Kuzman zapisi

SVI RADOVI‎ > ‎

CETVRTI KVADRANT (TRENUTAK VECNOSTI)

 

 

 

 

 

 

                                                  

                                           Kuzmić  Igor

 

                 Č  E  T  V  R  T  I          K  V  A  D  R  A  N  T       

               

                               ( TRENUTAK  VEČNOSTI )

                                          

                                                  2009

 

 

          Ovo je priča o mladiću, pripadniku starog, neobičnog naroda, krajnje čudne nacije, koja je onoga trenutka u kojem se nakon viševekovnog ropstva napokon izborila za slobodu, započela kreiranje sopstvene propasti.

 

                                                                                     - Kuzman -

 

 

 

 

                                         

 

 

 

 

 

 

 

 

                                              

 

 

 

 

 

                                            

         Zora. Sunčevi zraci napokon dobijaju borbu sa bregom, prekrivenim gustom četinarskom šumom, koji ih je cele noći sprečavao u pokušaju da objave dan. Probijaju se preko vrha tamno zelenih borova, te svoje utočiste nalaze između ostalog i na istočnoj strani krova trospratnog, provincijskog hotela, ne baš tako visoke kategorije.

         Kraj zapuštene trospratnice žurnim korakom promine tek po koji ranoranilac s namerom da probudi uspavanu jesenju ulicu. Među prolaznicima je i čovek u crvenoplavoj uniformi, otpravnik vozova na obližnjoj železničkoj stanici, krenuo je na posao u prvu smenu. Prolazi prečicom, kroz poluprazan parking hotela, krati put…

         Vrisak! Zvuk koji ledi krv u žilama dolazi sa drugog kraja parkinga. Otpravnik vozova ubrzava hod, okolinom odzvanja bat njegovih koraka. Nakon par trenutaka se zaustavlja. Pred njim je sredovečna žena s keceljom, spremačica iz hotela, u rukama nosi crne vreće sa smećem koje je ponela ka kontejneru, izbezumljeno gleda u pločnik pred sobom. Radnik železnice spušta pogled…

            … Na slobodnom parking mestu između dva parkirana automobila, licem ka pločniku, leži beživotno telo muškarca tridesetih godina. Pod njim je lokva krvi.  Iz leđa, između leve lopatice i kičme pomalja se srebrna ručica noža čija je oštrica svojim vrhom dodirnula srce…

                     

 

 

 

 

 

 

                           PAR  KILOMETARA  DO  RAJA      

 

 

 

 

 

 

 

 

 

         Bog iz energije stvori materiju i oplemeni je duhom, podari čoveku zakone ljubavi, dobrote, čestitosti i poštenja. Čovek vekovima klone duhom i od materije tvori energiju, stvarajući negativ tvorbe Božje na kome se ocrtavaju pakost, zavist, zloba i mržnja.

         Bog posla svoje izaslanike da poseju seme vere na čoveka, da ga sačuvaju ambisa u koji srlja, međutim nije svako parče tla plodno, nije svaki čovek spreman da upije, razume i prihvati veru. Božji izaslanici bejahu omalovaženi i prognani.

         Bog dovede Sina svog na zemlju, Učitelja, da prosveti čoveka tajnama Božjim. Čovek se pokaza kao veoma loš učenik, ne ugosti Sina Božjeg, ne prihvati učenje Mesijino, ne požele mu dobrodošlicu, već ga  razape na krst rugajući mu se.  

         Bog je ogorčen i ljut. Izabraće novi mehanizam, kojim će urazumiti grešnog čoveka. Biće to period velikog bola i patnje. Poslaće svoje paore na zemlju. Zemlja će biti preorana. Od Božjeg pluga i nevini će stradati.                          

 

 

 

 

 

 

 

 

                                                  I

 

          U siromašnoj zemlji žive siromašni ljudi. Zemlju su im vekovima gazili razni narodi. Jedni plemenitog roda, drugi psi lutalice. Nestao je “pedigre”. Nemaju materjalnu stabilnost kao oslonac, pa ih to uveliko sputava u izgradnji sopstvene ličnosti. Dobijaju iskrivljenu sliku o sebi i ljudima oko sebe. Stiču komplekse, kako više tako i niže vrednosti. Klonu duhom. Jedino ih pravilno razmišljanje, realno i racionalno, kao i kvalitetno vaspitanje, može izbaviti iz nevolje u kojoj se nalaze.

         Na žalost ili na sreću, za pravilno razmišljanje potreban je izvestan nivo inteligencije stečen rođenjem, to jest bez naročite zasluge pojedinca koji dolazi na svet. Onaj koji je na genetskoj lutriji imao sreće, trebalo bi da povede i one manje srećne ka uspehu. Tako se gradi kvalitetna nacija, koja je sposobna da kako materjalnim, tako i duhovnim dobrom obogati zemlju.

          Ipak, procenat dobitnika nije tako veliki, pa su ostali u većini slučajeva primorani da se snalaze sami. Bez dovoljno potencijala obično ispadaju iz šina i uporno nastavljaju da grebu gvozdenim točkovima po kamenom nasipu. Udaljavaju se od koloseka. Otpor je veliki, trenje proizvodi pokvarenost, zlobu, zavist. Procenti gutaju brojeve. Pravda se gubi, biva zamenjena pravom. Nacija se kvari, truli. Siti su samo paraziti, crvi.

          Narod, vekovima podeljen, u sukobu. Otprilike, kao kada čovek zbog problema s vidom, pošto se obratio oftamologu, dobije naočare s dve različite dioptrije. Oči su i pre toga, naravno, stanovale na istom licu, istoj glavi, ali su podatke, informacije, primale na sasvim drugačiji način. Došlo je do raskola. Da se loš odnos između čarobnjaka i mađioničara popravi, tako smanji jaz među njima i prestane sukob potrebne su naočare, treba ih potražiti kod Vrhovnog oftamologa. Uz malo istinske želje nije ga tesko pronaći, on dežura u svojoj ordinaciji nad oblacima. Prioritet su hitni slučajevi, ali da bi pronašao baš Vaš karton u nebeskoj kartoteci, morate sobom poneti čvrstu veru, iskreno kajanje i čistotu duše.

        U zemlji siromašnih čarobnjaka nije lako opstati. Poremećen je sistem vrednosti. Mesto realnosti nudi se iluzija koja isprva vara pogled. Ne treba puno vremena da shvatite prevaru, ali ipak je kasno, jer već ste potrošili novac na ulaznicu za predstavu.   

        Mađioničara, bar onih vrsnih nema puno. Materjalno su dobrostojeći. Oni preko moći kapitala regulišu sopstvenu brojnost, a kako ne žele konkurenciju samo odabranim iluzionistima, od kojih mogu da ugrabe materjalnu korist, overavaju pristupnicu.

        Ponekad se desi da mlad i neiskusan čarobnjak, zaslepljen veštim pokretima, prihvati iluziju i poželi da i sam postane mađioničar ne shvatajući u datom trenutku da time zapravo degradira sebe.

        Iza kulisa mladi čarobnjak čeka da se predstava završi. Želi da se upozna…

 

 

                                                   *

 

         Trinaesti maj, zvezdano nebo, vedro prolećno veče. Mladi bračni par odlazi na počinak. Žena je u poodmakloj trudnoći, deveti mesec, ne polazi joj za rukom da zaspi. Kroz otvoren prozor njihove spavaće sobe, nečujno ulazi prolećni povetarac, pomera laganu zavesu, tako da povremeno otvara ženi vidik ka zvezdama koje se kupaju u mesečevoj svetlosti.

         Ponoć, stari zidni časovnik otkucava dvanaest gongova u jednakim vremenskim razmacima, poput zvona na katedrali u nekom od velikih gradova zapada. Žena je još uvek budna. Prija joj svež vazduh koji ulazi u prostoriju, njen pokušaj da duboko udahne iznenada je prekinut, počelo je!

         Žena leži na krevetu s točkovima, ljudi u belom guraju krevet niz uski, bolnički hodnik, za njima ide jedan čovek vidno uznemiren. Ljudi u belom otvaraju staklena vrata, ulaze s krevetom u jako osvetljenu prostoriju, vrata se zatvaraju. Čovek se pred njima zaustavlja, nije mu dozvoljeno da ide dalje.

         Na sveže oribanom bolničkom podu par zgaženih opušaka, iznad njih stoji čovek s upaljenom cigaretom u ustima, čeka. Strpljenje ga izdaje. Povlači dim cigarete, baca opušak i dok ga gazi cipelom, ostavljajući njime crn trag na podu, hiljadu misli mu prolazi kroz glavu. Trebalo bi da je srećan, postaće otac, ali ipak boji se da ne krene nešto po zlu.

         Tri sata je iza ponoći, vrata se otvaraju, uznemirenom čoveku prilazi stariji gospodin u belom mantilu, s blagim osmehom na izboranom licu kaže:

         - Dobili ste sina, čestitam! – i pruža mu ruku.                                        

         Dete je došlo na svet. Još ne može da otvori oči, pa novu sredinu koja ga okružuje može jedino da čuje ili omiriše, to mu smeta i stvara nesigurnost, plače. Kupaju ga, mere, okružuju ga sa svih strana nepoznata bića, plaše ga…

        U susednoj prostoriji, u koju donose decu po rođenju, jedna medicinska sestra izvlači koštanu srž iz kičmene moždine drugog novorođenčeta, naravno u tajnosti, verovatno u nameri da trguje njome na crnom tržistu, da zaradi. Završila je svoj pokvareni posao, iz hodnika se čuju glasovi i dečji plač. Donose dete, maločas rođeno. Babica unosi malog dečaka od tri kilograma i devesta u prostoriju, predaje ga u ruke sestri bez savesti  da ga povije. Izlazi.

         Zlo i dečak su u sobi. Naravno tu je i par drugih beba koje će biti nemi svedoci zločina. Igla prilazi bebinim leđima s namerom da isisa deo tek započetog života. Oštar vrh igle dodiruje nežnu bebinu kožu, još koji sekund i sve će biti gotovo…

          Vrata se iznenada otvaraju, u prostoriju ulazi lekar, iznenađen prizorom, očigledno zgrožen prilazi zatečenoj sestri, uzima joj iz ruke špric.

         - Nećete više raditi ovde! - glas mu drhti, bes mu se vidi u pogledu - A možda, ako bude pravde ni nigde drugde!

         Sestra spusta pogled, ne nalazi reči opravdanja, lagano prilazi vratima i uz plač napušta prostoriju. Dečak je spasen,  Bog je bio tu.

         Jutro. Dva čoveka ulaze u porodilište, jedan od njih je prekjuče postao otac, drugi je kum. Stoje pred vratima, očekuju da se otvore.

         - Zvaće se Uroš. - kaže kum.

        Utom se na vratima pojavljuje žena, osmeh joj prekriva lice, u rukama drži sina. Jedna muška suza, radosnica, otima se i lagano klizi niz očevo lice, zatim osmeh, prilazi sinu i ljubi mu malenu ruku. Dečak oseća očevu ljubav, ne plače. Kum čestita, napustaju porodilište, vode Uroša kući.

 

 

 

 

                                                    II

         

          Bezobzirnost prema drugima, pa čak ponekad i prema sebi, stavlja pred čoveka zadatak da ne osvrćući se na posledice svog puta po svaku cenu ispuni cilj. Tvrdoglavost je tu da pomogne i da blokira osećaj ljudskosti uvek kada ljubav, poštovanje ili sažaljenje pokušaju da se umešaju.

          Jedino se ponekad, onda kad tvrdoglavost zaspi, tiho, na prstima ušunja kajanje, duboko se učauri i ostaje tu zauvek.

          …Predstava je završena. Realnost i iluzija su se sreli. Iskusni mađioničar vešto sakriva zadovoljstvo svojim uspehom da privuče pažnju mladog čarobnjaka. Nebi li neiskusni lakovernik bolje zagrizao udicu, odbija ga rečima:

         - Dragi mladiću, zaista sam dirnut Vašim oduševljenjem, ali ovo nije nimalo jednostavan posao. – odlazeći ka garderobi, dodaje – Simpatični ste, ali ipak držite se Vaše realnosti, niste Vi materjal za mene.

         - Pa ipak, ukažite mi čast da Vas častim pićem. – odgovara mladić u očekivanju da će na taj način uspeti da ostvari nešto duži dijalog sa nada se budućim mentorom - Toliko možete da mi učinite.

         - Dobro, ionako sam navikao da se posle predstave častim  kojom časicom. - pristaje prevejani kralj iluzije - Znam jedan bife preko puta, hajdemo…

         Sa zvučnika iz ugla bifea razležu se tonovi novokomponovane, „turbo“ muzike. Dva čoveka, učenik i njegov budući učitelj zauzeli su mesta za stolom. Dok iz malenih časica ispijaju četrdesetoprocentni alkohol u narodu poznatiji kao konjak, razgovaraju.

         - Kako Vam se dopada muzika mladi gospodine? – ispituje iluzionista - Ja najviše zbog muzike i dolazim ovamo.

         - Nisam naročito stručan po tom pitanju. – odgovara čarobnjak -  Ali kao laik rekao bih da i nije potreban baš preveliki talenat da se stvori delo koje imamo priliku da čujemo.

         Iako je postao izuzetno prihvaćen u društvu koje i nema naročite kriterijume već podleže uticaju većine, te sada živi u velikom gradu u krajnje urbanoj sredini, prenaseljenoj onima koji su uglavnom slični njemu, mađioničar inače potiče iz malog mesta, čiji stanovnici nisu davali prevelik značaj umetnosti. Tu je odrastao pre nego li ga je sudbina dovela tamo gde je sad. To je više bila ruralna sredina, u kojoj su se ljudi bavili jednostavnim, fizički napornim poslovima, obezbeđujući na taj način svojoj porodici i sebi sredstva za “golu” egzistenciju. Puno njih, naročito pripadnika starijeg sloja stanovništva nije bilo ni opismenjeno, tako da bi umesto ličnog potpisa, ukoliko bi to za neku svrhu bilo neophodno, na dokument pred sobom olovkom na mestu predviđenom za potpis ucrtavali krstić. Kako u vreme njegovog detinjstva ni mediji nisu bili zastupljeni, naročito ne u meri u kojoj su to danas, on nije u svom okruženju nalazio alat s pomoć kojeg bi izoštrio sopstveni pogled na umetničko izražavanje drugih. Jednostavno ga, s obzirom kakav je uticaj okolina imala na njega, to nije preterano ni interesovalo. Što se konkretno muzike tiče, jedini takav vid umetnosti dopirao je u večernjim satima iz seoske mehane. To su dva samouka izvođaca u njoj, od kojih je jedan razvlačio staru olinjalu harmoniku, a drugi u rukama držao godinama izmučeni kontrabas i kroz vidno oštecene sekutiće pevao, zabavljali pijane goste. Nezadovoljan odgovorom koji je dobio iluzionista ljutito postavlja novo pitanje:  

         - Vi baš ništa ne znate. Zar niste čuli da je ova pesma jedna od najslušanijih u zemlji?

         - Kakav narod takva i muzika. – zaključuje mladić i nastavlja obrazloženjem - Za prave note potrebna je i odgovarajuća publika. Nije poenta u tome da li se delo trenutno sluša već je važnije koliko će dugo trajati, ukoliko se ne varam?

         - Varate se! Čak šta više u strašnoj ste zabludi. Važno je da je delo prihvaćeno i da donosi novac, a to da li će ga neko slušati za dvesta godina, to njegovom tvorcu ne bi trebalo da bude naročito bitno, pogotovo ako pre toga on napusti ovaj svet gladan, go i bos.       

         - Mislite da ovo što dolazi iz zvučnika može da se zove umetnost? – radoznao je mladić.

         - Naravno da može, zar ne vidite da pogađa pravo u dušu? – uporan je mađioničar.

         - U tom slučaju mora da je Vaša duša izuzetno napaćena. – komentariše čarobnjak, pre nego li će prineti čašicu ustima.     

 

 

                                                    *   

 

                                                  

         Danas dolaze gosti, rodbina, prijatelji, komšije, da vide bebu, malog Uroša, da poklone štogod detetu, a ponosnim roditeljima da čestitaju. Uroš je u drvenom belom krevetcu, spava. Ljudi prilaze, na prstima, lagano, da ga ne probude, ostavljaju darove u dnu malenog, dečjeg kreveta i vraćaju se u prostoriju u kojoj je srećna majka već servirala kafu i posluženje. Otac nudi goste pićem, nazdravlja svima.

         - Mnogo je sladak, ima nos na mamu, tatine oči… - čuju se komentari.

        Babe i dede daju mladim roditeljima gomilu saveta, naravno tačno znaju gde su sve pogrešili dok su odgajali i vaspitavali Uroševe roditelje.  I svi ostali imaju po nešto da dodaju na temu odgoja i vaspitanja, čak i oni koji još uvek nemaju dece. Prolaze sati, gosti skoro da su  i zaboravili na razlog posete, razgovor se zaglibio u aktuelnim temama, političkim problemima i problemima društva uopšte, kako to obično i biva kad se pomešaju interes, ”pamet” i alkohol. Domaćin je umoran, ali ipak kad neko od gostiju hoće da krene zadržava ga  rečima:

         - Zašto idete, ostanite još malo.

        ...Kasno je veče, gosti su se uglavnom razišli, tu su još uvek tetka i teča. Očigledno oni ozbiljno shvataju opasku ”ostanite još malo”. Teča je isuviše opteretio svoj krvotok alkoholom, beonjače su se zacrvenele, kapilari pucaju pod najezdom domaće rakije, ali njemu to očigledno ne smeta puno ili mu je organizam otupeo pa više ne registruje nikakvu tegobu, pevao bi. Teča baš i nije preveliki sluhista, bez obzira pustio je glas, peva…

       Uroša budi prodoran zvuk iz susedne prostorije, plače, verovatno mu se izvedba “nadarenog” pojca i ne dopada preterano. Majka prilazi krevetcu, uzima dečaka u naručje, ljulja ga, teši.                                                                                                                  

       Teču Urošev plač kao da je trgnuo iz bunila, ustaje. Ljutito, ne i suviše tečno  obraća se tetki:    

   -  Ustaj, nećemo valjda da noćimo ovde, ljudi su umorni! -  i polazi ka vratima.            

       Tetka ga prati, usput nešto gunđa za sebe, domaćin ih bez reči ispraća. Otišli su.

         

 

 

                                                III

        

         Ne bi li posao bio uspešno odrađen potrebno je nekoliko elemenata pravilno sklopiti, od njih napraviti alat. Znanje, iskustvo, upornost, strpljenje i oprez su najvažniji. Jedino takvim oružjem  moguće je ravnopravno stati pred problem i nagnati ga na predaju.  Nedostatak nekog od ovih elemenata, recimo iskustva ili strpljenja, dobar je preduslov za grešku. Problemi se iz grešaka i rađaju.

         Mladi čarobnjak i matori mađioničar poručuju novu turu pića. Na pitanje, koje mu postavlja učenik, šta je ono što je najbitnije za dobro izveden trik, učitelj odgovara rečima:

          - Zar nije malo prerano za pitanja te vrste, još se valjano nismo ni upoznali. Čemu toliko nestrpljenje? Ima vremena.

          - Onda da nazdravimo? – predlaže mladić.

          - Naravno, živeli! Vašim mladim godinama i mom iskustvu!  

         Nakon što su se čašice dodirnule, proizvodeći pritom zvonki zvuk stakla, razgovor se nastavlja.

          - Iskustvo je preteča znanja. – glasno razmišlja čarobnjak – Ustvari, svo moje znanje nije ništa drugo do kvalitetno i na pravi način proanalizirano iskustvo mojih predhodnika.

          Dok mu kroz misli proleće period života u kom je bio prepušten samom sebi, kada je došao u veliki grad, bežeci od rodnog mesta, sa željom da postigne mnogo više nego li mu je to skromno okruženje u selu dozvoljavalo, prisećajući se koliko je puta stradao zahvaljujući svojoj lakomislenosti mađioničar zaključuje:  

          - Svakako da je ogromna sreća za čoveka kada mu se ukaže prilika, da mesto na svojim, uči na tuđim greškama. Ipak, on mora da bude kadar da grešku prepozna. Da budem iskren ja to nisam uvek uspevao.

 

 

                                                  *

                                                  

        Prošlo je par meseci od Uroševog rođenja. Roditelji se još uvek privikavaju na nov način života koji podrazumeva, pored ostalih svakodnevnih obaveza i odgoj deteta. Ni malom Urošu nije lako. I on mora da prihvati puno različitih, njemu još uvek nepoznatih informacija koje pristižu iz sredine u kojoj se nalazi. Tako recimo, Uroš još uvek ne zna da postoji podela na dan i noć…

       Dva sata je iza ponoći. Tišina. Samo se iz mračne spavaće sobe čuje ravnomerno disanje dvoje usnulih ljudi, odmaraju i skupljaju snagu za novi naporan dan. Muškarac se prevrće po krevetu, gužvajući jastuk duboko uzdiše. Nešto sanja. Žena spokojno spava, umorna od pređasnjeg dana, spremanja, kuvanja i obaveza oko deteta. Još koji sat pa sve počinje ponovo, valja se dobro odmoriti.

      Plač! Iz susedne prostorije dolazi prodoran zvuk bebe, ubija tišinu. Uzbuna! Majka je prva na vratima, pali svetlo, prilazi Uroševoj postelji uzima ga u naručje. Peva mu uspavanku. Ne pomaže, plač ne prestaje.

      Otac se odvojio od jastuka, sedi na svojoj strani kreveta, žmuri. Kapci su mu teški. Ovo je ko zna koja noć za redom kako Uroš neće da prizna da je vremensko razdoblje kada je sunce na drugoj strani zapravo period koji je Bog predvideo za spavanje i odmor. Otac ne može više da izdrži, ustaje. Dok prilazi Uroševoj sobi, bez ideje kako će utišati malog buntovnika , plač je sve jači.

       Pojačanje ulazi u prostoriju. Majka predaje bebu u naručje ocu. Borba se nastavlja. Čovek nosi dečaka iz sobe u sobu, ljuška ga, tepa mu, peva… bezuspešno. Strpljenje mladih roditelja je na izmaku. U trenutku kad je nervoza dosegla svoj maksimum otac baca Uroša na mekani  dušek njihovog bračnog kreveta…

      Tišina. Plač je prestao. Čovek i žena stoje pored kreveta na kome leži beba, krupnim crnim očima gleda u njih, kao da priznaje poraz. Minut, dva i Uroš je zaspao.

            

 

 

 

                                               IV

 

        Nesrećni narod traži spas u religiji, okreće se Bogu, crkvi. Tamo pokušava da nađe prekopotrebnu utehu, spas. Očekuje od Onoga koji jeste stvorio svet i sve što postoji na njemu, da se smiluje i još bar jednom preko svojih izaslanika, sveštenstva, da smernicu, putokaz, znak.

        Međutim sveštenici su takođe ljudi, grešni kao i svi ostali. Jedan deo njih, mesto da pruži primer i time pokuša da povede narod u spasenje, bira srebroljublje. Postavlja materjalno pred duhovno. Određuje tarifu. Šarke crkvenih vrata podmazuje novcem, stvarajući revolt i odbojnost.

        I sirotinja je Bogu draga, ali neki od njegovih “policajaca” su prekoračili ovlašćenja. 

        - Jeste li bili skoro u crkvi? – pita mladić, pošto na iskap prazni sadržaj čašice. – Idete li Vi uopšte u crkvu?         

        Posle kratke pauze iluzionista naslanja laktove na sto, približavajući se sagovorniku.

        - Ja sam u crkvenoj porti prohodao. – šapuće - Moj otac je bio sveštenik, pop.

        Zaista, njegov otac je bio sveštenik u selu, što bi se reklo seoska elita u to vreme. Ipak, taj čovek je imao više grehova nego li svi ostali meštani zajedno. Ko će ga znati, možda je pogrešno protumačio deo Biblije u kome Isus prihvata greh naroda na sebe i pristaje da strada u ime ostalih, pa je grehove stvarao sam, po sopstvenom nahođenju, valjda da ne muči napaćeni narod da se pored sveg napornog i mukotrpnog rada još i time bavi. Dijalog se nastavlja uz čarobnjakovu konstataciju:

        - Sveštenici su dobri ljudi, okrenuti veri. 

        - Naravno moj otac je bio dobar, ali više okrenut ikoni na koju ljudi stavljaju priloge, sa nje smo se hranili. To mu je bilo najsvetije mesto u crkvi.

        - Mislite da je to ispravno?

        - Ispravno ili ne mi smo lepo živeli, ni u čemu nismo oskudevali za razliku od drugih.

        - To je onda bio jedan od Božjih domova u koji je ovaj vrlo retko navraćao, a možda ga se zauvek i odrekao na isti način na koji su se “podstanari” doma odrekli njega, njegovih zakona i pravila.

        - Nije to od presudnog značaja. U svakom slučaju dolazili su oni koji su sadržaj svojih novčanika rado spuštali na ikonu Bogorodice pred oltarom sa usnulim, malim Spasiteljem u naručju. Takve goste je moj otac voleo.

        - Pa eto, možda je to razlog zbog kojeg ja poreznike sanjam u crnim mantijama. – zaključuje mladić.

 

 

                                               *

 

                                        

       Beli automobil budi čestice prašine sa nasutog druma kojim putuje. One naglo skaču uvis, pa pošto su dosegle željenu visinu, lagano kao padobranci, spuštaju se natrag na drum,  menjajući predhodno zauzeta mesta. U automobilu dva muskarca, žena i dete. Kum je za upravljačem, otac sedi kraj njega na mestu suvozača, dok je iza njih majka s malim Urošem u krilu. Na horizontu pred automobilom pomalja se krst. Kako se vozilo približava jasno se vidi da je ispod krsta kupola, a ispod kupole kameni zidovi male, poluvekovne crkve. Doveli su dečaka da ga krste i tim Svetim činom uvedu u Hristovu veru.

       Na ulazu ih dočekuje sveštenik, stariji čovek u crnoj mantiji s dugom sedom bradom. Po Uroševom nemirnom pogledu reklo bi se da mu bradati čovek ne uliva bogzna kakvo poverenje. Sveštenik prilazi teškim crkvenim vratima, stavlja ruku na mesinganu bravu, gura. Vrata se uz škripu otvaraju i pred Urošem se prvi put ukazuje unutrašnjost crkve, sa zidovima i oltarom oslikanim freskama. U vazduhu se oseća miris voska i parafina. Kroz šarene mozaike na zidovima, ugrađene na mesto prozora, u unutrašnjost gradjevine ulazi prošarana sunčeva  svetlost, obasjavajući središnji prostor crkve na kome će se obaviti obred. Sve je spremno, tu je mala metalna kadica, do pola ispunjena vodom, bosiljak, pozlaćeni krst sa izgraviranim raspećem, kandilo, u njemu tamjan. Tu su sveštenik, kum i Uroš…

       Kum drzi dečaka u naručju, tačno iznad kadice s vodom. Dok izgovara molitvu, sveštenik kandilom širi miris tamjana po prostoriji. Prisutni se klanjaju i krste. Čuju se zvona.

       Vrh bosiljka je u vodi, drugi kraj je u ruci sveštenika. On lagano podiže buket, spusta vrh dečaku na glavu, osvećena voda se razliva po Uroševom čelu, ulazi mu u oči. To se malom ne dopada, protestvuje gromoglasnim plačom. Otima se iz kumovih ruku, maše ručicama i dok kurir Božji drugom rukom prinosi krst kumu da celiva, dečak koristi trenutak nepažnje, hvata najpre  jednom, a ubrzo potom i drugom rukom dugačku sedu bradu, čupa. Sveštenik je u neprilici, pokušava da nastavi obred i samim tim ispoštuje protkol, ali maleni prsti sve jače zatežu. Najzad, prilazi majka, priskače u pomoć i izvlači kritični deo brade iz dečakovih ruku.

        - Oprostite oče, molim Vas. - govori, sa očiglednim saosećanjem.

       Nesrećni čovek se trudi da ukrasi svoje  lice osmehom, kako bi prevazišli neprijatnost, ali istinski je bolelo, oči su pune suza, pa kako je to trenutno neizvodljivo, rečima:

        - Idemo dalje. - nastavlja obred.

       Krštenje je obavljeno, sada su svi već izašli iz crkve u malu, lepo uređenu portu. Dok ga otac isplaćuje, još jednom se izvinjavaju svešteniku u dečakovo ime. Pozdravljaju  ga, ulaze u automobil i odlaze. Uroš je primljen u veru. i ne sluti kolika je to sreća i koliki će to uticaj imati na njegovo kasnije ponašanje i karakter.

 

 

 

 

                                                   V

       

       Neobično je, što čovek sve češce pokušava da osvoji nagradu bez zasluge. Puno razmišlja o materjalnom, o novcu, stavlja ga u prvi plan. Neće ili ne želi da shvati da posao treba odraditi tameljno, valjano, s puno ljubavi. Novac dolazi, kao nagrada. Čovek se ostvaruje kroz svoj rad.   

        U zemlji koja tone, kapetani su loše odadrani. Oni nisu od onih morskih vukova, koji poslednji ostaju na brodu, ne tražeći čamac za spasavanje. Oni beže prvi i iz daljine, s podsmehom posmatraju olupinu, prepunu nesrećnih brodolomnika, kako nestaje u mutnim dubinama nemaštine i bede. Onima koji su bili daleko bolje kvalifikovani za posao, put je zatvoren strahom od konkurencije i rodbinskim vezama.

        Nije najgore to što niko ne želi da preuzme odgovornost za grešku koju je u poslu načinio, strašno je što se greške slučajno ili namerno ponavljaju. Korača se linijom manjeg otpora.

       Mali bife iza teatra skoro da i nema posetioce. Jedino je sto u uglu zauzet. Za njim sede dva čoveka. Dok ispunjavaju prostor dimom svojih cigareta i povremeno odvajaju čašice od stola, prinoseći ih ustima, razgovaraju.

        - Znači, dopao Vam se moj nastup? – kroz zube mrmlja mađioničar.

       - Ne mogu, a da ne priznam da sam zadivljen, veoma ste vešti.

       - Bez obzira na sve moje umeće, bez publike trik nikada ne bi uspeo.

       - Ne razumem, šta tačno želite da kažete?

       - Mladi čoveče, ljudi dolaze na predstavu sa predubeđenjem, da će tamo videti čudo. Zapravo, oni moj posao već do pola odrade pre nego li predstava počne.

       - Znači, poenta je…

       - Poenta je u tome, - prekida ga učitelj – što ljudi uglavnom vide samo ono što žele da vide. Doduše, nešto je drukčije sa decom. Deca nisu opterećena problemima, kod njih nema napetosti. Nije im potrebno da vide trik da bi poverovala. Deca traže čaroliju. Na svu sreću, dečji glas nema naročitu težinu.                        

        - Zar ljudi u svojoj podsvesti ustvari žele da budu prevareni?

        - Ne znam, ali u svakom slučaju, iznova dolaze na predstave…

        Oni koji su vešti plivači, a dosadile su im predstave na olupini broda, koji samo što nije sasvim potonuo, osećajući da je došao poslednji momenat za beg, skaču sa pramca u okean i plivaju ka velikoj floti, koja je primila s.o.s. signal s “Titanika” i nudi pomoć. Dok se oni najuporniji ukrcavaju na krstaricu, na čijem je boku, krupnim slovima ispisano: ”Razvijeni svet”, drugi, lošiji plivači, ostaju na polovini puta i dave se u nedostatku stručnosti i ambicije.

         Na stranom tlu, oni vredni i predani poslu, brzo bivaju prihvaćeni, ali isprva, uglavnom kao radna snaga, veslači, marljivi mravi. Osim toga, ovakva pustolovina zna da psihički salomi čoveka. Brzo se javlja osećaj nostalgije, koji se prilepi kao krpelj i lagano umara dusu. Pustolov ubrzo shvata da je sam u tudjem svetu, primoran je da se prilagodi. Mora da prihvati, drugačije običaje, kulturu, jezik, da se dokaže drugima i sebi. To nije jednostavno s obzirom da je ranije živeo u zemlji cija realnost u odnosu na napredni svet podseća na animirani film i u kojoj ne obiluje preterana želja za dokazivanjem. Da je lako probijati se kroz život sam, ptice selice ne bi, pritisnute zimom, u toplije krajeve putovale u jatu.

       Naravno da se čovek u tuđini oseća kao stranac. Da bi se taj osećaj pobedio, potrebno je da prođe vreme, da čovek stacioniran u novom okruženju udahne vazduh punim plućima i oseti ga na onaj način na koji je osećao vazduh svog zavičaja. I tek onda, kada je spreman da brani teritoriju na kojoj se našao, postaje njen gospodar. Mnogima to nije pošlo za rukom.

 

 

                                                *

            

       Urošu je četvrta godina, obdanište. Oko njega mnoštvo dece, vaspitačice, malene stolice, krevetići. Puno prostora za igru, u uglu sale žuti tobogan. Dečja organizacija.

       Vaspitačice, u urednim, cinober crvenim uniformama, izvode svu decu napolje u dvorište. Dan je lep, sunčan, mališani vole da se igraju u prostranom dvorištu vrtića. Prija im sunce, čist vazduh. Žene u crvenim uniformama, zauzimaju svoje uobičajno mesto, klupicu postavljenu pod žalosnom vrbom u centralnom delu dvorišta. Odatle motre na decu, čuvaju ih. Obe vaspitačice sa sobom nose pomagala za ubijanje dosade u obliku konca i igala za heklanje, što se pokazalo kao korisno, posebno kada se vrate s posla kućama, pa svoj ručni rad rasprostru preko komode  koja je do tada bila nepokrivena, gola.

      Dok se nadležni za njegovo čuvanje šiljatim tankim iglama bore sa koncem i čvorovima, Uroš se za trenutak izdvaja iz grupe. Ugledao je žutu zgradu u kojoj radi njegova majka, koju od vrtića deli samo parče livade zaraslo u korov. Siguran je da ne greši. Baš mu je neko jutro, kada je želeo da ostane sa njom mesto da ide u obdanište, majka usput objasnila:

       - Vidiš Uroše, ovde mama radi, to je odmah do tvoje „školice“.

       Pred njim se otvaraju dve mogućnosti. Prva je da zaplače, ali ne, on je dečak, a dečaci ne plaču. A druga? E to je već nešto…

       Leto je, toplo, vazduh miran, bez daška vetra. Ipak, vrhovi visokih stabljika trave na zarasloj livadi se talasaju. Na sredini livade dečak. S velikim naporom se probija kroz korov. Oštri listovi livadske flore ga grebu po rukama i licu. Još sasvim malo, još par koraka… Uspeo je! Pred njim su stepenice koje vode do ulaza u veliku žutu građevinu. Penje se lagano, ne oklevajući ulazi u hol. Problem. Pred njim je bezbroj vrata, ali Uroš ne zna iza kojih od njih se krije njegova mama. Iz dubine hodnika čuju se koraci. Dečaku prilazi žena, prepoznaje ga.

      - Uroše, pa šta ćes ti ovde? - kaže iznenađeno - Hajde, vodim te kod majke…

    …Majka nosi Uroša natrag u vrtić. Ljuta je. Naravno ne na dečaka, već na one kojima je ostavila dete na čuvanje. Na ulazu u dvorište dočekuje ih vaspitačica.

     - Svuda smo ga tražili gospodjo, žao nam je.                                   

Kao odgovor dobija samo prekoran, ljut  pogled.

        Žalosna vrba. Pod njenjom krošnjom drvena klupica. Na klupici dve vaspitačice, heklaju, između njih sedi Uroš. Za njega je igra završena.

 

 

 

                                                    VI

 

          Stisnuti nemaštinom i osiromašenih moralnih vrednosti, ljudi gube svrhu svog postojanja. Nemaju jasan cilj pred sobom, to ih muči. Osećaju statičnost, dok se ostatak sveta ogromnom brzinom vrti oko njih. Traže razlog…

          Neki ljudi su jednostavno stvoreni sa određenim razlogom. Možda im je, pri rođenju Božjim mastilom iscrtan put, koga će se celog zivota držati. Imaju zadatak.

          Uvesti nekog u veru, nije ni malo jednostavan posao. Pored toga što iziskuje izuzetnu posvećenost religiji, traži i ogromnu veštinu govora i pripovedanja, odnosno umešnost da svoja saznanja jedno biće prenese drugom, tako da to bude razumljivo,  prihvatljivo i uverljivo.

         Ukoliko postoji takav čovek, ne mora biti preterano obrazovan. Dovoljno je da oformi svoju ličnost, približi se Bogu, postavi pred sebe cilj. Njegova saznanja o religiji pomogla bi i njemu samom u teškim životnim situacijama i sprečila ga da klone duhom. Zahvaljući njima, on će ispravno gledati na svet, pravilno posmatrati događaje. Donosiće dobre zaključke. Njegova pravda će ga pratiti gde god se zaputi, biće rado primljen, uvek  dobrodošao.   

         - Verujete li u Boga? – pita učenik svog učitelja.

         - Ne, Bog ne postoji. – odgovara ovaj - Izmislila ga je sirotinja.

         Mađioničarev otac je narod, kome je bio parohijan, nazivao sirotinjom. Sam je imao vrlo malo, ili moguće je, ni malo iskrene vere, a poziv sveštenika je izabrao isključivo zarad imovinske koristi, te je takvu sliku o Bogu, svesno ili nesvesno, preneo i na sina. Ovaj je međutim s godinama sve česce dolazio u dilemu o okolnostima pod kojima su Univerzum, planeta i živi svet na njoj nastali, a kako je još u ranoj mladosti izbacio iz glave mogućnost da do odgovora dođe preko religije, preostalo mu je jedino da prihvati pretpostavke nazovi-naučnika, koji se po svom životnom putu, ne razlikuju puno od njegovog oca.

         - Pa kako smo onda nastali mi i sve što nas okružuje? – interesuje se čarobnjak.

         - Vi mladi čovece kao da ne znate za Darvina, evoluciju. Na prvi pogled uopšte niste izgledali tako tupavo.

         - Dobro. Verujete li onda, da svako dešavanje ima svoj ciklus, da se stvari ciklično ponavljaju?

         - Da l’ bi bili ljubazni da kažete konkretno, na šta mislite?

         - Pa evo, mislite li Vi zapravo, da sve oko nas, vremenom, zahvaljujući uticaju sredine, menja svoj oblik, uvek se vracajući u svoje prvobitno stanje, kao na primer voda? Voda se vešto pretvara iz reke u oblak, iz oblaka u kišu, a iz kiše ponovo nastaje reka i tako u krug, ciklus se zatvara.

         - Takvo nešto mogu da prihvatim kao činjenicu.

         - Onda, nadam se, nećete se iznenaditi,  ako jednog jutra, kada se probudite, u svom odrazu u ogledalu ugledate amebu, a možda to bude i paramecijum. Ili više volite da budete majmun?

        

 

                                              *

                              

         Deda je došao u goste. Pobožan i pravedan čovek, predsednik crkvene opštine, veoma cenjen u svom kraju. Čovek koji je proputovao svet, obišao razne zemlje i različite kulture, a ipak ostao privržen svojoj veri i svom zavičaju. Dok  mu majka prinosi posluženje, Uroš oblecće oko njega jer deda zna najlepše priče i svaki put kad je u gostima ispriča unuku neku od njih.                                                                                                                                                                                 

       - Gledaj, ovako je to bilo. -  obraća se dečaku, koji se tog trenutka smiruje i seda kraj njega.

