Početna strana

  



 "I kad otvori peti pečat, videh pod oltarom duše pobijenih za reč Božiju i za svedočanstvo koje imahu

I povikaše glasom velikim govoreći: Dokle, Gospodaru Sveti i Istiniti! Ne sudiš i ne kaješ krv našu na onima što žive na zemlji?

I dane biše svakome od njih haljine bele, i rečeno im bi da počinu još malo vremena, dokle se navrše i drugari njihovi i braća njihova, koji valja da budu pobijeni kao i oni."

Оtkrivenje Jovanovo






Uvodna reč: Komšijama...


O Nemcima koji su živeli u Vojvodini smo uglavnom slušali ružne stvari, kao o ljudima koji i nisu ljudi, koji su u više navrata okupirali "jugoslovensku" i(li) srpsku zemlju, prvi put početkom 18 veka, a kasnije u više navrata, do 1941, kada su u nacističkim uniformama došli da bi činili zločine. Istina je  sasvim drugačija. Prvo, teritorija Vojvodine je nakon odlaska Turaka bila opustela i devastirana teritorija sa nekoliko gradova u veoma jadnom stanju, čija je slava od pre 1526 (dolazak Turaka) izbledela. Bač, Sombor, Bečej, Vršac. Bečkerek, Slankamen, Zemun, Mitrovica, Kupinovo, Kovin...mnogi su opusteli, a samo pojedini su bili jadni ostaci onoga što su nekada bili. U ratu Austrije i Turske je malobrojno stanovništvo pobeglo. Novu teritoriju je valjalo urediti i naseliti, jer je logika Beča bila "gde je naroda tu je i poreza". i nastojalo se da se od Banata, Srema i Bačke stvori prosperitetan deo Carevine, u čemu je Beč itekako uspeo. O okupaciji nije moglo biti ni reči, jer ove teritorije nikada nisu bile u sastavu nijedne srpske države, osim nekih pobunjeničkih lokalnih kratkotrajnih državica, a jedini koji su mogli da se žale su Turci, koji su ostali bez velikog  dela teritorije. Naseljavanje je bilo plansko. Srbi su bili posebno privilegovani kao ratnici, branitelji granica,  slobodni ljudi, militari, što su sami zahtevali da budu. Nad njima plemstvo nije imalo vlast, imali su versku i političku autonomiju. da nije moglo biti reči o građanima drugog reda govori i činjenica da su Srbi bili jedini narod u carevini koji je imao svoje  autonomne regije zasnovane na nacionalnoj osnovi. Velikokikindski dištrikt, Bečejski dištrikt, Vojvodstvo Srpsko, autonomija varoši i gradova u Sremu. Dugo je iznad Srba u Austriji bio jedino Car.  Graditeljstvo u Srba, kultura i  prosveta su u 18 veku bili na zavidnom nivou, kao i ekonomija,pa je istinita činjenica da su najbogatiji građani Ugarske bili Srbi. O bogatstvu govore građevine iz 18 i 19 veka, u selima poput Čuruga, Sasa,  Starog Sivca,  varošima poput Bečeja, Vršca, Sr. Karlovaca, Kikinde, Srbobrana,  Zemuna...kakve Beograd u slobodnoj Srbiji "dobija" tek početkom 20 veka, a gradovi Čačak, Kraljevo, Valjevo, Kragujevac...tek nakon 1. Svetskog rata. Sremac, Sterija, Pupin, Mrazović, Đura jakšić, Laza Kostić Radičević, Dimitrije Davidović, Žefarović, Zaharije Orfelin, Jovan Đorđević, Dositej...mogli su nastati samo u prosperitetnom okruženju. Ti ljudi su govorili više evropskih jezika i mogli da pomognu i prosvećivanju oslobođene Srbije, iako tamo baš nisu nailazili na razumevanje, proglašavani za novotare i "nemačkare" i često bivali oterani.  

