KNJIGA MILOSRĐA
mome Učitelju
S engleskoga na srpski preveo Zoran Jungić
Objavljeno u Časopisu za savremenu svetsku književnost Pismo, Zemun, Srbija, ljeto 1987.
God. 3, br. 10 (1987), str. 80-97, ISSN 03526860
Izbor od prvih šest pjesama iz knjige Book of Mercy (1984)
1. ZASTADOH, OSLUŠNUH, ALI OD NJEGA NI TRAGA ni glasa. Produžih dalje, prožet tugom. I dok je seta postajala sve jača, opet ga čuh. Prestadoh stajati i prestadoh započinjati, prepuštajući neznanju da me smrvi. Takav beše moj plan, koji, međutim, ne urodi plodom. Dugo vremena, čitave godine behu protraćene. Danas se cenjkam. Nudim dugmad za ljubav njegovu. Molim za milost. On se polako miri sa tim. Prilazi svome tronu, dvoumeći se. Anđeli bezvoljno puštaju jedni druge da pevaju. Na prelazu, tako tananom, da ga je nemoguće obeležiti, dvori jedni behu uređeni na zracima zlaćane simetrije, a ja još jednom postajem pevač u donjem horu, rođen pre pedeset godina, podižući glas ovako visoko i ne više.
2. KAD NAPUSTIH CARA, ZAPOČEH TADA UVEŽBAVATI ono što ću saopštiti svetu; sledile su duge probe ispunjene ispravkama, zamišljenim aplauzima, poniženjima i osvetničkim pretnjama. Biće je moje oticalo sve više i više, dok sam kovao zaveru sa sopstvenom ambicijom; borio sam se i širio, a kad određeno vreme prođe, rodih majmuna. Posle kratkog i neizbežnog nesporazuma, majmun se ustremi na mene. Hramajući i spotičući se pobegoh nazad u careve sjajne dvore. »Gde ti je majmun«, zapita car. »Dovedi mi tvog majmuna.« Posao sporo odmiče. Majmun je ostareo. Šegači se iza rešetaka, oponašajući naše ruke u snu. On ismeva moje službeno osećanje žurbe. Kakav car, on želi da zna? Kakav dvor? Kakav put?
3. ČUO SAM SOPSTVENU DUŠU KAKO PEVA ISPOD lista; otkinuh list i čuh je kako peva ispod vela; pocepah veo i čuh je potom kako peva s druge strane zida. Sruših zid i čuh kako duša moja peva pesme protiv mene. Sazidao sam zid, zakrpio zavesu, ali ne uspeh vratiti list na njegovo staro mesto. Držao sam ga u ruci i slušao kako moja duša silno peva pesme protiv mene. Tako to biva kad čovek uči bez prijatelja.
4. TRAGAJUĆI MEĐU REČIMA, NIKAKO NE NALAZEĆI spokojstvo, uputih se tebi, moleći te da radošću ispuniš srce moje. Moja se molitva ustremi sama protiv sebe, postade me stid što sam opet obmanut i ispunjen gorčinom, usred očitog poraza, nakanih da sam, radošću ispunim srce svoje. Tako nabasah i na sopstvenu volju, nežno jedno stvorenje, dok je umiralo od gladi, usred paprati, okruženo zmijama i ženama. Rekoh svojoj volji: »Dođi, pripremimo se za dodir anđela smrti«, i iznenada, zatekoh se još jednom u postelji poraza, usred noći, moleći za milost, lutajući među rečima. Pažljivo se pridigoh, zaštićen gorčinom i nadom, i izađoh da spasim anđela pesme, u sopstvenu nagost okovanog. Pokrih ga svojom voljom, nastavljajući zajedničko bdenje naše u carstvu koje tebe osvetljava, gde je Adam tajanstveno slobodan, i gde ja, i dalje tragam među rečima, ne bi li naišao na reči koje neće razlikovati volju i tebe.
5. PUSTI ME DA SE ODMARAM – VIKAO JE ON u panici, na vrhu gomile sopstvenih reči. »Pusti me da se odmaram na dan odmora«, preklinjao je on sa trona besposlice. »Težak je ovaj car na rukama mojim, faraona vise ne mogu držati.« On stegnu okovratnik u mraku, s mukom dišući, i besno otvori knjigu ne bi li otplatio dug svoj zakonu. Jedan anđeo, bez autoriteta, reče: »Zatvorio si sebe sve kapije – osim ove; evo, zato, malo svetlosti, koja je srazmerna sa tvojom slabašnom hrabrošću.« Stid se njegov uspe na vrh visa, odakle se razli svuda. Zatim sledi ono umiljato kazivanje, nešto smirenijim glasom: »Ne verujem ljudima, niti gajim poverenje u anđela.« Tora odmah zapevuši njemu, dodirnu mu kosu, i za tren, k'o dar što je tu da krasi njegove najtananije osećanje, krunom bestežinskom beše ovenčan, krunom što tezu poništava i koju je nosio, sve dok srce njegovo ne reče: »Kako je samo vredno nasleđe.« Kruna što izbija iz pisma, kruna rosna što travu puta da ispija perle tame, celov majčin na početku rata, očeva ruka što čelo osvetljava; kruna što ne rađa ni jednog čoveka koji će da nadraste sopstvenu sredinu. »Usmeri me ka tvom sabatu, dopusti mi da sednem ispred nogu moćnika, koji si ti zauvek krunisao. Dozvoli mi da proučim kako se to oni odmaraju.«
6. SEDI, GOSPODARU, NA OVU PROSTU KLUPU pohvala i gospodari mojim nervoznim srcem tvojim slavnim slobodarskim odlukama. Od vremena kad si me odvojio da bi bdeo nad svojim svakodnevnim poslovima. Izvajao si me od izmaglice i praha ne bi li upoznao bezbrojne svetove između krune i carstva. Stigoh pred tebe potpuno poražen, a ti me tako lepo primi, da me je strah sećati se. Večeras ti dolazim opet, uprljan planovima i ulovljen u samoću svoga malenog domena. Zavedi zakon tvoj na ovom, zidom okruženom mestu. Dopusti, neka me devet ljudi uzdigne u svojim molitvama tako da mogu šaputati zajedno sa njima: Neka je blagosloveno ime slave carstva, uvek i zanavek.
(c) Leonard Cohen, 1984 / (c) prijevoda Zoran Jungić, 1987.
KNJIGA DIZAJN TOTAL
Portal za posao - Dizajn usluge, logo - logotipi za biznis portale
SEO POZICIONIRANJE OPTIMIZACIJA WEB MARKETING SRBIJA BEOGRAD