      Deda zapravo, unuku prepričava delove Biblije, starog i novog zaveta, vešto ih prilagođava dečakovim ušima kako bi ih on bolje razumeo i lakse shvatio. Dečak već zna kako je nastao svet, zašto su Adam i Eva prognani iz raja, čuo je i o velikom potopu, o Noju, o Mojsiju i deset Božjih zapovesti i o Isusovom rođenju…

       Priča se nastavlja Novim zavetom, dobrim i lošim ljudima iz tog doba, pravdom i nepravdom. Uroš pomno sluša, prihvata informacije, veruje.

     Starom je cilj da nauči dečaka kako da uvidi razliku između dobra i zla, da razdvoji duhovno od materjalnog, moral od nemorala. Samo tako će kasnije, kada odraste imati šansu da postane dobar i pravedan čovek. Naravno, Uroš to sada prihvata na jednostavan, dečji način. Biće to dobra osnova za kasnije, kada bude svoja saznanja dopunio novim iskustvima.

      Deda uči dečaka molitvu. Isprva je malom teško da upamti sve reči, ali stari predlaže da pokušaju da je izgovore zajedno, tako će mu biti lakše. Uroš rado pristaje…

 

        - Oče naš, koji si na nebesima, nek se

           sveti ime tvoje, neka bude volja tvoja,

           neka dođe carstvo tvoje, i na zemlji

           kao i na nebu. Hleb naš nasušni daj nam

           danas i oprosti nam dugove naše kao što

           mi opraštamo dužnicima svojim. Ne

           navedi nas u iskušenje, već nas izbavi

           od zla... Amin! - izgovaraju uglas.

 

         Dečak je srećan, naučio je.

         Kapci se sve češce spuštaju, prekrivajući sitne dedine oči. Uz veliki napor očnih mišića stari ih podiže, pokušavajući ujedno da nastavi priču. Ispod sedih, uredno oštrucanih brkova reči sve sporije izlaze, pripovedač je umoran. Još po koja reč, kratka pauza, hrkanje… Deda je zaspao.

               

 

 

 

 

 

 

 

 

                                               VII

 

        Puno je zla u ljudima. Međutim, ljudi se ne rađaju sa tim. Zlo podmuklo, bez najave ulazi u njih, iz lošeg okruženja. Kada se udobno nastani u duši, stvara teret, kao sabljom seče dobrotu i poštenje. Prožima svaku misao, pokret, želju, pretvarajući ljude u mutante, koji na prvi pogled, umeju vešto da prevare.

       U bifeu vlada tišina. Čarobnjakov pogled luta po prostoriji i zaustavlja se na jednoj tački, na suprotnom zidu, verovatno nastaloj pre par dana, kada je vredni kelner po kafani vodio rat s muvama. Razmišlja.

        - Znači Vi se, ustvari bavite prevarom? Pritom nemate vere ni u šta, sem u samoga sebe.                                                         

        - Ja verujem u novac. – iskren je mađioničar - Još od kako su se stari feničani bavili njegovim nastankom, novac pokreće sve pore društva. Određuje društveni status svakog pojedinca. Ja zaista nemam nameru to da menjam. Jednostavno se uklapam u sistem.

        -  Čini mi se da je Bog nešto stariji od feničana? Mislite da se sve može rešiti novcem? Zar se ničega ne bojite? – interesuje se mladić.

        - O da, iako ne verujem u Boga, neobjašnjivo je, ali ja ga se na neki način potajno plašim.

        - Naravno, plaši Vas ono što Vam je strano i nepoznato. Sve jedno, to nije Božja namera, ljudi snose krivicu za svoje strahove.

        Zlo, takođe, kormilari sistemom. Mržnja, sitni lični interesi, prevara, vladaju nad čovekoljubljem, velikodušnošcu i poštenjem. Retki su pojedinci, koji će, ako je to potrebno, čak i na svoju štetu, pomoći nekome, ko je u nevolji, a možda, zapravo više i nema takvih. Možda su ustvari izumrli, kao neka ugrožena vrsta, koju je istrebio predator, mutant.

        Razgovor u malom bifeu, traje već više od jednog časa, ali učesnici dijaloga su, očigledno, stari konzumatori alkohola, pa još uvek odolevaju pijanstvu. Priča se nastavlja učiteljevim pitanjem:

        - Jel Vi to meni pokušavate da saopštite to, da Vam novac, zapravo, ne donosi nikakvu satisfakciju i da Vam uopšte nije potreban?

        - Ja to nisam rekao. – mirnim tonom odgovara učenik. – Naravno, živimo u vremenu čiji je novac nezaobilazan element, ali mišljenja sam, da čovek treba da postavi sebi neku, realnu granicu. Da sračuna, koliko mu je novca zaista potrebno, za pristojan život i nesmetanu egzistenciju. Mislim da novac biva izuzetno opasno oružje, kada dođe dotle, da je postao sam sebi svrha.       

        - Hoćete da mi kažete, da je loše posedovati takvo, kako ga Vi opisujete, opasno oružje?

        - Tačno tako, a reći ću Vam i zašto tako mislim.

        - Zaista sam nestrpljiv da čujem. – s podsmehom u glasu komentariše mađioničar.

        - Pa, eto. Zato što je to ustvari oružje, koje više ne možete upotrebiti protiv drugih. To je oružje za samouništenje. Ono Vas sistematski uništava, često izaziva oholost, tvrdičluk, halapljivost, tera svog vlasnika da se povuče u sebe, da se učauri i da na druge gleda kao na naprijatelje. Svako mu je sumnjiv, svako je lopov i probisvet u njegovim očima. Daće i život, da sačuva prokletu hartiju. Naročit problem imaju ljudi, sa viškom novčanica, kojima je to i jedini kvalitet. Šta vredi gomila papira, ako zapravo Vaša duša ne odiše ljubavlju, poštenjem, ako niko ne ceni Vaš rad, ako ne posedujete niti jedan ljudski kvalitet koji Vas približava matičnoj vrsti?

         Učitelj ćuti, ne komentariše. Seća se, kako su ga, davno, dok je još bio dečak, za svaku poslušnost, uglavnom nagrađivali novčicem, za koji bi on kasnije kupovao lizalo, kliker ili bilo šta drugo, što bi dečjem srcu bilo drago. Jednostavno, do njega ne dopiru čarobnjakove reči, iako je već u ozbiljnim godinama, nije spreman, da kompromisom, učini mladiću satisfakciju u dijalogu. Isključivost u njegovom razmišljanju, zapravo je rezultat njegove tvrdoglavosti u simbiozi sa načinom na koji je vaspitan.  

 

 

                                                *

 

        Uskoro Uroš polazi u školu. Dovoljno je odrastao da roditelji mogu da ga pošalju u obližnju radnju po hleb i ostale, tog dana neophodne namirnice. Obično mu u radnji pomogne prodavac, simpatični čikica s dugim brkovima, srednjih godina, inače dobar prijatelj Uroševog oca.

       Ovog jutra je pomoć dečaku i te kako potrebna. Poslali su ga po namirnice za doručak. Dok lagano korača ulicom, šapatom, za sebe, ponavlja nazive namirnica koje treba da pazari, uvek istim redosledom kako bi ih lakše upamtio. Pred  radnjom stoji par automobila. Nešto dalje parkiran je sivi kombi, sa zatamnjenim staklima, stranih registarskih oznaka. Levo od ulaza, na drvenoj klupici, napravljenoj specijalno za tu namenu, sede dva pijanca. Jedan je mlađi, s velikim podočnjacima, ispod kojih su usukani, neobrijani obrazi. Drugi pak, skoro potpuno ćelav čoveculjak, buljavih crnih očiju, s previše pokvarenih zuba među usnama.  Prazne sadržaj čokanja. Valjda pokušavajući da ostvare dijalog, mumlaju nešto krajnje nerazumljivo jedan drugom u lice, puše. Iz prodavnice izlazi žena, veoma niskog rasta i ne tako skromne kilaže, Uroševa komšinica. U desnoj ruci nosi ceger, sa tri vekne hleba, u levoj novčanik. Osmehuje se dečaku:

        - Zdravo mališa, poranio si?

        - Dobro jutro. -  stidljivo odgovara dečak ulazeći u radnju.

       S druge strane pulta, kraj kase stoji prodavac. Uroš prilazi pultu. Istim redom  kojim izgovara nazive artikala, brkati čovek ih donosi i pošto otkuca cenu, pakuje ih u belu najlon kesu na kojoj je plavim slovima odštampan naziv radnje. Pošto je vratio kusur i ubacio račun u kesu, ispraća mališana srdačnim osmehom.

        Dečak izlazi napolje. “Oštre” ušice  najlon kese pune namirnica seku mu dlan. Prihvatajući kesu i drugom rukom  prolazi pored klupice s pijancima, približavajući se nedaleko parkiranom kombiju. Bočna vrata kombija se iznenada otvaraju. Iz njega izlazi žena i staje pred Uroša, obučena u crno, u rukama drži slatkiš.

        - Priđi mali, ne boj se. - govori mu  - ovo je za tebe.

       Razdaljina među njima, od par koraka, lagano se smanjuje, jer Uroš, naivno, kao što bi i svako drugo dete njegovog uzrasta, veruje da je žena dobra i da samo hoće da ga časti. Stidljivo prilazi, pruža ruku…

        Iznenađenje! Topli pogled žene, trgovca ljudima, se hladi munjevitom brzinom. Ona hvata dečaka za ruku, vuče ga ka vratima kombija. Mališan se otima, pokušava da se izvuče iz krajnje neugodne situacije. Bezuspešno, ruka dušmanina ga jako stiska, boli ga. Namirnice se razleću po pločniku, ispustio je kesu. Još metar i u kombiju je. Vrisak!

        Neshvatljivo, ljude sa klupice pred radnjom događaj apsolutno ne uznemirava. Oni nastavljaju pijanku. Srećom, dečakov vrisak čuje dobri prodavac. Istrčava napolje. Brzo reaguje. U tri koraka, za sekund je kraj Uroša.

       Zatečena novonastalom situacijom, žena pusta dečakovu ruku, žurno ulazi u vozilo zatvarajući vrata za sobom. Njeno lice se ne vidi iza zatamnjenih prozora. Uz škripu, ostavljajući za sobom na asfaltu tragove šara sa gazeće površine guma prednjih točkova, sivi kombi se velikom brzinom udaljava. Za njim ostaju brkati čovek i uplašeni dečak.

                      

                              

 

 

                                              VIII

                                             

         Život uvek vodi ka nečem novom, sviđalo se to nekom ili ne. Uvodi nova pravila, ograničava, spaja, razdvaja, određuje mesto u društvu. Isčekivanje, nada u najbolje, potraga za uspehom i srećom, ali ko zna…

          Očekivanja su velika. Čovek mašta, zamišlja. Sa izvesnom dozom straha korača budućnosti u zagrljaj. Pristižu novi autoriteti, smenjuju se jedan za drugim, iznenađenja tek predstoje…

         Kroz kašalj, čuju se reči sa učiteljevih usana:

         - Hoćete li da Vas naučim koji trik? – kaže umilnim glasom, da bi prekinuo tišinu, koju je izazvao maločas, kada je, ne zeleći da se složi sa učenikovim mišljenjem, iako nije imao validan argument protiv, zaustavio dijalog.

         - Jel to definitivno znači da sam primljen u  školu iluzije?

         Stari mađioničar, lukavim pogledom odmerava mladića, kao da ga tek sada upoznaje.

         - Pa, prijemni ste prošli, čini se da posedujete potencijal, nadam se da ćete dati svoj maksimum.

         - Naravno, jedino Gospod može u tome da me spreči.

         - Prva lekcija! – započinje podučavanje iluzionista - To sa Gospodom  moraćete da zaboravite, naš rad nije pod njegovom ingerencijom.

                                  

     

                                                 *

 

         Leto je na izmaku. Dnevne temperature nisu više tako visoke kao do pre samo nekoliko dana. Do jučerašnju monotoniju i uglavnom puste ulice zamenjuje vesela galama, koju proizvode grupe devojčica i dečaka s torbama na ledjima. Počela je  školska godina.

       Učionica. Drvene klupe su spojene s radnim stolovima, pomoću metalnih zelenih cevi, napakovane jedna za drugom i postavljene u tri paralelne kolone pred katedrom. Među ostalim prvacima, u trećoj klupi do prozora sedi Uroš. Zbunjen, kao i ostala deca oko njega, dok očekuje dolazak učiteljice, razgleda oko sebe. Na zid pred njim, okačena je velika zelena tabla, na kojoj je, kredom, krupnim belim slovima nešto ispisano. On zna da napiše par reči, kao što su “mama, tata, dete, pas…”, zna čak i da broji do deset. Nažalost, njegovo “veliko znanje” nije sasvim dovoljno da otkrije šta mu dugačka reč “dobrodošli”, sa table poručuje. Iznad table na zidu je okačena slika. Na slici stariji čovek sa crvenim fesom na glavi i dugim sedim brkovima. „To je verovatno direktor škole”, razmišlja dečak…Utom se iz hodnika čuje zvono, prvi čas je počeo.

        Zatvorivši vrata za sobom u učionicu ulazi sredovečna žena, s naočarima na licu, crveno farbane, kratko ošišane kose. Na sebi ima sivi komplet, suknja, sako, oštrih linija, verovatno ručne izrade. Strog pogled.

         - Dobar dan deco, ja ću biti vaša učiteljica. -  pozdravlja žena mališane - Nadam se da ćemo se lepo slagati. Hajde da se upoznamo.

       Jedno za drugim, deca ustaju, predstavljaju se, pa ponovo zauzimaju mesto u klupi. Red dolazi na Uroša. S puno treme on izgovara svoje ime i prezime, pa ponovo zauzima predhodno napušteno sedište.

       Kako je upoznavanje završeno, učiteljica govori svojim novim učenicima o pravilima koja u školi vladaju i kojih se treba pridržavati…  Neko kuca. Nakon učiteljicinih reči:

        - Izvolite. - na vratima se pojavljuje Urošev otac.

          Smrtno ozbiljnog lica, prilazi ženi za katedrom, nešto joj šapuce. Ona ustaje i dok izgovara:

        - Moje iskreno saučešce. - steže čoveku ruku.

         Čovek vodi dečaka kući. Deda je umro.

               

 

 

 

                                                  IX

 

           Strah od prolaznosti ovozemaljskog života svakog navodi na razmišljanje. Tu se ne može ništa promeniti, tu je čovek nemoćan. Još ako neko pritom, oduzme pravo na veru u život nakon smrti, a pritom ne ostavi kao mogućnost produžetak ovozemaljskog veka ostvarenim delima, onda to može da stvori ozbiljnu pometnju u razmišljanju.

          - Učitelju, jeste li ikada izgubili nekog ko Vam je izuzetno drag?   

         - Jesam, zašto me to pitate? 

         - Znači, imali ste taj osećaj nemoći da pomognete nekom, s kim bi radije menjali mesta, bez obzira što je to na Vašu štetu?

        - Da, kada mi je majka umrla, a otišla je rano, veoma mlada. Bio sam tada dečak, sa svojih nepunih devet godina, poželeo sam da ona oživi, a za uzvrat prihvatio bih sopstvenu smrt. Naravno, želja mi se nije ispunila, tog dana smo je sahranili.                                          

        - Zanima me, da li ste u tom trenutku poželeli sopstvenu smrt da bi sprečili ličnu patnju? I ako jeste, znači li to da bi Vam lakše palo, da neko drugi pati zbog vašeg “odlaska”?       

        - Možda je i tako, ne znam, o tome nisam razmišljao.

        - Zar ne mislite da se to onda svodi na ljubav prema sebi, a ne prema bližnjem?

        - Ljubav prema sebi? – zamišljeno ponavlja iluzionista – Mišljenja sam da je u korenu to jedina prava i iskrena ljubav, sve ostalo je manje više gluma, trik.

          - Pre bih onda rekao da Vi imate ozbiljan problem emotivne prirode. Vi ste najobičniji “narcis”, veoma ste sebični i ako izuzmemo Vaše obožavanje sebe samog,  a pritom uzmemo u obzir Vašu predhodnu izjavu, Vi uopšte niste sposobni  za bilo kakvu vrstu ljubavi.

         - Pa šta, ako je i tako? Možda to, isto tako ima svoj uzrok, o kome Vi još uvek ništa ne znate, a verovatno nikad nećete ni saznati…

         Ovog puta je učitelj, tačno znao o čemu govori, ali je to ceo život držao u sebi, kao tajnu, koju je pored njega, znao još samo jedan čovek, njegov, sada već pokojni otac…

 

 

 

 

 

 

                                               *

 

          Dan je dedine sahrane. Iz kuće se čuje plač, naricanje. To se Uroševa baba oprašta od voljenog bića s kojim je provela zadnje dve trećine svog života. Teško je čak i slučajnom prolazniku slušati reči njene žalopojke, praćenje jecanjem, a pritom zadržati ravnodušnost. 

        Kroz kapiju prolaze ljudi, u rukama nose voštane sveće, ulaze u dvorište.  Urošev otac ih dočekuje, prima saučešce. Na putu do kuće presreće ih žena, koja je zadužena za posluženje. U rukama drži poslužavnik sa čašicama nalivenim rakijom. Jedan po jedan, uzimaju čašicu. Pre nego li popiju, koju kap rasipaju po zemlji, pokojniku za dušu. Takav je običaj. Nastavljaju dalje.

        U dnevnoj sobi dogoreva sveća. Kovčeg sa dedinim beživotnim telom, otvoren i postavljen na sredini prostorije, čeka da ga odnesu na par kilometara udaljeno groblje. Oko kovčega prolaze rođaci, prijatelji, komšije. Pale sveće i pognutih glava izlaze, odajući poštu upokojenom, čiji lik više nije isti. Ne liči na sebe. Duša ga je napustila i odnela sobom ono najlepše što je imao.

        Uroš nepomično stoji u uglu prostorije, ćuti. Ne veruje da dede više nema. On zna da će se deda, kad se sva ova gužva raziđe, odnekud pojaviti i ispričati mu najlepšu priču, koju dosad još niko nikada nije čuo.

       Stigao je sveštenik, sad je sve spremno. Pokojnik je za života puno proputovao, bio u raznim mestima, prešao hiljade kilometara. Ostalo je još par kilometara do raja, vreme je da povorka krene.

       Dugačka kolona ljudi lagano korača nasutim grobljanskim putem između humki. Na čelu crni barjaci, prati ih sveštenik. Za njim kovčeg s pokojnikom. Par metara iza, u povorci, čuje se jecaj i plač.

       Stigli su na odredište. Čovek u crnoj mantiji obraća se Gospodu, s molbom, da upokojenog grešnika primi u Carstvo nebesko, gde vlada večiti spokoj.

      U duboku hladnu raku spušten je kovčeg.

                                                                                                   

 

                                 

 

                                                 X

                                                                                

         Dužina ljudskog života meri se vremenom, to jest godinama. Mudruje se, određuje se prosek, kako bi se izračunalo koliki je ljudski vek. Narod sam sebe muči. Iznenađujuće je  kada neko umre isuviše mlad.

         Možda račundžije greše? Šta ako ni pored tolikog napretka civilizacije, koji je evidentan na svim poljima, ipak ne shvataju suštinu? Šta ako vreme nije presudno?

         Možda su ljudski životi unapred ograničeni dužinom pređenog puta ili obimom dela za koje su pojedinci predodređeni? Možda nije prirodno da se za par sati prevali stotine kilometara automobilom ili hiljade kilometara avionom. Možda je to nesvesno putovanje kroz vreme, preskakanje života. Šta se desava kada čovek iscrpi sve svoje kapacitete, izvršavajuci pritom, sve zadatke koje je život pred njega postavio? Nestaje svrha njegovog postojanja. Dajući svoj maksimum dostiže vrhunac. Ipak, nije mu dato, da se sa vrha vrati u bezbrižnu dolinu iz koje je započeo svoje putovanje, već pošto je stigao među oblake i približio se Gospodu, svako onoliko koliko je bio u mogućnosti u skladu sa svojim intelektualnim, moralnim i fizičkim kapacitetima, biva pozvan u Božje carstvo, gde će jedni biti utamničeni zarad sopstvenih loših misli i dela, dok će dobrota i ljubav drugih biti nagrađena.

       Brzina čoveka ubija. Treba usporiti. Čovek isuviše žuri, brzo prelazeći put.  I naravno, saplićući se o kamene prepreke koje zbog sopstvenog srljanja, u brzini nije spreman da na vreme uoči, brže stigne do konačnog odredišta. Odabrani pojedinci do blaženstva, raja. Ostali nažalost, do  večitog ognja i patnje.

 

 

 

 


 

                                   CENA  LJUDSKOSTI

 

 

 

 

 

 

 

 

 

        Pločnik. Par sivih betonskih kocki od kojih je sačinjen, prekriveno je parčetom kartona. Na karton su postavljene tri prazne kutije šibica, okrenute šupljinom na dole. Dugački prsti negovane kože, tamne puti, brzo i vešto menjaju kutijama mesto. Jedan prst, tačnije domalić leve ruke, ukrašen je raskošnim prstenom od četrnaestokaratnog zlata, s koga se odbijaju sunčevi zraci, proizvodeći odsjaj koji bode oči.

      Samo posmatrač oštrog oka, može na trenutke, ispod kutija koje preskaču jedna drugu, da opazi blještavu lopticu, koja podseća na kliker, spretno napravljenu od aluminijumske folije sa pakle cigareta. Loptica brzo menja mesto, čas je pod jednom, čas pod drugom, a čas pod trećom kutijom šibica.

       Veštim  prstima diriguje omanji čovek, crnog tena. Zašao je u petu deceniju života. Njegov pogled ne asocira na poverenje. Ispod nemirnih zenica protežu se ogromni podočnjaci, verovatno nastali kao rezultat noćnog bdenja po raznim bircuzima i kockarnicama. Tamnu, naboranu kožu na vratu, prekriva srebrni lanac, debljine prsta. Lanac i prsten su sav njegov trenutni kapital, sve drugo što je imao ostalo je pred zoru na zelenom stolu, na kraju poslednje partije pokera sa “kolegama”, koje su te noći bili srećnije ruke.

       Pored “dirigenta”, u “kvartetu” su još tri osobe. Prvi je stražar, mlad momak, krupne građe, obrijane glave, ne preterano inteligentan, jer njegova funkcija u ekipi to i ne iziskuje. On osmatra okolinu, dok ostala trojica vredno i marljivo “obavljaju posao”. Druga dvojica su “glumac” i “psiholog”, vrlo promućurni i prevejani. Njihov zadatak je da uoče naivnog prolaznika, privuku njegovu pažnju, uvuku ga u bilo kakav razgovor. Tada na scenu stupa “dirigent” sa šibicama mesto dirigentske palice. I tako predstava počinje…

 

 

 

 

                                                I

 

          Prevara caruje okruženjem. Umesto plemenitih zanimanja, za koja su mnogi od njih izvorno sposobni, ljudi radije biraju putovanje nečasnom ulicom. Potpomognuti naivnošću i lakomislenošću drugih, oni relativno lako ostvaruju svoj cilj. Ni oni koji su prevareni ne odišu naročitim poštenjem, jer većina njih je duboko u sebi gajila nadu da će izvući neku sitnu, trenutnu korist, bez istinske zasluge.

          Učenik pogledom prati pokret mađioničara kojim ovaj skida prsten sa srednjeg prsta na desnoj ruci. Mađioničar, lukavo, ispod oka posmatrajući mladića, pita:

          - Da li verujete da ću sada, na Vaše oči, da gurnem ovu času predamnom, kroz prsten, a da je pritom ne razbijem i ne razlijem ni kap “veselog” pića, koje se u njoj nalazi?

          - Nemojte misliti da ne verujem u Vašu veštinu. – odgovara čarobnjak, sigurnim tonom – To  jednostavno nije moguće. Mislim da precenjujete svoje mogućnosti. Pa časa je znatno veća.

          - Dobro, onda ste spremni da uz opkladu zaradite nešto novca?

          - Nisam vičan kladjenju, ali neka bude. – vadeći iz unutrasnjeg džepa sakoa par zgužvanih novčanica i spustajući ih na sto, dodaje – Evo, ulog je tu. Neka predstava počne.

          - U redu, pažljivo gledajte!

          Dok jednom rukom, učitelj, približava prsten časi, držeći ga između palca i kažiprsta, malić druge ruke provlači kroz njega. Vrhom malića dodiruje spoljnju stranu “znojavog” zida čase, gura.

          Usled sile koja je na nju delovala, čaša je promenila svoju lokaciju na stolu, za par centimetara. Mladić je zatečen, ćuti. Oseća da je izigran. Kroz maglu čuje mađioničara, koji skupljajući novac sa stola komentariše:

           - Čini mi se da ovo sad pripada meni, Vi ste maločas tako odlučili.

          - Pa da, naravno, ako ste u nečemu vešti - napokon izgovara mladić – to je umetnost uzimanja novca od drugih, putem trika, sitne prevare. Priznajem, baš sam naivan i brzoplet.

          -  Isuviše ste samokritični, mnogi su pre Vas, na predstavama, sličnim ovoj od maločas, stavljali svoj novac u moj džep, mada su koji tren, pre tog, s njihove strane velikodušnog čina, odavali savršenu sigurnost. Da li često ulazite u opklade?

        - Ne, jedini i poslednji put sam pokušao da opkladom ili kockom izvučem neku materjalnu korist još kao dečak, kada sam svoju usteđevinu “poklonio” uličnim “kraljevima” šibica. Tada sam se zakleo, da se više neću kockati.

           - Ipak ste večeras pogazili datu reč?

           - To je istina, žao mi je zbog toga.

 

 

                                                *                                                   

 

          Ulicom korača Uroš. Petnaesta mu je godina. Uputio se ka školi. Usput, neoprezno, iz unutrašnjeg džepa otvoreno plave jakne vadi par novčanica, broji. To je novac za ekskurziju, na koju treba uskoro da putuje  sa ostalom školskom decom. Pošto je još jednom proverio, vraća novčanice u džep. Ima tačno koliko je potrebno.

         Dva čoveka prilaze, obraćaju se dečaku u hodu:

          - Izvini mali, nismo iz ovog grada, možeš li nam reći kako da stignemo do bolnice, prijatelj nam je tamo na lečenju?

        Uroš zastaje, rado će pomoći neznancima. Dok pokušava da im objasni kako na najjednostavniji način da stignu do kliničkog centra, približava im se čovek s parčetom kartona u rukama. Polaže karton pred njih na pločnik, iz džepa vadi tri kutije šibica.   

        Dok jedan od dvojice neznanaca pažljivo sluša dečakovo objašnjenje, drugi se okreće ka čoveku sa šibicama. Gazi svojom cipelom, od antilop kože, jednu od prevrnutih kutija, izgovara:

        - Tu je!

       Vadi iz novčanika dve novčanice. Pokazujući novac traži da se podigne kutija koju je odabrao, što njen vlasnik i čini. Zaista, papirna loptica je tu. Kralj šibica isplaćuje “ srećnog dobitnika ”, čestita mu:

       - Bravo gospodine, hoćemo li još jednu rundu?

       - Ne, ali mozda bi naš dragi, mladi prijatelj okušao sreću? – odgovara ovaj, gledajući u Uroša – Dečko, imaš li što novca kod sebe, čiji iznos bi želeo da dupliraš?

        Uroš, u trenutku pomislivši, naivno, da će dobiti gratis ekskurziju, vadi novac, dok mu je pogled prikovan za vrtešku od šibica. Šibice skakuću po kartonu, loptica je čas pod ovom, čas pod onom kutijom. Odjednom se sve zaustavlja. Sad dečak treba da odabere kutiju. Pokazuje prstom na onu u sredini…

        Nema reči, koje bi opisale grimasu na Uroševom licu u trenutku kada ruka šibicara podiže označenu kutiju. Loptica nije tu. Izvlačeći novac između dečakovih prstiju, “dirigent“ sakuplja “instrmente” i dok ga ovaj ispraća pogledom, zurnim korakom se udaljava od Uroša, nestaje u saobraćajnoj guzvi. Dečak traži pogledom drugu dvojicu malopređašnih sagovornika, ni njih više nema, nestali su.

        Ove godine Uroš neće ići na ekskurziju.

 

 

 

 

 

 

 

 

                                                 II

 

         Šta je zapravo dobrota? Ima li određenu definiciju? Trebalo bi da taj pojam povezuje iskrenost, časnost, poštenje, tako što ih protka nevidljivim nitima ljubavi. Najbolji ljudi su oni, koji ne traže neku vrstu ovozemaljske satisfakcije, za svoje dobročinstvo. Njima je sreća koju su izazvali kod drugog, sama po sebi nagrada, za učinjeno delo.

         U zemlji trika i magije, takvih pojedinaca je vrlo malo. Njihov broj rapidno opada. Mnogo je više onih koji sebe nazivaju “malim bogovima”, koji su umislili da se svet vrti oko njih. Svoj lik poistovećuju sa božanstvom, medjutim, sve što im se više čini da su uspeli u nameri da smene Boga sa funkcije i zauzmu Sveti prestol, sve je manje religije u njima. Njihova vera, ako je ikad i postojala, biva progutana od strane njihove požude. Više ne veruju u Tvorca. Postavlja se realno pitanje, kako, na koji način, zamišljaju da ostvare cilj koji su postavili pred sebe, u koji ni sami vere nemaju?         

         Sa čarobnjakove strane stola dolazi pitanje:

         - Jeste li nekad učinili kakvo dobro delo, kojeg se i danas sećate?        

        Nakon kratkog razmišljanja, mađioničar daje “filozofski” odgovor:

         - Svako učinjeno delo je za nekog dobro, za nekog ne. Često, da bi ostvarili svoje namere, moramo da stanemo drugima na put.

         - Znači, treba ostvariti cilj po svaku cenu, čak i ako time činimo nepravdu drugima?

        - Počinjete da mi idete na živce s tom Vašom pravdom, Bogom i ostalim tricama i kučinama, zar ne vidite čoveče, da nije vreme pogodno za taj nacin razmišljanja!? Prestanite više sa tom utopijom, osvrnite se oko sebe, šta vidite?

        - Ne znam, Vi mi recite?

        - Zar ne vidite, gladne ljude, napadaju ih neizlečive bolesti, umiru. Čak i oni željni posla nemaju gde da rade, a oni koji su nekim čudom i došli do radnog mesta, sada žale zbog toga, jer su im primanja tako bedna, da su primorani da se odreknu jednog obroka da bi opstali! I Vi sad od mene očekujete da izigravam velikomučenika i hranim se skakavcima, kako bih zadovoljio Vaše moralne norme!

        - Naravno, dok Vi sedite za bogatom trpezom, ostali, podrazumeva se, pošto prođu obuku i prihvate prekvalifikaciju u lovca na skakavce, nek nastave sa “zdravom ishranom”.

       - To je njihov problem, nije moj, ja im ne mogu biti kriv za njihovu nesnalažljivost i nesposobnost da se uklope u sistem.

       - Čini mi se, da će ukoliko se ovako nastavi, sistem sam sebe progutati, to će biti poslednji obrok, koji ni malo neće ličiti na dezert.

 

                                                        

                                                 * 

 

       U sivo okrečenom hodniku, pred zatvorenim vratima na kojima stoji natpis “ Referent za zapošljavanje”, dugačak red. Među ostalima, negde na polovini kolone je Uroš, svršeni srednjoškolac. Nestrpljivo, cupkajući u mestu, čeka. Čovek koji stoji ispred njega, očigledno ne daje prevelik značaj ličnoj higijeni, pa njegovo zaudaranje na malom prostoru, momku izuzetno smeta, kao i ostalima u prostoriji. Ipak, niko ne odustaje, niko svojim odlaskom ne skraćuje kolonu.

       Minuti lagano ističu, prošlo je već više od pola časa od kako je Uroš zauzeo svoje mesto u redu i mada mu stopala trne od dugotrajnog stajanja u istom mestu, te stoga ima osećaj da stoji na iglama, poput fakira iz neke od cirkuskih predstava, uporan je u nameri da potraži posao. Sve je bliže “magičnim” vratima, iza kojih bi trebalo da je ključ za njegovu budućnost.

       - Sledeći! – čuje se glas službenika iz kancelarije.

       Mladić ulazi u prostoriju, pred njim, za kancelarijskim stolom, na kome je pored računara smeštena pepeljara u društvu sa do pola ispušenom cigaretom, čiji se dim razleže po prostoriji, sedi čovek, odeven u belu košulju za koju se ne može baš reći da je u skorijoj prošlosti imala kontakt sa napravom, koja je u narodu poznata kao pegla, zavrnutih rukava do laktova, posmatra ga ispod oka, preko dotrajalog okvira svojih naočara.

      - Dobar dan, došao sam radi zaposlenja. – s tremom u glasu izgovara Uroš, naznačavajući usput svoje ime i kvalifikacije.

      Službenik za trenutak spusta pogled ka stolu, podiže cigaretu iz pepeljare, prinosi je ustima, vuče dim. Iznova se okreće prema mladiću, ispusta  u  njegovom pravcu otrovan sadržaj svojih pluća, pita:

- Ti mali, nemaš nikakvog radnog iskustva?

      - Ne, nemam, ja sam tek nedavno završio školu.

       Kroz ciničan osmeh “vlasnik” kancelarije nastavlja:

- I odmah bi da radiš, jel’ da?

- Svakako, računam da je tako najbolje.

      - Ha, ha, ha! – čuje se, sad već gromoglasan smeh od strane službenika – On računa da je tako najbolje! Momče, hodnik je pun takvih račundžija, računaju već godinama, osedeli su od računanja.

- Znači ništa od zaposlenja, nema slobodnih radnih mesta?

- Na žalost ne, čak ni da ti je ujak predsednik opštine.

      - A, ako bih prihvatio nekakvu prekvalifikaciju? – raspituje se očajno mladić – Radio bih bilo šta, potreban mi je posao.

      - Postaješ dosadan momče, rekao sam ti već, nemam posao za tebe taman da se ovog trenutka pretvoriš u Supermena! Molim te izađi sad, počinje mi pauza.

       Uroš izlazi iz prostorije, razočaran, u gradu u kom se rodio i školovao za njega nema budućnosti.      

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

                                                III

 

         U napaćenoj zemlji, o kojoj je ovde reč, vlada haos, nesklad i dezorjentisanost, koji su izraženi do te mere, da se i muve, čak i pored previše prostora za neometano krstarenje kroz vazduh, sudaraju u letu.

        Recimo da je u društvu koje naseljava ove prostore došlo do svojevrsne mutacije. Kao da ljudi više i nisu samo regularna ljudska bića, već su usled negativnih spoljnih uticaja genetski mutirali u neki neobičan, savremenoj nauci nepoznat oblik parazitskih organizama, kojima je stalo jedino do ličnog opstanka, čak i ako će to ugroziti opstanak celokupne zajednice. Zlo bi bilo, kada bi takva vrsta mutacije zadesila pčele ili recimo mrave, vrlo brzo bi nestale sve košnice, odnosno mravinjaci na kugli zemaljskoj. Tako je, zapravo, nastalo društvo mutanata u kome čovek može biti nečiji dugogodišnji dobar prijatelj, samim tim mu više puta izlaziti u susret, činiti usluge i ne sluteći da će taj neko, kasnije postati njegov zakleti neprijatelj. Kasnije, to jest, prvi put kad jednostavno ne bude mogao ili želeo da pomogne mutantu.

         Mutant će vrlo brzo izgubiti osećaj zahvalnosti, ukoliko ga je ikada istinski i imao, prodaće svog dobrotvora ukoliko mu neko drugi pokloni makar novčic više, to će ići lančano, sve dok i sam dobrotvor ne dođe u situaciju da nekoga proda, kada se krug zatvori. Na njegovoj je savesti i karakteru, kako će postupiti u takvoj situaciji. Manji deo populacije nije izgubio osećaj  i u sebi je sačuvao moralne norme, pa će, bez ljutnje i zlih misli, nastaviti da ceni ono što je za njega već učinjeno, medjutim, većina, koju smo okategorisali kao društvo pod uticajem mutacija, biće beskompromisna. Tu će vladati mišljenje, da ukoliko je neko bio u mogućnosti da nešto po prvi ili stoti put, sve jedno, učini za njih, to mora uraditi po svaku cenu. Kao da je to nečija dužnost, da hrani vašku, sve dok iz njega ne isisa i zadnju kap krvi. Taj, naravno čak i ako je “savršeno” dobar čovek, ne može da prihvati takvu obavezu na sebe, ukoliko ne želi da ugrozi svoj lični opstanak. Naime, problem je u tome što se vaške izuzetno brzo razmnožavaju, rađaju male gnjide, koje su genetski predodređene da piju krv.

        Eto, to su idealni uslovi za nastanak mržnje, koja naravno ne nastaje kao proizvod čovečje nevelikodušnosti, već se, pre bi se reklo, stvara kao produkt parazitske nezasitosti. Parazit-mutant počinje da mrzi dotadašnjeg dobrotvora. Kada govori ili misli o njemu, to čini kao o zakletom neprijatelju. Možda izgleda neverovatno, ali to je jednostavno tako.

         Šta se zapravo dešava? Ljudi-vaške, od malih nogu vaspitavaju se tako što im se za svaku i najmanju poslušnost, a što je najgore, ponekad čak i za neposlušnost, izlazilo u susret novcem ili materjalnim poklonima, a ne poljupcem, nežnim pogledom ili pruženom rukom. Tako su kod njih, ustvari, stvoreni sledeći kriterijumi: Dao mi je novac, znači voli me, odnosno, nije mi dao novac, znači ne voli me. Eto to je otprilike temelj problema.

        Nesto slično se odražava i na psihologiju mađioničara, zbog pogrešnog vaspitanja on u poljupcu ne prepoznaje ljubav, u stisku ruke ne oseća prijateljstvo, u pogledu ne pronalazi dobrotu. Na njega duga ne ostavlja nikakav utisak, on ne razlikuje boje. Za njega sve ima boju novca.

        Bliži se fajront. Kelner, koji je inače sve vreme bio veoma ljubazan, prilazi stolu s namerom da naplati ceh. Dok izgovara kolika je visina računa, pogled mu je usmeren čas na mađioničara, čas na čarobnjaka, u dilemi je, hoće li jedan ili drugi posegnuti za novčanikom i platiti. Čarobnjak je brži, mada se u ponašanju mađioničara i ne naslućuje da ima nameru da se lati novčanika, pruža novac kelneru i dok ugostitelj pokušava da mu u vidu kusura vrati nešto sitnine, ovaj odmahuje rukom:

         -   Nema potrebe, zadržite, to je za Vas.

         Nakon što je kelner otišao, a pre toga se uljudno zahvalio ne skrivajući osmeh i očigledno zadovoljstvo koje je izazvao čarobnjakov gest, mađioničar nije mogao, a da ne uputi prekorni komentar svom učeniku:

        - Zašto ste to uradili? Zašto rasipate novac uzalud, ta on je već plaćen za svoj posao, nema potrebe da ga Vi još dodatno stimulišete.

        - Samo sam zadovoljan uslugom, pa sam smatrao da je to najbolji način da mu to i pokažem, ne razumem, zašto se srdite, na kraju krajeva, nisam ga častio Vašim novcem.

        - Hoću da Vas naučim da novac nije za bacanje. – sada već blažim tonom izgovara mađioničar – Novac treba ceniti.

        - Ja sam više pri stanovištu, da treba ceniti ljude, a novac je za mene obična hartija, doduše sa vodenim žigom, ali to ne menja stvar puno.

