifre potvrđuju činjenicu da je 90% žrtava izgubilo život dugo pošto se rat završio.

Fizičke i duševne patnje koje su žrtve morale da prepate pre svoje smrti se ne mogu opisati živom ili pisanom rečju.

Namerno je onemogućena identifikacija masovnih grobnica. Tek su krajem devedesetih učinjeni mlaki napori da se obeleže znakovima masovne grobnice u Knićaninu u Republici Jugoslaviji i one u Krndiji u onom što je danas Hrvatska.

Za širu javnost, do današnjeg dana, genocid nad nemačkim građanima bivše Jugoslavije je ostao “ne-događaj”. Niti je i jedan od ubica, od kojih su neki danas još živi, optužen pred i jednim sudom. 

 Kula u Bačkoj, spomenik

7.1 Logori za likvidaciju u Autonomnoj pokrajini Vojvodini

 Logor Molin

 

Osnovan u septembru 1945 za folksdojčere iz severnog i srednjeg Banata.

Prvobitan broj stanovnika zajednice: 1.200.

Broj logoraša: 5.000-7.000.

Trajanje logora:  od septembra 1945. do aprila 1947 (20 meseci).

Žrtve: oko 3.000 (2.012 dokumentovano po imenu).

Glavni uzroci smrti: glad, tifus, malarija.

Folksdojčeri Molina su morali da trpe sadističku brutalnost lokalnih partizanskih šefova i pre stvaranja logora smrti. Uz pljačku od strane Crvene armije, partizani, i posebno stanovnici okolnih srpskih naselja, su odmah počeli sa hapšenjima i mučenjima folksdojčerskih muškaraca i silovanjima žena. Predsednik opštine Georg Haferkorn i četvorica muškaraca su brutalno tučeni do smrti. Za Božić 1945, 58 žena i 8 muškaraca je deportovano u Rusiju.

Između septembra i novembra 1945. jugoslovenske vlasti su počele sa čišćenjem iz  oko 20 radnih logora radno nesposobnih muškaraca i žena, dece i male dece, koji su  u marševskim kolonama saterani u logor smrti Molin. Opština koja je izvorno imala samo 1.200 žitelja, je sad natrpana sa 5.000 do 7.000 stanovnika.

Logorska uprava je često danima uskraćivala hranu. Doručak se obično sastojao od ključale vode sa mlevenim kukuruzom, bez masti ili soli. Za ručak je uvek bila supa od graška, takođe bez masti ili soli. Večera: 150 grama kukuruznog hleba, bez masti. Glad je naterala logoraše da pohvataju i pojedu seoske mačke, a noću, da idu u susedna sela t.j. Tordu i Mađarsku Crnju da prose hranu. Ko god bi bio uhvaćen od partizana, bio je brutalno mučen ili pogubljen na licu mesta.

Uz glad i skorbut, zagađenost vaškama je mnoge logoraše dovela do propasti. Kraj je uvek dolazio na isti način: stopala bi počela da otiču, zatim lice, a posle nekoliko dana nastupala bi smrt.

Oni koji su još mogli da rade su odvojeni od potpuno nesposobnih, i oni su morali da obavljaju teške poslove, danju ili noću. Kad god bi crkveno zvono zazvonilo, morali su da se jave na rad. Smene su često trajale i po 20 sati. Oni su takođe morali da donose svo drvo, kukuruzno brašno za hleb i sve potrepštine za logor sa železničkih stanica susednih opština. Mnogi su morali da nose teret i do 30 kilograma, nedovoljno obučeni i u lošim cipelama po snegom i ledom pokrivenim putevima. To su bili robovski karavani. Kad bi se neko srušio, što se često dešavalo, saosećajni ljudi ili žene koji su hteli da im pomognu su bili tučeni kundacima i brutalno zlostavljani.

Logoraši nisu morali da trpe samo glad i nedostatak drugih potrepština, već i stalno mučenje i zlostavljanje. Maltretirali su ne samo logorski komandant i stražari, već i Srbi koji su dolazili u logor i birali svoje žrtve. U jednom slučaju, Mariane Habekorn je četri puta do krvi prebijena od svog bivšeg poljskog radnika koji je vikao:”Sad smo mi potčinjeni gazde.”

Komandant logora je bio sadista. Zvao se Danilo Kesić i navodno je bio iz Banatskog Dvora. Evo primera njegovog sadističkog ponašanja: 18. februara 1946 u pet sati ujutro saterao je 30 žena, bez ikakvog razloga, u jarak sa vodom, gde su pola sata morale da ostanu u ledenoj vodi i blatu. Onda su u svojoj mokroj odeći oterane na rad. Nisu dobile hranu, a posle rada, oko 17 i 30, su oterane nazad. Tri žene su bile tako slabe da su se srušile. Prve dve su ostavljene gde su i pale i umrle su iste noći. Treća je bila u stanju da se odvuče do sela. Prve dve žene su bile stare 25 i 27 godina i za sobom su ostavile troje male dece. Sedam drugih žena se teško razbolelo.

Po izjavi dr. Jene Hegera, koji je kao logoraš smeo da radi kao logorski lekar između 1. januara i 22. februara 1946, zdravstveno stanje logoraša je bilo izuzetno loše. Nije bilo mokrih čvorova, ljudi nisu imali sapuna ni drugih sredstava za čišćenje za održavanje lične higijene. Osipi i druge bolesti kože su bili rasprostranjeni. Među zaraznim bolestima treba posebno spomenuti tifus, jer se on brzo širio zbog slabog imuniteta logoraša. Dok je radio kao logorski lekar, dnevna stopa smrtnosti se kretala između šest i sedam.

