Reportaže‎ > ‎

Zlotske pećine

Još jedno letovanje proveli smo na planini. Ponovo, na dobroj, Staroj planini. Koliko god puta išli, uvek joj se rado vraćamo, jer toliko toga još ostaje da se vidi i doživi, da nam je jedan život malo za to. Ovoga puta smo se opredelili za jedan izlet, koji po lokalitetu ne pripada Staroj planini, ali je nama iz Knjaževca bio prilično dostupan. Da budem precizinja, tamo nikada ne bi otišli, da smo morali da krenemo čak iz Novog Sada. Proučavajući mapu Istočne Srbije, uočila sam da je nekoliko interesantnih lokaliteta relativno blizu Knjaževca, te nam ide na ruku da naše letovanje ponovo obogatimo raznim izletima. A hvala Bogu, na planinama uvek ima šta da se vidi. Planina je uvek neiscrpni izvor užitka i avanture.

Zlotske pećine su već nadaleko poznate, internet je prepun slika i video materijala, ali ništa ne može da zameni lično iskustvo. Ono zaista treba videti i doživeti. Ma, kakva Postojnska jama, čuda prirode su nam ovde, na dohvat ruke. Istočna podgorina planine Kučaj, naročito okolina sela Zlot, veoma je bogata speleološkim lokalitetima. Postoji čitav jedan sistem pećina, koji do današnjih dana nije u potpunosti istražen, a veruje se da je nastao još pre 10.000 godina. Tzv. Hajdučica dugačka je 723m i bogata pećinskim nakitom, Mandina pećina duga je 140m i sadrži obilje stalaktita i stalagmita. Vodena pećina ima dužinu od 180m, a Stojkova pećina sadrži horizontalne i vertikalne kanale. Sve ove pećine su za sada dostupne samo speleolozima, jer su istraživanja još uvek u toku, ali najveće i najpoznatije od svih su Lazareva pećina i Vernjikica. Ova druga je početkom devedesetih bila uređena i osposobljena za turističke posete, gde se ujedno nalaze i najatraktivnije dvorane, poput Koloseuma (oblik je kružni, a visina i prečnik dvorane su neverovatnih 60m), Ponor, Mramorje, Sala oružja, Vilingrad, Prijemna i Kaskadna dvorana... ali su huligani obili rešetke na ulazu i pokupili svu rasvetu i prateću opremu iz pećine, kao i ceo trafo. Ovo nedelo je uticalo da se u Vernjikicu ulazi i sporednim putem, koji se vremenom sve više urušavao, a pojedini delovi pećine su, zbog nemarnosti čoveka, počeli da se odronjavaju i zauvek zatvaraju najimpozantnije predele podzemlja u tom regionu. 

Zbog nesavesnih posetilaca i lopova, Vernjikica je zauvek zatvorena za posete, a njeno čitavo bogatstvo ostaće pod stenama, neispitano i neistraženo, koje nikada više nećemo moći da vidimo i da mu se divimo. Ovo područje je spomenik prirode, stavljeno pod 1. stepen zaštite države, što strogo zabranjuje bilo kakve građevinske i druge radove, tako da je nemoguće Vernjikicu ikada obnoviti i ponovo osposobiti za posete. 
Do Vernjikice se dolazi uskom, pešačkom, betoniranom stazom, koja je svojevremeno bila uređena duž kanjona Lazareve reke, kako bi se povezala sa Lazarevom pećinom i tako bila sastavni deo jedne turističke rute po ovom kraju. Taj putić i sada postoji, ali je pri kraju već dosta oštećen, na nekim mestima čak i odvaljen, pa se mora oprezno preskakati, jer je ponor sa leve strane zastrašujući. Nekada je postojao i gelender, dužinom tih opasnih deonica, radi sigurnijeg kretanja posetilaca, no lopovi su i u tome videli svoju profit, te su ga razvalili i odneli.