                 Nemci su, kao vredni i uporni radnici naseljavani tamo gde je trebalo od močvara stvarati plodne njive, od pustara sela i od šikare i trščaka zasade kudelje, na kojoj se i zasnivalo bogatstvo nemačkih varoši, a i cele Vojvodine, koja je 1910 imala treći standard na svetu. Priča koja preovlađuje da su Srbima otimali zemlju i davali je Nemcima, i to onu najbolju, ne stoji.  Isprva nije išlo sve tako lako. Nemci su dolazili Dunavom u plovilima nazvanim"Ulmske kutije" do Apatina i Pančeva, odakle su zaprežnim kolima kretali dalje. Mnogi su umirali od malarije i iscrpljenosti usled teškog posla, pa je nastala krilatica "Prvima smrt, drugima patnja, trećima hleb". Ipak, uspeh se pokazao. Posle samo 100 godina je prostor Srema, Banata i Bačke bio uređen i pogodan za život, tako da su naseljenici dolazili sami tamo gde je bilo posla. U fabrikama kudelje je bilo dosta "gastarbajtera" jer nije bilo dovoljno domaćeg stanovništva koje bi radilo. 1912 je u Odžacima pored 5 500 stanovnika bilo i skoro 1 000 radnika iz Bukovine i Galicije, o ćemu svedoče ostaci naselja Kolonija i Romanija.  Danas ta varoš polako umire, jer osim glomazne opštinske administracije i policijske stanice skoro ništa ne radi, a jedino što se širi je mesno groblje. Toliko o "nemačkoj okupaciji" 

            Uz Srbe i Nemce su naseljavani Mađari, Slovaci, Hrvati (Bunjevci se mogu nazvati starosedeocima, jer su neke njihove prethodnice, predvođene Franjevcima došle u Vojvodinu iz Bosne i Dalmacije  još u 16 veku), Česi, Rusnaci (Rusini), Rumuni, Poljaci, Španci, Italijani, Slovenci, Sekelji (Bugari)...i tako naseljavani da nije bilo homogenizacije. Njoj su težili Mađari, koji su želeli da osiguraju ovu teritoriju kao deo Ugarske i oslabe druge elemente, posebno Nemački, i Srbi, koji su želeli da jednom u budućnosti to bude deo Srpske države. 