        - Ceniti ljude!? Pa ljudi su, rekao bih, najobičnija marva, ali ne želim da uvredim marvu... Znate li Vi šta je krava?

        - Naravno da znam. – uz neizbežan, blagi osmeh, odgovara mladić.

        - E, pa onda, pošto stalno spominjete nekakvu pravdu, budite i Vi pravedni, pa realno kažite, jeste li ikada videli pijanu kravu, kravu džeparoša  ili možda kravu serijskog ubicu? Recite, možda ste videli kravu narkomana ili kravu sa nastranim seksualnim sklonostima? Ljudi su ti koji su stvorili poroke i koji uživaju u njima!

        - Svakako da nisam viđao takve sorte goveda, razumem sta želite da kažete. Ipak, pitanje je kako bi se, ako želite, konkretno krava ponašala, kada bi uspela da shvati značenje novca i njegovih apoena. Čovek, ma koliko će to Vama glupo zvučati, ima tu nesreću da se razume u novac. Naravno, nisam mislio da nekog treba bezuslovno i bez razloga ceniti, ali ako isti taj odiše čestitošcu, dobrotom i poštenjem, to se ne kupuje novcem i takvog čoveka valja  ispoštovati i nagraditi njegov trud.

 

 

                                                *

 

       Mladić korača trotoarom. Danas je primio svoju prvu zaradu, koja i nije bog zna kolika, s obzirom da je zapravo, jedva i pronašao neku vrstu, nazovi zaposlenja, kod privatnog preduzimača, kome su bili potrebni radnici, za proste fizičke poslove na izgradnji jedne od stambenih zgrada. Sve jedno, mladić srećan i zadovoljan sa količinom novca koji mu je isplaćen, uputio se ka kući, s namerom da ukućane iznenadi poklonima, koje će usput kupiti. Radni je dan, izuzetna gužva, špic saobraćaja. Ljudi se u gomili kreću ulicom, u žurbi, neki od njih da stignu na vreme na radno mesto, u drugu smenu, drugi se vraćaju s posla, žure kućama, da umire želudac porodičnim ručkom. Uroš prelazi ulicu, pred njim, nekih desetak metara, na pločniku sedi mlađa žena, tek sto je prebacila dvadesetu, s bebom u naručju, odevena u olinjale, godinama izmučene, nekada bele, plišane pantalone i zeleni vuneni prsluk koji prekriva izbledelu, izuzetno zamazanu rolku, prošaranu rupama od moljaca. Dok levom rukom drži bebu, desnu je ispružila, dlanom okrenutim na gore i rečima:

        - Daj neku paru! – obraća se užurbanoj gomili.

        Iz mase prolaznika čuju se povici:

        - Idi radi nesto! Ni meni niko ne poklanja! Odakle, pa ti imaš više od mene!

         Momak se sažalio, dok prilazi ženi s ispruženim dlanom, stavlja ruku u džep i iz njega vadi nešto sitnine. Spusta novac na dlan ruke, koja očigledno sapun nije videla poslednjih par nedelja, a možda i duže, i nastavlja svojim putem.

        Korak, dva i njegov hod prekida odsečan glas iza njega:

        - Gospodine, trenutak molim Vas!

        Uroš se okreće, iza njega stoji čovek u plavoj uniformi, policajac.

        - Izvolite? – začuđeno odgovara mladić.

        - Gospodine, prešli ste ulicu na mestu na kome to nije dozvoljeno, van pešačkog prelaza. Mogu li videti Vaše lične isprave?

         Mladić pokušava da se iščupa iz naprijatne situacije, tvrdeći da on to nije učinio, da ga je možda policijski službenik pomešao sa nekim drugim, međutim policajac je uporan:

         - Evo, ova gospođa Vas je videla, jel tako? – obraća se ženi koja prosi, s bebom u naručju.

        - Jes’’, ja sam videla, s rođeni’ oči’’! – mešajući padeže, odgovara ona, pokazujući prstom ispred sebe – Sad je tu preš’o ulicu.

        - Onda je stvar jasna? – govori policajac gledajući u Uroša.

        Uroš, prekornim pogledom gleda nezahvalnu ženu, vadi novac, isplaćuje službeniku sumu koja je predvđjena za navedeni saobraćajni prekršaj, okreće se bez reči i odlazi. Čvrsto je odlučio, da više nikad ne udeli prosjacima.

 

 

 

 

                                                IV

 

        Zemlja haosa obiluje mržnjom. Skoro da niko nikog ne voli. Deca preziru roditelje, jer im usled ratova i loših ekonomskih prilika, nisu pružili ono što je bilo za očekivati, roditelji pak, prebacuju svojim roditeljima, jer su ih, uglavnom, učili da žive pošteno i da ne otimaju tuđe, a to tuđe im je sad tako neophodno, da bi ispunili zahteve koje pred njih postavljaju njihova deca.

         Nestala je romantika. Sramota je devojci pokloniti buket, ali nije sramota udariti joj šamar, po mogućstvu na kakvom javnom, prometnom mestu, čak šta više, onaj koji na taj način pokaže svoju dominaciju, postaje izuzetno cenjen i poštovan od strane svog drustva, jer je, po nekakvim bolesnim kriterijumima, na taj način dokazao da je on glavni, da je pravi muškarac. Jadni su oni muškarci koji na taj način dokazuju svoju muškost. Očigledno se radi o nekoj vrsti kompleksa o kojem bi psiholozi verovatno imali više da kažu. Možda je jedan od uzroka tome taj, što u bednom okruženju romantika i nema naročite uslove za opstanak. Srce na može da kuca u ritmu ljubavi, ako se u isto vreme želudac grči u buri želudačne kiseline, koja u visokim talasima udara o unutrašnje strane njegovih praznih zidina. Stoga se ženski deo populacije, čast izuzecima, sistematski vaspitava da potraži materjalnu sigurnost, na prvom mestu, a ljubav… ma ko još od ljubavi živi. Tako je nastala nova pod vrsta mutanta, za koju savremen svet koristi, sad već ustaljeni naziv: Sponzoruša.

         Sponzoruša je inače veoma skupa za održavanje, veliki potrošač i ukoliko niste zaista dobro imovinski situirani, može Vas lako dovesti do prosjačkog štapa. Poluproizvod sponzoruše je zapravo sponzor. Na sreću, ako se tako uopšte može reći, sponzori su, uglavnom, dobro odabrani. To su najčešce sredovečni muškarci, porodični ljudi, koji su na ovaj ili onaj način, materjalno obezbedili svoje porodice, imaju odraslu decu, a žene su im u poodmaklom klimaksu, te oni sada pred sopstvenu krizu srednjih godina, žele da pored sebe imaju lutku za pokazivanje, ne bi li drugima i sebi dokazali da još uvek nisu za staro gvozdje. U takvim uslovima, romantičari su svakako ugrožena vrsta. Osećaju nemoć. Osećaju da gube trku sa sponzorima, koji im izmiču za par dužina, to u njima izaziva revolt i bes, pretvara ih u siledžije.

         …Dva, polupijana čoveka, spremaju se da napuste bircuz u kome su proveli par predhodnih časova. Dok stariji oblači kaput, mlađi ispija poslednje kapi konjaka iz čašice pred sobom,  spusta čašicu natrag na sto, dancem okrenutim na gore, ustaje.

-         Vreme je da se krene, kasno je. – mrmlja

 mađioničar.         

        Obojica, lagano, jedan za drugim, bez reči prilaze vratima, izlaze napolje. Odgovara im svež vazduh. Tišinu prekida čarobnjak:

         - Hocemo li prošetati, noć je izuzetno mirna, tiha?

         Zaista, nema ni daška vetra, noćno nebo nad gradom je izuzetno vedro, bez i jednog oblačka. Jasno se vide mnogobrojna zvezdana jata koja u tišini obigravaju oko meseca, čija bljestava svetlost obasjava trotoare prekrivene tepihom od bronzano-žutog, opalog lišća. Lišće jarkih boja se tokom nekoliko poslednjih jesenjih dana odvojilo od drvoreda divljih kestenova koji se proteže niz ulicu, započinjući tako prvo, a ujedno i poslednje putovanje u svom kratkom životnom veku.

         -  Idemo li u istom pravcu? – pita iluzionista.

         - Ja idem ka železničkoj stanici, putujem noćas, kuda ćete Vi?

         - Baš odlično, ja sam iznajmio sobu u jednom hotelčiću nedaleko od stanice, nije ništa posebno i ne odiše naročitim komforom, ali pruža utočiste, a ima i toalet. To je moja nesreća, posedujem ogromnu komfornu kuću u svom kraju, ali kako moje zanimanje iziskuje česta putovanja iz jednog mesta u drugo, prinuđen sam da, umesto u luksuzu svoje spavaće sobe, snove sanjam po drugorazrednim hotelima.

         - U svakom slučaju, izgleda da idemo na istu stranu, pa da krenemo? – predlaže mladić.

         Dva ljubitelja francuskog konjaka, što je zapravo i jedina njihova zajednička karakteristika, koračaju lagano ulicom dok grad spava. Zvuk koji proizvode đonovi njihovih cipela u susretu sa pločnikom, odzvanja bulevarom. Ponoć je već odavno prošla, na ulici nema žive duše, ako izuzmemo nekoliko pasa lutalica, koji u čoporu obilaze oko kontejnera za smeće, dok im društvo pravi par nesrećnih beskućnika, ljudske vrste, u potrazi za večerom ili je to zapravo doručak.

         Nakon par minuta tišine, mađioničar započinje dijalog:

         - Imate li životnu saputnicu, devojku ili ste možda oženjeni?

         Zbunjen iznenadnim pitanjem čarobnjak daje veoma neodređen odgovor:

         - Sve zavisi, ne znam, kako se uzme.

         - Ne razumem, da ste oženjeni to bi svakako znali, a ako imate neku vrstu intimne veze i to bi morali da znate. Šta znači to, kako se uzme?

         -         Pa evo ovako… - shvativši, da je maločas, zapravo, dao nebulozan odgovor, mladic pokušava da objasni – …Do pre par meseci, imao sam, bar kako sam ja mislio, ozbiljnu višegodišnju vezu. Zavoleo sam tu devojku, čini mi se, bio spreman da učinim za nju sve ono što živ čovek može za nekog da učini, i više od toga. Izgleda da to nije bilo sasvim dovoljno ili je pak bilo previše.

         - Čemu takvo mišljenje, nešto se dogodilo?

         -  Do pred sam kraj sve je bilo savršeno u redu, ali onda, jedne večeri, dok smo sedeli na verandi njene porodične kuće, desilo se…

         - Pretpostavljam nešto rđavo?

         Procenite sami, ne znam da li je to, kako Vi kažete, rđavo ili ne, sve jedno, te večeri sam se zagledao u te krupne crne  oči. U pogledu koji su mi njene oči uzvratile više nisam mogao da prepoznam ljubav. Bilo je svega u tom hladnom pogledu, ali ljubavi, ne. Prestala je da me voli, a ja manje od ljubavi nisam mogao da prihvatim. Tako se završilo.

         - I sada ste sami?

         - Uglavnom, doduše, povremeno budem sa ovom ili onom, ali to mi, ako ćemo istini za volju, ništa ne znači, ne dotiče me. To je verovatno samo loš način da zadovoljim sopstveni ego.

         - Pa naravno, ljubav jeste glupa i srećom prolazna stvar. – komentariše mađioničar – Zato ja sebi nikad nisam dozvolio da me ljubav savlada.

         - Nikad niste voleli?

         Mađioničar za trenutak, ništa ne odgovara. Čarobnjakovo pitanje vratilo ga je u detinjstvo, u period njegovog života nakon majkine smrti, kada je trebalo da mu njegov otac, po vokaciji, kako je već pomenuto, sveštenik, podari svu svoju roditeljsku ljubav, da mu olakša gubitak voljenog bića. Međutim, otac je to činio na jedan, vrlo neobičan i reklo bi se u najmanju ruku bolestan način. Svoju ljubav prema sinu ispoljavao je isprva tako što je to ličilo na bezazlene zagrljaje, očinske poljupce, ali kako je vreme odmicalo, kako su dani prolazili, očeva ljubav se sve više svodila na dodirivanje dečakovih genitalija i prislanjanje usana na dečakove usne, da bi na kraju, sve to kulminiralo seksualnim zlostavljanjem dečaka u pravom smislu te reči. Bila je to mešavina homoseksualizma, pedofilije i incesta. Sveštenik je naravno, govorio svom sinu da je to ispravno i da tu nema ničeg lošeg, ali da ipak nikome ne govori o tome, jer je to, kako mu je kazao, njihova mala tajna. Tada devetogodišnji dečak, sada matori mađioničar, osećao se naravno postiđeno i nelagodno, ali nikada do dana današnjeg, nikome nije govorio o zlostavljanju koje je doživljavao od strane oca, dok je otac tajnu pre par godina odneo sa sobom u grob.  Takav splet događaja umnogome je uticao na tadašnji socijalni život malog mađioničara, bolesni postupci očinske figure izazvali su kod dečaka povučenost i izdvajanje iz društva vršnjaka, koji su na njega gledali s podsmehom, kao na čudaka koji se jednostavno ne uklapa.

         Trgnuvši se iz razmisljanja, mađioničar daje odgovor, koji je ostao dužan čarobnjaku:

         - Ne, nikad nisam voleo, a sumnjam i da je iko ikada voleo mene, nego da se ostavimo te teme, evidentno je da smo zajednički došli do zaključka da ljubav može samo da oslabi čoveka, zar ne?

        - U redu, ako tako želite, ali čvrsto stojim na stanovištu, da jednostavno ne možemo opstati bez ženskog dela populacije, kao što ni žene ne bi mogle opstati bez nas.

        - Verujte mi, žene treba kupovati i posmatrati ih kao sredstvo za muško zadovoljenje, nikako drugačije. – otvoreno iznosi svoj stav o ženama iluzionista.

       - Odavno nisam sreo nekog, tako siromašnog emocijama, bez trunke ljubavi u srcu. Vi kao da ste preteča šovinizma. – zaključuje mladić.

       Na ulici pred njima, pod uličnom svetiljkom, koja svojom siromašnom svetlošcu obasjava njenu figuru, kao da želi da potvrdi mađioničarev stav o nežnijem polu, stoji žena, tridesetih godina, sama, ulična prodavačica ljubavi…

 

 

                                                  *

 

         Park. Pod gustom krošnjom kestena, klupa. Na klupi sedi Uroš, u levoj ruci drži kožni povodnik, na čijem je drugom kraju nekoliko meseci star doberman. Pas mirno sedi kraj klupe, dok njegov gospodar odmara od malopređašnje šetnje. Iz razmišljanja, Uroša budi ženski glas:

        - Izvini, jel’ slobodno?

        Mladić lagano podiže pogled. Pred njim je simpatična nepoznata devojka odevena u crvenu haljinu, na njenom licu se ocrtava šarmantan osmeh, u ruci drži knjigu. Dva krupna crna oka gledaju pravo u njega. Uroš, osećajući na trenutak prijatan grč koji mu obuzima celokupni organizam i završava se u predelu stomaka, uzvraća takođe uz osmeh:

       - Naravno, izvoli.

       Ona zauzima mesto na klupi, izgovarajući svoje ime, pruža  Urošu ruku. Mladić prihvata negovanu, nežnu ruku i dok im se pogledi iznova sastaju on oseća izvanrednu bliskost sa nepoznatom crnokosom devojkom, zapravo, kao da je već veoma dobro poznaje.

       - Moje ime je Uros, drago mi je. – s osmehom, uzvraća predstavljanje mladić.

         Skrenuvši pogled na trenutak ka crnom štencu, koji još uvek nepomično sedi na svom mestu, devojka, u želji da na neki način započne razgovor, komentariše:

         - Imaš lepog psa, izveo si ga u šetnju?

         - Da, Reks i ja malo šetamo, lep je dan, nedelja, pa da ga iskoristimo kako valja. Ti si ljubitelj knjige, čitaš nešto?

         - Ah to. - pogledavši u knjigu koju drži u rukama, odgovara simpatična devojka – To je “Čarobni breg”, Tomasa Mana. Ta knjiga najbolji utisak ostavlja na mene kad je čitam u prirodi, izolovana od svakodnevne gužve i jurnjave.

         - Ni ja nisam ljubitelj gradske vreve, ali sam joj sada zahvalan jer je oterala i dovela ovamo, takvo divno stvorenje, da nas počastvuje svojim prisustvom.

         Stidljivo spustajući pogled, nesigurnim tonom, devojka izgovara:

        - Nisam ni ja slučajno izabrala baš ovu klupu, bilo je i drugih potpuno slobodnih mesta u parku, gde bi čovek mogao sesti i u miru čitati.            

        - Jel’ to znači da si, pored toga što voliš knjige i veliki ljubitelj životinja? – pogledavši na tren u svog ljubimca, u šali se raspituje Uroš.

        - Ne,naravno… - odgovara ona zbunjeno - Htela sam da kažem…

        Njene reči prekida Uroševa ruka, koja joj nežno dodiruje vrh brade. Mladić približava svoje usne njenom licu. Telo joj drhti, srce ubrzano kuca, njeni očni kapci  prekrivaju krupne crne oči, daju pristanak, usne im se dodiruju.

        Mladi doberman uznemireno gleda u svog gospodara, cvili...

                                                V

 

        Očigledno je da svako ima svoju cenu. Znači svako može da se proda, odnosno da se kupi. Međutim cena ljudskosti je različita, varira u odnosu na kvalitet, što je zapravo i normalno.

         Najjeftiniji, sa veoma malo ili potpuno bez kvaliteta, su oni primerci ljudskog roda koji se kupuju novcem. To su uglavnom potomci istih onih koji su novac i izmislili, mada često u tu grupu zaluta i po neki izuzetak, koji se nekom od genetskih mutacija pretvorio u materjalno dobro. Njihov hobi je interes, ne dotiče ih ljudska dobrota, a još manje ljubav. Izuzetno su brojni i njihov broj rapidno raste.

         Nešto skuplji, samim tim i kvalitetniji, sačinjavaju onu grupu koja se, zahvaljujući ispravnom vaspitanju i dobroj genetici, kupuje isključivo dobrotom, te i sami seju dobrotu po svetu. Takvih nema previše. Često zbog sopstvene loše procene ili naivnosti bivaju izigrani od onih jeftinijih, iz predhodne grupe. Takođe nisu kvalifikovani da prepoznaju ljubav, te je mešaju sa dobrotom, iako biti dobar prema nekome ne podrazumeva uvek i ljubav prema dotičnoj personi.

         Najskuplji, to jest pripadnici ljudske vrste veoma visokog kvaliteta, veruju da treba voleti i ta vera je njihova vodilja kroz život. Malobrojni su, te često stradaju zbog nespremnosti ostatka populacije da prihvati njihove kriterijume, ali ipak se prodaju isključivo za ljubav.

         Oni, koje čak ni ljubav ne može da kupi, zapravo i nisu ljudi.

        

 

 

 

                                    U SUSRET PAKLU

 

 

 

 

 

 

 

 

 

         Iz nabrekle vene leve ruke pomalja se oštar vrh, već par puta upotrebljavane igle. Na drugom kraju igle u desnoj ruci je špric, čiji je sadrzaj, poznat po svom umetnickom imenu koje glasi heroin, maločas projurio kroz uski igleni kanal, bezbrižno se nastanjujući u krvotoku, među novim drugarima, crvenim i belim krvnim zrncima. Ponekad se u tu, “bezbrižnu igru” umeša i virus, koji uglavnom svoje slobodno vreme provodi na glatkim zidovima igle i koji ima neobičan nadimak “Hiv”. Ponosni nosilac šprica, prstima desne ruke u kojoj je nekada nosio pušku, a kojom sada drži svoj omiljeni alat, popusta zategu sa leve mišice i time daje zeleno svetlo nestrpljivim eritrocitima i leukocitima, pa oni zajedno sa svojim novopridošlim drugarima, kreću na putovanje krvotokom u nameri da usput obiđu srce, jetru, mozak i ostala više ili manje zanimljiva mesta.

          Gospodin, inače bivši učesnik posljednjeg građanskog rata, čijim krvotokom, ne poštujući ograničenje, jurcaju “lepršavi” narkotici i smrtonosni virusi, gubi osećaj za realnost. Neko vreme sedi, kao ekserima prikovan za svoju fotelju, misli mu beže, dok on uporno pokušava da ih sustigne. Trka je naporna, ali nema predaje niti odustajanja. Linija cilja je blizu. Uz nadljudske napore, koristeći zadnji atom snage, kao što je to radio dok je bio na prvoj liniji fronta, bivši ratnik ubrzava, pred njim se sužava putanja. Smanjuje rastojanje, sustiže misao, rezultat je neizvestan, odlučiće foto-finiš. Na snimku sa kamere, koja posmatra ciljnu liniju, jasno se vidi, pobedio je! Konačno shvata, on je sada najjači, najlepši i najbolji. Želi da ceo svet čuje za njegovu superiornost, ustaje, prilazi otvorenom prozoru. Ima sreće, s obzirom da živi na petom spratu, a prozor je okrenut ka ulici, puno prolaznika čuje njegove povike u kojima on, kroz viku iznosi informacije o svojim nadljudskim osobinama. Međutim, niko ne obraća naročitu pažnju, ljudi su zaokupljeni svakodnevnim problemima, koga je briga za novog „super heroja“, koji živi u garsonjeri, na poslednjem spratu oronule, godinama pregažene zgrade…

         Ah naravno, setio se, postoji rešenje, pa on ume da leti. To će ih uveriti, shvatiće svi oni koji mu nisu verovali. Uvideće svoju grešku, koju čine time što ne prepoznaju njegove kvalitete. Penje se na sims, širi ruke, skok. Glasan krik, koji prati njegov let prekinut je odsečnim, tupim zvukom...

         Dve sekunde i sve je gotovo. Dve sekunde je bio najjači, najlepši i najbolji. Umeo je i da leti.

        

 

 

 

                                              I

 

         Zemlja narkomana i narkodilera. Trguje se na gram, crtu ili džoint. Ambalaža ima svojevrstan oblik rizle ili šprica, zavisno od vrste robe koju želite da pazarite. Doduše uz kupljenu robu, pretpostavljam zarad unosa vitamina, gratis dobijete i kesicu limuntusa.  Trgovina cveta. Ne postoje starosna ograničenja, svako je potencijalni kupac, potencijalna mušterija. Porez nije uračunat u cenu, roba nije namenjena oporezivanju, ipak, poreznici dobijaju svoj deo. Zapanjujuće da u ovoj siromašnoj zemlji, tako skupa roba pronalazi svoje tržište, šireći bolest zavisnosti. To opovrgava tvrdnje o bolesti bogatih, kako to neki vole da nazivaju, pre bi se reklo da je to bolest onih, koji su izbrisali sve ciljeve pred sobom i više ne pronalaze izazov ni u čemu.

        Tačno je, nekad je gubitak cilja izazvan raskošnim životom, punim zadovoljenja i životnog komfora, ali s druge strane, obeshrabrenje može da se rodi kao proizvod pritiska okoline, kojom je čovek stešnjen, te ne preostaje puno prostora za manevrisanje, već mu je potrebno nešto što će da ga izdigne iznad učmalosti u kojoj se zatekao. Velika potreba stvara veliku želju. Za velike želje neophodna je velika količina novca. Do velikih količina novca najbrže se dolazi kriminalom i prostitucijom, naravno, ako zanemarimo igre na sreću i druge vidove kockanja.

        … Dva muškarca prilaze ženi, tamno farbane, kratko ošišane kose, koja jedva da joj dodiruje ramena. Lice na kome dominiraju krupne modro plave oči prekriveno je debelim slojem jeftine šminke. Ne odajući svojim stavom naročit utisak dame, ona stoji na visokim potpeticama svojih dugih crnih čizama, imitacija kože, iznad čijih rubova je smeštena pedalj duga, uska, bordocrvena suknja. Široki, crni, kožni kaiš, sa velikom, srebro sjajnom šnalom na boku, deli suknju od cinober crvene, poluprovidne, čipkaste bluze, na čijoj površini se jasno ocrtavaju linije crnog grudnjaka pod njom. Na levoj ruci je bljestava narukvica, originalna bižuterija, nad kojom se u obliku crvenih tačkica po venama oslikavaju ubodi igle, a u desnoj, među prstima, zapaljeni džoint. Dok se kroz noćni vazduh širi miris marihuane ona dočekuje gospodu rečima:

         - Dobro veče. Jesmo li za malo zabave večeras?

         Mađioničar i čarobnjak se zaustavljaju u oblaku dima.

         - Ne hvala. – odgovara mlađi gospodin u nameri da bez zadržavanja nastavi put. Ali žena je uporna:

         - Zašto, pa baš bih mogla da Vas usrećim. – nastavlja, povlačeći dim.

         - Rekoh ne, hvala! – ponavlja čarobnjak u ime obojice – predamnom je dug put, a moj prijatelj je veoma umoran, jel tako gospodine?

         Posmatrajući par trenutaka, sa primetnim smeškom u pogledu, čas mladića, čas prodavačicu ljubavi, mađioničar, mesto odgovora daje komentar:

         - Eto, o tome sam Vam maločas govorio, vidite, ukoliko Vas zanima koliko košta žena, možete to istog časa saznati od naše nove poznanice.

         -  Ne želim ništa da saznajem, uostalom ja ovo ovde i ne smatram ženom. - izgovara čarobnjak, pokazujući prstom ka prostitutki - Zapravo, Vi ako želite, izvolite, ja Vas neću ometati. Nastaviću sam ka stanici, zabavite se.

        Nakon ovih reči, mladić se okreće u nameri da ide dalje, ali samo što je napravio par koraka iza njega se čuje grohotan smeh mađioničara, koji ga zaustavlja rečima:

        - Čekajte, pa niste valjda pomislili da ću Vam uskratiti svoje društvo zarad jeftinog seksa?! Sačekajte, idemo zajedno.

        Dok iluzionista kreće za mladićem, žena pod uticajem marihuane dovikuje za njima:

        - Nemojte ići, evo napraviću popust za vas dvojicu!

         Uzalud galami, čarobnjak i mađioničar lagano odmiču niz ulicu. Dok, uz par psovki, koje izgovara sebi u bradu, baca opušak džointa na pločnik, iz mraka joj prilazi muškarac u crnoj, kožnoj jakni, koji je do maločas stajao u prolazu obližnje zgrade i posmatrao. Ugledavši ga, prostitutka primećuje bes u njegovom pogledu, pokriva rukama lice:

         - Nemoj, molim te nemoj!

         Muškarac prilazi, hvata ženu jednom rukom za kosu, drugom joj udara šamar, jedan, pa drugi…

         - Šta nemoj, jel’ sam te ja tu ostavio da pričaš il’ da radiš!? – urla makro – Voliš iglu? Zar misliš da se to deli besplatno, na lepe oči?

        Šamaranje se nastavlja, nesrećna prodavačica ljubavi pada kolenima na pločnik, nastavlja da plače i moli. Još par udaraca nogom u predelu stomaka i makro se smiruje, odlazi rečima:

         - Neka ti to bude lekcija.

         Žena leži na pločniku, iz nosa i sa usnica joj teče krv. Noćnu tišinu remeti njeno jecanje.

         Istovremeno, dva čoveka su već prilično odmakla, lagano koračaju ulicom. Mađioničar govori čarobnjaku o svom iskustvu sa opojnim drogama i njihovim uživaocima.

         - Dobro poznajem one, koji su ista fela ljudi  kao i ova gospodja s kojom smo maločas imali čast. - započinje razgovor kralj iluzije.

         -Mislite na ulične prostitutke?

         -  Između ostalog i na njih, ali mislio sam i na sve druge, koji su strasni ljubitelji narkotika i opijata. Kada sam bio nesto mlađi, često sam se sa takvima susretao. 

         - Ne mogu reći da Vas u potpunosti razumem. Ne ličite mi na nekog ko uziva u društvu narkomana. 

         - Kažem susretao, poslovno, a ne družio, ako ste pažljivo slušali. – objašnjava mađioničar.

         Sa jos većim čudjenjem, čarobnjak kroz neku vrstu zaključka postavlja pitanje:

         - Znači imali ste nekakvog posla sa istima, ako sam dobro shvatio?

         - Blizu ste, tačnije oni su imali posla sa mnom. Ja sam bio, kako bih to rekao, njihov dobavljač, snabdevao sam ih robom. Jel’ Vam sada jasnije?

         - Vi ste, zapravo, bili diler? To Vam baš i ne služi na čast, ako mene pitate.

         - Ja i ne pokušavam da se pohvalim time, ali kad se nadješ sam u stranom okruženju, tamo gde nikog ne poznaješ i tvoje ime nikom ne znači ništa, onda moraš da budeš snalažljiv da bi opstao. Eto ja sam se tako snalazio. Bio mi je potreban, što bi se reklo, početni kapital.

         - Bog će ga znati koliko ste na taj način ubistava, indirektno, počinili.

         Vidno uvređen čarobnjakovim rečima, njegov sagovornik podiže ton:

         - Ubistva?! Ja počinio?! Šta lupetate, nikog ja nisam prisiljavao da trpa narkotike u svoj organizam, čak šta više, sami su tražili, molili da im dam na veresiju, kako bi oni rekli, na ler! To su samoubistva, a ne ubistva, kako Vi to kažete mladi gospodine! Da to nisam činio ja, našao bi se neko drugi, svejedno!

         Nakon kraćeg razmišljanja mladić pristaje na to, da je malo preterao.

         - Možda ste Vi u pravu, svako odlučuje o svom životu i kroji sopstvenu sudbinu.

         - Jeste li Vi kada koristili neku vrstu opijata? – sada nešto blažim tonom, pita mađioničar.

         - Jednom, dosta je vremena prošlo od tad, probao sam marihuanu u društvu prijatelja, nije ostavila naročit utisak. Osećao sam mučninu, bilo mi je izuzetno loše. Ipak, smatram da mi je ta početnicka mučnina sačuvala život.

         - Zašto tako mislite?

         - Pa tako, dok su moji prijatelji iz dana u dan nastavljali uživanje u blagodetima opojnog dima, ja sam se izdvajao. Prvi, neuspeli pokušaj je kod mene stvorio averziju ka opijatima. Kasnije, vremenom, moji tadašnji prijatelji prelazili su vešto sa dima na „belo“, sa belog na „žuto“, stigli su do igle. Ubrzo, jednog od njih, sestra je zatekla sa iglom u veni, opruženog na trosedu u njegovoj sobi, ukočenog, mrtvog. Bio je to izuzetno čist heroin. Mlad momak, jedva dvadesetogodišnjak, na njegovoj sahrani sam definitivno odlučio da se ne igram stvarima koje nisu za mene. – priseća se čarobnjak.

         Mađionicar ćuti, ne komentariše. 

 

 

                                               *

 

         Kraj rođendanske proslave. Oko ponoći. Za pijanim gostima, koji su uveličali svojim prisustvom Urošev dvadeset prvi rođendan, ostala je gomila polupraznih flaša, prljavih čaša i tanjira. Sa pripitim Urošem u sobi prepunoj duvanskog dima, još uvek sede trojica vidno pijanih prijatelja, koji žele da posebnim, specijalnim činom uveličaju minulo veselje. Jedan od mladića izvlači iz džepa kesicu. Zapravo to i nije prava kesica već celofan od paklice cigareta napunjen zelenim, osušenim sadržajem čije je ime marihuana, “trava”. Drugi, da bi ritual mogao biti izveden do kraja, baca na sto, samolepljive, tanane papiriće, rizle. Treći rascepljuje praznu kutiju cigareta, odvajajući sa nje parče kartona, savijajući ga u rolnu. To parče kartona ce imati ulogu filtera. Odlično su uvezbani, nema šta. Uroš posmatra svoje prijatelje, nije do sada znao za njihovu “veštinu”.

         Prvi, to jest vlasnik “vesele” kesice, uzima papirić, na jedan njegov kraj postavlja parče zarolanog kartona. Na preostalo, slobodno mesto papirića, rizle, spusta sadržaj celofana, baš kao što bi stariji ljudi godišta njegovog dede, nekada davno na papir stavljali, fino orezani duvan i tako pravili cigaretu. Vešto zavija papir prelazi jezikom preko samolepljive ivice i džoint je gotov.

         Miris marihuane ispunjava prostor. “Smešna” cigareta započinje svoj krug. Jedan po jedan, prisutni prinose džoint ustima, vuku po dim, trudeći se da ga što je duže moguće zadrže u plućima, radi boljeg efekta. Prelazeći iz ruke u ruku, džoint dolazi do Uroša. Na njega je red. On do sada nikada nije uzimao nikakve vrste opijata, jednostavno to ga nije privlačilo, iako je često, zahvaljujući sredini u kojoj je odrastao i u kojoj i danas živi, imao prilike za to. Ni ove večeri nema istinske želje, niti radoznalosti u njemu, koja bi ga odvela u svet fantazije. Da li je to zbog toga sto je malo popio i tako alkoholom već opustio svoje nerve, time i ceo organizam, pa mu se podigao prag tolerancije kako prema drugima, tako i prema sebi, ili je to zato što ne želi da se izdvaja iz društva koje je sebi odabrao, uglavnom, on pruža ruku i prihvata izazov. Povlači dim “vesele biljke”, oseća kako mu otrovna supstanca putuje kroz pluća, napada bronhije koje se grče pod najezdom opijata. Prekidajući ovacije, koje dobija od svojih prijatelja, koji na taj način pokazuju svoje zadovoljstvo time što je on napokon “prešao na njihovu stranu”, izbacuje dim napolje, uz kašalj, komentariše:

         - Dosta je jakog ukusa, nije ni nalik običnoj cigareti.

         - Ha, uskoro ćes primetiti kol’ko je očaravajuce I neobično, kad počne da te “radi”. – odgovara jedan od drugara.

         Džoint je napravio jos nekoliko krugova, pre nego je sasvim dogoreo do improvizovanog filtera od kartona. Dok se tri preostala momka bezrazložno i potpuno iracionalno cerekaju, vodeći krajnje nepovezan razgovor, Uroš je pronašao zanimaciju za svoje oči, koje su već na pola zaklopljene. Svoj budalasti pogled je usmerio ka maloj, jedva vidljivoj pukotini na zidu, koja mu u ovom trenutku izgleda ogromno, pa mu je čudno zašto je ranije uopste nije primećivao. Lagano tone u sopstvene misli, prevrće po vijugama, ubrzano razmišlja. Hvata ga panika, šta će sada biti, hoće li mu se nešto dogoditi? Pojačavaju mu se čula. Sam pogled ka plamenu upaljača, kojim jedan od prijatelja pokušava da zapali cigaretu, u njemu budi osećaj neizdržive vrućine, kao da je u paklu, svuda oko njega je vatra. Znoj mu lagano klizi niz zulufe, žedan je, nikada u svom životu nije bio tako žedan. Organizam mu je pod ogromnim pritiskom. Iz leve nozdrve padaju kapljice crvene tečnosti na pod. Sad mu je lakše. Dodaju mu maramicu, da njome zaustavi krvarenje iz nosa. Traži da mu neko donese čašu vode, još uvek nije u stanju da ustane. Prijatelj mu dodaje čašu, do vrha punu. Čaša je na iskap ispijena. Oseća kako plemenita tečnost gasi požar u njegovom telu…

         … Sve je gotovo, završeno je, dejstvo opijata skoro da je prestalo. Uroš je nepodnošljivo gladan i spava mu se…

         Kasno pre podne. Uroš se budi s glavoboljom. Uspavao se, nije otišao na posao. Priseća se noćašnje beskompromisne borbe sa biljkom čije je ime marihuana. Dubok uzdah, razmišlja…        

 

 

 

 

 

 

 

 

 

                                                 II

 

         Na crnim krilima rata, ratnici krstare zemljom. Pospešuju njenu plodnost, bujicama uludo prolivene krvi. Brat ubija brata, sin oca, otac sina, kako je uostalom, na ovim prostorima oduvek i bio slučaj. U modi je crno, boja smrti. Na kućama crni barjaci, na glavama crne marame, u grudima crne duše. Trgovci crnim platnom su ratni profiteri.

         Mrtvi pobednici otišli su u slavu. Izgubili su osećaj  bola i patnje, postali besmrtni. Dobili su svoje ulice, trgove, bulevare. Poraženi su preživeli, ostali su sami, bez dece, bez roditelja, bez braće i sestara, bez kućnog ognjišta. Jedino mesto na kome pronalaze utehu je groblje, mesto na kome su grobovi besmrtnika iz njihovog doma. Tamo ih dočekuju nemi sagovornici, hladna, od kamena sačinjena spomen obeležja, upijaju svaku njihovu reč. Odgovora nema.

         Tišina. Noć. Dva čoveka, bez reči koračaju ulicom. Ostalo je jos malo do hotela, odnosno železničke stanice. Mladić, s vremena na vreme, pogleda ka starom mađioničaru, pa svoj pogled vrati na pravac kojim su se uputili. Najzad, prekida tišinu:

         - Nikako da Vas pitam, otkud taj ožiljak na Vašem vratu?

         Zaista, na vratu iluzioniste s njegove leve strane ocrtan je beleg, ožiljak širine kažiprsta, dugačak nekoliko centimetara.

         - Ah, to? – odgovara stari – To mi je uspomena iz građanskog rata, onog od pre par godina. Zakačio me kuršum. Ipak, imao sam srece, da je zrno išlo par centimetara levo, Vi i ja verovatno sada ne bismo vodili ovaj razgovor.

         - Znači, bili ste u ratu i to izgleda u žestokoj borbi, ako smem da primetim?

         - I sami znate, bio je to više gerilski rat, vođen na gradskim ulicama, borba je bila svuda, na svakom mestu. Ako bi za trenutak puškaranje i prestalo, tu su bili snajperisti, skriveni visoko na tornjevima ili na gornjim spratovima višespratnica, odakle su uspevali da ukradu i najmanji osećaj sigurnosti.

         - Nisam baš naročito upućen, iako sam za vreme rata bio na redovnom odsluženju vojnog roka, nas, kako oni to zovu, mlade vojnike ili još preciznije “guštere” su evakuisali odmah po početku ratnih dejstava, te smo skoro sve vreme bili stacionirani u šumskom pojasu, u brdima, gde smo postavili logor. Odatle smo mogli jedino čuti potmuli zvuk topova ili zvonki odjek puščane paljbe koji je dolazio iz doline. A Vi, bili ste mobilisani?

         - Ne, ja sam se prijavio kao dobrovoljac. – kaže mađioničar.

         - Bez uvrede, ali nikada ne bih pretpostavio da ste Vi tako veliki patriota.

         - Pa baš da sam veliki pobornik patriotizma, to ni ja ne bih za sebe rekao.

         Mladić je zbunjen, ne razume, zašto bi neko u rat išao dobrovoljno, ako to nije zbog ljubavi prema otadžbini. Koji bi to drugi razlog bio, koji može da natera čoveka, da svojom voljom stavi rođenu glavu u torbu, izloži sebe ogromnom riziku da izgubi život. Radi razrešenja dileme, razgovor nastavlja novim pitanjem.

         - Pa čemu onda dobrovoljno prijavljivanje za odlazak na front?

         - Eh, mladi čovece, imao sam ja svoje razloge, pojasniću Vam. – uz uzdah, govori dalje iluzionista. Dok mu reči prelaze preko usana, njegov pogled je nemiran, beži, retko se ukršta sa pogledom čarobnjaka. Igrom slučaja se upetljao u razgovor koji baš i ne želi da vodi – Vi znate da rat podrazumeva zbegove, izbeglice, migracije stanovništva, jel tako?