Uzgred, dok smo se fotografisali na ulazu, odjednom se čuo neverovatan huk, koji je dopirao iz unutrašnjosti pećine, a koji je bio nalik na huktanje voza u daljini, pa laički nagađamo da se uparvo u tom trenutku nemilosrdno odronjavao neki deo pećine. Brrrr! Bilo je jezivo! Inače, dvorana Vilingrad ima najlepši nakit, a speleolozi su najinteresantnijim oblicima dali slikovita imena: “Pećinski čovek”, “Baba”, “Obelisk”, “Košnica” i dr. Za Vernjikicu je karakterističan veliki broj stalaktita i stalagmita neobičnih oblika i boja. Masivni stub crvene boje na ulazu u “Vilingrad” visok je 8 m, a u dvorani” Koloseum” ističe se stalagmit “Kolos”, visine 11,5 m, koji predstavlja zaštitni znak Vernjikice. Po neobičnosti oblika ističe se stalagmitska grupa “Godzila”, visoka 10 m. Postoji i pećinski nakit koralne strukture. U “Mermernoj dvorani” nakit je izgrađen od kristalastog kalcita. Pažnju privlače stalagmiti “Venera” i “Srebrna jela”. “Sala oružja” je dobila ime po stalaktitima koji su u obliku kopalja, strela, bodeža i mačeva. Na žalost, ove lepote više nikada nećemo videti, o njima se sada samo pripoveda.

Bolju sudbinu je imala Lazareva pećina, ujedno poznata i kao Zlotska pećina, jer je jedina u celom sistemu, koja je otvorena za turističke posete. Od sela Zlot udaljena je svega 3 km, pa se lako do nje dolazi i peške, a za kola ima normalan asfaltiran put, do samog ulaza, ispred kojeg se nalazi i parking. Nadmorska visina pećine iznosi 291m. Nadomak ulaza u pećinu, sa leve strane nalazi se Lazareva reka, koja protiče tim kanjonom, preko koje je sačinjen veliki viseći most za pešake. S druge strane je malo uređeno izletište, sa sanitarnim čvorom i drvenim garniturama (stolovi i klupe) za piknik. Sam ulaz u pećinu je zaštićen rešetkama, iza kojih se nalazi malo predvorje, gde možete videti na izloženim panoima fotografije i opise pojedinih elemenata i objekata nađenih u pećini, možete kupiti suvenire, a možete i pozajmiti jaknu za obilazak (ako ste oskudno obučeni), jer je temperatura unutra svega 8 stepeni. Ova usluga je besplatna. Poseta pećini se naplaćuje 100 din. po osobi, a deca ne plaćaju. Radno vreme je od 10 do 16h, svakog dana osim UTORKA, a na ulazu će vas uvek dočekati ljubazni vodiči. Obilazak traje oko 20-30 minuta. Dozvoljeno je isključivo fotografisanje, snimanje videa ne. I tako smo krenuli laganu šetnju...

Prvo kada kročite u ogromnu dvoranu na samom ulazu, zapljusne vas prijatna svežina, jer ste sa spoljnih 36 ušli na nešto ispod 15 stepeni. Kako duže boravite u tom hladu i kako dublje zalazite u pećinu, hladnoća postaje sve osetnija i... ili vam bude drago što ste prihvatili jaknu koju su vam na ulazu ponudili ili se duboko kajate što je niste uzeli. Sve u svemu, vodič je vrlo ljubazan i uviđajan, i ne zamara svojim pričama. O svakoj odaji i ukrasu postoji neka priča, naučna ili legendarna, a ja ću pokušati da ponovim ono što nam je on ispričao. 

Pećina predstavlja tzv. višeslojno arheološko nalazište, koje mahom potiče iz praistorijskog perioda. Pronađen je arheološki sloj koji datira iz bakarnog i kasno bronzanog doba, a pećina je bila naseljena i tokom gvozdenog doba. Pronađena grnčarija, oruđe i nakit svedoče o jednom nemirnom vremenu koje su pratile velike migracije stanovništva, kojima je današnja Srbija, zbog svog geografskog položaja, uvek bila na putu. Za vreme vladavine Turaka, na tim prostorima, pećina je služila najbolje hajducima, koji su se tu skupljali i krili od Turaka. Turci su zbog toga zazidali ulaz, kako bi ih sprečili u tome, međutim, priroda je našla put da izbije i tu prepreku (podzemna reka je potekla baš tim kanalom napolje). Potom su hajduci krili i srpske devojke u pećini, da ih Turci ne bi odvodili u svoje hareme. Tako postoji jedna prostorija u pećini, nazvana Devojačka soba, jer se veruje da su ih baš tamo sakrivali. Naime, prilaz sobi je na početku širok i stepenast, a kasnije se sužava i vodi uskim prolazom do ogromne prostorije, ali taj prolaz je pri kraju toliko uzan da samo jedan čovek puzeći može da stigne do nje. Kada dođe do sobe, kako promoli glavu kroz mali otvor, tako ga sa unutrašnje strane dočeka stražar sa mačetom i... odrubi glavu. Istina ili legenda, nikada nećemo saznati, ali priznaćete da je u svakom slučaju zanimljiva.