                    Nemci su se ponašali kao i svi drugi koji su živeli u Vojvodini, pa činjenica da su bili najkrivlji za zločine u II Svetskom ratu ne stoje. Optužba da su listom podržali Hitlera ne stoji, jer je bilo velikog otpora nacizmu. Setimo se apatinskog župnika Adama Berenca, koji je otvoreno govorio i pisao u listu "Donau" o pogubnosti nacističke politike. Mnoge seljake i zanatlije rat nije zanimao, ali  su dobrovoljci novačeni iz redova propalica i neradnika, kriminalaca i alkoholičara, kao i u svakom ratu. Setimo se rata u Hrvatskoj 1991. Ljudi koji su se "grebali" za pivo ispred prodavnice su obukli uniformu i jako brzo postali "glavni" u svojim mestima. Nemaca je bilo i u komunističkim jedinicama.  Činjenica je da je mnogo više Albanaca talo uz okupatora, ali niko od njih nije proteran, nego je čak Srbima zabranjeno da se nakon rata vrate na Kosovo. Za zločine ustaša Hrvatska nije odgovarala, nego je čak i nagrađena iseljavanjem velikog broja Srba u Vojvodinu. Bugari, poznati po svireposti nalik na svirepost Tatara su takođe pošteđeni. Nemce je se moralo optužiti iz više razloga. Prvi je bio njihova velika imovina, koja je trebala da bude opljačkana, jer proleteri i neradnici, koji su se dokopali vlasti u KPJ i SKOJ-u su trebali biti namireni. Da se pomoću nje namire ljudi koji su se borili na strani Tita. Takođe, komunistima je smetao religijski element, a zna se da su Nemci bili vrlo religiozni, i tako bi bili sve samo ne poslušni satanističkoj ideologiji komunizma. Ko god se malo više udubi u literaturu, doći će do saznanja da je najveći komunista upravo Lucifer, i da komunizam mrzi Hrista više nego sve ideologije i nehrišćanske religije. U tom kontekstu su komunisti imali problema sa Srbima starosedeocima, koji su se držali svojih običaja i pored zabrana, i poznato je da u Vojvodini starosedelac nije mogao da napreduje, jer je postojala gomila vanzakonskih, nepisanih  prepreka. Takođe još jedan razlog izgona Nemaca je bila njihova kultura, koja je bila velikim delom građanska, samosvesna, kojom je bilo jako teško manipulisati. Komunisti su posebno mrzeli srednji sloj, građanski i intelektualni sloj. Čovek koji razmišlja je bio trn u oku satanističke crvene  ideologije, pa su stoga i Staljin, i Pol Pot, i Idi Amin, i Bokasa, i Kastro i Mao i slični đavolovi šegrti prvo uništavali srednji sloj i intelektualce. Proleterima, sirotinjom i polupismenim masama je bilo lako manipulisati. Kolonistički element je bio podesan za podanike novom "crvenom Rajhu", pomoću kojega je bilo lako osigurati vladavinu, jačati sistem regrutujući iz tog elementa poslušne "janičare", stalno podsećajući te ljude, takođe unesrećene ratom, kako bi, da nije bilo Tita svi završili pod ustaškim nožem ili u SS logorima.  Ispran mozak je bezpogovorno služio, prijavljivao komšije koje slave slavu, učio i svoju decu "da uče da ne bi morali da rade" uz ono "joj što volim ovaj režim, plata ide a ja ležim" Od vrednih i tradicionalno poštenih Krajišnika komunizam je napravio ljude bez tradicije. Njihova čista pravoslavna vera je nestala i nju je zamenilo podaništvo komunizmu, koji je želeo da u njima ubije sve što je imalo prizvuk Boga, pa je taj sistem te ljude ohrabrivao da uništavaju nemačka groblja, crkve, a posebna mržnja je ispoljena prema krstu, kao simbolu Isusa Hrista. Posle 1990 se tradicija ponovo vraća. U Odžacima je 1946 pravoslavni paroh, koji je pokušao da osnuje parohiju bio izboden noževima od strane razularene gomile. Naravno, kao što ne možemo generalno optužiti sve Nemce za podaništvo Hitleru, tako i sve koloniste za podaništvo Titu. Mnogi su sa svojih zgarišta u Lici, Bosni, hercegovini, Baniji, Dalmaciji...poneli ikone, molitvenike i stare Biblije na ćirilici, kupljene u Zagrebu (koji je do  1850 bio jedan od centara  Srba u Ugarskoj) i učili decu ono što su oni znali. Mnogi od njih su odbili da razbijaju spomenike, ruše krstove krajputaše, razaraju crkve. Mnogi su sačuvali dnevnik neke nemačke devojke, tajno izneli crkvene stvari i sakrili ih na svom tavanu, sačuvali knjige, pesmarice, molitvenike. Mnogi su primili Nemce u kuće koje su nekada bile njihove, zajedno plakali, pevali, pojeli ličku puru ili nemački kuglof. Mnogi ne Nemac odneo u Nemačku gusle i ikonu Svetog Nikole rezbarenu u drvetu donetom iz neke šume u Lici.  Komunisti, kao ni nacisti, i slične satanističke ideologije nisu ubile dobrotu u malom čoveku. Mnogi je Paskaš iz Prigrevice čuvao i sačuvao ono što je ostalo iza Nemaca. Mnogi je Mozer iz Zemuna zahvalan što Srbi imaju mošti Svetog Cara Lazara, i što je mnogi fašistički nož ostao neokrvavljen u selu gde je Nemac starešina stao ispred svojih komšija Srba. 

                     Zato postoji ova stranica. Ne zbog političara, ne zbog ideologija, ne zbog projekata, stvorenih u mračnim zadimljenim sobama, velikih ugarskih, hrvatskih, srpskih, panpravoslavnih, pankatoličkih, i ostalih tvorevina, koje su uvek stvarane na štetu malih ljudi. Postoji zbog ljudi koji su, poput Oscara Schindlera u svakom čoveku videli Božju svojinu. Postoji zbog Mašića, Stevića, Paskaša..Srba koji su u Nemcima gledali komšije i još jednu priliku da nešto znaju, da budu svoji, iznad psihologije rulje, da se osete ljudima bilo gde da su. Postoji zbog Rajtenbaha, Šmea, Pfeifera, Sedera, Rite Prost, Jegera...koji su iako isterani ostali svesni da njih nije isterao narod, nego satanistička ideologija zvezde iza koje se krije Bafomet, sam đavo. Postoji zbog Hrista, koga jednako mrze i komunisti, i nacisti i moderne demokrate. Prvi su Ga zabranjivali i rušili crkve, drugi su ubijali njegove krvne rođake i činili zločine nad njegovom pastvom pa i navodno u njegovo ime, a treći kažu da je On zastareo, da je In biti bezosećajan,  i žele da od njegovog stvorenja načine roba i mašinu koja radi, troši i blene u TV. Kažu da je to IN. Ni jedni ni drugi, ni treći Ga ne mogu poraziti, jer On živi i dokaz za to su ljudi koji i pored teškoća rade i žive po savesti, i pored toga što novi trend kaže "u se na se i poda se" oni žive i za druge, i da drugima olakšaju. Nadam se da će ova stranica da bude makar mala satisfakcija hiljadama umrlih i proteranih Vojvođana, onima koji su usled komunističke neradničke nekulture morali sami da odu i budu Srbi, Nemci, Mađari..pripadnici srednjeg sloja i hrišćani u SAD, Australiji, gde su do kraja života sanjavali svoja dvorišta od Zemuna do Iđoša i Legina, onima koji se ni u sred najgoreg ideološkog mraka nisu odrekli svoje Krsne slave, poput dece iz Deronja po koju je svakog 21. novembra odžačka milicija išla da ih dovede u školu. Onima koji su stali ispred fašista, ustaša, hortijevaca i komunista da brane svoje komšije. Meštanima Doroslova, Mađarima, koji su poslali svoju decu u Stapar kao zalog da Srbima neće ništa da se desi. Borisu, Jovici, Brunu, Marku, Hansu, Draganu Ernestu,  Igoru, Zdenku, Sergeju... Ljudima koji su se usprotivili kada to nije bilo razumno ali je bilo časno...