S obzirom na beznadežnost svog položaja i nejudske muke, sve više logoraša je rizikovalo beg u Rumuniju. Za vreme jednog takvog pokušaja ubijena je jedna mlada žena iz Kesića. Pošto dr. Heger više nije mogao da trpi varvarsko kažnjavanje žena i bezobzirnu upotrebu vatrenog oružja od strane logorskog komandanta, podneo je prijavu protiv njega i takođe pobegao u Rumuniju.

Dr. Štajner iz Crnje, koji je privremeno radio kao logorski lekar, pokušavao je da pomogne bolesnima, ali su njegove mogućnosti bile vrlo ograničene. Jedini dostupni lekovi su bili nekoliko aspirina, kinin, ugljena prašina protiv proliva i krema za kožu protiv kožnih bolesti. Hladne obloge su bile opšta terapija za sve bolesti. 

U Molinu nije bilo masovnih grobnica. 24 starca određena za grobare su morali da uz grobove potrebne za jedan dan, iskopaju dodatne rake za rezervu, za sledeći dan. Mrtvi su ušivani u staru ćebad i sahranjivani bez ikakve ceremonije.

Ako se pođe od dnevnog brojeva umrlih po dr. Hegeru, ukupan broj žrtava za 20 meseci bi iznosio oko 4.000. Procena gospodina Karla Vebera od 3.000 je takođe u okviru tog proračuna. 2.012 žrtve su poimenično dokumentovane u IV tomu dokumentacione serije Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien.

Krajem aprila 1947. partizani su raspustili logor za likvidaciju u Molinu i prebacili logoraše u logor Gakovo u Bačkoj. Samo je oko 300 malđih logoraša koji su uprkos zlostavljanju, još uvek bili radno sposobni, zadržano i korišćeno za poljoprivredne radove u okolini Molina.

Ovo mesto užasa je potpuno uništeno u poplavi 1955/56, kao da je priroda htela da izbriše svako sećanje na njega.

 Bač

Logor Knićanin (Banat)  

 

Osnovan 10. oktobra 1945. za radno nesposobne folksdojčere, posebno iz južnog i srednjeg Banata.

Prvobitni broj stanovnika grada Knićanina: 3.200.

Prosečan broj interniraca: 17.200 u proseku (maksimum: 20.500).

Trajanje logora: 10. oktobar 1945. do sredine marta 1948 (29 meseci).

Žrtve: oko 11.000 (7.767 poimence dokumentovano).

Glavni uzrok smrti: glad, tifus malarija.

Pregled

Veliki “specijalni logor” Knićanin se nalazio na rubu folksdojčerskog etničkog područja Banata. U pogledu saobraćaja je bio pogodno smešten i lak za kontrolu jer se nalazio na ušću reke Tise u Dunav. 900 od 3.200 stanovnika grada nije izbeglo.

Pre nego što su svi logori u Jugoslaviji službeno bili raspušteni 1948, svi njihovi preostali logoraši su prebačeni u Knićanin. Tu su svi preostali folksdojčeri regrutovani za trogodišnje “radne ugovore”, uglavnom za rad van njihovih zavičajnih teritorija, tj. u rudnicima Srbije i Kosova i u močvarnim krajevima Baranje, Bačke i oko Pančeva. Tokom oko tri godine nije im bilo dozvoljeno da napuste dodeljena im mesta, tj. od 1948. do 1950. još uvek nisu bili slobodni nego prognani ljudi.

Zdravstvene uslove, bolesti, lečenje i statistiku mortaliteta je dobro dokumentovao dr. K.F. Sa 11.000 umrlih Knićanin je imao najvišu stopu smrtnosti od svih logora.

Odmah po okupaciji, Knićanin je doživeo mahnitost progona. Odgovorni su bili Rado Perc iz Perleza i Lazo Milenković iz Čente. Pod njihovim zapovedništvom, 16. oktobra, Podunavske Švabe Jakob Vert, Franc Hes, Franc Mec i Mihael Vaker su mučeni, streljani i obešeni na bagremovo drveće. Johan Drum se iz očaja obesio. Anton Karl, 78, je streljan bez razloga. Milenković je hteo da postrelja sve muškarce Knićanina, ali su ga ruski oficiri sprečili.

27. decembra 1944, 47 devojaka i žena, kao i 20 muškaraca je deportovano u Rusiju kao robovski radnici. 14. aprila, pošto je selo potpuno opljačkano, stanovnici Knićanina su morali da napuste svoje kuće. Onda su sve žene i deca skoncentrisana u zgradu škole a muškarci od 14 godina naviše, u zabavište. Ciganin Gajo, poznat i pod imenima Aranđelski i Bočarac, je zapovedao stražom.

Od 10. oktobra 1945, Titov režim je internirao hiljade folksdojčerskih civila, uglavnom starije, žene sa decom i decu čije su majke deportovane u Rusiju i skoncentrisao ih u sada praznim kućama. Logor je čuvalo oko 80 naoružanih milicionera.

Pristigli, oskudno odeveni, su natrpani u prazne kuće, obično 20-30 u jednu sobu. Nisu imali ćebadi i morali su da leže na podu koji je jedva bio pokriven slamom. Tokom celog vremena postojanja logora i sve do njegovog raspuštanja u martu 1948, slama nikad nije menjana ni zamenjivana.

Ishrana se sastojala od supe od mlevenog kukuruza, palente, kukuruznog hleba i čaja, bez soli. Čak ni bebe i majke-dojilje nisu dobijale ništa drugo ni bilo kakve dodatne namirnice. Isprva, uobičajena logorska supa se delila kutlačom, ali već u zimu 1945/46, izdavana je oskudno, a logoraši su dobijali jedva oko 2 kg grubo mlevenog kukuruza mesečno. Uskoro nije više bilo drvenih ograda, šupa ili voćaka. Logoraši su sami morali da kuvaju svoje mršave porcije koje su, da bi napunili prazne stomake, pokušavali da povećaju jestivim travama ili detelinom. Proždirali bi sve čega bi se dočepali.