         - Naravno, eto i moj rodni grad je prenatrpan ljudima, došlo je tada puno sveta, koji je bežao iz područja obuhvaćenog ratnim razaranjima. Svako ko je tih nesrećnih dana, s početka rata tu imao rođaka ili makar prijatelja, došao je, s namerom da skloni svoju porodicu i sebe, dok stradanje ne prođe. Kasnije, kada je sve prošlo, mnogi se više nisu vraćali svom rodnom kraju, neki od njih nisu ni imali čemu da se vrate, kuće su im bile opljačkane i spaljene. Tako su zapravo svoje trenutno svratiste izabrali za svoje buduće prebivalište. I danas, sa svojim porodicama žive u mom gradu.

         Mađioničar ulaže repliku na deo onoga što je mladić uprvo ispričao:

         - Opljačkane? Čini mi se da je to malo ružna reč. Ti ljudi su jednostavno napustili svoje kuće u vihoru rata, te gradjevine bi u svakom slučaju bile spaljene i uništene, zajedno sa svime onime što se u njima nalazi. Zato ne vidim, zašto bi moji tadašnji saborci i ja bili nazivani pljackašima, samo zbog toga što smo koji minut ranije nego li će kuća do temelja izgoreti iz nje uzimali ono što je nešto vredelo.

         - Gospodine, to rade samo lešinari, Vi ste ratni profiter svidelo se to Vama ili ne! – optužuje čarobnjak, iznenađen onim što je upravo čuo.

         - Ne delim Vase mišljenje, ja sam samo pokušao da iz stradanja izvučem bilo kakvu korist. Rekao bih, da sam za razliku od drugih, pametno iskoristio rat.

         - Vaše je pravo da mislite šta Vam je volja. U svakom slučaju, sada mi je mnogo jasniji deo o dobrovoljcu u Vama.

         Ne želeci da nastavi započeti razgovor, koji bi obojicu mogao dovesti u neprijatnu situaciju, iluzionista, odaljavajući se od teme, pokazuje rukom ka obližnjoj zgradi.

         - Eno hotela u kome sam odseo. Bi li svratili, na čašicu konjaka, ili mozda šolju kafe?

         Čarobnjak na trenutak spusta pogled na svoj ručni časovnik. Ne shvatajući da možda, baš u tom trenutku određuje svoju sudbinu, pristaje.

         - Voz kojim putujem neće krenuti jos skoro čitav sat, i to pod uslovom da krene na vreme, a kako je naša železnica tačna sumnjam da će to biti slučaj, verovatno će još i kasniti. U redu, popićemo kafu…

       

 

 

 

 

 

                                                 *

 

         Pred dugom kolonom mladića, koji su uglavnom sličnih godišta, takoreći vrsnjaci, na kapiji kasarne, je prijavnica. U njoj oficir sa dva vojnika, zaduženi za prijem novih regruta. Mala, zidana gradjevina, sa staklenim šalterom na jednoj od svojih strana, podseća na kiosk brze hrane, s tim, što je na njenom meniu, mesto toplih sendviča i osvežavajućih napitaka, samo jedna stavka,  jednogodišnji vojni rok.

         Mladi regruti, jedan po jedan, prilaze šalteru, noseći u rukama potrebna dokumenta, predaju ih dežurnom na kapiji i ne baš voljnim korakom, nastavljaju, načinjući prostor, popunjen nekolicinom prizemnih građevina,  ograđen bodljikavom žicom, koji će u narednih dvanaest meseci biti njihovo dvorište. Među ostalim mladićima je i Uroš. Umoran je od ispraćaja i slavlja, koje su mu njegovi najbliži priredili neposredno pred polazak,  kako to običaj nalaže. Ulazi sa ostalima u ograđeni prostor. Čeka se komanda. U prostoru u kome se nalaze, jedino komanda ima težinu.

         Komanda koja je u nešto daljoj prošlosti glasila “za mnom”, sada je dobila novi, savremeniji oblik koji glasi “napred”, pretpostavimo da je njen recezent slučajno prevideo promenu njenog značenja. Dakle, čuje se:

         - Napred!

         Regruti se povinuju komandi, kreću dalje u dubinu ograđenog prostora, ka paviljonima, od kojih će jedan uskoro postati njihov novi dom. Sledi šišanje, zaduživanje uniformi i ostale opreme, kolektivno kupanje i na kraju naravno presvlačenje.

         - Sada su svi skoro potpuno isti, jednaki i po izgledu i po sudbini koja ih je zadesila. Takvo stanje stvari ume da izuzetno poveže ljude koji su do pre samo par časova bili potpuni neznanci.

        Pala je noć, novajlije su smeštene u jedan od paviljona. Svako je dobio svoj krevet, načinjen od zelenih metalnih cevi I mandraka, prekrivenog izvečalim dušekom. Uskoro će gašenjem svetala biti najavljeno povečerje, tada svi moraju biti u krevetu.

          Povečerje je prošlo, svi, osim dežurnih vojnika, oficira i naravno straže su u krevetu. Novajlijama je i pored umora koji ih je sustigao, nakon napornog dana prepunog događaja i novih iskustava, teško zaspati, prevrću se po ležajevima, u sebi sređuju utiske…

         Dva sata iza ponoći, sada su već svi utonuli u san. Noć je izuzetno tiha. Čak se i  vojniku koji dežura u hodniku, kraj soške u koju se odlažu šlemovi, oružje i čizme, a koji je u kasarni proveo već više od šest meseci, noć čini neobično mirna. Podseća na mir i tišinu u letnje poslepodne, koja u čoveku prosto stvara napetost, nakon koje se odjednom pojave crni oblaci nošeni jakim vetrom, vukući za sobom munjei i gromove zajedno sa ogromnom količinom padavina. Takva grobna tišina, traje još nekoliko minuta, ali onda…

          Iznenada, kasarnom se razleže zvuk sirene koja bi svojom drekom, čini se, bila u stanju mrtvog iz groba da podigne. Prekidajući sablasnu tišinu najavljuje napad iz vazduha. Par sekundi potom, čuje se tutanj avionske granate koja je pogodila jedan od obližnjih magacina. Kida se san. Nastaje opšti metež, ljudi preskaču jedan preko drugog, novajlije su u nedoumici. Jedan od regruta prilazi prekidaču koji uskraćuje napajanje električnom energijom neonskoj sijalici na plafonu, pritiska ga.

         - Gasi svetlo, gasi! Jeste li poludeli, izginućemo! – urla dežurni iz hodnika.

         Svetlo nestaje, ponovo vlada mrak. Neki su uspeli da navuku na sebe pantalone, drugi u pižamama istrčavaju napolje. Kuda, gde se skloniti? Stariji vojnici zajedno sa dežurnim oficirom vode novopridosle mladiće ka skloništu pod zemljom, tamo će makar trenutno, biti na sigurnom. Puno je bosonogih, bez obuće, ne poznaju okolinu, sapliću se na putu do skloništa.  Nova granata pada na paviljon u kome su do malopre Uroš i ostali mladi regruti  spavali. Srećom, poslednji vojnik je izašao iz njega, već skoro da je na ulazu u sklonište. U polumraku podzemne sobe ukrštaju se uplašeni pogledi, dok se s polja čuje tutnjava od koje se diže kosa na glavi. Nižu se eksplozije, jedna za drugom, podrhtava tlo...

         Sve je trajalo nepunih desetak minuta, ali se to čoveku koji se nalazi u centru dešavanja učini kao znatno duži vremenski period. Kao da se grmljavina nikad neće završiti. Napokon, kada je granatiranje prestalo, zavladala je tišina, naravno ista ona, avetinjska kao ranije. Ljudi, vojnici, regruti, izlaze natrag, na površinu zemlje. Miris baruta i paljevine se izmešao sa vazduhom, preseca disanje. Ili to dah zastaje, isečen pogledom ka mestu gde su do maločas stajale jednospratne gradjevine. Tamo više ničega nema, ni paviljona, ni magacina, ni zgrade komande, ni vojničke kuhinje. Samo ruševine i mala zgrada prijavnice, oko koje leže komadi stakla detonacijom proterani sa okvira njenih prozora, koja još uvek stoji uspravno, kao da se čika bombarderima. Nad prostorom gde je do pre nepunih pola časa bila kasarna izdiže se crni dim. Počeo je rat.

                  

 

 

 

                                               III

 

          U intermecu, između oružanih sukoba velikih razmera, pušcanih zrna, topovskog brundanja, minobacačkih mina i urlanja aviacije, vode se mali, mikro ratovi. Ratuje komšija sa komšijom, nebi li za koji centimetar pomerio među, slog i time proširio svoj posed, ratuje brat sa bratom, kako bi se domogao većeg dela nasledstva koje je ostalo za pokojnim ocem, ratuju pijani s treznima, huligani koji su tobožnje pristalice jedne sportske ekipe ratuju sa onima koji su priklonjeni “pogrešnom” timu, vozači na ulici ratuju između sebe, a kada kojim slučajem i sklope primirje, onda tako udruženi ratuju sa pešacima, borbu vode siromašni s bogatima, ubice ratuju sa svojim žrtvama, ratuju pušači s nepušačima, zaposleni biju ljuti boj sa šefovima, lopovi ratuju sa žandarima, kockari s kockarskim dugovima, i na kraju svi zajedno vode odlučujuću bitku sa sudijama.

         Ratuju i čarobnjaci sa svojim loše načinjenim klonovima, mađioničarima. Umrla je tolerancija, sramota je pronaći kompromis i sklopiti dogovor. Narod sam sebe gazi.

         Umesto da se jednostavno pridržavao Božjeg zakona, koji je sa svojih deset postulata krajnje sažet, precizan, jasan i štiti sve moralne vrednosti, narod je stvarao sopstvene, kilometarski duge zakone i pravila, sa hiljadu članova, tačaka, paragrafa i stavova, kojima je pokušao da uredi odnose u društvu. Ipak, čovek nije pisao zakone za narod, već ih je krojio prema narodu, stvarajući od njih barijeru, ogradu, debele zidove tamnice u koju je narod smešten. Kršeci deset osnovnih postulata, narod sam snosi krivicu za svoje robovanje. To jest, umesto da je živeo krotko i smerno, umereno koristeći sva ona dobra kojim ga je priroda darovala, čovek je nemilosrdno trošio resurse, te je samog sebe ograničio na ono malo dobara sto je preostalo, postao je rob svojih hirova.   

          I čarobnjak je imao svoj hir. Njegov pogled je za trenutak zasenila iluzija, želeo je čaroliju koju nosi u sebi da zameni za jeftin trik. Duboko u sebi oseća nagoveštaj razočarenja, jer je, još koliko prethodne večeri sebi za mentora izabrao čoveka koji ima toliko malo moralnih vrednosti, tako da taj nedostatak sasvim baca senku na njegovu veštinu. Hteo je svoja saznanja dopuniti mađioničarevim iskustvom, ali sad je na pragu kajanja, jer mu se čini da je njegova sinoćna procena bila izuzetno loša. U svakom slučaju je odlučio, popiće šolju kafe, to će ga okrepiti pred put. Nakon kafe otići će na stanicu, sačekati voz i otputovati. Verovatno nikada više neće videti starog mađioničara.

          Zajedno sa svojim sagovornikom mladić ulazi u hotel. Na recepciji ih dočekuje pospani stariji čovek, reklo bi se da je pred penzijom, oči su mu već na pola zatvorene, ne može da sakrije zevanje. Nije siguran da li treba da im poželi dobro jutro, dobro veče ili laku noć, pa mu u takvoj nedoumici sa usana silazi:

         -  Gospodo, dozvolite da vas pozdravim! Gospodin, pretpostavljam želi ključ? – obraća se iluzionisti. Ne čekajuci odgovor, okreće se i sa kuke na zidu, iznad koje stoji broj dvadeset dva, skida privezak s ključem i pruža ga mađioničaru – Izvolite gospodine, laku noć.

         - Hvala, laku noć. – uzvraća ovaj i polazi ka stepenicama, koje vode do trećeg sprata na kome se nalazi njegova soba.

         Mladić ga prati. Dok laganim, polupijanim korakom savladavaju stepenik po stepenik, ne govore ništa, obojici se po glavi vrzmaju nesređene misli. Čarobnjak mudruje, šta je to, što ga još uvek zadržava u društvu iluzioniste, zašto još uvek drži otvorena vrata svoje tolerancije za stavove mađioničara, sa kojima se zapravo u korenu ne slaže, da li su jedini razlog tome maniri i vaspitanje koje poseduje, te ne želi da grubo odbije ponuđeno gostoprimstvo ili se nešto drugo krije u njegovoj podsvesti, što mu ne dozvoljava da se jednostavno ovog trenutka pozdravi sa svojim novim poznanikom i ode put stanice?

          Istovremeno, mađioničar razabira po svojoj svesti ili bar po onome što je od nje nakon konjaka ostalo, zbog čega trpi ovog dosadnog, neiskusnog mladića, koji na svaku njegovu reč ima po koju kritiku, razbacuje se religijom, pravdom i poštenjem, kao da je zajedno sa konjakom “popio” svu pamet ovoga sveta, pokušava njega, priznatog kralja iluzije da uči kako treba ziveti. Šta je on, šta je postigao u životu, šta je to stekao kroz život, čime bi mogao da se pohvali i što mu daje za pravo da kritikuje? Zašto mu je jezik bio brži od pameti, te ga je pozvao u goste, takvog jednog dosadnjakovića koji je sebe postavio u ulogu sveca? Moraće da pronađe nacin da ga se otarasi.

          Njih dvojica se i pored iscrpnog dijaloga koji su do maločas vodili, zapravo ne poznaju. Ni jedan od njih nije osetio poverenje tokom dijaloga, koje bi ga navelo da iskreno govori o sebi, konkretno o svom životu i svojoj prošlosti, što je jedan od preduslova za istinsko upoznavanje. S toga, oni su dva različita, nepoznata sveta jedan za drugog, različite galaksije, ne govore istim jezikom.

         Kako god, pred dvojicom neznanaca su vrata, puno godina ranije premazana žutom farbom, koja je pod pritiskom vremena na više mesta ispucala i potamnela, na kojima su, odmah ispod male, okrugle špijunke, crnim slovima ispisane, jedna za drugom, dve identične dvojke. Nakon što je iluzionista stavio kljuc u bravu, pritom ga dvaput okrenuvši u smeru suprotnom od smera kretanja kazaljki na satu, njih dvojica ulaze u zamračenu prostoriju. Mađioničar, stvarajući veliku buku, pronalazi prekidač, svetlo se pali. Na prvi pogled, može se uočiti oskudna opremljenost prostorije nameštajem. Na sredini sobe je mali drveni sto, koji stoji na izvečalom parketu. Po stolu je razbacana gomila igrajućih karti, verovatno rekviziti za trening mađioničarevih prstiju, njihove spretnosti i brzine, neposredno pred predstavu. U jednom uglu stola, kraj pepeljare pune opušaka, stoji staklena čaša, do pola nalivena ustajalom, jučerašnjom vodom. Odmah do nje leži, reklo bi se, umetničko delo, nož sa sečivom od nerdjajućeg čelika čija je ručica sačinjena od srebra, koji bi valjda trebalo da posluži kao rekvizit za neku od narednih predstava, Na ručici su bravurozne gravure, očigledno ručne izrade. Kraj stočica, smešten je krevet, metalne konstrukcije, na kome još uvek stoji zguzvana posteljina, onako kako je ostala nakon što ga je mađioničar prošlog jutra napustio. Neko bi pomislio da u ovom hotelu sobarice ne rade baš najbolje svoj posao, međutim nije tako, jer je iluzionista izričito zabranio ulazak u  sobu, dok je on odsutan. Odmah do kreveta je natkazna sa dve fioke. Na njoj je neispravna stona lampa, na koju je naslonjena fotografija uramljena u stari drveni ram. Sa crno bele fotografije osmehuje se lik mlade žene. Pored vrata od kupatila, veliki otrcani kofer čija je unutrašnjost, po svemu sudeći, ispunjena mađioničarevom garderobom i verovatno još po kojom sitnicom. Treba pomenuti i rasklimatanu drvenu stolicu sa druge strane stola.

         - Vidim, niste baš impresionirani? – izgovara stari.

         - Bez uvrede, ali zar ne rekoste da ste dobrostojeći? Ako je tako, verujem da ste mogli sebi priuštiti nešto bolje od ovoga što pred sobom vidimo. – ne želeci da uvredi sagovornika, raspituje se mladić.

         - Svakako da sam mogao, ali zasto bih rasipao novac, kada i onako svoje vreme ne provodim ovde. Bolje je novac iskoristiti za istinski užitak. – odgovara mađioničar, prilazeći pritom koferu i uzimajući iz njega kesicu belog praha. Jednim pokretom ruke obara par karti sa stola, praveći na taj način mesta za radnju koja sledi. Lagano posipa prah po stolu, u vidu identičnih belih crta i dok iz dzepa vadi jednu od papirnatih novčanica, savijajući je u rolnu, nastavlja pitanjem – Hoćete li mi se pridružiti?

         Zatečen, čarobnjak jedino uspeva kratko da izusti:

         - Ne, ne hvala.

         - Ali, zar niste rekli da ste već koristili opijate, ovo je skoro isto?

         - Tačno je, ali sam isto tako rekao, da više to neću raditi.

         - Pravi ste slabić. – pokušava da izazove mladića mađioničar – Sve jedno, Vi ste na gubitku, ovo je kokain, kraljevska droga, ne nudi se čoveku svakoga dana šansa da je besplatno konzumira.

         Na taj način završavajući svoju ponudu, iluzionista stavlja jedan kraj rolne koju je napravio u levu nozdrvu, dok drugi kraj, savijajući se ka stolu, prinosi jednoj od belih linija. Uvlačeći vazduh kroz nozdrvu, ujedno usisava beli prah, koji završava na zidovima njegovih perifernih krvnih sudova. Sad treba “pohraniti” drugu polovinu organizma, te on menja nozdrvu i ponavlja postupak uz pomoć druge crta sa stola. Spusta se preko posteljine na krevet, sedi. Pogled mu je odsutan. Posmatrajući ga, mladić zauzima mesto na stolici kraj stola, vadi iz džepa paklu cigareta i upaljač, pali jednu. Spustajući paklicu na sto, komentariše:

         - Zar se ne bojite da će Vas to ubiti?

         Uz bezrazložan osmeh i nešto višim tonom, verovatno zbog uticaja kokaina, domaćin uzvraća odgovorom:

         - Ha, ha… Ja se ničega ne bojim, zašto bih se bojao, ja sam taj koga bi trebalo ostali da se plaše!

         - A zakon, zar Vas nije strah njegovih sankcija, koje bi mogle biti primenjene na Vama ukoliko bi se dokazali Vaši prestupi?

         - Ma kakav zakon, kakvi prestupi, ja sam zakon?! Zar vam ja licim na čoveka kome ce šačica ludaka, koju nema pas za šta da ujede, govoriti šta je ispravno, a šta ne? Ma dajte, verujem da ste dovoljno pametni da shvatite, mogu oni da pišu zakone za one nesrećnike, koji pred njima cvile i mole, ljube pruženu ruku, ne shvatajući da je razlog njenog dolaska da uzme, a ne da pruži, kako to na prvi pogled izgleda. Meni ne treba dobrotvor, ja sam svoj darodavac, uzimam ono što mi je potrebno, razumete? Hoce li se to uklopiti u okvire njihovog zakona ili ne, sasvim mi je sve jedno.

         - Ali, kad bi se svi, poučeni Vašim primerom, tako ponašali vladao bi haos. Radi toga zakoni valjda postoje, zato su ih pametni i učeni ljudi, pretpostavljam i stvorili?

         - Pametni i učeni ljudi? Sa nekima od tih “zakonara” sam odrastao... Potiču iz mog rodnog ili iz nekog od susednih sela, naša zemlja ne obiluje naročitim prostranstvom, selo do sela i još jednom, selo do sela i to Vam je to... Pa ti ljudi, ti “zakonari”, oni se prvi ne pridržavaju većine paragrafa koje su svojom, kako Vi kažete, pametnom i učenom rukom pisali... Kada su oni kao takvi, našli za shodno da se stave van okvira svojega pisanija, zašto bih ja stavljao debeli i teški zakonik sebi na glavu? – nastavlja sa dugim pauzama zarobljenik iluzije.

         - A zakoni Božji?

         -  Vi ponovo postavljate svog Boga tamo gde mu nije mesto. Nek odmara Bog, nek ostavi zakon zakonodavcima, da se oni bakću s njim, ako ga ne sroče onako kako meni odgovara, sve jedno će morati da ga prepravljaju ukoliko žele da mene smeste pod njegov okvir, to je njihov posao.

         - Ali gospodine…

         Sada mađioničar već gubi živce i u poluhisteriji prekida čarobnjaka:

         - Ma dosta! Dosta više! Završite već jednom, prestanite sa revizijom svake moje misli, svake reči koju izgovorim. Mislite da ste mnogo pametni?! Pa šta vam je ta pamet donela, lutanje po tuđim gradovima, bezuspešno traganje za poslom, nemaštinu?! Bedu navlačite sebi na vrat trošeći i ono malo novca kojeg imate pri sebi, po bircuzima, plaćajući neznancima konjake!  Hoćete da Vas naučim, tražite učitelja? E, pa ne ide tako, Vi pokušavate da podučite mene, takav šegrt mi nije potreban!

         Tražeći način da stiša strasti  tako zaustavi burnu reakciju iluzioniste, koju su pored kokaina izazvali i njegovi kritički komentari, čarobnjak pokušava da promeni temu:

         - Gospodine, u redu je, imate pravo, da prekinemo onda sa bezveznom raspravom o zakonu i o njegovim tvorcima…

        Međutim, njegove reči iznova bivaju prekinute. Mađioničar se, ne obraćajući pažnju na ono što mladić govori, okreće ka crnobeloj fotografiji oivičenoj drvenim ramom, obraća se liku mlade žene, potpuno blagim tonom:

         - Reci mu majko, reci mu, nek prestane da me muči. Reci mu, da ne možeš ponovo da me rodiš. Nek čuje od tebe … - njegove reči prekida suza, koja klizi niz lice, odvaja se od obraza i pada na pod, u prašinu…

 

 

                                               *

 

         Prošlo je nekoliko godina od kako je Uroš odslužio vojni rok. U međuvremenu, rat se završio, ostavljajući za sobom pustoš. Pustoš u svakom smislu te reči, porušena je infrastruktura, zgrade, bolnice, škole, fabrike. Nema radnih mesta, sem onih volonterskih, na izgradnji onoga što je porušeno, ali to ne donosi nikakvu vrstu satisfakcije, pogotovo ne materjalne, a za opstanak u svetu današnjice materjalna sredstva su neophodna, bar u onom minimalnom iznosu koji garantuje osnovnu egzistenciju. Čak i oni koji su pre rata imali načina da zarade sada su ostali bez posla. Vlada beda, glad.

         Posleratnu godinu spremno su dočekali ratni profiteri, koji ono što su pljačkom stekli, sada pretvaraju u novi početni kapital, ucenjuju napaćeni narod, bacajući pred njega mrvice onog što je za njihovim obedom ostalo, određuju uslove, stvaraju novi zakon. Oni su sada gazde.

         Bez stabilnog izvora prihoda, Uroš još uvek živi u porodičnoj kućici svojih roditelja, koji više nisu u stanju da obezbede sopstveni opstanak, a daleko su od mogućnosti da priskoče sinu u pomoć. Pronašao se u rascepu između poštenog izumiranja i pokušaja da pronađe način na koji bi se približio “velikima”. Nemaština i glad mu ne ostavljaju puno vremena za razmišljanje, mora brzo da donese odluku. Pokušace da se učlani u društvo “velikana”.

         U gradu u kome živi nije naišao na odziv. Grad je prenatrpan ljudima, izmešali su se mentaliteti različitih krajeva. Svi traže stabilnost, pokušavaju sebi da obezbede mesto, “laktaju” se. Zavladala je pokvarenost, korupcija i prevara. Narod je izmučen oskudicom u svakom pogledu, izgubio razum. Kvalitet nije bitan, njegov udeo je zanemarljiv. Na ceni su kumovske, rđjačke ili partijske veze. Onaj ko se na vreme “umrežio” ima više šanse, bolji su mu izgledi za proboj na oskudno tržiste radnih mesta. Uroš nije u “mreži”, njegovo ime je ispod crte. Pokušaće u drugom gradu, možda će tamo imati više sreće. Otputovaće na jug, u grad u kojem je služio vojni rok…     

         Kameni nasip po sredini livade ima ulogu podloge, po kojoj su poređani, paralelno jedan za drugim, na medjusobnom rastojanju nešto manjem od jednog metra, široki drveni pragovi. Preko njih spušten je par gvozdenih šina, čiji raspon odgovara rasponu točkova voza. Mir livade remeti pisak koji dopire iz daljine. Ubrzo potom čuje se zvuk dizel lokomotive koja sirenom najavljuje dolazak kompozicije. Par trenutaka i voz, koji se sastoji, pored lokomotive i od tri mala, putnička, maslinastozelena vagona, koje lokomotiva za sobom vuče, prolazi livadom, odajući buku nastalu kao proizvod sastanka njegovih čelicnih točkova sa livenim šinama pruge u duetu sa brundanjem dizel motora. U jednom od kupea drugog vagona, na drvenoj klupi sedi Uroš, kroz staklo na prozoru  zamišljeno posmatra pejzaž. Misao mu prekida čovek u železničkoj uniformi, sa crnom kožnom torbicom preko levog ramena:

         - Molim Vašu kartu mladiću.

         Uros vadi iz džepa putnu ispravu, kuplijenu na stanici, uštedjenim novcem, koji mu je isplaćen sa zakašnjenjem u vidu ratnih dnevnica, a čiju je vrednost uveliko pojela posleratna inflacija. Ta sredstva koja će iskoristiti u narednim danima, trazeći zaposlenje, su njegov poslednji kapital. Pošto je kondukter pregledao i poništio kartu, vraća je mladiću uz kratak komentar:

         - Hvala, želim Vam ugodno putovanje.

         Kompozicija lagano “klacka” ka gradu u koji se mladić zaputio, zaustavljajući se pritom na usputnim stanicama, primajući nove putnike, a ujedno omogućavajući onima koji to hoće, da izađu, jer su doputovali do željenog mesta. Još par takvih stanica i Uroš je stigao na odredište…

         … Uz škripu kočnica voz se zaustavlja, na vratima drugog vagona stoji mladić. Silazi niz uske, strme stepenice na peron kraj koloseka i nastavlja dalje. Pošto se u zgradi stanice raspitao kada ima prevoz za povratak i dobio odgovor da jedini voz u tom pravcu kreće sutra, u ranim jutarnjim časovima, udaljava se, prolazi kraj oronulog, staničnog hotela, pred njim je grad. Šta sad, kuda se uputiti? Nasumice luta ulicama, usput svraćajući od radnje do radnje raspitujući za posao. Svuda nailazi na sličan odgovor, posla nema, slab je promet. Čak i onima koji su već zaposleni preti otkaz usled loše ekonomske situacije. Proslo je par sati od kako je doputovao i nista. Gladan je, umoran. Pojeo je kiflu, koju je, privučen opojnim mirisom svežeg peciva pazario u maloj pekari, korača dalje…

         … Iznenada, pred mladićem je gužva, gomila naroda se stiska u pokušaju da udje u jednu gradjevinu koja podseća na zgradu pozorišta. To zapravo i jeste maleni teatar, na plakatu pred ulazom je slika čoveka u crvenom plaštu, sa “čarobnim” štapićem u ruci. Uroš je odlučio da pogleda predstavu. Priključuje se masi i strpljivo čeka. Pošto je došao na red, kupuje ulaznicu i ulazi u prostor sa puno sedišta. Traži sedište koje je numerisano brojem sa njegove ulaznice, zauzima svoje mesto. Čeka da predstava počne…

          … Par trenutaka galame i zavesa se podiže prekidajući žamor u prostoriji. Tišina, na pozornici je čovek s plakata, klanja se publici u znak pozdrava, skida svoj crni cilindar sa glave i iz njega izvlači snežnobelog zeca. Publika ga nagrađuje gromoglasnim aplauzom. Predstava se nastavlja, mađioničar naočigled svih prisutnih čini razna “čuda”, maramica nestaje, njegov “čarobni” stapić lebdi u vazduhu, od jedne loptice, pokretom stapića i uz “čarobne” reči, “stvara” još jednu, pa još jednu…

         Urošu se dopada predstava, voleo bi da poseduje takvu veštinu. Po glavi mu se motaju neobične misli, da li bi ga ovaj fenomenalni čovek podučio? Rado bi postao njegov asistent. Otići će iza pozornice, saćekaće da se predstava završi, pokušaće da se upozna sa velikim mađioničarem…     

               

 

 

 

                                                  IV

                                                         

         Rat, mržnja, pakost, prevara, sirotinja, glad, bolest, krađa, zavist, nasilje, prostitucija, korupcija, jednom rečju zlo uokvireno bezakonjem je obuzelo nesrećnu zemlju. Čovek je uspeo da je promeni, odaljavajući se od izvornog prospekta za njenu izgradnju koji je vrhovni arhitekta načinio. To nije dozvoljeno. To je divlja gradnja, bez dozvole. Ujedno, čovek je svojom nesmotrenošcu, u želji da pojača svoja čula i time ujedno poboljša prijem informacija koje dolaze iz okoline, svoj organizam napunio nepotrebnim, a ujedno veoma štetnim supstancama, čime je zapravo omogućio naseljavanje mnogobrojnih, zaraznih i neizlečivih bolesti na sopstvene vitalne organe, koje ga poput kontraobaveštajne službe nagrizaju i proždiru iznutra.

         Stvari se ne odvijaju kako bi trebalo, već u punom galopu nastavljaju svojim pogubnim tokom ka provaliji. Opšta nesreća je uhvatila maha, širi se kao, do sada, najveća i najopasnija zaraza koja je zahvatila narod. Rapidno raste broj onih koji su potpali pod uticaj mase, pod uticaj većine. Nastavi li se tim putem, pod težinom gluposti koje savremeni čovek stvara popustiće temelj. Ostaće samo ruševina, gomila gvožđa i betona koja će prekriti leš nerazumnog čoveka.

         Čak se i đavo boji novih “eksperata” koji njegov iskonski posao obavljaju kvalitetnije od njega, čini mu se da će ostati bez zaposlenja, ali svakako ne zbog ljudske dobrote, čestitosti, ljubavi i poštenja, već ce pakao otići u stečaj, jer, biće to isuviše lepo i prijatno mesto, kada se uporedi sa urušenom, napaćenom zemljom kakvu su ljudi sebi kreirali.    

         Ako je Bog svoje delo stvarao grafitnom olovkom, stvorio je jasne konture. Ipak, čovek je bacio senku na Tvorčev rad, osenčio ga i tim činom ga je uveliko zatamnio, promenio njegovu suštinu, neuviđajući, da Gospod poseduje belu gumicu, kojom će u par lakih poteza izbrisati nepotrebna zatamnjenja.

         Nek ostane nada, da Tvorac neće u potpunosti odustati od ljudi i zgužvati komad papira na čijoj je površini čovek nastao kao proizvod njegovog stvaralaštva, zamenjujući ga novim listom hartije na kome ljudske populacije neće biti.  

        

        

         

        

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

                                

                                  PUTOVANJE  DUHA

 

 

 

 

 

 

 

 

 

         Veličanstvena čarolija. Trenutak prelaska iz smrtnog u večno. Oslobođenje, izlazak iz okvira realnog, brisanje granica. Plovidba, barka beskonačnosti seče talase, putuje, nosi dušu ka odredištu. Dušu, bez tela, bez patnje i bola, bez opterećenja. Lagani duh iz prošlosti odlazi u večnost, uvek srećan, uvek zadovoljan, korača, ne osvrćući se ide dalje, žuri u zagrljaj velikom starom hrastu, da povrati svoj mir, da uđe pod njegovo okrilje, senka guste krošnje da postane mu topli dom. Tamo ga vetrovi požude, zavisti i mržnje neće oduvati, tamo gde počivaju sigurnost i ljubav pronaći će svoj mir.

         Leti duša, oslobađa se usput svoje savesti, ma kakva ona bila. Duša na odredištu mora biti potpuno čista, onakva kakvu je njen nosilac i zadužio, dobio na revers od Gospoda. Svako oštecenje usled nemarnosti biće naplaćeno prema važećoj tarifi, onako, kako je i pošteno. To je jedini način.   

        

 

 

                                                  I

 

         Kajanje s predumišljajem. Lažno kajanje, privid, prevara. Čovek pokajničkim činom najčešće pokušava da prevari, kako druge, tako i sebe samog, plasirajući tvrdnju da je promenio sopstveni način razmišljanja, želi da sebi olakša, da skine sa sebe krivicu i odgovornost, traži oproštaj. Podsvest se neda prevariti, ona nastavlja da muči tobožnjeg pokajnika, hitajući za njim sve do onog trenutka u kome se sjedinava sa svešću, te tako združene, zajedničkim naporom, izvode dušu iz ruiniranog, opustošenog tela ka njenom izvoru.

         Naravno da postoji i iskreno kajanje, ali samo onda, kada je izazvano žaljenjem zbog postupka iz prošlosti, koji je čovek nehotice, bez predhodnog planiranja učinio. Tek tada je to kajanje bez predumišljaja, bez zadnjih misli, koje bi, ukoliko postoje, kasnije izazvale novi ciklus prividnog, lažnog pokajanja.

         … U neurednoj hotelskoj sobi Uroš prati pokrete starog mađionicčara dok, ovaj nežno prelazi prstima preko drvenog okvira majkine izbledele, crnobele fotografije.

         - Ipak je postojao neko ko Vas je voleo? – tiho izgovara mladić, ubeđen da je dobro protumačio prizor koji posmatra.

         Stari okreće ka Urošu svoj pogled, u kome se za trenutak ocrtava neizmerna ljubav prema prereno izgubljenoj materi, a čija se poruka menja munjevitom brzinom u trenutku u kome se pred njim pojavljuje mladićeva silueta, odajući umesto domalopređašnje toplote, prezir. Odmah stiže i odgovor:

         - Vaš Bog mi je oduzeo pravo da volim, onog trenutka kada je njoj poslao poziv i odveo je. Ostavio me je da patim ostavljajući me bez toplote i sigurnosti, da se usamljen spotičem kroz život.

         - Ali imali ste drugog roditelja, oca.

         - Ah, oca. Oca koji je… - narkotici već popustaju, tu mađioničar seče svoju misao – Nemojte da me vučete za jezik. Bog i moj otac kao da su rođaci, obojica su mi zagorčali život, ne zavređuju da na njih trošim reči.

         Uroš tek sada primećuje da iluzionista, iz nekog njemu nepoznatog razloga, ipak nije preterano voleo i cenio sveštenika koji mu je bio roditelj. To ga navodi na zaključak:

         - Ne, ne smete porediti Gospoda sa svojim ocem, to je bogohuljenje. Bog nije čovek, kao što nijedan čovek nije Bog.

         Stari više ne želi da vodi ovaj razgovor, predlaže:

         - Znate kako gospodine, ja Vam se izvinjavam zbog toga što sam bio loš domaćin, pa Vas čak ni kafom nisam poslužio, ali hajde da Vi lepo sada odete. Ja ću Vas ispratiti, rastaćemo se kao prijatelji u nadi da se više nikada nećemo sresti, jel to pošteno?

         - Pa dobro, ako tako želite… - odgovara mladić, shvatajući da više nije dobrodošao, što mu u neku ruku predstavlja olakšanje. Konačno će se osloboditi zablude u koju je upao - ...I onako uskoro polazi voz kojim treba da putujem.

         Ustajući sa stolice, pružajući u znak pozdrava ruku iluzionisti, dodaje:

         – Ja Vas pozdravljam i zahvaljujem se na razgovoru, nemojte mi zameriti…

         Mađioničar, ne prihvatajuci pruženu ruku, ustaje sa kreveta.

         - Neka, ispratiću Vas, prijalo bi mi malo svežeg jutarnjeg vazduha. Krenite, eto me odmah za Vama.

         - U redu onda – govori Uroš, povlači ruku, uzima paklu cigareta i upaljač sa stola, prilazi vratima. Silazi niz stepenice, prolazi kraj usnulog recepcionara do staklenih vrata, izlazi napolje. Trenutak potom, na vratima je i kralj iluzije, rasčupetan i raspasan, crven u licu.

         Samo što nije svanulo. Svakog trena sunce će pokazati svoje toplo lice. Vazduh oko hotela, koji odiše jutarnjom svežinom prija kako mađioničaru, tako i Urošu. Lagani koraci ih dovode do parkinga pred ulazom, mladić još jednom pozdravlja starog:

         - Zbogom, napravite primirje s Gospodom, mozda će tada i on Vama oprostiti i primiti Vas pod svoje okrilje. – I ne čekajuci odgovor, okreće se, ne bi li nastavio  ka stanici…

         … Sekunda sporo prolazi. Sekunda u kojoj je doneta konačna odluka. Zasjale su zenice iluzioniste, njihov sjaj je zaslepeo njegov pogled. Misao se zamrsila, blokirala razum. Dosta je, i previše Boga za jedno veče. Podiže svoju desnu ruku. Ruku koja će da presudi. Ruku, čiji prsti čvrsto stežu srebrni duborez na ručici noža u šaci, koji je prepredenjak uzeo sa stola pre nego li je napustio sobu, vešto skrivajući sečivo u rukavu. Sečivo, koje ovoga trenutka lebdi u vazduhu, ciljajući svojom oštricom Uroševa leđa. Kukavički čin će se odigrati. Korak napred, udarac…

         - Kad ti je toliko stalo evo ja častim kartu! Putuj, upoznaj Tvorca!

         Rezak bol u grudima, toplina se razliva niz kičmu. Konfuzija, koju je stvorio u mađioničarevoj glavi svojim kritikama, sada mladiču oduzima život. Uroš gubi vid, sve je blještavo belo…

 

 

 

 

                                                 II

 

         …Na trenutak zamagljen pogled, iznova svetlost. Njen prodoran sjaj seče zenice, ali Uroš više ne vlada svojim telom, svojim pokretima, nema snage da sklopi oči. Bljesak jedva da je podnošljiv, kao da su se sva zvezdana jata udružila, u nameri da ga oslepe. Ipak, intenzitet svetlosti se postepeno smanjuje, mladić oseća nemir, duša mu podrhtava, ispunjava se neobičnim osećajem gorčine. Naslućuje susret…

         …Daleko na horizontu se nazire tačka. Sve je veća, lebdi, prilazi. Usput se njene konture menjaju, sad već poprima određeniji oblik, još uvek nije siguran, ali mu domalopređašnja tačka već više liči na ljudsku siluetu. Jel’ to neki čovek, ne, žena, da to je ženska figura…  

         Prepoznao je, jer sada se već jasno vidi, to je devojka u crnom zimskom kaputiću ispod čijih rubova se naziru krajevi raskošne crvene haljine. Devojka koja ga je napustila, ili je on nju ostavio, sve jedno. Iznenadjen je, nije se nadao da će je sresti. Ona stoji pred njim, posmatra ga s tugom u krupnim crnim očima, ćuti.