Prve arheološke podatke o pećini dao je Feliks Hofman 1882. godine, a sedam godina kasnije i Jovan Cvijić. Od 1953. pećina je i turistički uređena. Kroz nju su konstruisane uske betonske staze, sa zaštitnim ogradama na pojedinim deonicama, kao i neophodna rasveta, bez koje ništa ne bi vredelo. Tek sa pravom rasvetom možete doživeti ceo ambijent u njegovoj pravoj lepoti i veličini. Lazareva pećina se ubraja u grupu izvorskih speleoloških objekata. Ima dva kanala, od koji je stariji suv (fosilan), a mladi rečni (aktivan). Pećinske kanale izgradila je pećinska reka. Ukupna dužina ispitanih kanala je 1592 m. Od toga na “Glavni kanal” sa “Ulaznom dvoranom” otpada 623 m. Dužina suvih kanala i dvorana je 1225 m, a periodično plavljenih 367 m. Ukupna površina podzemnih prostorija je 9907 m2, a zapremina preko 52.000 m2. Pećina obiluje pećinskim nakitom i krečnjačkim koritima, tj. kadicama. Jedan od takvih je Čipka, koju čine bezbroj malih kadica, ispunjene vodom i krečnjakom, a svetlucaju posebnim sjajem i bojama. Sve ovo stvara predivnu sliku i prostor, pa tako postoji i fonatana želje, gde posetioci bacaju novčiće, verujući u još jednu legendu, prema kojoj je svakom ko baci novčić sreća u ljubavi zagarantovana. Zatim, tu je i Lazareva kula, koja je dobila naziv, kao i pećina, po knezu Lazaru, koji se tu skrivao sa svojom vojskom.

Hodnicima koje ukrašavaju kitnjasti stubovi stalaktita i stalagmita stiže se do prave koncertne dvorane koja u zidovima pećine ima lože. U centru dvorane smešten je Dirigent sa svojim "orkestrom", a visoko na tavanici, u jednoj od loža, promalja se gola ženska figura (pozadina), pa je nazvana kako joj i dolikuje: Venera. Tu su stalni gosti slepi miševi, i to 24 vrste od 27 koliko ih ima u Evropi. Mnogi su duboko u hodnicima da bi izbegli susret sa posetiocima. Dvorana slepih miševa je zatvorena za posetioce, zbog narušavanja ekosistema. Neposredno pre ulaza u tu dvoranu nalazi se još jedan pećinski nakit, ogromni stalagmit Bizonova glava, koji svojim oblikom zaista podseća na glavu bizona.

Na izlazu iz tih prostorija posetioci mogu da vide i dodirnu okamenjene kosti praistorijskih lavova i medveda, koji su naseljavali ove prostore. Fosili se još uvek nalaze u stenama, a jedan od njih pripada mladunčetu pećinskog medveda. Stepenice nas dalje vode u ponor, gde se akumulira voda iz ponornice, pa stvara malo jezero, dubine oko 3,5m. Tik iznad mostića, kojim prelazimo preko vode, sa naše leve strane visi zadivljujući Luster, kakav bi mnoge domaćice poželele u svojoj trpezariji ili dnevnom boravku.

Približavajući se izlazu (turistička staza kroz pećinu je kružna) oseća se blagi porast temperature, ali nam je i dalje prijatno u ovom neverovatnom ambijentu. Dnevna svetlost u širokom predvorju opominje nas da se naš obilazak priveo kraju. Kažu, sve što je lepo, kratko traje. Zato što nam se čini da vreme brže prolazi onda kada uživamo, nego kada smo izloženi mukama. Da bar možemo obići svih 10 km, koliko iznosi ukupna dužina ovog pećinskog kompleksa, ali nadamo se da će jednog dana biti dostupna i nama, posetiocima. Sve u svemu, vodič nas ljubazno ispraća, uz još jednu humanu priču o slepim miševima... naime, ulaz u pećinu jesete zatvoren, tj. zaključan, ali gore visoko iznad kapije, rešetke su stalno otvorene za proletanje slepih miševa, jer noću izlaze po hranu. Milo nam je da čovek ipak misli i na one koji su ostali tu da žive, da vodi računa i o njihovim potrebama. Priroda je data svima nama na dar, podjednako. Divimo se njenim čudima i lepotama!

U međuvremenu, objavljena je vest, da su speleolozi pronašli još hodnika i dvorana u Zlotskim pećinama, pa se njena ukupna površina povećala sa 10 na 12 km. Naravno, čim bude osposobljeno za turističke posete, upotpunićemo ovu našu reportažu. :)
Comments