Klara Dojč, tada samo 13 goina stara, beleži: “Ljudi su ostajali bez vida ili bez razuma od gladi, ili su samo ležali, otupeli tokom nekoliko dana, dok ne bi za uvek usnuli. Najgore je bilo onima koji su poludeli. Oni su danonoćno vrištali; mnogi su besciljno lutali, nisu mogli da nađu put kući i umirali su na ulicama.” Ulični psi i mačke su klani, jele su se čak i  umrle [životinje]. Patnje od dijareje su neopisive; one su iscrpljivale i poslednju snagu iz njihovih tela, a dovodile su i do drugih bolesti. Ko bi jednom oboleo od dijareje ili dizenterije, retko bi se kad oporavio. Te zime pomrlo je više hiljada.

Ovakvi uslovi su naterali ljude na očajničke pokušaje da se iskradu iz logora i prose hranu u okolnim selima, naseljenim drugim narodnostima. Katolički sveštenik Johan Nuspl, nekada sveštenik u Čibu u Bačkoj, seća je da je straža prilikom jednog od ovih prosjačkih pohoda ustrelila četri žene i petoro dece. One koje bi uhvatili su obično zaključavani u podrum, zvani “bunker”, gde skoro da nisu dobijali hranu, već umesto toga  žestoke batine, koje neki nisu preživeli.

Kuvanje u logorskoj kuhinji je nastavljeno u proleće 1946, i smatrano je za olakšanje neviđeno tokom više meseci. Supa od graška i ječma je bila za one koji su preživeli strašnu zimu, sušta delikatesa. Početkom 1947. snabdevanje hranom se nešto popravilo; za iscrpljene logoraše, međutim, skoro neprimetno. Od maja su ublažena ograničenja u primanju paketa, bar za Srbe i ne-logorske internirce. Takođe, oni koji su imali srpske rođake ili poznanike su povremeno mogli da se okoriste tim ublaženim ograničenjem. Neki logori su snabdevani iz CARE programa i akcije pomoći Međunarodnog crvenog krsta. Sad su stizali čak i paketi iz Amerike, koje su slali rođaci koji su saznali za bedu u Knićaninu, izveštava otac Nuspl.

Početkom maja 1946, u Knićaninu kao i u drugim logorima počeo je “mekši pristup” u eliminaciji, očito po nalogu viših vlasti i iz političkih razloga. Sad su paketi mogli da se šalju direktno u logor. Veći program pomoći koji je inicirao Peter Maks Vagner i njegovo Podunavsko-švapsko udruženje za pomoć iz Bruklina, počeo je krajem 1946.Ova prva faza masovno poslatih paketa iz SAD, je stigla u logor verovatno oko Božića 1946.

Od proleća 1946. Srbi i Mađari iz okoline su mogli da “iznajme” logoraše za rad, po ceni od 50 dinara po glavi. Poslodavci su često besramno iskorišćavali Nemce. Pa ipak, logoraši su se željno nadmetali za robovski rad, jer su tu dobijali bar nešto hrane, dok u logoru nije bilo gotovo ništa za jelo. Mnogima je ova mogućnost rada napolju spasla život. Takođe od proleća 1946, a posebno tokom 1947, mnogi radnici logoraši su iskoristili tu priliku sa pobegnu. U zgodnom času bi se iskrali, tražeći put da pređu u Mađarsku ili Rumuniju. To je uvek bio poduhvat opasan po život.

Herojski napori logorskih lekara i medicinskih sestara, koji su i sami bili logoraši, da se bore protiv bolesti i epidemija, su bili gotovo uzaludni. Očajni higijenski uslovi, mršava ishrana bez soli i vitamina, doprinosili su širenju zaraza. Fizičko i mentalno slabljenje ljudi uskraćivalo im je čak i snagu da se sami brane od navale vaški, miševa i pacova koji su se iznenada pojavili u velikom broju. Gde pacovi ne bi našli ništa za jelo, glodali su ne samo mrtvace, već i bespomoće žive. Stopa smrtnosti je dostigla vrhunac u februaru 1946.

Najzad je širenje zaraze uznemirilo i vlasti, pa je stigla medicinska komisija da istraži. Proglašen je karantin a logor je isprskan DDT praškom. Grupa lekara i bolničarki, rizikujući da se i sama zarazi, radila je nesebično u borbi protiv epidemije da spase ljudska bića. Pa ipak, mnogi su podlegli. U aprilu 1946, pošto je epidemija savladana, ukinut je karantin, a logor je dobio “kliniku” za odrasle, “dečju kliniku” i “dečji dom”. U njima je hrana bila nešto bolja nego u logoru.

“Starački domovi” su praktično bili mesta za umiranje. Ocu Johanu Nusplu, koji je i sam bio logoraš, je dozvoljeno da posećuje domove u Molinu i Knićaninu dva puta nedeljno. O svojim posetama piše:”Bolesni i umirući su ležali na podu koji je bio pokriven tankim slojem slame, tesno zbijeni i razdvojeni samo labavo stavljenim crepovima. Prljave posude sa trulim ostacima hrane, lonci koji su služili kao pljuvačnice, neoprane “guske”, prljave krpe itd., su bili rasuti među bolesnima i umirućima;  mnogi su ležali u sopstvenom izmetu. Ovo je bilo poslednje poglavlje tragedije naših ljudi. Nikad nisam video naše ljude u takvoj bedi i tako potištene kao ovde, ali, istovremeno tako herojske. Većina je umirala smireno i pobožno. Sa strahopoštovanjem i pijetetom se sećam ljudi u tim domovima.” 