         Jesu li to iste one oči u kojima je prepoznao prevaru, zbog koje ih je i ostavio? Morao je da ih ostavi, na to ga je obavezivao bezvezni ponos, srdžba, sujeta… Ali, nikada nije prestao da ih sanja i sada mu je to najdraži par očiju. Jedino u njima može da vidi odraz sopstvene duše i tako zaviri u svoje “ostarelo” srce, ne bi li u njemu kakvim čudom pronašao makar izbledeli trag, koji će ga odvesti na kapiju dvorišta u kome je ostavio ljubav.

         Kriv je. Svestan je svoje krivice, koja se sastoji u njegovoj nespremnosti da oprosti i pored toga što je iz dana u dan, celoga života tražio oproštaj od Gospoda za svoja sagrešenja. Nije imao hrabrosti. Iskrena ljubav podrazumeva praštanje, a on nije bio spreman na žrtvu, žalio je sebe, umesto da bude zadovoljan srećom one koju voli…

         Koliko je samo puta pogledom, među prolaznicima tražio devojku u crnom kaputiću, u autobusu, u pozorištu, na ulici…Često bi mu se isprva učinilo da je to ona, ali bi uvek usledilo razočarenje koje razbija grč u stomaku jer sa one strane ulice korača neka druga, sasvim nepoznata ženska osoba.

          Kažu, da “dečaci” ne plaču. Nije istina, plakao je. Bez svedoka, daleko od očiju drugih, iz njegovih očiju su tekle suze, teske, muške suze, koje su svoj kratki put završavale na grudima, na srcu, u pokušaju da zalivanjem spreče njegovo starenje. To nije bilo dovoljno, samo uzaludan pokušaj, srce je ostarilo, osušilo se, skamenilo. Krivicu nosi sam…

         Kriv je, zato što je dozvolio da drugi bude bolji, da ga pobedi. Kriv je jer se nije potrudio da nađe prikladniji način na koji bi pokazao svoja osećanja, onda kada je imao priliku za to. Sada je kasno. Takođe, njegova je greška bila, što nije bio perspektivan, što nije za roditelje odabrao neke bolje situirane ljude, što nije radio posao koji se bolje plaća, što živi u maloj kući, što njegov otac voli da popije koju, što ima skromnu trpezu… Kriv je za gorčinu u svom srcu. Kaje se i traži oproštaj, ali ovaj put ne od Gospoda već od nje, vlasnice dubokog, tužnog pogleda:

         - Oprosti mi. Ne zameri mi što sam tražio ljubav tamo gde je nije bilo, što sam ljubomorno i sebično hteo da sačuvam bliskost koju prema tebi osećam. Nemoj se ljutiti na mene zbog toga što sam pokušavao nemoguće da pretvorim u moguće, što sam izigravao svemoćnog čarobnjaka. Zaboravi da sam hteo duhovno da stavim pred materjalno, sada razumem, takav svet smo stvorili, nisi ti kriva, ja sam pogrešio. Pogrešio sam kada sam u pozno doba noći ostavio crvenu ružu na kapiji tvog dvorišta, pogrešio sam kada sam pustio suzu gledajući tebe, kako zbog problema koji su pritisli tvoju porodicu placeš. Grešku sam pravio onda, kada sam pristajao da ti budem prijatelj, kada sam saosećao sa tobom usled nedaća koje su te zadesile. Zameram sebi što su mi grudi drhtale kada sam prvi put osetio toplinu tvojih usana, nikad sebi neću oprostiti nezaborav tog trenutka ljudske slabosti. Oprosti mi, što sam sebi dozvolio previd, na tren pomislivši da si ti deo slagalice koji nedostaje kako bi moja ličnost bila zaokružena u celinu. Ne zameri što sam te idealizovao, zamenio tobom sve žene sveta, ne zameri što te volim, što me raduje saznanje da postojiš. Oprosti mi.

         Tužne crte na njenom licu rasteruje blagi osmeh. Ona odlazi, budi se, san je završen, vraća se u realnost. Podiže desnu ruku, maše njome, pozdravlja u tišini, njen lik nestaje u magli…

 

 

 

 

                                                 III

 

         … Pred mladićem, staza. Prostire se kroz cvetnu livadu, utabana, duga i prašnjava. Široka je, taman toliko, da pešak može njome koračati, ali se nikako ne bi mogao razmimoići sa prolaznikom koji bi nekim slučajem naišao u susret. To i nije naročito važno, jer je pomenuta prtina u svakom slučaju jednosmerna, nikada niko nije ni išao u suprotnom smeru. Njena dužina se prostire u nedogled, dužinom livade prekrivene oblacima magle. Nesigurnim korakom, kako to uvek i biva kada se dođe u situaciju da se iskusi nešto novo i nepoznato, Uroš započinje svoje putovanje utabanim puteljkom. Očigledno je da je tuda, pre njega, već prošlo mnoštvo drugih, što svedoče mnogobrojni tragovi stopa u prašini, kao po komandi okrenutih u istom smeru u kome se i on zaputio.

         Čudno, iako već dugo hoda, mladić ne oseća ni najmanji zamor, kao da je izgubio čulo dodira koje bi mu omogucilo da ostvari fizički kontakt sa okruženjem, nema trenja, ne oseća otpor, te se samim tim i umor gubi. Dok duša korača, čuje razgovor, smenjuju se čas muški, čas ženski glas, isprva pomenuti dijalog nije preterano razumljiv, ali kako odmiče stazom, do Uroša sve jasnije dolazi zvuk, sada već dobro čuje svaku reč, zastaje.           

         … - Strah me je, osećam neku nevolju, patnju. – čuje se glas žene.

         - Kakvu nevolju, ne sluti na zlo?! – odgovara muškarac.

         - Jos juče je otišao, evo već je svanulo, a on se ne javlja. Uvek se javi, pozove telefonom, bar koliko da mu čujem glas, nešto nije kako valja.

         - Pobogu, javiće se, ne paniči, unosiš bespotrebnu nervozu. Možda je odmah našao posao, pa je umoran od rada i od puta zaspao. Javiće se čim se probudi, ne brini. – čovek pokušava da uteši ženu, trudeći se da sakrije zebnju koju i sam oseća.

         - Bojim se za njega, jutros me probudio strašan bol u grudima. Kad bi samo pozvao, da ga čujem…

         To su njegovi roditelji, njihovi glasovi.

         - Evo me, jel me čujete, dobro sam, ne brinite! – doziva ih mladić.

         Glasovi se više ne čuju, iznova vlada tišina koju povremeno prekine huk vetra, koji razgrće oblake pred putnikom, otkrivajući put pred njim. Njega to ne sprečava da nastavi:

         - Žao mi je što vas napuštam! Hvala vam za sve sto ste učinili za mene, hvala za nesebičnu ljubav koju ste mi pruzili, hvala za trud koji ste uložili oko mog vaspitavanja! Srećan sam, srećan što ste mi omogućili da u sebi nosim osećaj porodice, u vremenu u kome je značaj njene funkcije i njenog postojanja uveliko omalovažen…

         Zaista, njegova porodica nije bila zasnovana na interesu, pa je i to jedan od  razloga radi kojeg nije bila naročito imućna, niti je bila izgradjena na temelju strasti, što je srećna okolnost, jer se brakovi i porodice zasnovane iz strastvenih pobuda veoma brzo razilaze, rasturaju, strast kratko traje, kida se tanka nit koja ih spaja. Njegova porodica se zasnivala na ljubavi. Ne samo na obostranoj ljubavi jednog muškarca i jedne žene, njegovih roditelja, već na religioznoj, medjusobnoj ljubavi, samim tim i bliskosti svih njenih članova.

         Možda nije živeo preterano komforan i raskošan život, ali je imao porodicu koja bi mu u svakom trenutku pružala utehu i razumevanjem izlazila u susret. Imao je priliku da na svom, sada bi se već moglo reći, kratkom životnom putu, upozna mnoštvo ljudi koji nisu bili njegove sreće.

         Neki od njegovih poznanika poticali su iz drugačijeg okruženja. Neretko su to bila deca razvedenih roditelja, žrtve takmičarskog duha bivših supružnika koji su licitiranjem pokušavali da pridobiju svoje potomstvo, po sistemu ko da više. Na prvi pogled to je za dete sreća, jer dobije i više od onog sto poželi, ipak postoji i nesrećna okolnost izazvana ovakvim načinom vaspitavanja. Dobitak postoji bez ikakve zasluge, darivanje je način da jedan od roditelja, onaj čiji se “pokloni” više dopadnu detetu, odnese pobedu u beskompromisnoj borbi. Dete zapravo postaje plen oko koga se dva bića, koja je u jednom trenutku spojila strast, ali među kojima nikada nije zavladala ljubav, bore do iznemoglosti, da bi jedno drugom dokazala svoju superiornost i time bi krivica za zajednički neuspeh pala na jedno od njih, na ono koje je kapituliralo i odustalo od licitacije.

          Kamo sreće da je tu kraj priče, ali ne, istinski problem nastaje kada nesrećnik koji je predmet tendera odraste i bude prepušten sebi samom. Naći će se u čudu onog trenutka kad shvati da ništa više ne može dobiti ukoliko ne uloži neku vrstu napora, ukoliko se ne potrudi da zasluži ono sto želi, a želje su porasle, proteklo je vreme, povećao se apetit. Takav način života njemu je stran i nepoznat. Izaći će na površinu sve one osobine koje se verovatno nikad ne bi izmigoljile iz mraka u kome obitavaju da je imao više sreće s porodicom iz koje dolazi. Zavladaće prepredenost, pakost, licemerje i ostale, slične ljigavosti koje će postati njegovi saveznici u koračanju preko tuđih sudbina ka ostvarenju zacrtanog, uglavnom materjalnog cilja. Na kraju, kada takva jedinka uspe, da bez prisistva duha ostvari cilj koji je sebi postavila, ona kreće u potragu za drugom, sebi sličnom osobom s kojom će naći zajednički interes, spariti se i osnovati novu porodicu, čiji ce proizvod biti ni manje ni više, već još jedno nesrećno stvorenje, koje će, tačno je, verovatno živeti u raskoši i izobilju, u porodici koja se, bez obzira na neslaganje i pokvarenost unutar nje, neće rasturiti, za čiju celovitost će jedinu zaslugu imati obostrani interes koji će njene članove držati na okupu. Ali nesreća tog novonastalog bića je u tome što će ubrzo osetiti nedostatak ljubavi, koju će pokušavati da kupi jer će genetiku naslediti od deda i baba koji su kupovali ljubav njegovih roditelja, a novac će naslediti od tih istih roditelja koji su se odavno pretvorili u kovanicu.

        Opasno je i zamisliti kakvu će porodicu zasnovati jedinka koja na taj način odrasta. Verovatno ce porodičnu zajednicu, koja je od pamtiveka predstavljala osnov društva, nazivati malograđanskom glupošću, pod čiji okvir sebe nije potrebno stavljati, što bi možda u slučaju pomenutog nesrećnika bilo čak i najbolje, da se krug zatvori, da se prekine trula nit.   

         To je razlog, zbog kojeg je Uroš zadovoljan svojom porodicom, zasnovanom iz ljubavi, kao i vaspitanjem koje mu je podarila. Jedino mu je žao što sada napusta roditelje, ovako iznenada, bez pozdrava. Da je znao da će se na ovaj nacin završiti njegov onozemaljski život, pred polazak bi zagrlio oca, potapšao bi ga po ramenu, a majku…majku bi poljubio i sa osmehom na licu bi otišao, tako bi u njihovim srcima ostavio lepu uspomenu, olakšao bi im gubitak koji će ih zadesiti.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

                                                IV

 

          Nažalost, nije moguce predvideti budućnost, čiji tok je usko zavistan od niza slučajnosti koje će se dogoditi u periodu u kome je čovek kreira svojim postupcima, koje čini u svakom momentu sadašnjosti, poučen iskustvima iz dalje ili bliže prošlosti. Ipak, ponekad  je dozvoljena spoznaja po kojeg trenutka budućnosti, po koje njene slike, kao proizvod predskazanja, vizije, kroz javu ili san, sve jedno. Ali to možda pre može da se nazove ostvarenjem velike želje ili velikog straha koji ljudi u sebi nose. Svest o tome da je čovek, kroz strah ili želju, neki događaj već video ili doživeo dolazi tek onog trenutka kada se on zapravo dogodi u budućnosti. Tada je već kasno, čovekova vizija mu nije omogućila da utiče na promenu toka njegovog dešavanja.

         Tamo kuda se Uroš uputio nema prošlosti, sadašnjosti niti budućnosti, tamo postoji samo večnost. Njegova duša nastavlja svoj put. Na prašnjavom putiću, nedaleko od njega  stoji pas, verna životinja, čeka dolazak svog gospodara. To je crni doberman, koji je uginuo pre nešto manje od godinu dana, usled otrovnog obroka kojim ga je častio Urošev sused. Smetao mu je pseći lavež, kojim se mladi pas veoma retko oglašavao, uglavnom onda kada bi procenio da dvorištu njegovog gospodara preti neka vrsta opasnosti. Jeste lajao, ali nikad bez razloga, iz psećeg hira, kao što ulični psi lutalice imaju običaj da cvile i laju, bilo je to pseto plemenite sorte. Pa šta bi pas drugo mogao nego li da laje? Nije sused valjda od njega očekivao da zviždi ili da mu s prvim sumrakom otpeva koju uspavanku? Vellika očekivanja susedstva  želja, da se plemenito pseto pretvori u poslušnog, marljivog vola, koji bi, pored toga što je protiv svoje volje već ostao bez  reproduktivnog matarjala, trebalo da bude i gluvonem, izazivaju režanje i lavež. Valjalo bi, da oni, koji gaje ljubav prema šinterskom zanatu, nauče da prepoznaju džukele lutalice, te da prestanu da ih mešaju sa  rasnim psima, koji ponosno, oko vrata nose svoje ogrlice.  

         Nesrećne okolnosti su, dakle, iznova spojile psa i gospodara. Eto prilike da se obnovi staro prijateljstvo između plemenite životinje, čiji pogled odaje vernost, onda kada je upućen ka gospodaru, a ujedno izaziva strahopoštovanje kada se sretne sa pogledom neznanca, i čoveka, koji je ulagao veliki napor da obezbedi njen opstanak u teškim i nesrećnim vremenima, kada je deo oskudnog obroka kakav su sebi mogli da priušte njegovi roditelji i on, stavljao na raspolaganje svom ljubimcu koji je to umeo da poštuje, kud i kamo bolje nego što bi takav gest poštovali pojedini pripadnici ljudske vrste. Pas je uzvraćao ljubavlju, vernošcu i zaštitom.

         - Reks, jesi li to ti draga životinjo?! Hodi! - doziva Uroš svog omiljenog četvoronožca.

         Ne oklevajući niti jednog trenutka, životinja, čija je rasa izvorno nastala ukrštanjem četiri druge, potpuno različite pasmine, uzimajući sve ono najkvalitetnije čime je raspolagala genetika svake od njih, elegantnim trkom, koji podseća na galop rasnog pastuva, radosno prilalazi svom gospodaru, odajući time dobrodošlicu, ujedno pružajuci garanciju sigurnosti koja se krije u njenom dubokom pogledu. Veličanstven pas. Pošto je u znak pozdrava odvojio svoje prednje šape od tla, spustajući ih na Uroševe grudi u isčekivanju da ga ovaj, kako je to inače ranije radio, pomiluje po koščatoj glavi, smiruje se i zauzima svoj uobičajeni položaj sa mladićeve leve strane u nameri da u stopu prati svaki njegov korak.

         Životinji Bog nije podario razum. Oglašavanje joj je ograničio na jednostavan, nemušti jezik koji je daleko nesavršeniji od preciznog izražavanja koje je u nasledstvo ostavljeno čoveku, istovremeno kad mu je zaveštanjem ostavljena i zemlja na raspolaganje. Životinja razume, čovek ne.

          Šta se to sa ljudima dogodilo? Šta ih je sprečilo da uživaju u planeti koja im je ostavljena na dar, šireći međusobnu ljubav, poštovanje i razumevanje? Bez okolišanja, nerazumevanje je obostrano. Ne razume bogat siromašnog, ali ni siromah nema razumevanja za bogataša. Žrtva ne razume svog ubicu, ali ni zločinac ne obiluje razumevanjem prema onome, koga je lišio prava na život. Jeftini trik nema razumevanja za nepotkupljivu čaroliju, koja takođe ne shvata suštinu iluzije.

          Postoje dva različita puta, svako sam bira onaj kojim će da putuje. Krošnje koje prate različite puteve ujedno donose drugačije vrste plodova. Ukoliko neko na svom putu naiđe na stablo u čijoj se krošnji kriju zeleni plodovi mržnje, zlobe ili pokvarenosti, to je loš znak, pogrešan putokaz, nebi trebao biti lenj, valjalo bi da se vrati nazad, ma koliko da je daleko odmakao, ne čekajući da plodovi sazre, neka promeni stazu kojom hoda iako će mu se možda učiniti da je ona druga nešto manje plodna, duža i napornija. Nek zaobiđe prečicu koja je samo privid bliskosti, fatamorgana. Tačno je da će i ukoliko bez osvrtanja nastavi dalje, naići na raskrsnicu, ušće, na kome se ove dve staze iznova spajaju u jednu, ali taj spoj je kratak i vodi samo do obližnjeg brega, u čijem podnožju će mu biti izrečena konačna presuda, za čiju sadrzinu ce biti uzeta u obzir njegova predhodna maršuta.

         Dve duše se približavaju takvom ušću. Duša mladića i duša psa. Pred njima, s leve strane, stazi kojom putuju, diskretno se primiče puteljak, na prvi pogled sličan njoj. U jednom trenutku se staza i puteljak spajaju i tako formiraju pomenuto ušće, iz koga nastaje  nešto šira, utabana prtina, koja seče livadu prekrivenu maglom. Ušće odiše različitim jezicima, kulturama, religijama, različitim bojama kože, različitim mentalitetima. Svi oni koji su tuda prošli, na različit način su tražili utehu, različite su sanjarili snove…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

                                                V

 

         I Uroš je za života puno sanjario, neuspeh ostverenja većine svojih snova utapao je u čašici. Ne, nije bio alkoholičar, daleko od toga, ali ponekad, kada padne noć i tama zavlada krajem, izlazio bi u susret usamljenoj mehanskoj stolici, koja ga je verno čekala svaki put, kada je želeo da zaštiti ranjivu svest, svoj razum,  kreirajući oko sebe barijeru, odbrambeni štit, koji će ga bar trenutno sačuvati od konstantnog zvocanja podsvesti o porazu i neuspehu. Piće su mu donosili bez predhodnog pitanja, poznavali su ga, unapred su znali njegov izbor. Dok bi prihvatao rukom tanano staklo čaše, prinosio je ustima i preuzimao njen teret na sebe, donekle je oslobađao sopstvenu misao.  Sam je za sebe izvodio predstavu, u kojoj on, glavni glumac, osmehom odaje utisak srećnika, veselog i zadovoljnog do te mere, da su mu drugi, posmatrajući ga zavideli. Na taj način, skrivao je tugu koju sobom nosi, od tuđih očiju, od pogleda radoznalaca. Skrivao je tugu od samoga sebe, hteo je da je upokoji pod dancem čaše iz koje pije, potajno se nadajući da će bar jedna od bezbroj ispijenih čaša biti dobitna, da će na njenom dnu, ispod tečnosti obogaćene alkoholom, pronaći kap sreće…

          Ne stanuje sreća u čaši,  davno je to shvatio, ali on njenu pravu adresu nije znao, nije je bilo u njegovom adresaru. Možda je bio preveliki sanjar, možda čak, takvu vrstu sreće za kojom je on tragao ili svet koji je u svojoj glavi idealizovao zapravo i nije bilo moguće ostvariti u okvirima realnosti koju je živeo. Moguće je, da ga je to i nagnalo da potraži iluziju koja bi mu pomogla da se otrgne iz kandži realnog, da se udalji dovoljno daleko, da napravi distancu sa koje će moći, da imaginarnu sreću čije su mu se blagodeti motale po glavi  pretvori u stvarnost.

         Distanca je sada ostvarena. Ne baš onako, kako je Uroš to zamišljao, ali očigledno je ostvarena. Njegov zlotvor, mađioničar, je ničim zaslužan, postao njegov dobrotvor. Nesvesno mu je podario krila, moć da poleti i izdigne se na visinu koja je više nego dovoljna da napokon izoštri vid, da lakše uradi analizu događaja na rastojanju između dve tačke. Između tačke dolaska i tačke odlaska, između trena rođena i trena smrti.

         Kada stvari posmatra iz perspektive, koja svoje mesto nalazi u trenutku njegovog rastanka od zemaljskog života, mladiću se na prvi pogled čini da taj jedan trenutak nije dovoljno dugačak vremenski period za obradu tako velikog broja informacija. Takva primedba bila bi na mestu, ukoliko bi njegove misli zadržale primarnu, zemaljsku brzinu kretanja kroz razum. Ipak, onda kada je oštrica noža izgnala dušu iz telesnog okvira, misao se konačno, potpuno i zauvek oslobodila, dobila je neverovatno ubrzanje. Brzina njegove oslobođene misli, pretvorila je trenutak u večnost…                    

         Celog života je zaobilazio prečicu, liniju manjeg otpora. U nameri da prepliva veliku reku uvek je plivao uzvodno, nailazeći tako na ogroman otpor vode, koja se uporno trudila, da ga spreči u želji da stigne do izvora. Uspevao je da se izbori sa bujicom, čiji su ga teški talasi beskompromisno udarali u prsa, naizgled je dobijao bitku sa snažnom rekom koja je želela da ga ponese sobom, bio je dobar plivač. Istinske poteškoće su zapravo nastajale, kada bi mu se na napornoj putanji isprečio neko od onih, koji su već odustali od borbe s rečnom strujom, čija je jedra olujni vetar okrenuo na drugu stranu, bilo ih je i previše, putovali su nizvodno, to ga je usporavalo.

         Zar nije bilo jednostavnije da se priključi onima koji su se, koristeći vodenu stihiju, bez ikakvog napora kretali znatno brže od njega? Ne bi li mu bilo lakše da se “umrežio” i tako krenuo sa njima u kolektivni ribolov? Postao bi dobrostojeći član njihovog udruženja, sit i zadovoljan. Ovako, postao je plen, uhvaćen u mrežu koja ga je udaljavala od cilja, nosila ga daleko na pučinu. Odjednom se našao u moru zablude, začinjenom prevarom, podlošću, interesom, u mrtvom moru sa velikim intezitetom soli koja nagriza svaku ljudsku vrlinu. Okružen onima, koji su se nešto ranije ulovili, izgubili neravnopravnu borbu, oseća kolektivnu ravnodušnost. Više nije bitno, pokušao je, ne štedeći se gurao je napred, nije uspeo, a snage za novi početak, za novi pokušaj, nema. Iscrpljeni su resursi, istrošeni su potencijali, nestalo je svetlo lice optimizma. Ostao je, da čamotinja po unutrašnjosti lonca u kome su “veliki kulinari”, rukovođeni sopstvenim, izopačenim ukusom, zgotvili slanu čorbu.

         A, da je postao član “mreže”, e, to bi bilo nešto sasvim drugo. U tom slučaju priklonio bi se prvom redu mutanata. To su isti oni mutanti koji su pljunuli na Gospoda, kada je u čast njihovog spasenja rastavio more i omogućio im beg pred hordom osvajača, koja je sobom nosila želju za njihovim istrebljenjem. To su potomci onih, koji su izmislili novac, kako bi imali jedinicu mere, uz čiju pomoć bi lakše zbrajali svoje bezvredno bogatstvo. To su vlasnici kasa i sefova, zaslužni za svetske ratove i velika ljudska stradanja. Oni, koji su ubili Boga, odmah nakon smrtne presude koju su mu izrekli, rukovodeći se zemaljskim, svetovnim zakonima, pisanim po ugledu na čoveka.  Oni koji i sada, iz senke upravljaju zemaljskim kormilom bez ikakvog nautičkog predznanja. Uvode zemaljsku flotu u oluju, buru u kojoj je propast neizbežna. Ne postoji plivač imun na takvu vrstu talasa. Eto, takvima bi morao da se prikloni, da se srodi s njima, da prihvati njihove mane, posmatrajući ih kao najveće vrline kojima se određuje hijerarhija savremenog društva. Morao bi pristati na ispiranje mozga, pod pritiskom budalaština kojima bi njegov razum bio zasut. Morao bi potpuno da se preobrazi, da promeni oblik sopstvene duše. Srećom, to nije bilo moguće. Još u ranom detinjstvu, njegova duša je zasejana semenom religije, vere, čiji plod se, kako je vreme odmicalo razvijao, stvarajući imunitet duha, koji je time postao otporan na svaku vrstu poganosti i zaraze.

         Stradanje je bilo neizbežno u borbi za očuvanje iskrene vere, koja sobom donosi istinsku radost, ne ostavljajući mesto kompromisu sa nevernima, koji bi i u najmanjem procentu osporavao njen kredibilitet. Ali, neverne ne treba istrebiti, naprotiv, treba im pomoći da pronađu veru u ljubav koju su kroz generacije izgubili.

          Sve više je maski, kamuflaža u bitkama u kojima mutanti pod plaštom vere, pod okriljem njenih obeležja gaze njena osnovna pravila i zakone. Pokušavaju da iskoriste veru zarad ostvarenja svojih, ličnih, sitnih interesa. Ratovi pod izgovorom vere, krstaški ratovi, džihad… Ratovi u kojima se Bog ubija u ime Boga. Kakva je to religija koja opravdava takozvanu, kolateralnu štetu, koja se sastoji u oduzimanju dečjih života? Kakva vera može podržati zadovoljstvo koje mutanti osećaju, gledajući na tuđu nesreću? Kako očekujemo da jedan, jedini Bog, koga smo nazvali razlicitim imenima, Mesija, Manitu, Alah, Buda… može biti srećan kada neko od njegovih vernika, svesno oduzima sopstveni život, koji mu je ovaj podario, lišavajući pritom života i mnoge druge, po njegovom mišljenju neverne u svom tobožnjem pokušaju da ugodi Gospodu?

         Nije se valjda Svevišnjem više dopalo jedno od imena, kojim mu se obraćaju njegova deca, pa je odlučio da oni koji ga drugačije nazivaju, nestanu, budu izbrisani iz carstva? Ne, nije tako, sve jedno je kojim imenom ga dozivaju, ukoliko razumeju da ljubav prema bliznjem podrazumeva ljubav prema katolicima, ljubav prema muslimanima, ljubav prema budistima, ljubav prema indijancima, ljubav prema pravoslavnima…ljubav prema ateistima. 

         Ili se treba držati pretpostavke da postoji više različitih Bogova, koji su stvorili različite narode, čiji pripadnici im služe kao figure, pijuni o čijoj sudbini se odlučuje bacanjem nebeskih kockica? Bog nije kockar, a različite narode su ljudi stvorili sami, deleći se međusobno, usled velike želje za vladanjem. Namnožile su se vođe, čiji broj je iz dana u dan rastao, svakom od njih je bio neophodan narod koji će voditi, narod kojim će vladati, da bi to dovelo do situacije kakva postoji danas, kada svako ima sopstvenog vođu. Svako ponaosob ima svog advokata ili kako oni više vole da budu nazivani, svog pravnog zastupnika, bez koga teško da može opstati u ostvarenju svojih prava, koja proističu iz istih onih zakonika kojima je zamenjen izvorni Božji zakon. Iznova će narod svojim zakonom, na smrt osuditi Gospoda. Ubrzo potom počeće pojedinci da govore svako svojim jezikom, pa će nestati i ono malo međusobnog razumevanja koje trenutno postoji. Zavladaće instinkt, a instinkt ne podrazumeva ljudskost, dobrotu, sažaljenje, ljubav. Instinkt podrazumeva beskrupuloznu borbu za opstanak u kojoj vlada samo jedan zakon, zakon jačeg.   

         Proračun je loš, greška se uvukla u mutantsku računicu. Nije moguce zatrpati izvor, a istovremeno utoliti zeđ u reci. Ne može se lišiti života besmrtno. Najjači će odneti konačnu pobedu.

 

 

 

                                                 VI

 

         … Usće puteva. Uroš i pas nastavljaju dalje. Pred njima čovek neobične spoljasnjosti, okrenut leđima, kreće se dosta sporije od njih, sustižu ga. Već su na korak do njega, pas se zaustavlja, kratko se oglašava dubokim, prodornim lavežom, ne skidajući pogled sa neznanca. Zastaje i mladić. Nepoznati čovek sa pozamašnom grbom na leđima koja asocira na starost, u prašnjavoj, izvečaloj, pocepanoj odeći, to su evidentno ostaci nekadašnjeg svečanog odela, bosonog, neobično duge, sede kose, koja pada preko njegovih  leđa, završavajući se neurednim procvetalim krajevima, skoro da mu dodiruje čukljeve,  ne reaguje, kao da ih ne primećuje. Na tragovima stopa, za njim, mrlje od krvi. Tabani su mu prekriveni krvnim podlivima, isuviše dugo korača bos.

         - Izvinite! Čujete li me gospodine? – pokušava da ga dozove mladić.

         Čudna pojava pred njim ne reaguje, nastavlja dalje ne osvrćući se.  U par koraka, Uroš prilazi neobičnom strancu, spusta ruku na njegovo rame.

         - Oprostite prijatelju…

         - Ostavite me! – ne menjajući ritam, kratko odgovara starac.

         - Ali zašto? Putujemo istim pravcem, mogli bismo nastaviti zajedno, u društvu je lakše?

         - Ostavite me, ja sam nesreća. Biće vam dobro i bez mene.

         -  Kakva nesreća, šta to govorite?

         Starac se zaustavlja, okreće se ka Urošu. Na njegovom licu je maska, crna maska na kojoj se ocrtava lik tuge, podseća na pozorišnu masku tragedije, ispod koje izvire bela brada, prostirući se svojom dužinom do ispod starčevog pojasa.

         - Nesreća u najgorem smislu te reči, zlo za svakog ko me poznaje, idite i što pre zaboravite da smo se sreli.

         Iako iznenadjen neobičnim prizorom koji odaje maska na mestu lica, zarasla u bezbroj sedih vlasi, mladić ne odustaje.

         - Neću Vas ostaviti, iznemogli ste, noge Vas izdaju, prepune su rana i podliva, krvarite gospodine.

         - Čak je i Vaš pas pametniji od Vas, vidite kako se ukopao, ne skida pogled sa mene, oseća zlo.

         Zaista, crni doberman, Urošev ljubimac, još uvek stoji u maločas zauzetom položaju streljajući pogledom neznanca, spreman za napad. Nisu mu potrebne reči da bi prepoznao nesreću, njegov nepogrešiv, prefinjen instinkt mu skreće pažnju na zlo koje je u blizini. Uroš je ipak čovek, nije životinja, oseća sažaljenje. Doziva psa:

         - Hajde Reks, idemo dalje, zajedno sa našim novim prijateljem.

         Nevoljnim korakom, pseto prilazi svom gospodaru, ne želi da ga ponovo napusti iako mu se nimalo ne dopada društvo u kakvom će nastaviti put. Putuju sporije usled starčeve nemoći da se brže kreće. Mladić je usput radoznao:

         - Čemu ta maska, zašto krijete svoje lice?

         - Duga je to priča, veoma složena,  komplikovana, sumnjam da bi Vam bila zanimljiva. Ne želim da Vam oduzimam vreme. – pokušava starac da izbegne objašnjenje.

         - Zar mislite da ovde, gde se sada nalazimo, vreme igra neku naročitu ulogu?

         - Nemojte mi govoriti o vremenu, verujte mi na reč, ja sam jedan od onih koji najbolje shvataju dužinu njegovog trajanja. Pitali ste zašto skrivam lice?

         - Jesam, to je moraćete da priznate krajnje neobično, ukoliko ne postoji neki konkretan i određen razlog za takvu vrstu maskiranja, a ja ne bih rekao da smo pozvani na maskembal.

         - Kao prvo, Vaše pitanje nije formulisano kako valja, ali neću Vam to zameriti, jer me Vi zapravo ne poznajete. Pravo pitanje bilo bi, zašto krijem svoja lica. Ja nisam bio običan čovek, koji je imao jedno lice, po kome bi ga ostali prepoznavali. Imao sam lice za svaku priliku.

         - Hoćete reći da ste bili dvolični?

         - Ne, nisam bio dvoličan. Pre bih rekao da sam bio stoličan, ako takva reč uopšte i postoji. Usavršio sam veštinu, da budem dobrica, kada je trebalo da pridobijem nečije poverenje, da budem prepredenjak kada je trebalo od nekoga izvući kakvu korist prevarom, umeo sam da se pretvorim i u bespomoćnog jadnika, kada bi iz nekog razloga bilo neophodno da izazovem sažaljenje u nečijem srcu, imao sam i bezbroj drugih lica, zavisno od potrebe u datom trenutku.

         - Pa dobro, a zarad čega sve to? – u čudu se raspituje Uroš.

         - Smejaćete se. Iz ove perspektive to će izgledati veoma smešno. Kako zarad čega, pa zarad bogatstva, luksuza onozemaljskog života, razume se, zarad osećaja moći.

         - Imali ste porodicu pretpostavljam?

         - Ah, naravno, imao sam porodicu, suprugu i dva divna deteta, sina i ćerku. – stiže odgovor, nakon uzdaha.

         - Jeste li i za njih imali unapred pripremljeno lice?

         - Eh, još u vreme kada sam odlučio da zasnujem brak sa suprugom, učinio sam to samo iz jednog razloga. Nije mi se narocito dopadala, a daleko od toga da je osvojila moje srce, ali njen otac, inače udovac, jer mu je žena preminula još u trenutku kada je moja supruga dolazila na svet, bio je bogati industrijalac, a ona jedinica, očeva miljenica, nije imala braće ni sestara. Bila je očev jedini naslednik, posle njegove smrti bogatstvo bi pripalo njoj. Odlučio sam, oženiću je i malo se strpeti, moj tast je bio krhkog zdravlja, konstantno narušavanog alkoholom i duvanom, kojim je trovao sebe na mnogobrojnim poslovnim sastancima, računao sam, neće dugo poživeti, uskoro ću postati vlasnik velike industrijske imperije.

         - I, jel se ostvarilo Vaše predviđanje?

         - Vraga se ostvarilo, matori se dobro držao, ko zna koliko dugo bih bio prinuđen da čekam, da nisam stvar uzeo u svoje ruke!

         - Šta ste uradili nesrećni čoveče?! – s uzbudjenjem u glasu pita Uroš, predosećajući kakav će odgovor biti.

         - Ubio sam ga. – ravnodušno priznaje starac. – Da, sačekao sam pogodan trenutak i ubrzao proces sopstvenog bogaćenja.

         - Sačekali ste pogodan trenutak? – u neverici ponavlja njegov sagovornik.

         - Baš tako. Ja sam samim činom venčanja postao član porodice, time sam dobio radno mesto u porodičnoj korporaciji. Ne bilo koje radno mesto, već sam, zahvaljujući svojoj sposobnosti da se matorom uvučem pod kožu, stavljajući se u ulogu sina, a ne zeta, dobio funkciju njegovog ličnog savetnika, iako nisam naročito poznavao poslove kojima se korporacija bavi. Taj čovek je inače imao stopostotno dobru procenu što se tiče ljudi sa kojima sarađuje, što je verovatno jedan od faktora koji su uticali na uspeh kakav je evidentno postigao, ali na mene je gledao kao na svoje rođeno dete.

         - Možda bi mi bilo teško to da shvatim, da ne dolazimo iz iste zemlje u kojoj su takva dešavanja svakodnevnica. Bio sam posmatrač, svedok propasti velikog broja preduzeća koja su imala sličan sistem selekcije kadrova. Jetrvino pastorče je uvek bilo rađe upošljavan kadar od nekog tamo genija, koji se “glupirao” pisanjem naučnih radova. Nego, da Vas ne prekidam, šta je dalje bilo?

         - Moja maska je bila perfektna, jadnik, nije dobio čak ni najmanju priliku da posumnja u moju odanost. Nije bio svestan, da će ga njegovo poverenje ubiti.

         - Vi se niste, pretpostavljam, zadovoljavali mestom savetnika?

         - Naravno da ne. Zašto bih se zadovoljio mestom drugog čoveka u korporaciji? Možda to isprva ne izgleda loše, ali drugi podrazumeva onog, koji je odmah iza prvog. Ključna reč je “iza”. Ja nisam želeo da ničija senka pada na mene, želeo sam da budem prvi.

         - I pronašli ste način na koji ćete to postići?

         - Tako je. Jedne večeri, u kancelariji mog tasta, on i ja smo ostali duže nego obično, sređivali smo neke papire, koji se tiču poslovanja korporacije i dogovarali se o aktivnostima za naredni dan. Naravno, koje piće je bilo uobičajeno uz prevrtanje po dosadnim dokumentima. U jednom trenutku došao sam na ideju…Predložio sam svom tastu, da malo odmorimo i izađemo na balkon, ne bi li uhvatili nešto svežeg, noćnog vazduha…

         - Pa da, sada dobro znam, da izlazak na svež vazduh može, mesto dubokog uzdaha, da podrazumeva  konačni izdah. – više za sebe komentariše Uroš.

         - Tačno, tako je bilo. Izašli smo na prostrani balkon, koji je, s obzirom na sedmospratnu visinu na kojoj se nalazio, pružao divan pogled na blještava svetla grada, opasanog nočnom tminom. Prišli smo skupocenoj ogradi od belog mermera, paleći po jednu od skupih kubanskih cigara, zavijenih u list duvana, čiji dim reže bronhije, te ih je stoga preporučljivo konzumirati bez istinskog uvlačenja dima u pluća. Svaki put kada mi taj trenutak prođe kroz glavu, a verujte mi na reč, to se veoma često dešava, ja osetim nelagodnost u grudima izmešanu sa mirisom opojnog duvana. Trenutak u kome mi tast govori kako je zahvalan Bogu što mu je, iako ga nije darovao muškim detetom, podario takvog zeta, na koga može u svakom trenutku da se osloni… Nesrećnik, živeo je u zabludi. U zabludi koju sam ja prekinuo time što sam, samo par sekundi kasnije upotrebio svu svoju fizičku snagu, da polupijanog matorca prebacim preko ograde i time okončam njegov život. Iznenađenje onim što ga je zadesilo, sprečilo je svaki pokušaj otpora. Nije se branio, ali upamtio sam njegov pogled razočarenja kojim je gledao svog krvnika. To je bilo poslednje što je jasno video. Ubrzo je okolinom odjeknuo tup zvuk, koji je njegovo telo proizvelo u sudaru sa tlom. Odmah potom napustio sam zgradu… Tako sam postao prvi.

         - A istraga, da li je vođena, jel bilo osumnjičenih za ubistvo? Na Vas niko nije posumnjao?

         - Mogao je da sumnja ko hoće i u koga hoće, ali ja sam se držao tvrdnje, da je moj “voljeni” tast ostao sam u kancelariji, da sam u nameri da odem kući izašao nešto ranije, svedoka nije bilo, kao ni tragova koji bi bacilli na mene sumnju, te prema tome, slučaj je ubrzo bio okategorisan kao samoubistvo.   

         - Tako ste nasledili korporaciju? – raspituje se dalje mladić.

         - Ne, korporaciju je nasledila moja supruga, što me u neku ruku ograničavalo, nije davalo mogućnost da je napustim, ali na  čelu imperije bio sam ja.

         - Mogli ste, bez griže savesti, da gledate svojoj deci u oči, iako ste im ubili dedu?

