ЛИЧКО ГОРЈЕ

Личко горје или Личку висораван чине Велебит, Мала Капела, Личка Пљешевица и Личко средогорје.

Личку котлину окружују дугачки планински ланци западних Динарида, на истоку Пљешевица 1.657 метара, на сјеверу нижа Мала Капела 1.279 метара и на југу највиши и најдужи ланац Велебита 1.758 метара. Између њих попречно кроз средину Лике се још пружа између крашких поља и четврти нижи ланац Личког средогорја, 1.269 метара. Сви ти планински ланци Личког горја углавном су крашког типа од карбонатних стијена с бројним пониквама, кланцима, пећинама и другим мањим крашким облицима.


ВЕЛЕБИТ
Велебит, на латинском Mons Baebius, је највећа планина Лике који као зид одваја од јадранске обале у дужини од 145 километара дуж сјевероисточне обале Јадрана над Велебитским Каналом, од пријевоја Вратник код Сења до врела Зрмање у Далмацији. Попречна ширина Велебитског горја је од 30 километара на сјеверу до десетак километара на југоистоку. Са унутрашње копнене стране га окружују Гацко и Личко поље с ријекама Гацка, Лика и Отуча. Југозападна приморска падина Велебита углавном је камени голи крас, а унутрашње личке падине су већином пошумљене.


МАЛА КАПЕЛА
Мала Капела је планински ланац на сјеверу Лике, који на сјеверној страни ограђује Личку котлину, а пружа се од Велике Капеле на западу до Плитвичких језера на истоку и од долина Плашки и Саборско на сјеверу до Гацке и Крбаве на југу. Изграђена је од мезозојских карбонатних стијена и највише из доломита. Спада у западне Динариде и састоји се од низа горских врхова међусобно спојених издуженим планинским ланцем у смјеру исток-запад. Највиши испон је Селишки врх, 1.279 метара надморске висине, а још јужније је Мрсињ 1.269 метара над морем.

Ова личка планина богата је биљним и животињским свијетом слично као и западнија Велика Капела у Горском Котару. На доломитним стијенама се истичу простране борове шуме, а понегдје још има и предјела под сачуваном прашумом нпр. Чоркова увала уз Плитвичка језера. Од значајне фауне настањена је вуковима, медвједима, рисовима и разним другим животињама. Туризам је развијен особито на источном дијелу планине уз Плитвчка језера.

Слично као и Велика Капела, Мала капела је током историје била у посједу племићке породице Франкопан. Име је добила по малој Капели у планини, мала дрвена католичка црквица. 


ЛИЧКА ПЉЕШЕВИЦА
Личка Пљешевица је планина на истоку Лике, а мањи сјевероисточни дио налази се на граници с Босном код Бихаћа. Пружа се у смјеру сјеверозапад-југоисток од Плитвичких језера до Книна и дијели Лику од Поуња. Источне стрмине Пљешевице падају у дубоки кањон горње Уне, а на западној страни су Кореничко и Крбавско поље. На сјеверозападу се преко Плитвица наставља нижа Мала Капела (1.279 м), а на југоистоку Вилица (1.654 м) у вишем ланцу Динара-Камешница.

Најзначајнији врхови Личке Пљешевице од сјевера на југ су: Гола Пљешевица 1.646 м изнад Коренице, највиши Озеблин 1.657 м, Рудилисац 1.611 м код Лапца, Кремен 1.591 м изнад Брувна, најјужнији Поштак 1.443 м изнад Книна и други нижи испод 1.400 м. Кремен и Поштак неки сматрају и као посебне јужније планине.

Личка Пљешевица је крашко горје, претежно грађено од мезозојских карбоната и припада динарском систему. Већина њене површине на сјеверном и средњем гребену покривена је густом шумом букве и јеле, док на југу претежу травнати пашњаци. На њеним горским стијенама расте десетак посебних ендема, нпр. црвени јаглац (лат. Primula portenschlagiana), пљешевички клинчац (лат. Dianthus monanthos) и други. У животињском свијету се истичу медвједи, вукови, куне, јелени.

У 16. вијеку за Личку Пљешевицу употребљавао се назив Вражји вртал. За вријеме турских ратова је одиграла важну улогу као природна препрека, а српски крајишки војници су се служили њеним усјецима и врховима за спрјечавање Османлијског продора на простор Војне Крајине.


ЛИЧКО СРЕДОГОРЈЕ
Личко средогорје, на латинском Mons Liccavus, је источнији копнени наставак Сењског Била и пружа се као паралелни ланац између Велебита и Мале Капеле, од Грачаца до Кутерева.

Личко средогорје чине низ узвишења које се пружа паралелно с Велебитом. Личко средогорје је грађено од кречњака, некадашњег морскога дна, и због тога је пуно шупљина - пећина и јама. Издигло се као и цијели Динариди сударањем Јадранске микроплоче, која се одвојила од Афричке, са Евроазијском.

Југозападно од њега лежи Грачачко и Личко поље, а на сјевероисточној страни прама Капели и Пљешевици су Гацко, Кореничко и Крбавско поље. Дуж тог средогорја је нанизано десетак подједнаких чуњастих врхова око 1.200 м, окружених кланцима и бројним пониквама као изразити мрежасти крас.

Највиши врх Личког средогорја је Камена гора, 1.268 м код Бунића, a други припадни врхови су још сјеверније Стипанов Грич 1.233 м и Црни врх 1.245 м (на српском „Голо Трло“), а на југу Палеш 1.239 м, Јеловинац 1.215 м (на српском „Јелов Венац“), Тројврх 1.234 м („Тровура“), Јеловура 1.178 м и остали нижи од 1.200 м.

Ти су врхови већином стрми и стјеновити, зарасли шумом и непроходни, осим јединог пута на Стипанов Грич гдје је мјерна станица из које су познати ранији климатски показатељи за средогорје. Из тих података и вегетације је видљиво, како је ово средогорје размјерно топлије од сусједне Капеле и Пљешивице, с елементима јужних утјецаја и фенске климе. Већина тих врхова су обрасли буквом и ниже падине црнограбом (Ostrya), а дуж јужног подножја је ужи појас бјелограба и другог субмедитеранског биља. Флора средогорја је још богатија од сусједне Мале Капеле с око 1.040 врста, а ту има и посебних личких ендема, као што су Iris dinarica, Centaurea japodana и др.


Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo 3.0 Unported .