Partizansko postupanje sa folksdojčerskom decom je jedno od najtužnijih poglavlja u hronici jugoslovenskih logora za likvidaciju i robovski rad. Treba imati na umu da su prvobitni stanovnici logora za umiranje bili dečaci i devojčice mlađi od 14 godina.

Lorenc Baron, pomoćnik električara Vajsmana, koji je trebalo da postavi električne instalacije u tzv. “dečjem domu” piše:”Pri ulasku u dom čuo bi se jednolično zujanje. To je bila pesma dece koja su umirala. Svaka soba velike zgrade je bila puna bespomoćne, umiruće dece. Pošto nisam bio u stanju da izrazim svoja osećanja, popeo sam se uz merdevine i postavio instalacije. Neki od kostura dole su još malo mogli da se pokreću i pratili su svaki pokret koji sam pravio. Onda su neki pali nazad, pogleda još uvek uprtih u mene - i umrli. Niko nije pokzaivao saučešće, jer smo znali da mi sami možemo biti sledeći koji će umreti.”

Isti autor takođe piše:”Svakog dana smo išli na pumpu da pijemo vodu. Tamo su sedela deca i jedna drugima trebila vaške. Skoro sva su imala skorbut, gnojave uglove usta, a kod nekih su obrazi već istruleli i otpali, pokazujući zube kao kod kostura. Većina je tiho plakala i bila mlitava, pa ipak se jecanje jadne dece moglo čuti i van kuća.”

Tokom leta 1946. vlasti su počele  da premeštaju grupe dece u državne dečje domove, da bi ih asimilovali kao “dobre građane” u nacionalno jato.

Uprava logora i milicija, koja je pripadala logorskoj straži, je bila smeštena u gradskoj kući. Neki su katkada i slušali naređenja, dok su drugi, međutim, bili vrlo zli. Franc Apfel, 14 godina star, uhvaćen je kada je išao da prosi, pretučen do nesvesti od strane stražara, pa pošto su mislili da je mrtav, bačen na gomilu izmeta. Vrativši se svesti, sakupio je svu snagu da se oslobodi i da otpuzi do najbliže kuće, odakle je uz malu pomoć uspeo da se vrati svojoj porodici.

Kao komandanti logora zabeleženi su Gajo (Aranđelski ili Bočarac), partizanaka Zlata i konačno Čeda Stamatović (VDJ, str. 163.)

Napuštanje logora je bilo strogo zabranjeno. Dr. K.F. je zabeležio 11 pogubljenja 1946. i tri 1947. U proleće 1947. jedan policajac je zatekao dva čoveka kako obaraju drvo i ustrelio ih. Iz očaja, 11 logoraša je izvršilo samoubistvo. Zabeležena je svaka smrt i njen uzrok. Mesec februar je imao najveću smrtnost: 1.346. Dana 4. februara je zabeležen  najveći dnevni broj: 72. Ukupan broj mrtvih tokom postojanja logora (10. oktobar 1945 - mart 1948.) je iznosio preko 11.000.

Prve masovne grobnice su iskopane na seoskom groblju. Zbog poplava u proleće 1946, mrtvi se tu više nisu mogli sahranjivati, nego su morali da budu prebacivani na brdo Telečku, oko 2 km južno od Knićanina.

 

                                                   Kruševlje


Logor Bački Jarak (Bačka)    

 

Osnovan 2. decembra 1944. kao koncentracioni logor za radno nesposobne iz južne Bačke.

Prvobitni broj stanovnika opštine Bački Jarak: 2.000.

Trajanje logora: od 2. decembra 1944. do 17. aprila 1946. (16,5 meseci).

Broj žrtava, bar 7.000 (5.240 poimence dokumentovano).

Uzroci smrti: tifus, dizenterija, iscrpljenost, distrofija.

Mesto se sastojalo od oko 350 kuća i bilo je čisto folksdojčersko. Na sreću, većina stanovnika je izbegla pre nego što su ga  zauzeli Crvena armija i partizani. Ostalo je samo 54 ljudi. Celo mesto je proglašeno za prvi “specijalni logor” za preostale folksdojčere južne i srednje Bačke. Bio je predviđen za radno nesposobne iz srezova Bačka Palanka, Novi Sad, Žabalj i Titel, kao i nekih mesta iz sreza Kula. Logor za likvidaciju Bački Jarak je bio i sabiralište za folksdojčere iz Bačke i Srema koji su upotrebljeni za rad i koji su, potpuno iscrpljeni, preživeli zloglasne sremske radne projekte, kao što je bila obnova železničke pruge Beograd  - Bosanski Brod.

Povremeno je broj logoraša dostizao 15.000. Raspušten je 17. aprila 1946, a preživeli su prebačeni u logor za likvidaciju u Kruševlju. Tokom postojanja logora, najmanje 7.000 civila je pomrlo od zlostavljanja, gladi i zaraza. Gospodin Karl Veber je zabeležio poimence 5.400. Žrtve su bile iz 75 opština, većinom iz južne i srednje Bačke, kao i iz Srema.

Specifičnost zlostavljanja u Bačkom Jarku se sastojala u praktičnom zatvaranju logoraša u njihove nastambe. Na ulicu su smeli da izađu samo da bi primili svoje mršave i jedva jestive obroke, za koje bi zvonila crkvena zvona.