         Starac ćuti. Pauza koju pravi traje već toliko dugo, da se Urošu čini da se priča nikad neće nastaviti, stoga pokušava ponovo:

         - Žao mi je, ako je moje pitanje zvučalo okrutno ili bezobrazno, nećete se valjda naljutiti?

         Još koji sekund pauze i ispod maske ponovo izlaze reči:

         - Ne, ne ljutim se, samo pogodili ste pravo u centar. Ja sam, bez obzira što će to Vama možda zvučati kao budalaština, voleo svoju ćerku i svog sina naravno, ni suprugu nisam mrzeo, iako je nisam voleo kao ženu, bila mi je draga kao majka naše dece.

         - Drago mi je što je tako.

         - Da, neko vreme smo lepo živeli, kao prava porodica, ja sam bio vrlo moćan, zahvaljujući položaju na kome sam se bez naročite zasluge našao. Vodili smo veoma raskošan život. Ipak, ubrzo je sve krenulo nizbrdo.

         -  Zašto?

         - Zašto? Pa eto, moja supruga je bila veoma vezana za svog oca. Za nju je njegova smrt predstavljala veliki gubitak. Polako se i ona sama udaljavala od realnosti, njena psiha nije imala snage da prihvati gubitak onoga, čija je bila miljenica, jedino dete. Moj pokojni tast joj je poklanjao nadljudsku pažnju, bio je za nju i otac i majka, koju nikada nije ni upoznala. Tako je sada, majka moje dece venula, kao cvet što vene, kada ga odvojite od  korena i spustite u raskošnu skupocenu vazu, da Vam svojim šarenim laticama ulepšava prostoriju. Odlučila je, da se vrati svome korenu i iznova se sretne sa ocem, umrla je.

         - Prava ironija, Vi niste mogli nju ostaviti, ali je ona pronašla način da ostavi Vas.

         - Jeste, ostavila je decu i mene. Njena smrt bi se mogla staviti mojoj duši na teret, s obzirom, da sam svojom halapljivošcu započeo čitav nesrećni proces. Ali to nije kraj, tu moja tragedija tek počinje.

         - Pričajte, olakšajte svojoj duši.

         S osetnim uznemirenjem u glasu, pogledom oborenim ka prašnjavoj stazi, koja mu konstantno vređa izranavljenje tabane, nanoseći mu pritom, jedva podnošljiv bol, starac nastavlja:

         - Vreme je odmicalo, pokušao sam svoju pažnju da fokusiram na decu. Bio sam u mogućnosti da im priuštim sve što bi poželela. Tako sam i činio. Dok su bili manji, njihovi prohtevi su se svodili na skromne želje, kojima sam ja bezrezervno izlazio u susret. Prolazile su godine, deca su odrastala, želje su se povećavale, ali ja nisam posustajao, imali su sve. Vozili su najbolje i najskupocenije automobile, letovali su i zimovali na najluksuznijim mestima koja su poznata zemaljskoj kugli. Svaka, i najmanja stvar koja bi im se danas dopala, već sutra je bila u njihovom vlasništvu… A onda je došao dan moje propasti… Tog jutra sam se probudio, uključio TV prijemnik, u nameri da čujem najnovije informacije, vesti iz okruženja, pre nego li bih se uputio u kancelariju, kao sto sam obično svakog jutra i činio... Ah...To je bila najužasnija vest koju sam ikada imao prilike da čujem, glasila je: “ U teškoj saobraćajnoj nesreći, koja se dogodila na autoputu E- dvadeset pet, par stotina metara ispred naplatne rampe na ulasku u grad, živote su izgubili mladić i devojka, sin i ćerka poznatog biznismena…”, usledilo je moje ime… To je bio trenutak mog konačnog poraza, trenutak u kome se moj život zaustavio, nažalost nije se i okončao, ali se zaustavio. Maske su pale, ostalo je lice pokvarenog, nemoćnog čoveka koji je svojom zlobom ubio sve što je voleo.

         - I tako ste ostali sami? – zaključuje Uroš.    

         - Ne, nisam ostao sam. Ostali smo korporacija koju sam toliko želeo, na čelu velike industrijske imperije u stanju propadanja i ja. Izgubio sam moć promene lica, čije su crte sada konstantno odavale nemoć. Nemogućnost, da pribegnem sitnim prevarama i lažnim obećanjima, pomoću kojih sam do tada uspevao da obmanem poslovne partnere, dovela je korporaciju na ivicu propasti. Na kraju su je isti ti partneri i preuzeli, na ime dugovanja koje sam imao prema njima. Propao sam, sve sam izgubio. Molio sam Gospoda iz dana u dan da mi pomogne, da mi olakša i prekine moju patnju, time što će ujedno prekinuti moj onozemaljski život, čime bi mi omogućio susret sa onima za čiju sam smrt zaslužan, sa onima koje volim. Nije mi izlazio u susret, a godine su prolazile. Ostavljao me da živim, tačno je, u bedi i nemaštini, ali ipak da živim, sam, napušten.

         -Živeli ste dugo?

         - I predugo za moj ukus. Već sam bio zašao u osmu deceniju svog bezvrednog života, a onda sam napokon skupio hrabrost… Odlučio sam, ako Bog neće da mi učini poslednje zadovoljenje i time prekrati moje onozemaljske muke, učiniću to sam…

         Ispovest nepoznatog starca ostavlja snažan utisak na mladića. Da li je to zbog neznančeve sposobnosti da se transformiše, promeni lice i na taj način sagovornika dovede u zabludu ili ne, uglavnom Uroš ima poverenja, veruje u istinitost opisanih događaja. Veruje u iskrenost kajanja, onoga koji više nema šta da izgubi. Svaku, i najmanju pauzu, koju starac prilikom svog ispovedanja napravi, njegov saputnik iskoristi za novo pitanje:

         - Usudili ste se da sebi oduzmete život?

         - Morao sam, to je bila jedina ispravna odluka, koju sam u životu doneo! – glasno izgovara bradati čovek, kao da se pravda, a onda nešto tiše nastavlja – Ne možete da zamislite koliko je samoća teška. U gradu koji je brojao više miliona stanovnika, ja nisam imao nikog.  To je bilo nepodnošljivo, pogotovo zimi, kad pod najezdom pahuljica sve načisto pobeli, a vazduhom zavlada hladnoća. Neprijatan osećaj bespomoćnosti, kad Vam kroz telo projuri jeza, uhvati Vas drhtavica, a Vi ste sami, bez ikoga svog na svetu. U zimsko veče, okretao bih ključ u bravi, s unutrasnje strane ulaznih vrata svog malog stana,  pokušavajući, da na taj način zaključam ceo svet vani, ostavljajući ga na hladnoći, mrazu.

         - Možda i ne mogu štogod takvo da zamislim, ali ipak, samoubistvo? Rekao bih da ste vernik, često pominjete Boga, onda znate da je to smrtni greh?

         - Ne budite smešni, zašto sve stvari posmatrate iz svog ugla? Zar Vam nisam do maločas govorio o svim svojim grehovima, kojih je u svakom slučaju mnogo? Mislite da bi me uzdržavanje od suicida spasilo ognja na koji ću, kad tad biti osuđen? Moj najveći greh se i sastoji u tome što verujem, dok pritom, po toj istoj veri gazim, čineći raznorazne budalaštine. Ne mora biti vernik, onaj koji želi da zaobiđe moju sudbinu, dovoljno je da bude čovek...

         Starac i mladić lagano odmiču stazom oko koje se kolutaju beli oblaci magle. Nedaleko je i pas, životinja koja bez grehova, bez opterećenja, veselo trčkara za njima. Pošto su ćutke prešli dobar deo puta, Uroš zaključuje:

         - Dakle presudili ste sebi?

         - Tako je, lepo ste to rekli, presudio sam sebi, izrekao oslobađajuću presudu, bar mi se tada tako činilo. Jednog jutra, baš na godišnjicu pogibije moje dece, probudio sam se i poželeo iznova da zaspim. Uzeo sam, sa natkazne kraj kreveta bočicu leka za smirenje i napunio usta njenim sadržajem. Bilo je tu, deset, petnaest tableta, šta ja znam. Zalio sam ih sa pola čaše vode i pustio ih niz grlo, do želudca. Sklopio sam oči i ubrzo se našao u ovoj prokletoj magli.

         - Rekao bih da već dugo koračate ovim stazama?

         - Čitavu večnost, ali očigledno je to moja kazna. Nije mi dozvoljeno da se sretnem sa svojima, neću ih ponovo videti, osuđen sam na usamljenost.

         - Pa eto, ako Vam ne smeta, ja ću Vam praviti društvo?

         - Ukoliko tako budete učinili, nikad nećete stići na odredište, na mesto razdvajanja na kome se vrši selekcija. Idite, ostavite me, pustite da svoj teret nosim sam, ne želim Vaše društvo.   

         - Ali, ipak…

         - Dosta, nemojte mi dosađivati! Zbogom mladiću! – podiže ton starac, zaustavljajući se, s namerom da omogući Urošu da odmakne. Ne želi da još jednom bude zaslužan za tuđu patnju, a siguran je, da svakom ko bi pokušao biti mu prijatelj sleduje bol. Stoga odmahuje rukom – Idite!

         Mladić ne želi da se nameće, a i zašto bi delio nesreću sa onim koji je očigledno zaslužio ono što ga je snašlo.

         - Idemo Reks! – kratko se obraća psu. Pas radosno prihvata poziv i njih dvojica nastavljaju put, ostavljajući za sobom čoveka bez lica, koji kao i mnogi drugi, slični njemu, iako već dugo putuje, nikad, nikuda neće stići.

         Kakva strašna kazna, večita samoća, čovek i niko drugi, samo čovek. I prvi i drugi i poslednji. Ne može nikoga da vidi, nikoga da čuje, nema ruke s kojom bi se rukovao. Jedan čovek i ništa. Jedan oblak ne stvara grmljavinu, jedan ton ne čini melodiju. Usamljeni kaktus, okružen užarenim pustinjskim peskom, davno je izgubio osećaj društvenosti, te je svoju dušu prekrio bodljikavim omotačem, čije otrovne žaoke sprečavaju svaki pokušaj kontakta putnika namernika sa nesrećnom biljkom. Da li se to pustinjska biljka navikla na životarenje pohranjeno depresivnim plodovima samoće? Ne, niko se nije privikao na usamljenost, ona ubija, što duže traje to su teže samrtničke muke.

        Čak se ni rascvetali, žuti maslačak ne šepuri svojim malenim cvetom u želji da samostalno odglumi cvetnu livadu, već žrtvuje svoj sunčani cvet, zamenjujući ga belom kupolom, prepunom zrelih semenki, ne bi li dozvolio prvom vetru koji prokrstari krajem da seme sa njegove bele šubare raznese prostranstvom i time potpomogne stvaranje novih cvetova, koji će ga spasiti dugotrajne tišine…

         Tišina. Apsolutna tišina. Jasno se čuje, dok njen prodoran zvuk uništava čulo sluha, rastapa bubne opne. Stvara napetost koja ne dozvoljava da do ušne školjke dopre drugi zvuk, čiji intenzitet ne može da se meri sa bukom koju tišina stvara. Ne čuju se ptice, zanemele su, ne čuje se kazaljka sata, koja u jednakim vremenskim intervalima najavljuje sekunde, ne čuje se oluja koja besni primoravajući oblake na sudar, ne čuje se grmljavina. Nikakav zvuk, samo pokreti, slika bez tona, prokleta tišina…

 

 

 

                                                 VII

 

         … Rafal! Kratak rafal! Zrna se razleću kroz etar. Krupan glas zaustavlja:

         - Stoj, pucaću!

         Uroš stoji, čeka. Miruje i pseto kraj njega. Očekuju da im se glas iznova obrati. Pauza ne taje dugo, glas, isti onaj od maločas, pita:

         - Ko je to, kaži lozinku?!

         - Ne znam lozinku, nisam odavde. – u nedoumici uzvraća Uroš.

         - Aha, ne znaš lozinku! Znači nisi od naših, neprijatelj si! Sad si gotov! – dernja se sakriveni glas u očiglednoj nameri, da iznova započne pucnjavu.

         Uroš pokušava da objasni, iznenađen činjenicom, da mu, iako je već izgubio onozemaljski život, neko preti smrću:

         - Ovde nema vaših i naših, da nisi ti malo zalutao prijatelju?

         - Ne pokušavaj da me zbuniš! – za trenutak okleva nišandžija – Kako nema, pa ja sam na mrtvoj straži u sred borbenih dejstava?!

         - Jedina, od svih reči koje si upravo izgovorio, a koja ovde nešto vredi je “mrtvoj”, a o straži nema ni govora. Očigledno da straže tamo gde si ti stražario više nema, neko te je, kako se to u vojničkom žargonu kaže, eliminisao.

         - Hoceš da kazeš, da sam ja ustvari poginuo?

         - Žao mi je, ali tako nekako.    

         Čovek, krupan mladić, dvadesetak mu je godina, u maskirnoj uniformi, sa automatskom puškom u rukama, izlazi iz busije opasane oblakom magle, koju je ranije zauzeo, otkrivajući svoju pojavu onima koje je maločas zaustavio. Na glavi mu je šlem, a preko ramena mnoštvo kaiševa i uprtača, pomoću kojih je o njega zakačena celokupna ratna oprema. Lice mu je premazano crnom i zelenom farbom, kamuflaže radi.

         - Bezveze, poginuo sam. – u neverici ponavlja vojnik – A ja se baš čudim, zašto mi smena čitavu večnost ne dolazi. Ubi me ova tišina.

         Uroš posmatra vojnika, mlad je, život je bio pred njim, trebalo je tek da uživa u njemu, a rat ga je u tome sprečio, nateravši ga, kao i mnoge druge, da krene u juriš ostavljajući život za sobom. Po oznakama na mladićevoj uniformi,  Uroš primećuje da je ovaj, pripadao jednoj od formacija koje su snage odmeravale u građanskom ratu, par godina ranije vođenom na prostorima njihove zajedničke domovine. Dugo je u zamagljenoj busiji.

         - Šta da se radi? Rat je veliko zlo, za svakog ko ima iole racionalnu predstavu o životu. – obraća se Uroš mladom vojniku - Tu ne računam one koji su mu dali jednu od nebuloznih definicija, po kojoj je to nastavak politike oružanim sredstvima.

         - Ma kakva politika, nisam ja ratovao zbog politike. – odgovara vojnik, odlažući oružje o rame – Ja sam ratovao za otadžbinu!  

         - E prijatelju, i ti si bio hipnotisan.

         - Ma šta pričaš, ništa ti ne razumeš. – ljuti se vojnik.

         Uroš ipak nastavlja:

         - Nema potrebe da se stidiš, puno stariji i iskusniji od tebe su naseli.

         - Ma na šta su naseli?! Branili smo svoje od dušmana i propalica?!

         - A šta je zapravo naše u gradjanskom ratu? Šta je to što je samo naše, a što istovremeno ne pripada i svima ostalima koji već vekovima zajedno sa nama žive? Ko su ti dušmani o kojima govoriš? – radoznao je Uroš.

         - Kako ko, pa ovi nevernici što pljuju na Boga!

         - Misliš na potomke svog čukundede?

         - Hej, pazi šta pricaš, te reči te mogu koštati glave! – preti mladić pod šlemom, nanovo gubeći predstavu o okruženju u kome se zatekao.

         - Moja glava je već prodata, uostalom kao i tvoja, čeka ih još jedino carina, pa kad ih nadležni lepo budu ocarinili onda će svaka od njih zauzeti mesto kod onoga od koga je naručena, zato bih ti predložio da konačno shvatiš da se trenutno obojica nalazimo u carinskoj zoni u kojoj nema trgovine glavama. Nego, biće ti lakše, ako se, pre nego li nastavimo put oslobodiš nepotrebnog tereta i ostaviš se te puške, a ujedno možeš smaknuti sa sebe ostatak bespotrebne opreme.

         Nerado sledeći savet, koji je upravo dobio, vojnik spusta oružje na zemlju, otkopčavajući usput i šnale na remenicima kojima je obavijen, ostavljajući kraj puške borbeni ranac i ostale drangulije, nastavlja da gunđa:

         - A ti, mogao bi da obratiš pažnju na ono što govoriš. Potomci mog čukundede…hm… ostavi se mojih predaka.

         - Nisam rekao, niti imam štogod loše kazati o tvojim precima, a ti? Imaš li ti nešto protiv svojih dedova?

         - ‘Ajde ne budali, ko još protiv rođenog porekla ratuje?

         - Jel u to, rođeno poreklo računaš i onog, brata tvog pradede, čiji je predak, pod najezdom nehrišćanskih osvajača bio prinuđen promeniti veru i prihvatiti njihove običaje, uzeti njihovog Boga za zaštitnika, kako bi sačuvao svoju nejaku decu od nemilosrdnog jatagana, kakav su, tih godina, sobom nosili ljudi poput tebe u nekim prošlim ratovima, ljudi, čija glava nije umela racionalno da rasudi, baš kao ni ta tvoja? E, ako i njega računaš u svoje poreklo, a moraš ga računati, jer on to i jeste, onda si ti tamo dole vodio rat protiv samoga sebe, tvoje poreklo te ovamo poslalo.

         Glava pod šlemom razmišlja, drugačije su je učili. Sva ova Uroševa beseda vojniku se ne uklapa u koncept, koji je na osnovu predanja njegovih starih pred sebe postavio. Učili su ga da bude rodoljub, da za zemlju da život, bespogovorno da žrtvuje sebe i druge. Govorili su mu o vrednostima domovine, a o ljudima, o njegovim saborcima ili o onima koji će kasnije postati njegovi neprijatelji, nije bilo puno reči. Nešto se ne uklapa. Njegova domovina… tačno je… to nije samo njegova domovina, to je takođe zemlja onoga sa druge strane mušice. Otkud onda to, da jedan drugog posmatramo kroz krst na nišanu? Zar nije bilo dovoljno što je Sin čovečji na tom istom krstu, već jednom stradao, okajavši naše grehe? Sad u okvire krsta postavljamo druge, svoga ubeđenja radi, smatrajući to jedinom ispravnom presudom. Zato u predanju nema ničega o ljudima, o saborcima, o neprijateljima. Stari su, postiđeni svojim mnogobrojnim podelama iz prošlih vremena, prećutali sopstvenu sramotu.

         - Pa zarad čega se onda prolila onolika krv, naša krv?

         - Zarad “malih bogova”. – Uroš kratko odgovara, zatim obrazlaže – Za njihov račun. Igrali su se našim sudbinama, kao sa špilom igrajućih karata, delili nas, sekli, sabirali, oduzimali, baš kao što se čini s kartama u partiji pokera. Jedino nam nikada nisu dozvoljavali da se množimo, ta računska operacija u kartanju nije neophodna. Da, bili smo ulog, kockali su se, smejali se našim sudbinama. Razdvajali su nas na veće i manje karte, na dame i žandare, na dragocene štihove i na one manje vredne, jednostavne karte, na slike i prazne likove.

         - Ma šta buncaš ti? – ne želi da se složi vojnik  - Mi smo ratnički narod, ’ej, nema te sile koja nas prsa u prsa može dobiti!

         - Sve što ćes ti dobiti, a to je sada već više nego izvesno, oslikavaće se tvojim imenom i prezimenom, ispisanim bronzanim slovima na spomeniku palim borcima, koji će zemljaci svakako podići tvojim saborcima i tebi, negde na nekom tihom i zabačenom mestu sela iz kojeg potičeš, ali ne u čast vašeg života i napretka, već u čast vaše smrti.

         - Jao, što nemam moć da te ovog trenutka oživim, pa onda ja lično da te upucam!? – glasno jadikuje tvrdoglava glava pod šlemom. Vraćajući pušku na rame i uzimajući u naručje predhodno odbačenu opremu, nastavlja – Ja sad odoh, da te moje oči više ne vide, izdajico!

         Dugačkim koracima, dok vojničke cokule podižu oblake prašine nad stazom mešajući ih sa okolnom maglom, mladi ratnik se udaljava od Uroša i psa. Pas reži, zauzima napadački položaj, sprema se za trk…

         - Mir Reks! – komanduje Uroš – Dobar je to momak, mlad je, zna on da je prevaren, njegov revolt i bes su odraz nemoći koju oseća…

         Ratnički narod, ratnici, spartanci? Sparta je odavno pala. Politika, prokleta politika, hipnotisanje, ispiranje mozgova, pobednička utopija. Narod kao alat u rukama mutantske elite, taster za samouništenje. Brat je u obavezi usmrtiti brata, ako želi da proširi bratstvo i jedinstvo. Nižu se pobede, sve ih je više i više, pobednika je sve manje.  Poruka je: ratuj i nećeš biti gladan; istina je, uopšte više nećeš ni biti. Komanda glasi: napred u juriš, u smrt. Grobari komanduju, sijaju zlatne lopate. Ima ko će brinuti o vama, ne sikirajte se.

         Jedna za drugom, nakon svakog novog stradanja niču ideologije, kao korov posle kiše, imaju različita imena. Bitna je to razlika, kako bi se inače u nekom od narednih bojeva raspoznavali. Ime vernika, pa ime nevernika ili obrnuto, sasvim je sve jedno.

         Nije lako biti patriota. Posebno kada čovek živi sa saznanjem, da je patriota bio i njegov otac, njegov deda, njegov pradeda, čukundeda, pa i čukundedovi otac i deda, a svi su se borili u ime različitih ideologija. Odakle mu pravo da ima takvu, multiideologističku familiju? Možda je ipak vreme da se stavi tačka na ideologiju i ostavi se Gordijev čvor, da se sam raspetljava? Ne bi valjalo pritom, da se ujedno zaboravi i na patriotizam. Ljubav prema zemlji, prema domovini je neophodna, ali šta zapravo ta ljubav podrazumeva?

          Zgodan primer su, ljubitelji sportskih dešavanja, oni koji su zaklete pristalice jedne, recimo košarkaške ekipe. Njima je košarka, kao i tim za koji navijaju u srcu, osećaju ogromno zadovoljstvo kada posmatraju košarkašku utakmicu u kojoj njihovi miljenici, bravuroznom igrom i veštim potezima nadigravaju protivnički tim. Ujedno, ukoliko su pravi navijači, osećaju respekt i prema članovima suprotstavljene ekipe. Zašto?  Pa kakva bi to utakmica bila bez protivničke ekipe? Na šta bi to ličilo? Nema rivala, nema ni utakmice, nema košarke, samim tim nema potrebe za postojanjem ekipe za koju se navija. Nije teško zaključiti da, kada se stvari sagledaju sa takve strane, nema ni njih, ljubitelja sporta, pristalica omiljenog im tima. Ili će u nedostatku sportskih igara, navijači tvrdoglavo sedeti na tribinama, posmatrajući prazan prostor izmedju dva koša, zaljubljeno zureći u sveže prelakiran parket? Teško da će tako biti.

           Prema tome, patriotizam, ljubav prema domovini ne predstavlja valjda isključivo ljubav prema gromadnim stenama sa planinskih vrhova, prema zelenoj, travnatoj ravnici koja opasuje neku od  vijugavih reka ili se patriotizam jedino sastoji od ljubavi prema tim istim rekama? Svakako da ne. Patriota u sebi nosi i ljubav prema ljudima koji ga okružuju, koji naseljavaju sva ta prirodna dobra, koja su dobijena na dar. Onome ko ne misli tako, ovoga časa bi trebalo pokloniti jedno od nebeskih tela, recimo Mesec, pod uslovom da na površinu istog otputuje sam, pa neka bude tamo patriota na svoj način.

 

 

 

 

                                              VIII

 

         Duše krstare beskonačnim prostranstvom, biraju svoju putanju. Dobre duše, zle duše, zaljubljene duše, verne duše, podmukle duše… duše ljudi i duše životinja. Na momente se ukrste neobične putanje kojima hode, na sličan način, na koji su se nekada ukrstale sudbine njihovih vlasnika. Podudarnost je velika, ali rezultat susreta je drugačiji. Dešava se nešto neočekivano. Duše ne poseduju moć zaobilaženja istine, shvataju, da na mestu na koje su, napustajući svoje vlasnike dospele, laž ne nalazi naročito uporište, nema nikakvu težinu. Susreti duša stoga, obiluju iskrenošću, kojom svaka od njih bezrezervno govori ili u krajnjem slučaju misli istinu o onome, koji ju je za života u sebi nosio, istinu o njegovim onozemaljskim postupcima i radnjama. Tek na poljanama večnosti, pod uticajem oslobađanja od tela, koje je do tog trenutka igralo ulogu vođe žudeći svakog momenta za zadovoljenjem sopstvenih telesnih poriva, duša shvata, koliko je njen doskorašnji vlasnik, čije je ličnosti i sama bila deo, zapravo mali, mizeran, kratkotrajan.

         Tačno tako, malo stvorenje korača sitnim koracima, stvoreno je i predodređeno za savladavanje kratke putanje, ne duže od jednog veka u daljinu. Šta je vek naspram milenijuma, šta je milenijum naspram večnosti? Koliki je životni vek nežne, tanane pahuljice kada padne na dlan? Koliko dugo se može posmatrati savršena simetrija njenih zaleđenih krakova, pre nego li se pahulja pretvori u kap i sklizne sa debele kože dlana u vir večnosti, pod zemlju, zarad čije plodnosti poklanja svoj život. Kako je neosetna njena usamljena hladnoća. A to je ista ona pahulja koja stvara strašnu mećavu, kada se u roju, zajedno sa svojom braćom i sestrama odvoji od majčinog oblaka, zasipajući tlo pod sobom nepreglednom belinom…

         … To je isti onaj čovek, koji je nekada, ne tako davno, bio mlad i jak, neuništiv, spreman da izađe u susret svakom izazovu. Onaj nesalomivi čudak, za koga nije bilo nepremostive prepreke, neosvojive tvrđave, na putu koji sigurnim korakom savladava. Njegova tanana duša lako klizi hodnikom večnosti. Lagana duša, oslobođena tereta, telesnog okova, konačno odvojena od materije, sasvim svoja.

          Radost. Iskrena radost, ista onakva kao nekad, kad je duša bila dete, živahno, srećno. Radoznalo, malo stvorenje, zadovoljno ukusom nezrele jabuke, uzbrane sa komšijskog drveta. Dete, pogleda zaslepljenog sjajem raznobojnojnih pera omiljenog klikera staklenca. Ili radost nespretnog, prvog poljupca, kada sekutići škljocnu, sudare se u želji da iskažu nežnost, kada ne postoji tamna strana srca, već ritam njegovih otkucaja svojim ubrzanim taktom najavljuje čistotu i iskrenost. Radost druženja, prijateljstva, ljubavi, kao onda kada je oko mladića bilo onih kojima je stalo, koji su umeli da oproste, kojima je on praštao. Tada, kada je malo bilo dovoljno…

         … Zašto je istorija baš tada odlučila da putuje u budućnost, da na sve baci senku i vrati zle godine? Zar nije mogla da se strpi, da sačeka makar par godina, ako ne duže, pre nego li natera ljude da se menjaju, noseći sobom svoje plodove bede i nemaštine? Da li je morala da pretvori dukate u falcifikate? Zašto je ponela sobom modne trendove prošlih vremena i iznova mladiće odenula uniformama, ali za razliku od šarenih plaštova prošlosti, sada su vojnička odela krojena od bezveznog, maslinastozelenog platna? Odakle takva grozomorna ideja, da majkama dobro stoji crno? Hiljadu zašto…            

         Evo odgovora. Povampirili su se filozofi prošlosti. Hedonisti, ateisti i drugi, njima slični, dele ljude na vernike i nevernike, kako oni kažu na naivne i samosvesne. Religiozni, ili preciznije rečeno, ljudi koji religiju nose u srcu ujedno postujući njene, tačno je po svojoj formi kratke, ali izuzetno određene i precizne zakone, ne stvaraju deobu. Savremeni ateistički filozofi govore o religiji kao o mehanizmu kontrole i sputavanja čoveka. Kažu, da vera sprečava ljude da ispolje svoje telesne želje, potrebe i osećaje, sputava čula. Pokušavaju da načine podelu na one, slične njima, bliske njihovom shvatanju, “savremene” i na one druge, za koje kažu, da su se zadržali, zajedno sa svojim načinom razmišljanja, u prošlosti, da su svojom svešću ostali par vekova iza.

          Koji je to od Božjih zakona čijom porukom nisu zadovoljni? Da li njihovo telesno zadovoljenje podrazumeva želju za ubijanjem ili žudnju za tuđim imetkom? Hoće li iskazivanje nepoštovanja prema sopstvenim roditeljima zadovoljiti njihove telesne porive? Ili će lažnim svedočenjem, protiv svog bližnjeg zadovoljiti sujetu? Ako je rečeno: “Ne čini preljubu”, zašto “plemeniti” mislioci menjaju kontekst navedenog zakona, preinačavajući ga u apsolutnu zabranu telesne ljubavi između žene i muškarca? Pa razume se, da je preljubu moguće učiniti jedino, ako neko već kraj sebe ima osobu suprotnog pola, srodnu dušu u čijem prisustvu uživa na svaki mogući način, pa između ostalog i ostvarivanjem telesne ljubavi. Istinsko značenje preljube nikako se ne može okarakterisati kao zadovoljavanje seksualnih nagona, pre će to biti prevara ljubavi, omalovažavanje partnera, koje ovako izrečen zakon pokušava da spreči. Ljubav prema bližnjem još nikoga nije sprečila da uživa u čarima zemaljskog života, čak naprotiv, razumevanje okoline i onih koji postoje u njoj olakšava i ulepšava svaki, pojedinačni trenutak kratkotrajnog ljudskog postojanja. Zar je tako teško pokazati trunku ljubavi i naklonosti prema Gospodu koji nam je podarivši zemaljsko izobilje, poklonio život? Pa čak i botaničari, zoolozi ili jednom rečju biolozi, kao i njihove kolege geolozi i astronomi, to jest oni od njih, kojima je izuzetno teško da priznaju Božje prisustvo, jer bi to u neku ruku osporilo neke od njihovih definicija, u trenutku kada bi im neka od pojava čijim se proučavanjem bave bila neobjašnjiva, nisu mogli osporiti njegova dela, a ujedno im je neshvatljiva snaga kojom raspolaže, te su stoga odlučili da mu kumuju i nazvali su ga Silom prirode, a njegove zakone prirodnim zakonima. To su zakoni koji su u velikoj meri potpomogli opstanak civilizacije u koju se njihovi kritičari zaklinju, dok istovremeno na njih  bacaju senku sumnje.

         Bezopasni su nevernici, ateisti, koji transparentno iskazuju svoj stav. Pretnju sobom nose oni, skriveni iza religije. Takvi zaista koriste veru zarad ostvarenje neljudskih ciljeva, dajući time povoda svojim istomišljenicima, pobornicima ateizma, da sumnjaju u postojanje Tvorca. Nevernici opasani Biblijom, kao oklopom. U pramateri svih knjiga traže štit, zaklon, iz koga istovremeno, svojim pogubnim delovanjem osporavaju njezino učenje.  Takvi uljezi, mutanti, doneli su istoriju u budućnost. Vratili su ratove, bedu, glad, bolesti, osiromašili su čovekovu misao, usporili je, kako u zemlji koja je za Uroševog onozemaljskog života bila njegova domovina, tako i u mnogim drugim zemljama u kojima su tobožnji “Božji čuvari” pustili korene.

 

 

 

 

 

 

                                                 IX

 

         Uroš je za života sretao različite ljude, to je tačno, ali uglavnom su to bili ljudi iz njegovog okruženja, njegovi sunarodnici, o drugim narodima nije znao puno, ukoliko izuzmemo ono što je naučio o njima, kroz knjige, kroz obrazovanje, kroz medije. Odrastao je i živeo u svojevrsnoj izolaciji. Nije to bila izolacija fizičkog tipa, međutim, ako sagledamo finansijsku stranu, tu nije moglo biti govora o tome, da jedan prosečni stanovnik njegove siromašne zemlje ima mogućnosti da putuje, da upoznaje druge kulture, pogotovo ne u vremenu u kojem je on živeo. Drugačiji narodi su za većinu stanovništva bili stranci, neprijatelji. Zbog bednog života, kakav su ljudi vodili, zbog patnji, stradanja i konačno, zbog istinske, fizičke gladi i nemogućnosti za zadovoljenjem osnovnih životnih potreba, svaki narod, iole boljestojeći, smatran je za neprijatelja, a napredne nacije, čiji su pripadnici umeli da organizuju svoje društvo daleko bolje i kvalitetnije, nego li je to slučaj sa stanovnicima Uroševe domovine, posmatrane su s prezirom, mržnjom. Na posletku, kada je konačno nestao, takozvani, srednji sloj stanovništva i narod se, prema svom statusu podelio na krajnje siromašne i prebogate, došlo je do novih, unutrašnjih raskola. Smenjivale su se ideologije. Neke od njih su u svom manifestu izričito osporavale religiju, postavljajući čoveka na mesto Boga, druge su propagirale demokratiju praznog stomaka, što bi u slobodnom prevodu značilo: Budi gladan i slobodno kritikuj. Realno, i nije baš naročit izbor. Nije preterano teško upravljati gladnim narodom, uzmeš mu sve, pa mu daješ na kašičicu, malo po malo i onda je sa svakim “podarenim” zrnom nacija zadovoljna. Ideologije su opstajale, zarad čega je narod žrtvovan.

         Desna ruka ideologa, poznatija kao propaganda, umnogome je uticala na iskorišćavanje naivnosti kod čoveka, patriote, kome se ne može uzeti za zlo ljubav prema otadžbini. Ali, kada do njega, sa malog ekrana TV prijemnika ili sa naslovne strane najnovijeg izdanja novina, sasvim sve jedno, usred velike ekonomske krize, koja u slučaju pomenute zemlje traje decenijama, „iskoči“ natpis, parola, odštampana krupnim crnim slovima, koja glasi: “Otadžbina te zove”, a iz zvučnika pokraj ekrana počnu da izlaze tonovi neke od starih rodoljubivih pesama, uz čije stihove je još u nekom od prošlih ratova, za zemlju svoj život dao njegov deda ili otac, tada patriota ponesen slavom svojih predaka, uglavnom nasedne na trik, uzme oružje u ruke, otvori vatru na brata izdajnika i usmrti ga pusčanim zrnom zbog njegove pogrešne ideologije. To je sjajan način da se sa vrlo malo truda smanji broj budućih, potencijalnih revolucionara, kojima bi moglo dozlogrditi višedecenijsko tavorenje u mestu, kojima bi prešlo u dosadu posmatranje  života koji u mimohodu prolazi kraj njih, sve dok jednog dana u ogledalu ne ugledaju svoje naborano lice starca. S druge strane, kome su potrebni pobornici revolucije, robovi ideologa koji koristi naivnost svojih sledbenika, nebi li se ustoličio, zauzimajući ugodan položaj u vrhovnoj fotelji mutantske hijerarhije?

         Eto, u takvoj je domovini živeo Uroš, bez naročitog kontakta sa pripadnicima drugih nacija, drugih kultura. U zemlji čije su vođe veličale snagu napaćenog i siromašnog naroda kojim su vladale, koristeći svoju slatkorečivost kao mehanizam za obmanu ljudskog uma, stvarajući od svojih podanika svetske neprijatelje. Da li su vođe delovale u dosluhu sa globalnom mutantskom mrežom, to se ne može sa sigurnošću tvrditi, međutim pravo na sumnju u takvo što, nikome se ne sme osporiti.

         … Par koraka ispred mladića veselo kaska pas. Magla koja ih već dugo prati lagano se razilazi. U daljini se čuje žamor, mnoštvo različitih glasova, koji ukrštanjem boje i intenziteta stvaraju nerazumljivu mešavinu zvukova. Sa svakim korakom galama je sve veća, dok se ujedno i magloviti oblaci postepeno, potpuno razilaze. Pred Urošem i njegovim ljubimcem, na bespreglednom prostranstvu kraj visoke bele ograde, koja veliki prostor seče na dva dela, a čiji se početak i kraj gubi levo i desno od pravca kojim se kreću, nalazi se velika grupa ljudi, koju je od njihovog pogleda do maločas skrivala magla, svi stoje pred, moglo bi se reći, nekom vrstom kapije, kao da nešto čekaju.

         Unutar mase, teče mnoštvo internih razgovora, otud malopređašnja galama. Sada kada je  prišao bliže, mladić čuje da se razgovori odvijaju na više različitih jezika, što mu, pošto se malo pažljivije zagledao uopšte i ne deluje neobično, s obzirom da je u masi, između ostalih ugledao čoveka žute puti, poreklom verovatno sa dalekog istoka, kao i nekoliko crnaca čiji je dom bio smešten u žarkom pojasu. Ima tu pripadnika svih vera i nacija. Arapi stoje u miru, ponosnim stavom sa čalmama na mestu šešira čekaju svoj red. Kraj njih, par vojnika alijanse, igraju neku od igara s kockicama, ubijaju dokolicu. Nedaleko, katolički kardinal i pravoslavni vladika vode žučnu raspravu, verovatno traže novu razliku u načinu na koji te dve srodne, a ipak različite crkve propovedaju Hrisćanstvo. Dva čoveka, nalickane spoljašnjosti, reklo bi se da su za života bili diplomate, diskutuju o tome, ko ima veće pravo da prvi prođe kroz kapiju, ali nevolja je u tome što jedan od njih govori ruski, dok se drugi služi engleskim jezikom, te nisu u mogućnosti da postignu kompromis. Ispijena duša, velike, svetske zvezde pop muzike, razgovara sa ženom, koja je do momenta atentata u kome je izgubila život, bila političar, veoma cenjen od strane sopstvenog naroda, takođe je njen ugled bio veliki i u očima svetskih moćnika. To sada više i nije bitno, jer ovde su svi jednaki. Čovek svelte puti, očigledno germanskog porekla, što se može zaključiti na osnovu “oštrog” jezika kojim se koristi, pokušava grupi slušalaca da razjasni neka pitanja tehničke prirode. Ima tu i dece, grupa devojčica i dečaka stoji okupljena oko sredovečnog čoveka, učitelja, ekskurzija je bila njihovo poslednje putovanje, prekinuto usled neispravnosti kočionog sistema na “savremenom” autobusu poslednje generacije. Među gomilom ljudi može se uočiti i po koja životinja, ima tu pasa, konja, mačaka. Kraj krave kleči čovek odeven u neku vrstu haljine, podseća na hodočasnika… Tu sasvim s kraja, stoji i Urošev poznanik, vojnik iz zasede, stigao je nešto ranije. Uroš mu prilazi, iznova ga prijateljski pozdravlja:

         - Ponovo se srećemo. – pruža ruku ka mladiću.

         Ovoga puta vojnik je više prijateljski raspoložen.

         - Da, dugujem izvinjenje, razmišljao sam o onome o čemu si govorio, kada smo se onako, neprijateljski rastali. Čini mi se da si u pravu. – odgovara mladić pod šlemom i čvrsto steže Uroševu ruku.

         - Hajde da zaboravimo neprijatne trenutke, i onako je sve to sada nevažno, nalazimo se u istom loncu. – prihvata Uroš izvinjenje.

         - Slažem se, u toku je prozivka, ako sam dobro shvatio.

         - O kakvoj prozivci govoriš?

         - Pa, svi ćemo biti prozvani, jedan po jedan, uostalom sačekaj par trenutaka i biće ti jasnije.