Iz istorije Podunavskih Nemaca - Švaba

 

1526           Pobeda Turaka  nad Mađarima kod Mohača (Mohács) - Mohačka bitka

 

1526    Habsburgovci  su legitimni vladari Ugarsko - Hrvatske krunovine -  Mađarske, do 1918

 

1683           Pobeda nad Turcima kod Beča (Kahlenberg),  Povraćaj većeg dela Mađarske do 1699.

 

1689           Prvi impopulacioni patent pod carem Leopoldom I.


1699          Karlovački mir. Banat ostaje pod Turcima i donji Srem sa Zemunom. 

 

1716-1718  Pobeda princa Eugena Savojskog kod Petrovaradina i Slankamena. 1718. Požarevački mir: Zaključen između austrijskog cara Karla VI. i Turaka.  Temišvarski Banat,  Donji Srem, Beograd, Severna Srbija, deo Češke i Bosne pripojeni Austriji.

 

1722-1726 Prva “Velika seoba Švaba” pod carem Josipom II. - Dunavom ka Apatinu i Pančevu na Ulmskim kutijama

 

1746-1780 Marija Terezija naseljava 50.000 Nemaca

 

1763-1773 Druga “Velika seoba Švaba”

 

1782-1787 Treća “Velika seoba Švaba” pod carem Josipom II.

 

1867           “Sporazumom” stvorena Austro-Ugarska. Podunavske Švabe postaju mađarski podanici

 

1907-1920 Adam Müller-Guttenbrunn (1852.-1923.) svojim zavičajnim romanima incira ponovno buđenje

                   nacionalne svesti kod Podunavskih Švaba

 

1918           Došlo do podele Austro-Ugarske na države-naslednice:

                   1,400.000 Podunavski Švaba  podeljene na tri države - Mađarsku, Jugoslaviju i Rumuniju

 

1941           April: Rat u Jugoslaviji. Početkom rata protiv Sovjetskog Saveza

                   počele su i partizanske akcije i protiv Podunavskih Švaba, posebno u Sremu

 

1943           29/30 Novembar: “Antifašističko Veće Narodnog Oslobođenja Jugoslavije” (AVNOJ) je u Jajcu

                   deklarisao da su svi koji su protiv Narodno-oslobodilažkog pokreta (NOP) “Narodni neprijatelji”

 

1944          Oktobar: Evakuacija oko 100.000 podunavskih Švaba iz Srema i Slavonije u Austriju. Begstvo 

                  10.000 podunavskih Švaba iz Zapadnog  Banata i 80.000 podunavskih Švaba iz Bačke i Baranje.

 

1944          “Krvava jesen” u Vojvodini. Oktobar-Novembar: Akcije smrti.

                  Oko 7000 podunavskih Švaba  su žrtve. Streljanja i masovne grobnice. Samoubistva usled straha i pretrpljene sramote. Mnoge žene su se obesile i bacile u bunar zajedno sa svojim decom. Prizor podseća na tatarsko osvajanje Kijeva 1240. 

 

1944           21. novembar: Odluka AVNOJA-a u Beogradu: Podunavske Švabe  proglašeni

                   narodnim  neprijateljima, gubitak svih  građanskih prava i konfiskacija celokupne

                   pokretne i nepokretne imovine. Ozakonjena pljačka. 