Po zavičajnoj hronici Futoga, obroci su deljeni iz 19 kuhinja. Jedna kuhinja je opsluživala oko 500-600 ljudi. Pridošlice su međutim dobijale prvi obrok tek posle 8 dana. Obično je služeno tri obroka dnevno. Doručak se sastojao od mlevenog kukuruza kuvanog u vodi; za ručak je obično bila supa, nešto ječma ili graška, takođe kuvanih u vodi, ponekad sa dodatkom buba, i 200 grama grubog kukuruznog hleba. Za večeru je opet bila supa.

Prvi logorski komandant, koji je bio iz susednog Kaća, je razrešen dužnosti jer je bio suviše čovečan. Zamenila ga je Jana Dragojlović iz Banoštora u Sremu. Bila je jako mlada, ali su je se jako plašili i smatrali je za sadistu. Obično je jahala na konju i napadala iznenađene žene i decu, vukla ih za kosu, bičevala, davala da ih vezuju za drveće i tuku dok im ne bi pošla krv na nos i usta. Uobičajeni komentar pri svakodnevnom čitsnju spiska umrlih joj je bio:”Nije dovoljno pomrlo, više treba da pomre.” Kada je dobila premeštaj, napomenula je novom komandantu: ako uništi 7.500 Nemaca za pet meseci kao što je ona uradila, više ih neće ostati.

Stražari su smatrani za još veće sadiste nego u drugim logorima smrti, i spremnije da pripucaju. Po Katarini Frank, za svako ubistvo su dobijali posebno otsustvo i druge nagrade. Katarina Heler je morala da gleda kako joj ubijaju rođenog oca. On je ustreljen dok je pokušavao da uzme nekoliko krompira sa obližnje njive.

I Fric Ilg izveštava: “Partizani su dolazili svaki dan jer su neki od nas još imali dobru odeću. Dok su nas tukli, morali smo sve da predamo. Jedan starac je obično pitao :”Zašto me tučete? Rado ću vam dati moje cipele, nema potrebe da me tučete!” Suzana Harfman pripoveda o tri žene koje su ubijene dok su se vraćale iz prošnje:” Tri žene su ležale samo 45 metara od sela; bile su izrešetane mecima. Pored svake od njih je bio mali zamotuljak sa hranom za njih i njihovu izgladnelu decu.”

Među sveštenicima zatvorenim u Bačkom Jarku bili su i Kornelius Vajnman, Franc Klajn, Karl Eliker i Kaspar Koping. Njih su partizani izabrali za posebno grubo zlostavljanje - ismevani su, tučeni i morali su da rade najgore poslove.

Marta Miler opisuje grozne uslove ambulante:”Bolesnici su ležali na podu na gomilici slame, čekajući da umru. Svi su imali dijareju, a vaške su im puzale po licu. Čim bi umrli, iznosili smo ih u štalu za konje. Logorski komandant Jana im je više puta skakala po grudima i vikala:”Jeste li crkli, Švabe?”

Peter Vilpert, tada šest godina star, priča o jednom nešto starijem dečaku koji se popeo preko ograda da bi bio sa svojom poludelom majkom koja je bila vezana za stub. “Njen pogled je buljio u prazno. Njen sin je sedeo ispred nje, plačući tiho. Iako sam bio mlađi od njega, osetio sam da je za njega bio najveći jad kad je shvatio da ga majka više ne prepoznaje. Za mene je to bio prizor koji slama srce.”

Marta Miler je naimenovana za šeficu “dečjeg doma”. Ona pripoveda: ”Deca su ostavljena da se sama snađu, zapuštena, prljava i puna vašaka. Sedala su ili ležala unaokolo po ćoškovima, obično u stanju šoka. Pa ipak, nastavila su da pokušavaju da pobegnu iz doma i da odu da prose u obližnjem gradu Temerinu, što je bio poduhvat koji je često bio poguban. Nikako nismo mogli da sprečimo masovno umiranje: bila su suviše slaba i izgladnela. Jednog dana bi se još igrala u dvorištu, sutradan bi bila mrtva na svojoj hrpi slame. Možda je i sreća što mnoge majke ne znaju kako su im deca pomrla. Stalno sam imala priliku da čujem kako su deci zadnje reči bile:”Majko, molim te daj mi parče hleba.”

Mnogi logoraši koji su došli iz sela Buljkesa u aprilu 1945. su kolabirali jer su došli u razdoblju kad nije bilo soli. Deset do dvanaest logoraša je dnevno umiralo od gladi, proliva i iscrpljenosti. Nije bilo lekova. Lekar dr. Hans Miler i apotekar El, i sami logoraši, su probali da pomognu i da smešaju “ kapi za srce”od mešavine trava. Iako one nisu bile efeikasne, ipak su imale psihološko dejstvo i ljudi su im bili zahvalni.

Katarina Heler opisuje bedu samrtnika u Bačkom Jarku:”Na sve strane su bili ljudi skupljeni u kosture, koji su pokušavali da otrebe jedni drugima vaške sa tela. Ležali su na svojim  hrpicama slame, svesni ili nesvesni, čekajući da dođe smrt. Većina ih je imala rane po celom telu. Deca su imala prevelike glave i stomake i videla im se svaka koščica. Neki su spavali i umrli, drugi su se očajnički borili sa smrću. Nisu mogli da pomognu jedni drugima jer su svi bili bespomoćni.”

Kad je Agata Prohaska posetila svoju prababu koja je umirala u konjskoj štali, ova joj je šapnula:”Dete moje, psi mi grizu noge”. Kad je proverila, videla je da pacovi glođu nožne prste njene prababe, iako je ova još bila živa.