         Zaista, nakon par sekundi galamu prekida dubok glas, izgovara ime. S one strane ograde, kapiji prilaze dve figure, odevene u blještavo bele haljine. To su vratari. Svaki od njih, povlači po jedno krilo kapije ka unutrašnjosti prostora iz koga dolaze, oslobađajući prolaz. Iz mase se izdvaja onaj koga je dubok glas maločas prozvao i u tišini prilazi kapiji. Ne osvrćući se prelazi u drugi deo prostranstva presečenog ogradom, kapija se iznova, zahvaljujući vratarima zatvara, oni zauzimaju mesta, jedan sa leve, drugi sa desne strane prozvanoga i zajedno sa njim nastavljaju dalje, ka horizontu, uskoro nestaju iz vidokruga.

         Svi iz mase, pogledom su čutke ispratili domalopređasnjeg sapatnika, ali sada, kada se udaljio, nastavljaju započete razgovore, vraćajući pritom istu onakvu galamu od maločas u prostor na kome se nalaze.

         - Da li i ti osećaš strah? -  Uroš se tihim tonom obraća vojniku.

         Obarajući pogled ka čizmama, mladić isto tako, tiho odgovara:

         - Nikad nisam bio kukavica, nisam se plašio borbe prsa u prsa, ni tenkova, ni avijacije, ali sada… užasno se bojim. Šta će sada biti?

         - Ne znam, mislim da smo blizu konačne presude. Da se pozdravimo onda, u nadi da ćemo se ponovo sresti?

         Još jednom ruka steže ruku sunarodnika, pre nego li će doći do završne klasifikacije.

 

 

 

                                              X      

 

         Prošao je veliki bljesak. Karte su sada otvorene. Čovek je na kraju puta, pitanje je samo, da li se iza poslednje krivine krije ambis, provalija ili će na novom pravcu ugledati dom? Biće onako kako je pravedno. Ukoliko je uložio trud, pakovao ciglu ljubavi na ciglu poštenja i sve to zalio armiranim betonom čvrstog karaktera, osetiće zasluženu toplinu, unutar ličnosti koju je oformio. U slučaju, da je za alat odabrao pijuk zlobe i samoživosti, kojim je rovario po tuđim životima, po tuđoj nesreći, zavrsiće na dnu ponora u tami, usamljen, jer ne zaslužuje društvo onih, čije je sudbine koristio kao tlo, pogodno za kopanje bunara iz koga je crpeo svoje želje.

         Nek dozvoli telu, čiji je splet funkcija koristio kroz onozemaljski život, zarad ostvarenja sopstvenih ideja, da s mirom padne u prašinu, da spokojno počiva, da se ne stidi svojih postupaka, učinjenih po njegovoj komandi, po njegovom izričitom naređenju.    

         Nek sačuva makar malo dostojanstva, da bez straha prihvati nagradu ili kaznu, jer ju je sam sebi odredio.      

       

 

 

 

 

 

 

                                        ODREDIŠTE

 

 

 

 

 

 

 

 

 

         Mesto sastanka, mesto rastanka, mesto plača, mesto smeha, mesto bola, mesto sreće, mesto tuge, mesto ljubavi, mesto mržnje, mesto života, mesto smrti, izvor, cilj, početak, kraj, odredište. Tačka kroz koju prolazi mnoštvo linija, bezbroj različitih putanja, različitih sudbina, nadajući se da sa druge strane neće naići na prepreku, na barijeru, strepeći od refleksije, u očekivanju proboja sopstvenog zraka i njegovog prostiranja u beskonačnost.

         Ljudski um, koji funkcioniše sa dva, u ekstremnim slučajevima sa tri procenta iskorišćenja, poseduje sveznanje, raspoređeno po registrima, po fajlovima, po fiokama. Za otvaranje svakog od fajlova, fioka, potreban je ključ, kod. Kratkotrajnost onozemaljskog života donekle pruža priliku za pronalaženje ključeva. Međutim, onozemaljski život je kratak put, na kome je mali procenat, zanemarljiv broj dostupnih putokaza. Svežanj ključeva nalazi se u beskonačnosti, u rukama Gospoda. Onaj, čiji zrak probije barijeru i dopre do Vrhovnog ključara, imaće pred sobom mogućnost konačne spoznaje svega, stići će do izvora, osveziće se kapljicama postanja.    

         Proboj je sasvim zagarantovan, ukoliko se terazije, koje vagaju savest i želje, nađu u nultom položaju.

 

 

 

 

 

                                               I

 

         Duboki glas iznova proziva, prostranstvom odzvanja:

         - Uroš!!!

         Tišina, otvara se kapija. Pseto nepomično stoji, ne skida pogled sa svog vođe, oseća njegov odlazak. Mladić upućuje osmeh ka svom, životinjskom prijatelju i bez naročitog oklevanja kreće ka kapiji. Rastanci su mu uvek teško padali, naročito onda, kada su podrazumevali razdvajanje od njemu dragih bića. Nakon takvih razdvajanja dugo bi patio, borio se sa emocijama, osećao ogromnu prazninu. Umeo je da oseti bliskost, međutim, rastanci uvek podrazumevaju distancu. Neobično, ali sada ne oseća prazninu, iako se iznova rastaje sa vernim dobermanom, svaku od njegovih osobina i karakteristika nosi u svom srcu, ljubomorno negujući bliskost sa plemenitom životinjom. Masa sveta pred njim, koja se do maločas talasala na bespreglednom prostranstvu, rastavlja se na dve polovine, oslobađajući mu prolaz do širom otvorene kapije.

         Uroš korača prolazom, pridližava se vratarima, ostavlja za sobom svoje nemire i nedaće, da uzalud jurcaju za njim, jer tamo kuda on odlazi, njima pristup nije dozvoljen. Prolazak kroz kapiju, jedinstven osećaj, jer se sa ove njene strane zapravo vise i ne može uočiti ono što se dešava ispred nje, ne vidi se i ne čuje gomila ljudi i životinja, koji u galami čekaju svoj red. Kao da je kapija početak, a ne kraj, kao da baš na tom mestu započinje prostranstvo obećane zemlje. Za mladićem hodaju savest i želja u belim haljinama.

         Treba pronaći pravi put, liniju koja vodi dušu do mira, blagostanja, tačke na kojoj se završava ravnica i počinje uspon. Strmina ne iziskuje naprezanja, već svojom uzlaznom putanjom vodi ka odgovoru.  

         Isti odgovor tražila je jedna veoma stara civilizacija, pokušavajući svojom veličanstvenom arhitekturom da se približi suncu, izvoru života, oponašajući načinjenim građevinama sunčeve zrake.  Bio je to izuzetan narod, mudar, vredan, produhovljen, ulagao je ogromne napore pokušavajući da razume bespregledne zvezdane puteve, koji su se prikazivali na noćnom nebeskom svodu. Period tame, pored toga što je služio kao vremenski interval za sakupljanje novih saznanja o perfektnim odnosima, koji su postojali, koji i sada postoje u vasioni, takođe je za stari narod predstavljao vreme molitve, kojom su se pripadnici iskonskih astronoma obraćali Tvorcu, moleći ga, da im s prvim jutarnjim časom iznova pošalje zrake svetlosti i toplote iz kojih su crpeli život. Bojali su se, da Tvorac, nezadovoljan njihovim postupcima ne prekomanduje najdražu im zvezdu u neku drugu galaksiju, pre nego li iznova budu u njenom dometu. Sunce nije “otputovalo”, ali ipak, stara civilizacija je nestala, onda, kada je poželela da i suviše priđe izvoru.

          Ne treba srljati, valja prihvatiti uloge, onako kako ih je Reditelj podelio, jer životne role se dele prema karakteristikama ličnosti. Treba prihvatiti dato mesto, ono je idealna sredina za jedinku kojoj je namenjeno. Čovek se ne razlikuje puno od protozoa, gljivica ili bakterija, koje nastaju u povoljnoj sredini, usled odgovarajuće temperature i pogodnog tla za njihov opstanak. Čovekovo tlo je zemlja, koju mu je Gospod dao u danima postanja, neposredno nakon što je kreirao sunce čiji će je zraci obasjavati. Zraci sobom nose toplotu, neophodnu za pokret, za kretanje ništavnog ljudskog parazita tlom, kroz prostor, kroz vreme, do konačnog odredišta. Fascinantno, isti onaj zrak, koji daje život, ujedno ga, inicirajući kretnju i uzima.

         Postoje pitanja koja nije dozvoljeno postaviti. Čovek nije predodređen da energiju pretvori u materiju, da od duše načini telo. To je posao Tvorca, koji je energiji dao okvir, pružajući joj s druge strane apsolutnu slobodu, ne bi li odredio vrstu njenog naelektrisanja. Predvideo je dužinu putovanja, ali brzinu kretanja prepustio je duši na volju. Putujući, ona odaje pozitivne ili negativne talase, pokazujući na taj način svoje skrivene osobine, svoje dobre i loše strane. Onda, kada se ogled završi, pozitivni oblici energije biće vraćeni natrag u četvrtu dimenziju, u kojoj ne postoji privlačenje suprotnosti, već se sličnosti uzajamno podržavaju i štite, dok će negativna energija biti ostavljena da luta po beskonačnoj tami.

         Četvrta dimenzija, izvor. Četri strane sveta, četri strane krsta, četri kvadranta među njima. Jedan za Boga oca, drugi za Boga sina, treći za Boga duha i četvrti za ponovno ujedinjenje Svetog trojstva.

         Pred Urošem nema staze, nema putokaza, nema puta. Kako pronaći poslednji uspon na nepreglednoj ravnici? Obraća se svojim pratiocima:

         - Kuda?

         - Po tvojoj želji Uroše. – odgovara jedan od njih.

         - Po mojoj želji? Ne razumem.

         - Zaviri u svoju savest. – dodaje drugi.

         Mladić shvata, mora sam da odabere put. Putokazi se kriju u odnosu njegove savesti sa njegovim onozemaljskim željama. Svaki put, kada Uroš bude osetio grižu savesti, koja proističe iz ostvarenja neke od njegovih želja, to će poremetiti balans i time će biti promenjena putanja kojom ide. Ukoliko pomenuti odnos do kraja puta bude proporcionalan, pred njim će se uskoro ukazati breg, sa čije druge strane je očekivani izvor, u suprotnom, njegova duša biće izgubljena i time osuđena na večno lutanje pod okriljem mraka.

- Ali kako, na koji način da procenim ravnotežu svojih želja i svoje savesti? – raspituje se Uroš.

         - Nije na tebi da bilo šta procenjuješ, tvoje je jedino da se setiš, ostalo je naš posao. – dobija razjašnjenje.

         Mladić se polako vraća toku svog života u kome je bilo i dobrog i lošeg, sreće i nesreće, zanimljivih i manje interesantnih momenata, radosti, tuge, smeha i po koje suze.       

        

 

 

 

 

 

 

                                              II

 

         - Trudio sam se, da pred sebe postavljam realne, moguće ciljeve, a ne one zbog kojih bih zapadao u neuspehe. Bojao sam se neuspeha. Pokušavao sam da  živim na sigurno, bez obzira koliko bi to, što je na taj način ostvareno, bilo malo.  Tražio sam savršenu jednostavnost. Ni okruženje u kom sam se nalazio nije pružalo prevelike mogućnosti, više je sputavalo maštu, ubijalo entuzijazam. Nisam posedovao mehanizme da tu bilo šta promenim, kao što ih nisu posedovali ni oni koji su bili daleko kvalitetniji od mene. Čak se i mišljenje, glas genija pretvara u ništavilo kada se suprotstavi mišljenju većine. Nemoguće je umom parirati masi. Masu kontroliše represija, sila, a ja se ne mogu pohvaliti atributima nasilnika. – započinje Uroš svoje prisećanje.

         - Ipak, imao si ciljeve? – podseća tas želja.

         - Imao sam ciljeve, naravno, kao i svako drugo razumno biće. Uvek sam ih lakše ostvarivao, kada bi postojalo nešto što me pokreće… Baš tako, za uspešno i kompletno ostvarenje cilja potreban je pokretač.

         - Kakav je bio tvoj pokretač?

         - Mišljenja sam da muškarca najbolje pokreće žena. Ženama za ljubav vođene su najveće i najstrašnije bitke kroz istoriju, ili ukoliko dozvolimo sebi malo mašte i kroz mitologiju. Pred ženu klekli su i najveći junaci, vojskovođe, predali se, kapitulirali, odložili oružje kojim su do tog trenutka, bez straha, ne štedeći krv, ne štedeći protivnika, ne štedeći sebe jurišali na neprijatelja. Žene imaju moć, ali s napretkom civilizacije odriču se blagodeti koju im ta moć daruje, odriču se ženstvenosti prihvatajući muške osobine. Savremene žene, ili bar neke od njih, prave ogromnu grešku, pokušavaju da se porede sa muškarcem, takmiče se mačem. Ne spoznaju svoje najjače oružje, ne koriste ono što im je dato, šarm, eleganciju, nežnost, to je ono što muškarcu nedostaje, to je ono čime žena može, bez preteranog napora, da osvoji neosvojivo,  to je ono za čim muškarac žudi. Nije za očekivati, da muškarca može da fascinira žena bokser ili recimo žena sumo rvač, osim ukoliko određena muška jedinka nema neku vrstu poremećaja, telesnog ili duševnog, sve jedno. Na žalost, postoje i takve muške jedinke, feminizirani muškarci, očupanih obrva, izdepiliranih grudi, našminkani muškarci piskavog glasa. Ne bih se njima bavio, kad govorim o muškarcu mislim na pravog pripadnika muškog roda, na borca, zaštitnika, lenjivca koji uz valjani podstrek može da učini nemoguće. Ona, koja je ovladala gipkošcu svojih pokreta i šarmom svog osmeha, može izuzetno lako da pokrene ravnodušnog, uspavanog lenjivca, koji će učiniti sve kako bi sačuvao pomenuti osmeh u svojoj blizini. Muškarac takođe čini grešku kada pokušava da osvoji ženu, jer on je u toj igri predmet osvajanja, a ne osvajač. Mnogi kažu, treba ženu zavesti, šta to zapravo znači? Zavesti, isto je što i zaludeti, prevariti, obmanuti. Ma kakvo zavođenje. One koje čekaju da budu zavedene ne nose sobom naročit kvalitet, traže gospodara, a ne muškarca. Onoga trenutka kad žena osvoji muško srce treba je vezati za sebe, uzvratiti joj ljubav, pružiti joj sigurnost. Ne samo telesno je sebi pripojiti putem intimnog odnosa, to je lako, jednostavno i prolazno, već je važno i sebi je duhovno približiti. Nagrada za uspeh duhovnog spajanja sastoji se u neraskidivosti duhovne veze, u njezinom večnom trajanju, u nepresušnom izvoru pokretačke snage. Kad čoveka takvo što pokrene ne postoji neostvarljiv cilj.

         - Znači, za ostvarenje svih svojih ciljeva inspiraciju si isključivo crpeo iz ljubavi prema ženi?

         - Naravno da ne. Smatram, da je takva vrsta spoja, kao i ljubav koja iz njega proizilazi, jedan od najplodonosnijih pokretača, međutim, nije to i jedini način da se čovek pokrene. Zdrava porodica je dobra inicijalna kapisla za aktiviranje mešavine gasova unutar patrona, sa čijeg vrha, pod uticajem pritiska izleće zrno, hitajući ka meti, ka željenom cilju. Takođe, tu je i okruženje, koje može da ponese, da usmeri, da izazove određena interesovanja.

         - Kakva su bila tvoja interesovanja? – nastavlja čuvar želja s ispitivanjem.

         - Isprva raznolika, dok sam bio dete. – priseća se Uroš - Bio sam veoma radoznao, a kako nisam puno znao o stvarima i pojavama koje me okružuju, često sam bio fasciniran uobičajnim dešavanjima…nema tu mnogo pametovanja, dete ko dete, sve mu je zanimljivo.

         - A kasnije, kako je vreme odmicalo, pretpostavljam da su se tvoja interesovanja menjala?

         - Tačno, vremenom, postajao sam svesniji okruženja, okvira u kojem sam se nalazio.

         - O kakvom okviru govoriš?

         - Govorim o čauri u kojoj sam se zatekao. Želeo sam da poletim, da dosegnem do nivoa življenja u kome bih napustio tvrdokornu čauru, makar mislima se izdigao, oslobodio se, izašao iz mraka. Pokušavao sam da pređem u stadijum u kome više ne bih bio bezosećajna i beživotna lutka, čije kretanje, radnje i postupke uređuje neko drugi. Želeo sam da konačno postanem leptir, tako je, bezbrižni, šareni leptir. Dojadilo mi je da budem gmizavac, da puzim, da živim život nesrećne gusenice. Sanjao sam let, slobodu koju leptir dobije kada zamahne svojim, veselim krilima.

         - I, jesi li pronašao slobodu? – uključuje se savest u razgovor.

         - Ne, to nije bilo moguće, barem ne do onoga trenutka u kome se oštrica noža našla u mojim leđima.

         - Zašto? – interesuje se tas savesti.

         Uroš odgovara, nastavljajući svoju misao:

         - Celog života sam verovao u četvrtu dimenziju, nadao sam se da će mi se pružiti prilika da osetim njene blagodeti. Pritom sam čvrsto bio pri stanovištu, da onaj koji želi da progleda četvorodimenzionalnim očima, mora da se povinuje zakonima koji su mu omogućili spoznaju svega onoga što prethodi četvrtoj dimenziji. Mogao sam ja, ne osvrćući se na moralne norme, da pronađem jednostavnu, kratkotrajnu, trodimenzionalnu slobodu, ali činilo mi se da to vodi do potpune zaslepljenosti materjalizmom. Nisam želeo da do te mere oštetim sopstveni vid i da ga učinim neupotrebljivim onda kada mi njegova funkcija zaista bude bila neophodna.

         - Kada kažes četvrta dimenzija, na šta konkretno misliš?

         - Na kolevku.

         - Na kolevku? – začudjeno ponavljaju pratioci.

         - Da, na zajedničku kolevku svih svetskih duša. To je jedinstven prostor iz kog izvire energija, u kome se duše prozimaju, u kome vlada savršena harmonija. U takvom prostoru nisu potrebne zemaljske oči da bi video, niti uši zarad registracije zvukova, čak je i dodir drugačije definisan. Tamo čulo ukusa nije neophodno, a mirisi su čisti, prijatni. To je Sveto mesto. – objašnjava Uroš svoju viziju i dodaje – Zar se nismo baš tamo uputili?

         - Još uvek nije dozvoljeno da o tome govorimo, procena nije završena…

 

 

 

 

                                                III

 

         Procena. Proceniti nečije postupke, pronaći grešku. Greške su lako uočljive, nije neophodno tragati za njima. Greška je mehuna u kojoj se krije zrnevlje graška. Greška je oblak koji zaklanja sunce, a ujedno u sebi krije prekopotrebnu kišu. Greška je gruba mermerna stena iz koje veliki vajar oslobađa veličanstvenu skulpturu. Greška je buka, splet neartikulisanih zvukova, sve dok ih nadareni kompozitor ne klasifikuje i odabrane tonove  ne rasporedi, tako da od njih načini prekrasnu sinfoniju. Greška je teški, metalni oklop koji u sebi krije zaljubljenog viteza, romantičara.

         Ponekad valja greške zanemariti, proći kraj njih ne pridajući im naročitu pažnju. Treba zagrebati dublje, do srži, tražiti ispod površine, tamo gde se krije neophodna ruda čistote i iskrenosti. U suprotnom, stradaće emocija, oklop je neće zaštititi od krvnika, razbežaće se tonovi ostavljajući melodiju na cedilu, kamen ostaće kamen, zavladaće suša, a zrnevlje graška nikada neće ugledati svetlost.

         Pronaći dobrotu. Isprva svako unutar svoje duše, a kasnije i u dušama drugih. Svako je ima, samo je mehuna kod nekih deblja i tvrđa, dok je kod drugih tananija i mekša, zavisi od uticaja okruženja. Negde će trebati manje, negde više truda, ali upornost će isklesati skulpturu za kojom smo žudeli.

         Pronaći svetlost. Sunčevi zraci koji se naziru na nekoj od pukotina u hladnoj steni izvešće nas iz tamne, vlažne pećine, otvoriće nam put izbavljenja…

         Uroš je imao sreće, samim činom rođenja našao se u dobrom društvu, koje je ostvarilo dobar uticaj na njega, mada on lično nije mogao da bira okruženje u kome će doći na svet. Ni njegov ubica, mađioničar, nije imao izbor, već je svet, hteo ne hteo, morao ugledati u domu svojega oca, nesavesnog i umobolnog sveštenika. Dobrotu i svetlost poneli su sobom i jedan i drugi. Dok je plamen Uroševe svetlosti brižljivo zaklanjan od vetrova, ne bi li se održao do momenta kada će se rasplamsati, dovoljno ojačati, da može sam da se izbori sa olujom, vatra mađioničarevog detinjstva je zalivana kišom neljudskosti i patnje.

         Tačno, možda neobično zvuči, kada se veliča Uroševa sreća. Kako se uopšte može govoriti o sreći mladića koji je lišen života i nesreći onog koji mu je život oduzeo, a pritom još uvek, za razliku od njega korača zemljom? Veoma je jednostavno. Najsrećniji je onaj koji uspe da sačuva ljudskost. Najsrećniji je pas koji se nije odrekao laveža, srećna je riba koja nije odustala od plivanja. Srećan je čovek kojeg nije napustila čovečnost.

         Nije sve izgubljeno. I mutanti poseduju svetlost ili bar iskru, koja se uz odgovarajuću čaroliju, u svetlost može pretvoriti. Čarolija će razbiti tvrdokornu mehunu, iluzija će izgubiti bitku, svetlost će povratiti svoju primarnu brzinu.

         Treba spasiti mutanta, sačuvati ga kašnjenja. Brzina svetlosti je velika. Ukoliko u startu posustane, očaran stvarima i pojavama, koje okupiraju pažnju njegovog nesavršenog oka, nikada se neće osloboditi mutantske ljušture. Pružiti podršku oku sa druge strane lica, bratu blizancu, osloboditi ga crnog poveza. Ne dozvoliti da pred kapiju stane nespreman, da zakasni. Dati mutantu šansu, da mesto tame, prolaskom kroz kapiju ugleda svetlost. Zaboraviti na predrasude, makar i na sopstvenu štetu. Zaslužiti radost kojom je čovek darovan, onda kada ga je klica mutacije zaobišla. Podeliti sopstvenu sreću sa drugima, jer deobom se sreća razmnožava.     

                                            

 

 

                                                  IV

 

         Prostranstvo. Beba, upoznaje se sa okolinom koja ni u čemu ne podseća na rajske uslove iz unutrašnjosti materinog stomaka. Dete, razdvojeno od matere ukorovljenom livadom. Dečak, naivan, podvodljiv, radoznalost ga muči. Mladić, zdrav, jak, ne preterano uspešan, ali srećan, korača prostranstvom ka izvoru u društvu svojih pratilaca.

         Mir, unutrašnji mir. Violina oslobađa tonove, radost, tuga, razdraganost, seta, mešaju se, grle, dopunjavaju, stvaraju savršenu ravnotežu, jezde prostorom, najavljuju spokoj. Sudaraju se talasi, maleni čamac se probija kroz buru ne dozvoljavajući gromadnim, vodenim stenama da svoj apetit zadovolje njime. Rugajući se valovima, barka hita ka otvorenom moru, ka mirnoj površini vode u kojoj se jasno ocrtava odraz nebeskog svoda. Zvezde, mnoštvo zvezda, ogleda se na površini okeana, u nizu svojim odrazom ocrtavaju putanju, vode maleni čamac ka suncu, ka izbavljenju. Tonovi, kao pogonsko gorivo pokreću melodiju, daju snagu, probijaju barijeru. Tvorac strpljivo čeka, da očinsku ljubav prenese na sina…

         ... Želja pita:

         - Za kojom od neostvarenih želja najviše žalis?

         - Žao mi je svog nezačetog potomka. – sa setom u glasu odgovara mladić – Nisam mu pružio priliku da postoji.

         - Sada se kaješ zbog toga?

         - Rečeno je: “Idite, množite se, naselite zemlju”. Mogao sam, ali nisam podario život. Nisam dozvolio malom nesrećniku da ugleda čarobnu svetlost, kojom sunce grli svet. Ne znam da li je to odraz mog tvrdičluka, sebičnosti ili rezultat moje nesigurnosti u njegov opstanak opasan zlobom koja vreba iz okruženja današnjice, sve jedno, nisam podario život, a trebalo ga je podariti. Možda mi je ljubav umakla, nisam siguran.

         - Da se savest sačuva, bitno je želje uskladiti sa istinskim potrebama, a potrebe je neophodno podrediti realnim mogućnostima. – savetuje čuvar savesti.

         - Ne mogu da govorim u ime drugih područja, ali u mojoj zemlji veoma često bio je slučaj, da je potrebe nemoguće uskladiti sa mogućnostima, mnogi su se odricali čak i osnovnih potreba, živelo se po prioritetu, to je bio jedini put opstanka. Nadam se da ćemo se složiti, nije pravedno podariti nekome život, a pritom mu uskratiti osnovne životne potrebe. Mislim da je to jedan od ključnih razloga zbog kojeg sam zapravo živeo u zemlji staraca.

         - Ne! – ispravlja savest – S napretkom civilizacije ljudi su, naviknuti na kvalitetniji i komforniji život ni u čemu sličan životu kakav su vodili njihovi preci, izgubili snagu, odustali od borbe, počeli su u razmaženosti gledati vrlinu. Praoci nisu posedovali blagodeti nove civilizacije, osetili su istinsku težinu života, ali ipak su rađali. Njihova nesebična ljubav je stvorila vas, savremenike novog sveta, nisu tražili izgovore! Nije ovo prva civilizacija, koja će za sobom ostaviti jedino po koju veleletnu građevinu ili neupotrebljiv ostatak nekog od tehničkih uređaja, da narednom svetu svedoči o njenom postojanju. Diviće se vašoj uspešnosti i vašem napretku, nikada neće u potpunosti razumeti vreme u kome ste živeli, a tada, kad na svoj način dosegnu do novog vrhunca, iznova nestaće. Takav je čovek, sam utice na sopstveno nestajanje, traži previše, premalo daje, a Onaj koji daje, ujedno i uzima.

         Kratka pauza, Uroš prihvata grešku:

         - Istina, moje nezačeto dete nije dobilo šansu, ni najmanji tračak nade. Nije mu otvorena mogućnost da postoji, da odraste, da se dokazuje i da podeli ljudskost sa okruženjem. Ja sam ga u tome sprečio, svakako da je greška moja. Potomci su oni koji daruju večni život.

         - Ipak, mora se uzeti u obzir izuzetna kratkotrajnost tvog onozemaljskog postojanja. – zaključuje želja – Greška nije isključivo tvoja, ali ono na šta ciljam nije vezano za mogućnosti ili potrebe. Možda, da si duže poživeo, možda bi sustigao ljubav i podario svetu maleni okvir, koji bi Gospod oplemenio energijom. To mi govori tvoje kajanje. Stoga, tvoj ubica nije jedino tvoj krvnik. Ubijajući mladost koju si sobom nosio, sebe je prekvalifikovao u masovnog ubicu, jer ubio te je, ubio je tvog sina, tvog unuka, tvog praunuka i sve njegove potomke.

         - Mozeš li mu to oprostiti? – uključuje se savest u razgovor.

         - Ja sam samo čovek, nije mi dato da praštam, ne posedujem takve moći. – objašnjava Uroš svoje gledište – Čovek sam, nesvestan dimenzija prostora kojim sam okružen, obično zrno neuravnotežene prašine u uravnoteženom kosmičkom prostranstvu.

         - Dakle, ne nudiš oproštaj?

         - Ko sam ja da praštam u ime svojih potomaka? – nastavlja mladić – To može jedino Gospod, jedino On je moćan. Međutim, oponent moći bila bi zahvalnost. Mogu da budem zahvalan.

         - Kako posmatraš spregu između moći i zahvalnosti? – interesuje se čuvar želja.

         - Mislim da je jednostavno. Čovek želi moć, ali često pokušava da je stekne na pogrešan način. Daje sve od sebe, da mehanizmom zastrašivanja, tlačenja, unesrećivanja drugih stekne prednost i postane moćan u odnosu na ostale. Ili pokušava da umnoži sopstveni kapital, ne bi li materjalnim kontrolisao siromašnu masu. Čini mi se da je to pogrešno, jer se na taj način izaziva revolt koji će kasnije prerasti u bezgraničnu mržnju. Ako neko želi moć nad okruženjem, postoji mnogo časniji i jednostavniji put. Treba jedino da pruži i izazove zahvalnost. To nije naročito teško, ukoliko se predhodno oslobodi sopstvenih predubeđenja o ostvarivanju moći. Možda izgleda budalasto na prvi pogled, ali kada neko svojom dobrotom i dostignućima izazove nečiju zahvalnost, onda ujedno biva nagrađen i osećajem moći.

         - Znači, ti si zahvalan svom krvniku?

         - Jesam. Zahvalan sam mu zato što se našao s druge strane klackalice i pomogao mi da uspostavim ravnotežu. Zahvaljujuci njegovom ubilačkom činu, konačno sam uspeo da spoznam unutrašnji mir, da pređem granicu horizonta, da zavirim iza te čarobne linije u kojoj se nebo i zemlja stapaju u jedno. To je zapravo srećna okolnost, taj nož u mojim leđima, jer pomogao mi je da zaobiđem razočarenja.

         - Kakva razočarenja? – oglašava se savest.

         - Ona razočarenja na koja bih, da sam poživeo, bez sumnje kroz život nailazio.

         - Potrebno je i u onozemaljskom životu uspostaviti ravnotežu, baš zarad razočarenja o kojima govoriš. – podučava čuvar savesti – Sada ti već mogu govoriti o tome, s obzirom da smo veoma blizu odredišta.

         Uroš je spreman da čuje, dok savest nastavlja:

         - Ljudski rod ima kratku liniju spoznaje, koja se prostire između dve tačke. Čovek nema saznanja o prostoru, koji pomenutu duž okružuje. Nisu mu poznata dešavanja koja predhode tački rođenja, kao što mu nije moguće svedočiti o onome što se dešava nakon tačke smrti. To što ne poseduje pomenuta saznanja, ne znači, da ne postoji ono što predhodi, odnosno ono što sledi. Ipak može, ukoliko to istinski želi, da ostvari kontakt sa kosmičkim prostranstvom. Putokazi i smernice nalaze se baš u tom prostoru, koji obavija liniju života. Moguće je, ukoliko je duhovna ravnoteža narušena, dobiti pomoć iz nepreglednog prostranstva, putem dobročinstva, vere i molitve. Da bude jasno, pomoć koja se iz okolne sfere nudi čoveku, sastoji se jedino u vraćanju onog što je već jednom bilo njegovo, a oduzeto mu je, na ovaj ili onaj način, te je time onaj koji za pomoć moli izbačen iz duhovne ravnoteže. Ako je vernik istinski vernik, ne treba od svoje molitve da očekuje ništa manje i ništa više od onoga što mu se nudi, jer to je taman onoliko koliko mu je zaista potrebno… Rekao bih da možeš takvo što da razumeš?

         - Ako ranije i nisam u potpunosti mogao, čini mi se da sada savršeno razumem. – slaže se Uroš.

 

 

 

 

                                              V

 

         … Breg. Ponosno se izdiže pred Urošem i njegovom pratnjom, prekriven travom prijatne nijanse, koja odmara pogled. Na samom vrhu staro, debelo stablo, velika, gusta krošnja večnosti podrhtava na blagom povetarcu. S povetarcem je počelo, sa njime se završava i iznova počinje. U senci krošnje stoji čovek, okrenut ka novopridošlom mladiću i njegovim pratiocima, dočekuje.  

         Želja i savest se zaustavljaju.

         - Odavde putovanje nastavljaš sam. – uglas se obraćaju mladiću – Više ti nismo potrebni…

         Poslednji uspon pred četvrtim kvadrantom. Pratioci u belom ostaju za Urošem. On nastavlja dalje, načinje uzbrdicu.

         Uzbrdica, strma uzlazna putanja, kojom hode duše u trenutku razdvajanja od prostora ograničenog dveju tačkama. To je prag, iza kojeg se krije ono što je fundamentalno, a opet sasvim nepoznato običnom smrtniku.

         Mladić korača putem kojim prođoše mnogi, stari i mladi, poznati i nepoznati, bogati i siromašni, veseli i tužni, pametni i glupi, lepi i ružni, crni i beli, crveni i žuti, uspešni i neuspešni, veliki i mali, slabiji i jači… pravedni, prelazeći iz životnog okvira  u neuokviren prostor, u kome se pred umom brišu granice ispisane u tački postanja, tamo gde funkcija uma dobija stopostotno iskorišćenje. Izvestan je skori susret sa Tvorcem, osetna je Njegova blizina…

         Susret sa Tvorcem ne podrazumeva susret sa gazdom, sa nekakvim beskrupuloznim tiraninom, kako Boga doživljavaju oni, koji ga se boje. Susret  sa Tvorcem je ujedno i susret sa sopstvenim željama, sa sopstvenim strahovima, sa pobedama i porazima, susret koji daje kristalno jasnu sliku o unutrašnjem odnosu ljubavi i mržnje, susret sa dobrotom ili zlobom koju smrtnik u sebi nosi. To je trenutak u kome se testira mehanizam, kojim je onaj koji se susreće upravljao telom za čiji opstanak je do tada snosio odgovornost. Telo mu nije dato kako bi ga mučio i na njemu se iživljavao, ono bi moralo biti namireno i zadovoljno, kako bi duša osetila blagodeti uravnoteženosti i time sačuvala spoj sa izvorištem. Na telesno zadovoljenje utiču mnogi parametri koji proističu iz čulne sredine koja okružuje pojedinca, stoga čula je neophodno zadovoljiti, ali idealno čulno zadovoljenje bilo bi u onoj granici u kojoj se ne narušava izvorna, duševno telesna ravnoteža.

         Sprega između duha i tela definiše ličnost. Ličnost je veoma bitna, jedinstvena kategorija, nemerljiva je jednim kantarom. Jednostranost je loš način za formiranje ličnosti. Nije dovoljno biti samo dobar ili samo bogat, neprihvatljivo je biti jedino religiozan ili inteligentan, jer zamislite sledeće kombinacije, dobar lenjivac, bogati zlobnik, inteligentni bezbožnik ili religiozni ratnik, to baš i nisu titularne kvalifikacije za ličnost.

        Jednostavno rečeno, aroma grilovanog bifteka sa tanjira za trpezom deluje izuzetno privlačno, ali istina je da je obrok kud i kamo kompletniji ukoliko se kraj tanjira na kojem je specijalitet serviran istovremeno nalazi činijica sezonske salate, reskog ukusa, par kriški tek pečenog domaćeg, pšeničnog hleba, čija unutrašnjost odiše mirisnom parom i kristalna čaša sa stopicom,  glatkih, prozirnih, zidova koji nenametljivo prihvataju opojnu, tamnu nijansu crnog vina. Sve to je moguće posmatrati i na sledeći način: Biftek, reprezent jednostrane ličnosti. S druge strane, biftek, salata, hleb, vino, predstavnik kompletne ličnosti.

         Kompletna ličnost podrazumeva mudrost. Mudrost je zaslužna za preraspodelu duhovne energije ka osobinama koje kod sebe čovek želi da razvije. Nekada su karakteristike kakve nosi podređene okolini, društvu, nekada proizilaze iz njegovih unutrašnjih osećaja. Kada mudrac pronađe recipročnu vrednost između okoline i osećaja, tada je moguće u njegovoj ličnosti prepoznati veličinu.

         Mudrost često ograničava onog koji je poseduje, ne dozvoljava mu da opstane u okolini, u društvu koje obiluje glupošcu, posebno onda kada njegovi napori da istu tu glupost iskoreni i time pročisti okruženje, ne urode plodom. Rezervoar gluposti kod mudraca je veoma male zapremine, ubrzo dolazi do prezasićenja, do prelivanja koje ga primorava da ide dalje, zaustavi potop i traga za okolinom sa kojom će uspeti da se sjedini po principu sličnosti. To je mukotrpno traganje za velikima.

         Svakako da niko sebe ne doživljava kao glupaka i uglavnom sa određenom dozom opreza, sa rezervom sluša tuđe mišljenje. Koliko je neko zaista oštrouman određeno je dužinom vremenskog intervala koja je potrebna kako bi njegov um prihvatio i potvrdio ispravnu, odnosno odbacio neispravnu informaciju, upravo pristiglu od strane sagovornika. Što je taj interval kraći, sposobnost razmišljanja dotičnog je veća. Nešto nalik savremenoj, elektronskoj brzini obrade informacija, gde se razlika ogleda u performansama modernih procesora. Ukoliko ne postoji samokritičnost, koja bi omogućila ovakav način merenja britkosti uma, onda će naravno, svako za sebe reći: “ Ja sam mudar, ja sam veliki”, ali većina će tvrditi da od njih nema većih i mudrijih. Tu nastaje problem, tada veličina i mudrost postaju sami sebi svrha. Rađaju se velike filozofije i mudri skorojevići, biznismeni, svetski upravitelji, postavljaju sopstvene standarde za veličinu. Bilo bi podnošljivo da se time završava, ali ne, nastaju klonovi, verne kopije koje žrtvuju ličnost i identitet oponašajući oštećene originale. Globalna lica, globalne frizure, globalna odela, globalna nesposobnost, potop.

         Veliki smo, naravno, ali samo u onoj meri u kojoj smo sposobni da sagledamo vlastito nesavršenstvo.  Da nije tako, ne bi jedan narod, koji je među prvima prste zamenio priborom za ručavanje, ostao bez obroka.

         Neki od „učenih mislilaca“, „velikih filozofa“,  smatraju ljude neuspelim Tvorčevim eksperimentom. Nije moguće prihvatiti takvu misao, ne postoji neuspeli eksperiment. Svaki eksperiment je proces koji daje neočekivane rezultate, pozitivne ili negativne, u suprotnom to ne bi bio ogled već ustaljena praksa. Na ljudima je da učine eksperiment pozitivnim i na taj način izraze zahvalnost prema Tvorcu koji im je omogućio postojanje. Samo tada, kada pokažu pozitivan rezultat, mogu očekivati da njihovo postojanje postane ustaljena praksa i poželjan proces.

         Dakle neophodno je stvoriti reciprocitet, spoznati sebe i okolinu, pronaći i neodbacivati sa strahom deo Tvorca koji je ugrađen duboko u svakog od nas na samom početku…

         ... Uroš je sve bliže čoveku pod krošnjom, koji mu se, kada je ovaj već prišao na samo nekoliko koraka, klanja u znak pozdrava i pruža ruku ka njemu.

        - Dobrodošao Uroše!- obraća mu se.

        - Deda?- ustreptalim glasom izgovara mladić, prepoznajući davno izgubljenu figuru, koja je upotpunjavala njegovo detinjstvo - to si ti, je li moguće?

         - Izabran sam da te dočekam.- odgovara stari - Ovde se priča nastavlja...