 

1944-1949  Počev od Božića 1944: 70.000-80.000 podunavskih Švaba  iz Mađarske, Rumunije i Jugoslavije

                   depotrovani u Sovjetski Savez kao robovi  na prisilan rad. U Vojvodini je bilo oko 70 manjih i većih logora u kojima su Nemci čekali dalju sudbinu. Silovanja, ubistva, oživljavanja, premlaćivanja, klanja, kasapljenja, izrabljivanja, umiranje od gladi, samoubistva. 

 

1944-1945  Od početka decembra 1944. do jeseni 1945. podunavske Švabe  su proterani kao civili iz svojih

                    domova i smešteni u 8 logora za likvidaciju i mnogobrojne radne logore.

 

1946-1947 Jesen: Tolerisanje bekstva iz logora. 30.000 - 40.000 podunavskih Švaba uspelo je da pobegne u

                   Mađarsku i Rumuniju

 

1946           22. decembar: Mađarska vlada donosi naređenje o iseljenju mađarskih Nemca iz Mađarske

 

1947-1949 Otpuštanje većine deportovanih podunavskih Švaba iz Sovjetskog Saveza

 

1948           Sredina marta: Rasformiranje likvidacionih i radnih logora.

                   Prisilno ugovaranje trogodišnjih ugovora o radu

 

1949           Osnivanje zajedničke organizacije: “Podunavsko-Švapska radna zajednica” (DAG) u Austriji

 

1950           “Charta prognanih iz svoje domovine” u Štutgartu proklamovana

 

1952           Formiranje pokrajinskih udruženja podunavskih Švaba

 

1951-1958 Postepeno izjednačavanje Podunavskih Švaba sa starosedeocima u oblastima socijalnih prava u   Austriji

 

1954           Osnivanje “Saveza folksdojčera-zemljaka u Austriji” (VLO)

 

1996           Otvorena (Osnovna) “Kuća domovine” od strane VLO u Beču

 

2000          Od strane VLO formiran institut “Felix Ermacora”


Schwabenzug

 

 

 


Pobeda u borbi na Kalenbergu (Kod Beča) 1683. godine nad osmanlijskom vojskom nije bila samo početak oslobođenja Mađarske od turskog jarma nego i početak političke, kulturne i privredne obnove zemlje. Hazburzi kao legitimni kraljevi Mađarske, podstaknuti i mađarskim staležom, počeli su već krajem 17. veka sa ponovim naseljavanjem krajeva oko srednjeg Dunava, koji su posle 160 godina turske vladavine, ostali većim delom opustošeni i retko naseljeni. Suština obnove bila je pod Karlom VI, Marijom Terezijom i Josipom II u 18. veku planski sprovedeno naseljavanje poljoprivrednika i zanatlija i austrijskih i čeških rudara u organizaciji Carske bečke vlade.

            Prve doseljenike nalazimo 1687. godine u Švapskoj Turskoj (To je oblast u južnoj Mađarskoj između Dunava, Drave i jezera Balaton, u kojoj se pretežno govorilo nemački, a glavno mesto je bilo Pečuj-Pecs, a ime potiče upravo od tih prvih kolonista koji su se ovde naseljavali posle proterivanja Turaka), u Schildgebirgu 1691., u brdovitoj oblasti blizu Budimpešte Ofen (Do 1892. godine to je bilo samostalan grad koji je posle pripojen Budimpešti) 1692. godie u Sremu 1689., u “Bukovoj šumi” (Bakony) 1702., u Bačkoj 1712. i u Banatu 1716. godine.

            U podunavsko - švapskim oblastima naseljavanja pogotovo u gradskim cetrima kao što su Ofen, Pešta (Oba mesta su posle postala Budimpešta), Sekešfehervar (Szekesféhrvár), Pečuj (Pécs), Osijek, Subotica, Novi Sad, Temišvar i dr., došlo je  relativno brzo do privrednog uspona i do preobražaja dotle močvarnog zemljišta i livadsko-pašnjačkih predela u kultivisano zemljište. Tokom 18. veka dospelo je 150.000 kolonista sa nemačkih i austrijskih teritorija u tadašnju, istorijski gledano, Mađarsku. Njima treba prvenstveno zahvaliti da je Panonska nizija u 19. veku postala “Žitnica” Austro-Ugarske monarhije.