Karl Veber koji je tada imao 11 godina, priča o svojim osećanjima za umiruću decu:”Umirali su bez majke i bez nežne brige, medicinske nege ili sažaljenja. Bili smo toliko stoici da nismo osećali tugu zbog nečije smrti. Naprotiv, bilo nam je drago što je još jedna kmeza nestala. Svako je brinuo samo o svom opstanku.” Mnoga preživela deca izveštavaju da su pošto su bili svedoci tolikih jadnih smrti, više nisu mogla da puste suzu, čak ni pri smrti članova svojih porodica. Bili su potpuno lišeni osećanja i u stanju šoka.

Poslednje putovanje umrlih je bilo jednako neljudsko. Svakodnevno uklanjanje mnoštva leševa je moralo da se obavi primitivnim sredstvima. Rasklimana kolica su bila mrtvačka kola. Leševi su bacani u kola, jedan preko drugog, kao da se uklanjaju lipsale životinje lutalice. Izručivani su goli u masovne grobnice, i u po pet slojeva, a onda zatrpavani. Članovima porodice ni sveštenicima nije bilo dozvoljeno prisustvo.

Zajednica iz Buljkesa ima tačnu dokumentaciju o stradalim žiteljima svog rodnog mesta. Po tim svedočanstvima, šanse da se preživi u logoru smrti Bački Jarak su bile sledeće: za decu do 14 godina, uključujući i taj uzrast, samo oko 50%. Odrasli od 50 do 54 godine oko 30% i od 55 do 69 oko 10%; stariji praktično nisu imali šanse.

 

Logor Gakovo (Bačka)

Koncentracioni logor za radno nesposobne, prvenstveno iz srednje i zapadne Bačke.

Izvorni broj žitelja grada Gakova: 2.700.

Broj logoraša: 17.000.

Trajanje logora: od 12. marta 1945. do početka januara 1948. (33 meseca).

Žrtve: približno 8.500 (5.827 poimence dokumentovano).

Glavni uzroci smrti: glad, tifus, dizenterija, malarija.

Pregled

 

Dana 12. marta 1945. dve susedne opštine, Gakovo i Kruševlje, smeštene nedaleko od mađarske granice, su postale dva velika logora smrti za folksdojčere zapadne Bačke. 6.000 folksdojčera iz Apatina su bili prvi logoraši. Između 13. marta i 17. oktobra 1945. Radno nesposobni iz 24 opštine srezova Apatin, Odžaci i Sombor su zatvoreni u ova dva logora.

Godine 1931. opština Gakovo je imala 2.692 duše, od toga 2.370 folksdojčera. Do kraja 1945. 17.000 je bilo sabijeno u potpuno ispražnjene kuće u opštini. Već je tokom prvih 10 meseci pomrlo ili je ubijeno oko 4.500.

Pošto oba logora nisu bila ograđena bodljikavom žicom i stražarskim tornjevima, čuvale su ih patrole i straže, postavljene na oko 100 m jedna od druge. Logori su bili okruženi poljima i livadama. Zahvaljujući ovome bilo je povremeno moguće iskrasti se pored straža i otići u prosjačenje ili pokušati beg. Logorski komandanti su takve pokušaje kažnjavali pogubljenjima, zatvorom, batinama ili uskraćivanjem hrane, što mnoge žrtve nisu preživele.

Svakodnevni logorski ritual je bio sledeći: još donekle radno sposobne bi stražari isterali napolje i podelili u radne ekipe. Pod stražom su morali da rade na okolnim poljima, rade za logor ili guraju kolica po okolini da bi skupili za kuhinju bilo što što je moglo da gori.

Tokom otprilike godinu dana, do maja 1946, po utiscima logoraša, postojao je definitivni program istrebljenja glađu, izlaganjem hladnoći, što je pogoršano nepredviđenim zarazama. U tom razdoblju stražari su bili posebno okrutni. Oko polovina od 8.500 žrtava je pomrlo tokom “meseca smrti”: od novembra 1945. do marta 1946.

Prema izveštajima logoraša, prvi komandant, slovenački partizan po imenu Kos, je bio surov. Drugi je bio partizan iz Srema, Grabić, zvani “Šuco”. Za vreme njegovog zapovedništva, stražari su bili najokrutniji. Od juna 1946, “Šucin” naslednik je bio Stevan Bradić, koji je sprovodio blažu kontrolu.

Pokušaji bega iz Gakova u Mađarsku su počeli dosta rano. Međutim, češća i veća bekstva su počela kad su ublažena ograničenja i kad su zamenjeni okrutni stražari. Rođaci, prijatelji i druge sažaljive manjine spremne da pomognu, su takođe pomagale beguncima. Većina ovih je nastavljala svoj beg do Austrije i Nemačke.

Od kasne jeseni 1946, pa do u jesen 1947, logorski komandanti su tolerisali tzv. “bela bekstva”. Naziv “bela bekstva” se koristio kao kontrast ranijim “bekstvima na crno” koja su bila zabranjena i strogo kažnjavana.

Upotreba DDT praška u martu 1946, je takođe okončala “mesece smrti”. Zamena partizanskih stražara milicijom između maja i juan 1946, takođe je obuzdala najgora obesna fizička zlostavljanja, koja su tada i službeno zabranjena. Očito, teška politika uništavanja je zamenjena “mekšim” procesom eliminacije.

Sad su napuštena deca uzeta u državne vaspitne centre sa namerom da se etnički prvaspitaju i da postanu “mladi pioniri”, uzorni borci za komunizam. Poznato je da je bilo četri takva transporta dece iz logora Gakovo.

Od maja 1946. ljudima izvan logora je bilo dopušteno da donose i šalju pakete logorašima. Međutim, nije bilo poštanske službe, samo se tolerisalo primanje paketa. Američke donacije u hrani su mogle da budu podeljene, kao što je hrana u prahu za neuhranjenu decu. Američki CARE paketi su počeli da stižu od kraja 1946. dostavljeni preko Podunavsko-švapskog udruženja za pomoć iz Bruklina i američkih rođaka logoraša.

