Друго Полугодиште

-Зимски Распуст-


Зимски распуст је прилика да се деца одморе од школских обавеза и уживају у празницима, што не значи да сво време проводе уз ТВ, рачунаре, телефоне и сл.
Једина мана му је што краће траје од летњег распуста, ипак, ја мислим да је то сасвим довољно.
Некоме је дражи зимски рапуст, већином због снега, тј.годишњег доба и празника.
Најлепши празници се дешавају баш на овом распусту, Нова Година и Божић. Мени
Овај је бас пријао распуст сам дуго је трајао, Јер без школског друства нам је досадно.
Свему дође Томе крааај, опет школа, она стара фрка у учионицама, сада је друго полугодиште, мора да се да све од себе, јер је успех на крају најважнији. Неки су једва чекали да пођу у школу вероватно због тога, што су заљубљени, па једва чекају да виде ту особу, што је веома са неке стране симпатично, али код мене није тако. Камо среће да ми се неко свића па да идем у школу, са насмејаним лицем. Овако ја, једва чекам кад ће да се заврши ова школска година, и следећа. Али знам да ће ми, када кренем, здравље, у средњу, основна пуно недостајати, али, изгледа да је код свих тако. Сви једва чекамо да одрастемо, онда кад се деси да, све би дали да се вратимо у наше детињство, тј. у основну школу где нам је БИЛО НАЈЛЕПШЕ!
Сара Јовановић 7-2



-Неименована Прича-

А сад послушајте, ил прочитадните причу ову, не знамо коју, нит написа је ко, ни што, тек много ћете научит - не знамо шта – а да хоћете научит у старту ви не велимо. Саслушајте дакле, ил прочитадните пажљиво, не велимо 

ово – не знамо ни што,ни шта!

Једнога дана, не знам ког беше оно, сретнем тако њега ја – не знам како и не знам ни где,као и он мене тог истог дана. Не знам, (не) верујте ми, кад оно беше, а ни где, ни беше л' ко ту још. Не знам ни каки вакат би – сунчан, ал' кишовит. Па почех тако с њим, не знам с којим и не знам како ка' и он са мном из далека – не знам ни шта, ни што.

Причасмо тако, не сећам се како, а Богами ни колико, нит знам о чему оно беше, тек ти у један вакат, не знам који, бану изненада он – не сећам се очију ми који беше оно. И док тако, не знам како, иђасмо, не знам куд а ни што, зачесмо нови диван, не сећам се о чем. У један мах, не сећам се који беше , викну један, не сећам се који, на оног другог, не знам ког. Ја стао пред њега, не могу се сетит ког, приватио га за руку, не знам коју, па му (не) велим, не знам овако л' беше: - Немо њега, не знам ког, није он, не знам који, за ово, не знам шта, - крив. – Знам, вели он, не сећам се који, ма не сме он, опет се не сећам који, са мном, не знам којим, овако диванит, не знам како,а не сећам се ни шта. –А што не смем,пита онај, не знам који и да ли баш то. –Тако овде – не знам како – не сме – опет не знам шта, са мном нико па ни ти – вели му онај не знам који. Смиривши се тако, не знам како, настависмо пут, не сећам се куд. У један вакат, не знам који, упита ме један, не сећам се који беше: - Што се у сукоб наш, не знам ни чији, мешаш ти, а не знам ни у шта. – Морах, не знам рекох ли му, јер ти, не знам који, умало онога, не знам кога, руком, не знам којом не окачи, а не знам што?!

Дуго иђасмо још, не знам колико, тек коначно стигосмо – не знам где. Приђе нам тада, не сећам се када, човек један, не знам који оно беше: - Ми смо семвели,већ, не знам који,и не знам кад договорили, не знам шта. Ваше је, не знам чије, вели даље онај не знам који, да ово, не знам шта,пренесете даље,не знам куд и не знам ком. И тако,не знам како, вратисмо се ми, не знам који и не знам ни куд ни кад. Кад стигосмо, не знам ни кад ни где, рекосмо им дословно – не знам којима: -Ево ви поруку преносимо, не знам коју, па је ви не знам који, носите даље, не знамо куд. Немојте, не знам који ви, после казат, да нисмо ми, не знам који, учинили своје не знам шта. Ми имамо,да знате, не знам који, снаге не знам које за биљегу ваљану – не знам само коју,рашта и сучим. Тек да се ово зна – не знам шта. И кад тако, не знам како, разјаснимо то,не знам шта и не знам коме,растасмо се не знам ни у вакат који и одосмо свак на своју страну – не знам коју.

Кад ти једнога дана, не сећам се ког, бану он, не знам који оно беше, на врата – не смем се заклет бејаху ли моја.Па заче, не знам како ал' ми се чини изокола и у множини још: - Извините за оно,не знам које, а и ово сад – не знам шта. Но виђасмо се негде, не знам где,а Боме ни кад, па се натенане испричајмо – не знам о чему.

Ма, хвала ви свима, не знам којима, на непажњи не знам којој што слушате ме,ил пажљиво не знам што читасте ово, а не знам шта, и не замерте на досади, вала, овој – не знам којој. А били сте пажљиви ви – не знам ни што,ни који, тек, били сте ви – кажем, не знам који. Видимо се – не знам ни где,ни кад,ни што.