            Doseljenici potiču u najvećoj meri iz jugozapadnih nemačkih pokrajina Rajnland-palc, Elzas, Lotaringije, Badena i  Virtemberga, ali i, doduše u manjoj meri, iz Bavarske, Austrije i Češke. I Mađari, njihovi susedi, kao i južni Sloveni nazvali su ove doseljenike od samog početka ‘Švabama” iako je samo jedan deo doseljen iz današnje Švapske. Postepeno se ovaj naziv odomaćio i u podunavsko-švapskom govoru. Tek posle Prvog svetskog rata ove Švabe su, da bi se razlikovali od “pravih” Švaba iz Baden-Virtemberga,, od strane istoričara i etnologa prozvani PODUNASKE ŠVABE.

            Krajem Prvog svetskog rata, Triaonskim mirovnim diktatom (4.6.1920.) Mađarska je izgubila dve trećine svoje državne teritorije, što je dovelo i do trodelnog deljenja Podunavskih Švaba. Oko 550.000 ostalo je u Mađarskoj, 330.000 pripalo je Rumuniji, a 510.000 Jugoslaviji.

            I pored svega, Švabe koji su stanovali po selima ostali su verni svojem jeziku i svojim običajima pa i svojoj veri donetoj iz stare domovine. Oko 80% bili su katoličke vere a svega 20% evangelističke odnosno reformatorske vere. Drugi svetski rat bio je i za Podunavske Švabe put patnje. Posle podele Jugoslavije u Aprilskom ratu i početka rata sa Sovjetskim Savezom dospeli su muškarci ne samo u nacionalne vojne formacije, već, i, na osnovu međudržavnih ugovora,, i u nemačke vojne formacije. To su izuzetno teško svojom krvlju platili. Kada je Staljin zatražio radnu snagu usledila je, počev od Božića 1944. godine prisilana deportacija Podunavskih Švaba u SSSR: Iz Mađarske oko 30.000, iz Rumuije 30-40.000 i iz Jugoslavije 12.000. Tek 1949. su poslednji otpušteni. Oko 15.000 je umrlo usled prevelikih napora, bolesti i drugih štrapaca.

            Rumunska vlada oduzela je 1945. godine banatskim Šabama (300.000) državljanstvo i konsfikovala im svu imovinu. Osim toga 1951.-1956. deportovali su velik broj ovih Švaba u Baraganske stepe, gde je izuzetno okrutan život  imao za posledicu veoma visoku smrtnost. Preteća prisilna asimilacija u neku “Jedinstvenu socijalističku naciju” i privredna beda bila je povod da se skoro svi, izuzev jednog ostatka od 40.000, presele u Nemačku.

            Mađarska je na mirovnoj konferenciji u Potsdamu 1945. godine, uspela da iznudi dozvolu da sve svoje Švabe iseli u Nemačku. U godinama 1946. i 1947. su 220.000 mađarskih Nemaca faktički isterani iz Mađarske. Pokretna i nepokretna imovina im je konfiskovana. Sadašnja Mađarska je 1996. godine izrazila žaljenje zbog ovog proterivanja, dozvolila svojim manjinama neku vrstu samouprave i ponudila jednu, manje-više simboličnu naknadu za izgubljenu imovinu.

            Oko 195.000 podunavskih Švaba potpalo je pod vlast partizanskog pokreta Josipa Broza Tita. Antifašističko Veće Narodnog Oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), proglasilo je sve državljane nemačke narodnosti kolektivno za narodne neprijatelje, oduzelo im sva državljanska prava i 21.11.1944. donelo odluku o kompletnoj i kolektivnoj konfskaciji celokupne imovine. Akcije streljanja i upućivanje u likvidacione logore (8), i mnogobrojne radne logore, imalo je za posledicu da je do 1948. godine ustanovljeno ukupno 60.000 civilnih žrtava - mereno UN-Deklaracijom od 9. novembra 1948. godine - to je očigledno genocid. Srbija, Hrvatska i Slovenija u međuvremenu signaliziraju spremnost da u svojim programima restitucije vode računa i o odlukama AVNOJ-a koje se odnose na tadašnju nemačku nacionalnu manjinu. Bekstvom i naknadnim useljavanjem oko 130.000 podunavskih Švaba našlo je u Austriji svoju novu domovinu. 


Povelja prognanih iz zavičaja "  (19 jula 1950)

 : "Mi prognani iz zavičaja odričemo se osvete i odmazde.Ova odluka nam je ozbiljna i sveta u spomen beskrajnog bola, koji je posebno poslednja decenija nanela čovečanstvu. Prognanici će svim snagama podupirati svaki početak koji je usmeren na stvaranje ujedinjene Evrope, u kojoj svi  narodi mogu živeti bez straha i prisile."

                                                                                          

Comments