Susedni logor Kruševlje je bio raspušten 10. decembra 1947 a logoraši su prebačeni u Gakovo. Do sredine januara 1948. poslednji logoraši iz Gakova su prebačeni u banatski logor za likvidaciju Knićanin.

Posebnosti logora Gakovo

Osnovni razlog brzo rastuće stope smrtnosti je bila glad, koja je postala akutnija od sredine oktobra 1945.

Jozef Til priča:”Tokom zime 1946. po logoru se proširila vest da je jedan konj lipsao izvan logora. Moja sestra, ja i jedan rođak smo se iskrali iz logora, odsekli velike komade i doneli ih nazad u logor. Pošto gotovo da nije bilo drva za potpalu, meso je moralo da se pojede polu-sirovo. Rođak je umro od toga. Kad god bi se našao pas ili mačka, bili bi hvatani i pojedeni.”

Tokom leta i ranog proleća 1945. počele su da se pojavljuju prve zaraze kao što su malarija, dizenterija i distrofija, i da izazvaju su brojne smrti.

Kapelan Matijas Joler je dobrovoljno došao u logor Gakovo da brine o duhovnoj dobrobiti logoraša. I sam se razboleo od tifusa i bio je četri sedmice prikovan za postelju.Evo odlomka iz njegovog dnevnika:”1. decembar 1945. Svevišnji je uzeo i moju snaju. Danas treba da bude sahrana. Duboko zamišljen i zabrinut za mladu osirotelu decu, pošao sam na groblje da vidim da li je grob već iskopan. Pri ulasku primetio sam dve devojčice koje su se tresle, drhtale i gorko plakale. Tražile su svoju majku. Kažu da su kolica prošla pored njihove kuće i pokupila njihovu majku. Bila su to kolica koja skupljaju mrtve. “Sad smo sasvim same”, kukala je starija, jedanaest godina stara. “Samo ja i moj mali bolesni brat od četri godine, koji je kod kuće.” Pitam:”A koga to držiš u naručju?” Ona odgovori:”To je moj mali brat, star 10 meseci”, i pritisnu ga na svoje drhtave grudi, pokrivenog parčetom vunene tkanine; bio je mrtav.”

U januaru 1946, u vreme kad je polovina zbijenih logoraša u većini kuća bila bolesna, uprava logora je odlučila da naredi opsežno pregrupisavanje, na sposobne, decu od 4 do 14 godina i slabe. To se dešavalo baš tokom tri dana najgore mećave te zime. Očito da je to učinjeno namerno, da se ubrza uništenje. Svedokinja Eva Šmit, rođena Knebl iz Filipova piše:” Ljude su prosto isterali na ulicu, a neki su morali da tamo ostanu ceo dan tokom mećave; polovina ih je već bila bolesna od tifusa. Mnoge od bolesnika su gurali unaokolo u kolicima. Čovek je morao da stekne utisak da je to urađeno namerno da se ubrza stopa smrtnosti - masovno umiranje je počelo odmah posle ova tri dana.”

“Jednopreg je išao od kuće do kuće da skuplja mrtve koji su tovareni kao drva za potpalu. Oni koje nisu mogli da sakupe su odgurani na groblje u ručnim kolicima. Ovaj vid prevoza mrtvaca je bio svakodnevna pojava. Majke su gurale svoju umrlu decu na ulicu, deca majke. Neki leševi su bili zašiveni u komad platna, ali većini su bile pokrivena samo lica i pas jer nije bilo čime da se pokrije celo telo. Na groblju mrtvi su naslagani u masovne grobnice kao cepanice. Sveštenik je mogao da izgovori samo zajednički blagoslov. Članovima porodica nije bilo dozvoljeno prisustvo.”

U razdoblju od 5. marta do 4. aprila 1946. Vendelin Gruber je zamenjivao kapelane Jolera i Pfula koji su bili bolesni. U razgovoru sa logorskim komandantom uspeo je da dobije odobrenje da logoraši nedeljom uveče, pošto bi obavili dodeljene im radne dužnosti, idu u crkvu. Nije mu međutim, bilo dozvoljeno da vrši bilo kakvo bogosluženje. Ali on je prenebregao naređenje i održao je propoved 24. marta. Crkva je bila premala da primi sve ljude; mnogi su stajali napolju. Crkvena zvona su zvonila a neko je svirao orgulje. Za vreme službe božje, ponovili su svečanu zakletvu da će, ako prežive, svake godine ići na hodočašće, a ako budu mogli da se vrate svojim kućama i imovini, da će izgraditi crkvu posvećenu Bogorodici. Godišnje hodočašće Podunavskih Švaba u Alteting (Nemačka) koje se održava od 1959. je ispunjenje ovog zaveta.

Kapelani Joler i Pful, su posle oporavka, nastavili da brinu o duhovnim potrebama logoraša, što je bio herojski podvig ako se ima u vidu progon klera od strane komunista. Januara 1946. logorska uprava je pokušala da zabrani dalju svešteničku delatnost u logoru. Pa ipak, tajna delatnost je nastavljena. Međutim, 30. oktobra 1946. oba kapelana su takođe bačena u logor kao zatvorenici.

Sudbina dece je bila žalosna, piše kapelan Paul Pful. “Kad bi se neko dete razbolelo, bilo bi odneto u tzv. dečju bolnicu. Ovaj naziv, međutim, vara. Iako je imala nekoliko kreveta, njih je bilo premalo, pa je troje ili četvoro dece moralo da deli jedan krevet. Dečje bolnice su bile najtužniji deo u celom logoru. Od dece je ostala samo kost i koža, bila su toliko slaba da nisu mogla ni da zovu u pomoć, čak im je i plač bio slab. Njihove oči su odavale tugu, kao oči ranjene životinje - i  optužbu za nepravdu koja im je naneta. Čovek je morao da skupi svu snagu da ode a da ne zaplače.”

 

Logor Kruševlje (Bačka)   

Osnovan kao koncentracioni logor za radno nesposobne iz zapadne i severne Bačke.

Prvobitni broj stanovnika sela Kruševlje: 950; od toga 900 folksdojčera.

Prosečan broj logoraša: 7.000.

Trajanje logora: od 12. marta 1945. do 10. decembra 1947 (33 meseca).

Žrtve: 3.000-3.500 (2.100 poimence dokumentovano).

Glavni uzroci smrti:glad, tifus, dizenterija.

Selo Kruševlje je bilo svega 4 km od mađarske granice. 12. marta 1945. je bilo određeno kao logor za likvidaciju Podunavskih Švaba iz zapadne i severne Bačke. Između 15. i 17. aprila 1946. dobilo je znatan priliv logoraša zbog premeštaja preživelih iz logora Bačkom Jarku. Oko 100 osoba, uglavnom staraca i dece je bilo natrpano u svaku kuću.

Logor Kruševlje je posebno bio na zlom glasu zbog okrutnosti svojih stražara i serija javnih pogubljenja koja su naredili komandanti. Pošto joj je uspelo da pobegne 1946, Tereza Šiber je izvestila o sledećim događajima: “Aprila 1945. smo naterani da predamo sav novac, satove, prstenje, minđuše, nakit i stvari od vrednosti. 13. aprila u 4 sata ujutro pozvani smo napoplje na ulicu a proces je trajao do 5 sati ujutro četrnaestog. Svi smo, uključujući žene sa bebama,  morali da stojimo tamo tokom tog vremena.

Za dve žene Tereziju Peler i Rozaliju Langbajn je otkriveno da su sakrile nešto sitnine. Gospođa Langbajn je preklinjala partizana da je ne ubije jer je imala bebu od pet meseci. Uzalud, obe žene su pogubljene. Kao opomena ostalima, leševi su ostavljeni na ulici do sledećeg dana.

24. aprila 1945. Ani Šrajner, šesnaestogodišnja devojka iz Sonte, i    tridesetjednogodišnja Elizabeta Piri su nosile obroke u polje, a onda su otišle u Stanišić da prose hranu. Neko ih je odao, pa su pri povratku uhvaćene i zatvorene u jedan podrum. Kao zločinci izvedene su pred logorskog komandanta koji ih je kratko izgrdio. Jednom partizanu, Mađaru je naređeno da ih pogubi; on je međutim odbio. Puška sledećeg partizana je slagala, pa je pozvan treći. On je prvo pucao i pogodio gospođu Piri koja je pala; onda je opalio i na devojku, ali ju je samo lako ranio. Išla je prema partizanu i preklinjala ga da je poštedi. On ju je međutim ubio hicem u glavu. Trojici grobara koji su bili prisutni je naređeno da stave dve žene na kolica i voze ih na groblje.

Uz put, gospođa Piri se vratila svesti i zatražila malo vode i svoje dete. Šestogodišnja ćerka je išla uz kolica i molila se. Majka joj je rekla da bude hrabra i da kaže ocu šta su njoj uradili. Partizanski stražar na ulazu u selo je primetio da je gospođa Piri još živa i javio je Stanku Đeviću, komandantu logora, koji je uzjahao svog konja i otišao na groblje. Tamo je naredio grobarima da teško ranjenu, ali potpuno svesnu ženu stave pored iskopanog groba, pucao joj u glavu i onda je čizmama gurnuo u grob.”

Dva tima stražara su bila zloglasno brza na okrutnim batinama. Gospođa Šiber piše:”Žene su pre batina morale da se skinu da bi ih bičevi i kaiševi udarali po golim telima. Neposredno pred Uskrs nekoliko žena je bilo uhvaćeno kad se iskradalo iz logora da idu da prose hranu za svoju decu. Prvo su bačene u podrum, a onda odvedene u stražaru gde su morale da se skinu. U sredini sobe su bile dve stolice, a partizani su sedeli unaokolo. Po dve žene su morale da kleknu i da uhvate stolice rukama. Onda su dva partizana počela da tuku žene po leđima. Kad su se ova dva umorila, zamenila su ih druga dvojica. Leđa žena su postala krvava i gnojava. Većina ih je pomrla od rana. Samo je “treća generacija” logorskih stražara, uglavnom muslimana, bila nešto čovečnija.”

Hladne zimske temperature su takođe bile jedan od unapred smišljenih procedura da se smanji broj logoraša. Po Štefanu Muteru, “za vreme Božića i Nove godine 1945, partizani su nas stalno noću bose terali preko dvorišta i morali smo da stojimo u snegu po dva sata dok se ne bi ukrutili od hladnoće. Onda bi nas poterali nazad u logor.

Većina ljudi se teško razbolela. Ja sam patio od upale zglobova. Drugo drakonsko naređenje je bilo da grejanje logoraških kuća nije bilo dozvoljeno.”

Tokom jeseni 1945. epidemija tifusa se proširila logorom Kruševlje, kao i u susednom logoru Gakovo. Dnevno je od ove bolesti umiralo više od 10 ljudi.

Sledeći važan faktor, uz glad i zarazne bolesti, je bio nedostatak mogućnosti za ličnu higijenu i pranje, što je izazivalo zarazne bolesti kože. Ovaj problem i ujedi buva i vašaka su posebno pogađali decu.

Mrtve su svaki dan skupljali kolicima, koja su nekad morala da dnevno naprave dve ili tri ture.

 

Comments