         

 

 

                                  

                                                VI

 

         Iz daljine čuju se glasovi patnje i bola. Mešaju se vrisak i plač. Tužna melodija agresivnih nota prati svojevrsnu kolonu, koja maršira dolinom u podnožju brega na čijem vrhu stoje dve duše, deda i Uroš. Pravac u kome se kolona kreće seče rečni tok. Ne, to nije obična reka, kako u prvi mah izgleda. Naravno postoji rečno korito, tu su i dve obale, ali izvor, koji se nalazi otprilike na polovini jedne od strmih padina pomenutog brega, ispunjava korito, umesto vodom, vrelom, jarkocrvenom podzemnom magmom. Oblak gasova nad rečnim tokom odiše sumporom. Duše iz kolone, jedna po jedna, uporno pokušavaju da preplivalu na drugu obalu. Ipak svaki novi pokušaj je neuspešan, duša izgara dok je bujica istovremeno odnosi u nepoznato, u beskraj, jer reka se prostire u nedogled. Jeziv prizor je moguće jasno videti i čuti jedino iz perspektive starog stabla večnosti, sa vrha brega.

         - Šta se to tamo dole dešava? - iznenađen je mladić – Čemu sva ta patnja?

         Deda razume uznemirenost svog potomka, govori mu:

         - To je put onih, koji nisu savladali breg, njihova poslednja šansa.

         Uroš nije sasvim zadovoljan odgovorom.

         - Zar se ono dole može nazvati nekakvom šansom? Oni nesrećnici nemaju baš nikakve šanse! – iznosi mladić svoje gledište upirući prstom u nesrecću kolonu.

         - Shvatam tvoj nemir, ni ja nisam bio sasvim ravnodušan, onda kada sam prvi put čuo jek sumporne doline. Sažaljenje koje osećaš prema tim nesrećnicima dole je prirodno, takav osećaj ti je i pomogao da stigneš ovamo. Ipak, pokušaj da razumeš, ni jedan od njih ne poseduje takav osećaj. Ti mali ljudi, te nesrećne duše nikad nikome nisu davale šansu kakva je njima sada prekopotrebna. To su jednostavno rečeno duše bez duha, prozirne, prazne, materjalne. Ako misliš da grešim, razmisli, plamen ne može sagoreti duh već jedino materiju. – objašnjava stari...

         ... Poslednja šansa za one koji je nisu davali nikome... Jedan deo njih ustoličio je doba modernog paganizma u pokušaju da unese nemir iz koga bi profitirao. Legalizovali su vračanje, lažne proroke, spirituizam, karmu i ostale oblike predskazivanja nečastivog. To je nesporno razlog zbog koga su se sada našli u nultoj tački koordinatnog sistema, s nemogućnošću da se priključe ijednom kvadrantu, jer veličine koje zastupaju ne iskazuju nikakvu vrednost.

         Neko bi rekao, glupi su to ljudi bez preterane sposobnosti za razmišljanje, maloumnici. Naprotiv i nažalost, to su uglavnom pripadnici onog dela populacije sasvim pristojnog, a neretko i natprosečnog nivoa inteligencije sa zlonamernim ciljem. Pametnjakovići, koji koriste svoj dar da bi se s podsmehom narugali onim manje pametnim i iskoristili njihovu ograničenost u svoju korist. To su oni, koji su izvorno bili predodređeni za vođe, kako bi doprineli dobrobiti celokupne zajednice, ali su svoj dar upotrebljavali za zamajavanje mase i izvlačenje sitne dobiti iz nesreće manje pametnih. Eto razloga za kaznu koja je usledila.

         Koliki je broj uplašenih, koji su zaobišli Boga na svom neobičnom putu izbavljenja, na putu ka velikom vraču? Vračare, samozvani „svevišnji mediji“, naplaćuju svoje bajalice. Baju, gataju, proriču sudbinu, posmatraju budućnost u zrnu pasulja, gledaju u veliki kliker koji neki još nazivaju i kugla sudbine. Poker- gatare, lepljivih prstiju vide napredak u  šarenom štihu. Traže se novi radoznali igrači! Uz svako deljenje ide i šoljica kafe, svakako okrenuta, nebi li se iz crnog taloga ostvarila najveća želja. Uz malu nadoknadu pročitaće iz dlana datum  venčanja ukoliko osoba nije u braku, pol njenog još nerođenog deteta i svakako kao šlag na tortu obznaniće godinu njene smrti. Vredi svaku potrošenu paru, zar ne?

         Starija gospođa, dama, za svojim teškim, okruglim, hrastovim stolom u dnevnoj sobi priziva mrtve, priziva duhove. Dođite! Za onog koji je izgubio nekog dragog, bliskog, prava je sreća saznanje, da može još jednom da čuje reči milog mu, pokojnog bića i to baš sa druge strane stola za kojim sedi, pravo iz usta te brižne starice, koja je srećom odlučila da svoj „ dar“ podeli sa drugima. Ne, usluga nije preterano skupa, cene su pristupačne, a kraće i duže reči jednako se tarifiraju.

         A oni koji se bave prethodnim životima, e to je posebna vrsta nadarenih „stručnjaka“. Zamislite kakve se tu mogućnosti pružaju. Recimo da čovek otkrije da je u prethodnom životu bio dinosaurus. Ogromno trapavo stvorenje, verovatno biljojed, s obzirom na ono čime se trenutno hrani. I, eto tako, tumarao je beskrajnim predelima, hranio se lišćem isključivo visokih biljaka, šta će, moglo mu se, bio je po konstituciji jedno od najvećih i najviših živih stvorenja tog doba. Ali, kao grom iz vedra neba, za vreme večernje dremke, te toga ni svestan nije bio, na njega se spustilo ledeno doba. Taman onda, kada ga je san odneo pred jedan od srednjovekovnih dvoraca, koji čuvaju oklopljeni vitezovi, gde je iz svojega ogromnog ždrela izbacivao plamen, palio i žario sve što mu se nađe na putu. Isprva mu je bila neobična ta njegova nova sposobnost vatrenog dejstva, ali shvatio je, to je san, a tu je sve moguće. Jadni vitezovi, hrabri, ali neotporni na visoku temperaturu nisu mogli ništa da učine povodom njegove nezasite ljubavi ka piromaniji, međutim, nebi li makar psihički olakšali sebi nadenuli su mu pogrdni nadimak, aždaja, koji je naravno bio složenica izvedena iz dve reči, dinosaurus, što znači dinosaurus i vatra, što znači vatra. Kraljevstvo u koje je dotičnog san odneo, svesno poteškoća u koje je zbog njegove neobuzdane želje za spaljivanjem materjalnog dobra zemlje zapalo, istog trenutka je angažovalo sve velike umove tadašnjeg sveta na pronalasku vatrostalnog, azbestnog oklopa, kakvim bi vitezovima bio omogućen bliži pristup nemani. Ipak, to nije bilo neophodno, jer se gospodin aždaja igrom slučaja, da li zbog nesnosne hladnoće ili neke druge, za njega primarne potrebe, probudio u santi leda u kojoj se nakon par miliona godina uspešno fosilizovao.

         Šteta što se Andersen nije svojevremeno bavio proricanjem sudbine, u suprotnom „carevi“ današnjice šetali bi goli, dok bi ostali smrtnici verovatno od ružnog pačeta izrasli u predivne labudove.

         Tako su se „sudbinari“ isprečili između čoveka i Tvorca, baš kao što sada ognjena reka zatvara njihov put izbavljenja. Naravno, nisu jedino oni osuđeni „plivači“. Društvo im prave i ostale vrste ljudskih mutanata, recimo srebroljubci.

         Stari srebroljubci, ljubitelji srebra i zlata, tačnije obožavaoci kovanica koje su se nekada od takvih materjala izradjivale, prevrtljive jude, sada su evoluirali u napredniji, savremeniji oblik ljubitelja papira, deonica, vodenih žigova, akcija, berze, trezora. Odredili su cenu siromaštva, cenu rata, cenu ljudskog stradanja, cenu života, čime su ujedno kolateralnu štetu izjednačili s bescenjem zarad „višeg cilja“. Da bude jasno, biti bogat samo po sebi ne podrazumeva srebroljublje, dok biti siromašan i gajiti u sebi nezasitu želju za bogatstvom, e to je srebroljublje u svom najgorem obliku.

         Može li vrelina magme da rastopi zlato, srebro i vodeni žig? Ukoliko niste sigurni, upitajte nekog od onih stručnjaka koji se bave hemijom. Tada ćete shvatiti zašto srebroljubci pred ognjenim tokom uzalud zavlače ruke u svoje džepove koji zveckaju, nebi li kovanicama, bacajući ih u rečno korito izgradili most, koji će im premostiti najveći bezdan i prevesti ih na drugu obalu. Na poslednjem „izletištu“ novčić ne donosi sreću.

         Nije lako ni isterivačima duhova. Kad se o njima govori, ne misli se na junake popularnog filmskog ostvarenja. Ti pripadnici realnosti, rušitelji telesnih okvira, koji rasturaju duševni dom, ubijaju telo, osećaju se takođe vrlo nelagodno u vezi sa ognjem pred kojim se nalaze.

          A kako je bilo dobro, onda, kada su oni odlučivali ko će živeti, a ko ne. Za njih srećno vreme u kome su njihovom zaslugom, duše postajale beskućnici, prepuštene same sebi, da lutaju, da pešače.

         Ubice, mutanti neobične krvne grupe, nezasiti ljubitelji tuđe krvi, loši plivači sada u strahu, uz vrisak izgaraju...

             

             

                                                           

                 

                                              VII

 

          Odluka, izbor. Odabir ključa. Koračanje ka istini različitim putevima. Hod ravnicom ili putovanje usponom. Linije manjeg i većeg otpora. Koji put odabrati radi dostizanja visine?

         Pokušaće čovek ravnicom, manje je napora potrebno, nema borbe sa gravitacijom, nema kamenih prepreka, nema provalije iza njega. Sve je jednolično, poznato. Korača monotonijom, nema nikakvog orjentira, putokaza, sve je jednako ravno, nema potrebe za naročitim sposobnostima, nogu pred nogu napreduje.

          Oko njega drugi, slični njemu, hodaju. Od dugog, jednoličnog puta izgubili su inspiraciju, nema više ni jednostavnog razgovora kakav je na samom početku postojao. Dosada.

         Hajde da se unese malo živosti! Nek učini čovek nešto, bilo šta, da se monotonija prekine! Eto sjajne ideje, organizovaće se trka, ko će prvi proputovati beskrajno prostranstvo?

         Nadmetanje je počelo, stampedo! Čovek pokušava da se izbori za što povoljniju poziciju, isprva se trudi da ne remeti fer borbu. Ipak, maraton je naporan, sa svakim korakom gubi snagu, ali naravno, neće dozvoliti da ga pobede. Veštim pokretom stopala sapliće trkača pred njim  koji mu svojim tromim kretanjem onemogućava prodor napred. Dok preko nesrećnog mu konkurenta, čije se tromosti upravo oslobodio, pretrčava masa drugih takmičara, do tog trenutka sporijih od njega, on hita napred, izbija na čelnu poziciju. Sve je bliže cilju, u vazduhu se oseća miris sumpora, sve mu je toplije, znoj prekriva telo, da li zbog umora ili... Pred njim je reka magme...    

         A sada, kako bi izgledalo ukoliko bi se čovek bavio planinarenjem? To je nesto drugačija priča. Planina je na oko prelepa, veličanstvena, međutim, svakako divlja, nedodirljiva. Stena na stenu, litica na liticu, vrh prekriven debelim snežnim nanosima.

        Od samog starta je naporno, strmina deluje negostoljubivo. Ne osvrćući se na poteškoće i ne prezajući od napora, čovekov iskusniji kolega, dugogodišnji planinar, veštim pokretima bez ikakvih pomagala se već ispeo na prvu liticu, njemu nedostižnu. Niz neprijatno nasađenu stenu spusta planinarsko uže, čiji je jedan od krajeva sada čoveku na dohvat ruke, olakšava mu putovanje. Ima poverenja, prihvata pomoć, prelazi strminu i nastavlja put. Snežni nanosi uveliko otežavaju kretanje. Penje se nesigurnim korakom, postepeno, lagano napreduje, sluša instrukcije profesionalca sa iskustvom. Vlada živa komunikacija. Planinar tačno zna kuda treba ići i to prekopotrebno znanje ga stavlja u poziciju vođe. Rado čovek prihvata svaki njegov savet.

         Nakon mukotrpnog putovanja, konačno je na vrhu, vazduh rezak, čist, diše punim plućima. Zahvalan vođi oslanja se na staro viševekovno stablo, a pogled, dug, nestvaran... 

         Zaista, koji put odabrati?

      

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

                                              VID

 

 

 

 

 

 

 

         Različita perspektiva, drugačija boja očiju, raznovrstan pogled. Pogled na ljude, pogled na dešavanja, pogled na pogled.

         Tajna razumevanja bituje u veštini posmatranja  tuđim očima. Na trenutak zameniti oči crnog pigmenta očima od preko puta, boje vena ili maslinaste nijanse. Tada sopstvene oči nisu potrebne zarad vida, a ipak je moguće jasno uočiti zvuk i dodir.

         Realno posmatrati sebe u reprocitetu između viđenja okoline i vlastitog viđenja, te time pozicionirati svoju malenkost unutar realnog okruženja, pravi je podvig.

         Tada je vrata moguće otvoriti pogledom, tada je prolaz zagarantovan, tada za formiranje prave slike nije potreban ključ.

         Blizina sveobuhvatne neprekidnosti i večnosti je izvesna, samo ukoliko se na ispravan način uspe u međusobnom pokušaju sinteze i najmanjeg delića Tvorca koji svako ponaosob u sebi nosi.

         Nek učini čovek podvig mogućim.

        

 

        

 

 

 

                                                  I

        ... Oluja besni, značajno remeti mir i poredak među granama u prastaroj krošnji stabla večnosti. Pod krošnjom duša koja dočekuje i duša koja je dočekana, a nad stablom prolaz u novu dimenziju. Otvaranje prolaza izazvalo je vetrove koji stvaraju pomenutu oluju.

         - Nemoj se bojati! – obraća se deda Urošu, koji je svakako uznemiren novim neobičnim dešavanjem – Oluja će ubrzo prestati, Vihor će nas poneti ka prolazu, prepusti se!

         - Shvatam, učiniću tako! – uzvraća Uroš, sa primetnim uzbuđenjem u glasu, baš u trenutku u kojem ih obojicu silina Vetra lagano odvaja od tla.

         Pred očima mladića poslednji put slika tek rođenog dečaka, kome otac ljubi malenu ruku. To je bio jedini put da stariji celiva ruku mlađeg. Takvim gestom, kao i suzom radosnicom, koju čak i da je hteo nije mogao da zaustavi i sakrije radost izazvanu Uroševim dolaskom na svet, zaslužio je otac ukazano poštovanje od strane sina.   

         Ljubav upućena biću, koje je unutar sebe odgajalo maleno telo, kako bi ga pripremilo za prihvat duhovne energije poslate od Tvorca u trenutku susreta sa sunčanim svetom, ljubav prema materi, neuporediva vrsta osećaja. Nezamenljiva figura, majka, koja i danas oseća bol izazvan oštricom na Uroševom srcu.

         Strah od oštrice, strah od igle, stečen onog dana, kada je dobar prijatelj uspeo da na berzi dođe do izuzetno pročišćenog heroina, siroti mladić, nije ni imao vremena da postane svestan „sjajne“ trgovine kakvu je ostvario, pre nego što se predozirao i otputovao. Ili strah od igle za heklanje, od ograničene slobode kretanja, nema više neobičnog talasanja ukorovljene livade u mirnom letnjem danu. Igra je završena. Iako je na samom početku, sticajem srećnih okolnosti sprečen pokušaj te iste, proklete igle da se igra novonastalim životom, ta đavolja stvar je tokom niza godina ipak uzela svoj danak, uzela je dečju slobodu, uzela je dragog prijatelja.

         Crkvena vrata proizvode nesnosnu škripu, nepodnošljiv zvuk, testiraju viskozitet vodenog žiga. Stvaraju galamu, larmu, poput kakvog razmaženog mališana, kada želi da mu se udovolji. Blokiraju prilaz veri, sistematski prazne prostor pred ikonostasom, dok vratari neiskrenom, licemernom molitvom proganjaju Tvorca.

         Istrošena zemlja svojski se trudi da dokaže istinitost nove, antidarvinističke teorije po kojoj je majmun nastao od čoveka.

         Slatkiš u ruci žene u crnom ne obiluje šećerom. Preliv od gorke čokolade, odani jatak zlonamernoj agresiji, izaziva strah. Nezainteresovanost okoline pojačava osećaj bespomoćnosti.

         Pred Urošem, još jednom svi njegovi strahovi, jedan po jedan se klanjaju, odlaze, napokon ga napuštaju. Isprva nestaju one izvorne, urođene bojazni sa tačke rođenja, strah od naglog propadanja i strah od iznenadnog zvuka. Njihovo odsustvo mu olakšava raniju nelagodnost trenutne situacije. Sada se sasvim prepustio huku Vihora, koji ga u društvu pretka izdiže sve bliže ka ulazu, na kome se prelazi tačka smrti.

         Tako je, ni smrt više nije strašna kao ranije, Uroš se ne boji, iako će veoma brzo, po zakonima onozemaljskog života biti i zvanično mrtav.

         Zakoni onozemaljskog života? Pravila života i ponašanja koja je moguće tumačiti na razne načine, u zavisnosti od toga na koga se odnose. Prema tim pravilima car, faraon prelazi u božanstvo, „postaje“ bog, nebi li mu se i nakon onozemaljskog života smrtnici jednako klanjali, dok radnici, marljivi robovi, oni zaslužni za svo njegovo zemaljsko uživanje, umiru i njihovo postojanje se zauvek završava. Paragrafi na ovom mestu ne važe, brišu se, na snagu stupa jednostavan, izvorni zakon zapisan munjom na kamenoj ploči. One koji stignu do ulaza takav zakon ne uznemirava, već im prija i godi.

         Nepoverenje se briše, lažni prijatelji biće smešteni u sumpornu dolinu, jer nisu ljubitelji uspona. Trikovi tamo ne pomažu, iluzija se topi, nestaje.

 

 

 

 

                                                II

        

         Iznova slike, prikazi prošlih događaja, obnavljaju doživljene osećaje. Dozvoljavaju pogled iz perspektive posmatrača. Uz bljesak blica se smenjuju, lepe zamenjuju ružne i obratno.

         Ona i pas. Devojka i doberman. Ljubav i vernost. Ona privlačna, srdačna i neodoljiva, pokretač. On, doberman, privržen i veran, uvek spreman da savlada prepreku.

         Rastanak... Razočaranje... Doberman uspravnog, ponosnog, neustrašivog stava, postaje ranjeni pas, lutalica, gubi identitet. Menja svoj, nekada graciozan korak, postaje olinjali džukac, bez pedigrea, povređen nedostatkom vernosti luta ulicom, traga nebi li pronašao hrabrost da oprosti...

         A ona, devojka, osmehuje se, srećna je razdragana, ta ko bi joj mogao takvu veselost zameriti? Jednostavno je očaravajuć ples, kakav ona nošena radošću izvodi tada, kada je sigurna u svoju privatnost. Uroš nije protivnik njene sreće...

         Sada, kada je dosegla na domak poslednje poznate tačke ljudskog trajanja duša nema strahove, skupila je hrabrost da daruje oproštaj, veliča i slavi sreću one koju voli, time još jednom iskazuje vernost, jer tamo kuda ide sobom može poneti jedino ljubav, iskrenu i bezrezervnu ljubav...

         Velika je distanca između ljubavi i mrznje. Oni koji tvrde suprotno ili nikada nisu iskreno voleli ili koriste svoje stanovište kako bi zaštitili ranjivu svest od poraza, od poniženja. Dozvoljavaju da ih razočaranje i ponos savladaju. Nije poniženje časno, otvorenog srca izgubiti, zapravo u takvim okolnostima više gubi ono drugo biće, kome je vazda bilo dozvoljeno da bez ključa, bez šifre slobodno po srcu hodi, jer se svojevoljno odriče sveg komfora i zaštite, pažnje i vernosti koju srce dobermana pruža.

         Duša nošena Vihorom prilazi novoj dimenziji u nadi da će drago joj biće, srdačno žensko stvorenje pronaći novo, iskreno, otključano srce u koje će zaviriti i okruženo ljubavlju za sobom napokon zaključati vrata, ne bi li unutar tog toplog i sigurnog doma svilo svoje gnezdo. Tek tada odlazeća duša će biti potpuno zadovoljna i spokojna, jer spoznaće istinsku radost one koju bezrezervno voli. Ponekad nije dovoljno jednostavno živeti za nekog, postoje i veća iskušenja...

         Kratak bljesak, bleda slika rata. Ledina, potomak nekadašnje kasarne, prestravljeni ljudi koje nazivaju vojnicima. Vojnik pekar, vojnik rudar, vojnik stočar, vojnik lekar, vojnik trgovac, vojnik kovač, vojnik sportista, vojnik naučnik, vojnik sveštenik, vojnik ratar, vojnik stolar, vojnik hemičar, vojnik pravnik, vojnik novinar, vojnik arhitekta, vojnik pisac, vojnik poštar, vojnik čarobnjak... elitni odred za smrt.

         Vojska regruta zavedena verskim razlikama pliva u krvavom jezeru mešanih krvnih grupa, da li u vreme Ramazana, Božića, Bajrama ili Uskrsa kome je to važno, bitno je da je praznik. Bio je to praznik za demonske oči.  

         Cilj je jasan, napiti se tuđe krvi i u njoj se, ako je ikako moguće, uspešno udaviti...

         Blic izazvan odsjajem četrnaestokaratnog zlata zaklanja pogled na kutije šibica, otežava igru na sreću. Svako ko se upustio u potragu za blještavom lopticom igru je unapred izgubio. Jedini, uzastopni dobitnik je tamnoputi čovek brzih prstiju. Pažnja, deci učešce nije zabranjeno.

         Eho glasa koji izgovara:

         - Nema zaposlenja, nema posla za tebe, koga je briga za tvoju bednu egzistenciju, snađi se sam, ne očekuješ valjda da se društvo o tebi brine!? – još jednom odzvanja Uroševim sluhom.

         Zaposlenje više nije tako neophodno, eto, smanjena je gužva na listi čekanja, jer Uroš sada stoji u mnogo uzvišenijem redu. Tamo kuda ide nema licemerja, pokvarenosti ili nezahvalnosti kakvu je svojeremeno doživeo od sirote, mlade majke koja s detetom u naručju prosi...

         Nošen Vihorom, mladić načinje ulaz u četvrti kvadrant, sledi svog pretka koji ga lagano vodi ka mestu na kome će nove priče, nepoznate onozemaljskom načinu življena, biti ispričane. Sa sobom, kao što je rečeno, nosi jedino ljubav, ostavljajući iza sebe, pred ulazom sve ono što nikada nije voleo.

 

 

 

 

                                             III

 

         Uroš nije voleo laž, nije voleo prikrivanje istine. Zgražavao se neistina koje su dolazile iz okoline. Netačne informacije sa različitih strana, iz medija, iz usta poznanika, sa stranica pročitanih knjiga, pa čak neretko i od strane bliskih prijatelja, znatno su otežavale pravilno rasuđivanje o dešavanjima i pojavama koje su ga okruživale.

         Prijateljska laž, najgora vrsta zaobilaženja istine, a ipak veoma česta pojava. Okolnost da, kao takva, nastaje u samom središtu poverenja pruža joj mogućnost da se održi veoma dugo. Ona zaroni u vode dubokog prijateljstva, ponekad prođe dugi niz godina pre nego li ispliva na površinu, a tada, kada bude obasjana zracima svetlosti i istine, više nije moguće zaboraviti prizor kakav pod jasnom svetlošću odaje njena zlonamerna figura. Teško je biti zahvalan prijatelju koji je stvorio takvu vodenu neman i dozvolio da njeno telo obasjano suncem izazove osećaj nepoverenja.

         Nepoverenje, naravno nastalo kao rezultat laži, stvara distancu, izaziva oprez i time sprečava svaku novu mogućnost daljeg kontakta ili saradnje, seče liniju prijateljstva, postavljajući dojučerašnje prijatelje na dve sasvim različite pozicije.

         Nespremnost jedne strane prijateljstva da govori istinu, ma kako ona teško zvučala, stvara kod one druge, obmanute, averziju ka prijateljstvu kao kategoriji. Time se otvara kapija nedodirljivog carstva samoće...

         Lagarije istorije. Krojači istorije svojim oštrim makazama presecaju događaje. Za Uroša je neshvatljiva činjenica da je njegov deda učio jednu, njegov otac drugu, dok se on lično bavio trećom vrstom nauke koja se odnosi na događaje iz prošlosti. Događaji se manje više uklapaju, s tim što su uzroci, povodi ili razlozi za njihovo dešavanje sasvim različiti, kao i rezultati njihovog dešavanja. Vođeni činjenicom da narod brzo zaboravlja, istoričari različite obojenosti, vešto prilagodjavaju prošlost potrebama današnjice.

         S obzirom na podeljenost naroda, koja je bez sumnje smišljeno izazvana, svaka od knjiga prošlosti opisuje sopstvene heroje, buduće idole za svaku pojedinačnu, razdeljenu grupu, opciju. Neobično je zapravo to, da narod ne primećuje, kako se istorijski porazi ispisani na papiru prošlosti brišu, pretvaraju u sudbonosne pobede, čija važnost se izdiže do te mere, da potpuno baca u senku sramna, prateća dešavanja. Ne pridaje se naročit značaj činjenici da je kum usmrtio kuma, da je dinastija pokojnika strpljivo čekala da vrati krv za krv, da je nekada davno kneginja, zarad zadržavanja ingerencija, poklonila ćerku osvajaču koji je predhodno u svom ratnom pohodu odrubio glavu njezinog supruga...

         Licemeran je govor istoričara u kome se poziva na jedinstvo naroda, kao na jedini put izbavljenja i napretka, dok se istovremeno o činjenicama ćuti. Tako je, tišina o istini vlada, a narodu se nudi nova podela iz skorašnje istorije na ljude sa bradom i ljude sa zvezdom.

         Na programu televizije popularna emisija visokog rejtinga u kojoj ugledni gosti, dva „vrsna“ istoričara različite političke pripadnosti, ne mogu da se slože i formiraju zajedničko mišljenje o dešavanjima iz njihove struke, iz istorije. Diskusija na tešku temu...

         Pratio je Uroš medije, jedino nikad nije zacelo razumeo njihovu funkciju. Da li je u opisu njihove delatnosti distribucija, kako istinitih, tako i neistinitih informacija. Jel to na ekranu TV prijemnika zapravo nekakav test signal, kojim se testira sposobnost Uroševog uma da razabere, razvrsta informacije po njihovoj tačnosti ili je to samo jednostavan prikaz realnih informacija iz okruženja, čiju istinitost jednostavno treba prihvatiti?

         Da bi neko bio okarakterisan kao lažljivac nije neophodno da celi život govori neistine. Može taj, pedeset godina da bude iskren, istina da mu postane srednje slovo, ali kad jednom bude u laži uhvaćen postaje lažov.

         Puno puta je Uroš pročitao u novinama takozvanu ispravku iz jučerašnjeg izdanja ili čuo sa zvučnika radio ili TV prijemnika izvinjenje zbog jučerašnje pogrešne informacije, to mu govori samo jedno, mediji lažu. Ako danas i ne lažu, lagali su juče.

         Triput dnevno laž, pa laž na laž, plus laž puta laž, minus istina. Uroš nije voleo takvu matematiku.

 

 

 

 

                                               IV

 

         Nije Uroš voleo samoću. Bojao se samoće. Isprva bi samoća prelazila u dosadu za čije „ubijanje“ je, spomoć lične kreativnosti, pronalazio načina, međutim, kada bi se samoća odužila, prelazila bi iz dosade u teži depresivniji oblik. Stanje u kome je nemoguće osloboditi emocije, stadijum zamrznutih osećanja. Tada u pomenutom nedostatku pozitivne, pokretačke emocije kod mladića se javljao osećaj mrzovolje, apatije i destruktivnosti, kakav ga je u još većoj meri udaljavao od realnosti i okoline.

         Zanemarljiv problem predstavljala je jednostavna, fizička samoća u kojoj je Uroš ponekad čak nalazio utočiste, bežeći pred opakom, trodimenzionalnom usamljenošću. Ta trodimenzionalna, realna usamljenost, okupator Uroševe misli, tlačitelj Uroševe emocije, crpela je resurse njegove ljudskosti.

         Često je bio sam, čak i onda kada je bio okružen mnoštvom ljudi. Ti ljudi, čiji je tvrdoglavi, negostoljubivi štit svaki put uspešno odbijao Uroševo razmišljanje, gledište, emociju, davali su odgovarajući podstrek samoći koju je osećao. Unutar njegove duše kompresovale su se emocije i misli, ledeći se lagano, prelazeći u hladan, postojaniji oblik. Gubila su osećanja pod pritiskom onu predhodnu, fundamentalnu slobodu razlivanja, prihvatala su pod prinudom nepravedno zatočeništvo u santi leda. Tada je samoća osećaju izricala smrtnu presudu.

         Opasan trodimenzionalnom samoćom, Uroš je ponekad u najintimnijim mislima svojim, sebe izjednačavao sa zrnom peska, činiteljem ogromne gomile, koje je svakim svojim pokretom, čak i najmanjim pokušajem ostvarivanja kontakta sa rastresitim, matičnim nasipom, tonulo sve dublje u mračni bezdan, u negativni beskraj. Osećaj očaja pojačavala bi tama za čiji nastanak se može zahvaliti isključivo okruženju koje se obrušavalo na njega i zatvaralo mu put obraćanja.

         Sam u prostoru, sam u vremenu, usamljen u razmišljanju, prisutan i odsutan istovremeno. Otuda nezaobilazna potreba za usamljenom mehanskom stolicom, jer isprva jedino bi u njoj prepoznavao sebe. Iz perspektive te namučene stolice ponekad, ne tako često, upoznavao je druge ljude, naizgled različite, ali u suštini slične njemu, u ovom ili onom trenutku sputavane štitom okoline. Bilo ih je zastršujuće malo, ali ipak dovoljno za zajednički opstanak na površini depresije. Čvrsto se držao oboda njihovog malenog čamca, nadajući se, da će se u jednom trenutku i sam prihvatiti vesla kako bi čamac usamljenih brže zaplovio. Koliko god da je društvo bilo malobrojno činilo je celinu, čiji je pogled, okrenut u istom smeru, makar na momente pobeđivao samoću.

         Da je Uroš kojim slučajem poživeo nešto duže onozemaljskim životom, nezahvalno bi bilo prognozirati kakve bi posledice trodimenzionalna samoća ostavila na njegov razum. Sreća za njega, otišao je, napustio je onozemaljski okov. Sada je svakim trenutkom sve bliže mestu na kome razum vlada, dok se emocije ne sputavaju, već ih je moguće osećati i uživati u toplini njihove razmene.

        

                          

 

                                                  V

 

         Ni prema oholosti nije Uroš gajio simpatije. Nije naročito poštovao one, koji su sami sebe postavljali u centar dešavanja, u centar vasione. Nisu mu prijali pojedinci koji su sebe izdizali na pijadestal, na visinu, smatrajući ostale manje vrednim i manje značajnim.

         Smetala je Urošu uobraženost ljudska, naročito onda, kada bi osetio kako se na njegovu malenkost spusta podozriv pogled od strane kakvog umišljenog sagovornika visoko podignutog nosa.

         Ne cenivši ljude, kojima je potrebna titula, da preko nje iskažu svoju minijaturnu ličnost, ljude bez istinskog autoriteta, skrivene iza funkcije, zaštićene imunitetom, često je Uroš zapadao u neprilike. Od njega se očekivalo da se pokloni, da prihvati njihovu vajnu veličinu, da ih bezuslovno prizna za vođe.

         Prevelika gordost uobraženih bacala je tamnu senku na njihovu nesposobnost, svoje neznanje prikrivali bi nesnosnom galamom, kakvu im je nizak stepen lične kulture i dozvoljavao. Onima koji bi ih kao takve priznavali i veličali njihovu slavu, bacali su mrvice, prodavali im trice i kučine, rado im dozvoljavali da pred njih kleknu i primali ih u mrežu izvitoperene hijerarhije.

         Urošu se zapravo nije dopadao bol u kolenima, prouzrokovan klečećim stavom, te nije voleo da upražnjava takvu gimnastičku disciplinu. Rado je takav stav zauzimao jedino pred Tvorcem, dok male „bogove“ koji su vekovima njegovu naciju udaljavali od Spasitelja nije naročito poštovao.

         Takvo ponašanje vodilo je u onozemaljsku propast. Buntovnik s razlogom, nije se uklapao u društveni sistem oholosti u kojem je sposobnost zanemarena, a istovremeno se veliča poltronski osmeh nesposobnjakovića. Na drugi pogled, nema tu ničeg nelogičnog, umišljene gazde nisu posedovale alat za upravljanje sposobnijima od sebe, te su stoga za podanike radije birali karikature.

         Bila je oholost izuzetno zastupljena u Uroševoj zemlji, u okruženju. Na takvom, nesrećnom prostoru i psi su u dilemi. Od njih se očekuje požrtvovanost, privrženost, prijateljstvo u zamenu za šta? Za uzvrat uglavnom ne dobijaju gospodara, prijatelja, ne, već dobijaju gazdu koji je umislio da mu je pseći život stavljen na raspolaganje. Nesrećni psi, zarad neobičnog, mutantskog mentaliteta nacije, kao i zato što usled svog nemuštog jezika kojim se služe ne razumeju komandu „sedi“, često su osećali gazdin gnev, bivali maltretirani, dobijali batine. Psi veoma dobro pamte, stoga nije bila iznenađujuća njihova potreba da grizu i ujedaju.      

         

 

     

 

                                                 VI

 

         Miroljubiv je Uroš bio, nije voleo ratove. Neki kažu da čoveka obično snađe baš ono što ne voli, od čega strepi. Ovoga puta njihova tvrdnja je sasvim na mestu. Tek što je zašao u drugu deceniju života, iznenada se zaustavilo bezbrižno detinjstvo, zaurlali su avioni, zabrundali topovi, puške su zapucale. Narod se promenio, život je dobio sasvim drugačiju vrednost. Odjednom se pojavila ogromna mržnja, kao avet vratila se iz prošlosti, tone netrpeljivosti pritisle su narod. Prizor užasan, baš kao da su pradedovi ustali iz svojih grobova da nastave davno izgubljenu bitku.

         Dugačke kolone nesrećnih ljudi, sada beskućnika, traže novi dom. To su bili oni, nestručni za rat, laici za strategiju. Kretali su se ka mestima u kojima nikada nisu boravili, onamo gde nije bilo direktnog uticaja krvavih sukoba, u nadi da će im tamošnje okruženje pružiti utočiste. Tako je i bilo, imalo je mesta, narod se zbio, odricao se dotadašnjeg komfora. Dočekivale su ih obezglavljene porodice, majke, deca i starci, jer kućne glavešine već su zauzele isti onaj pravac, kojim su se zbegovi kretali, s tim što je smer njihovog pohoda bio nešto drugačiji. Pod oružjem, kretali su se ka čvoristu, nebi li presecanjem čvora različitosti pokazali ko je vera, a ko je nevera.

         Često bi se dešavalo da ljudi iz zbegova, svog dobrotvora, domaćina kuće koja im je darovala spasenje, to jest njegov nasmejani lik, upoznaju jedino zahvaljujući moći fotoaparata, sa fotografije načinjene u ono kratko vreme porodične sreće. A šta se sa njim dogodilo? Eto, stigao je na mesto buke, na mesto užasa, na mesto zemaljskog pakla. Susreo se sa tamošnjom glavom onih, koje krov njegovog zavičaja sada štiti od kiše, onih koji u rukama drže njegovu fotografiju. Dve glave su postale prijatelji po oružju. Dobio je dozvolu da se upokoji pod starom, procvetalom lipom u uglu dvorišta svojega novog prijatelja, baš kraj njegove humke. Humka do humke, uzvraćeno je gostoprimstvo.

         A ko bi normalan i voleo takva dešavanja čiji epilog je smrt? Neobično zvuči, ali smrt ipak nije najgora kazna koja može ratnika da zadesi. Dugo je Uroš gledao u čoveka bez ruke, dok ovaj zarad izbegavanja osećaja poniženja, pokušava da pod mantilom sakrije svoj nedostatak, da sakrije ono čega nema. Ruku mu je odnela minobacačka granata.

         U pauzi između ratnih epizoda na ulicu su retko izlazili pojedinci, koji su za tu istu ulicu ratovali. Krijući se od podsmeha dece, jer deca ne razumeju, oprošteno im je, shvatiće kada stasaju i na njih dođe red, sedeli su u kućama ljudi bez nogu, ljudi bez ruku, ljudi bez vida...dok su oni drugi, koji svake noći stradanje iznova sanjaju, čiju psihu je ratna jeza orobila, lutali bulevarima, ulicama, sokacima i izvikivali nerazumne rečenice, čekajuci dolazak „šintera“, nebi li upoznali blagodeti mentalne ustanove.

         Primirje, naizgled razdoblje sreće. Ne, to je bilo vreme za održavanje „svečanih“ ukopa, za ispaljivanje počasnih plotuna, period za održavanje govora o čojstvu i junaštvu i pravi trenutak za čitanje telegrama saučešća pristiglih od strane fanatičnih vođa, rečenice hvale za bespogovorno izvršavanje zadataka. Naravno, sa telegramom dolazi i plehani orden, da putuje zajedno sa herojem, pod zemlju koja će sakriti koroziju njegove blještave pozadine.

         Beda i glad ponovo vladaju. Resursi su istrošeni zarad „pobede“, narod gladan, bedan, živ, heroji siti, zasićeni teškom hranom, zasićeni olovom.

         Prolazilo je doba puberteta, prolazile tinejdžerske godine, na izmaku je bio i period adolescencije, a ratna serija se nije završavala, došao je i Urošev red da se odene uniformom.

         

                  

 

 

                                                VII

 

         Dvoličnost Uroš nije prihvatao, nije razumeo ni jedan izgovor u vezi s njom. To svesno, prividno odstupanje od sopstvenih principa radi pridobijanja sagovornikove naklonosti vređala je uveliko Urošev um. Nemoguće je bilo ostvariti ikakav plodonosan kontakt, kakvim bi obe strane bile zadovoljne, sa takvom dvoličnom, prevrtljivom personom.

         Mnogi su duboko u sebi skrivali zadovoljstvo, misleći da su svojim izlaganjem prevarili Uroša. Nisu shvatali da je on gotovo uvek umeo da napravi razliku između ciničnog, lažnog osmeha i iskrenih linija radosti na nečijem licu. U zabludu ih je sasvim sigurno dovodilo mladićevo nereagovanje na prevaru koju je trebalo da „proguta“. Prema njegovim reakcijama, činilo se da veruje, da prihvata, ali on je svestan bio toga da ga neko može prevariti jedino ukoliko on sam to želi. Tim mehanizmom je Uroš vraćao prevaru za prevaru, dvoličnost za dvoličnost, a da onaj koji je pokrenuo borbu obmanjivanja uma svog poraza i nije svestan. Sa takvim ljudima tako je moralo da bude, sa ljudima koji izgovaraju jedno dok njihova moždana masa nevešto skriva drugačije gledište. Dugo je mladić uspevao da održi koncentraciju, da usmeri pažnju i odoleva teoriji dvostrukog gledišta, ali ipak desio se i taj zlokobni trenutak nepažnje za vreme čijeg trajanja je okrenuo leđa.

         Čovek koji je sa žrtvom žrtva, sa krvnikom krvnik, sa oštećenim oštećen, a sa kradljivcem kradljivac, krajnje je nepogodan za saradnju. Takav kontraobaveštajac uvek u mislima krije dva krajnje različita pristupa i lažnom naklonošću obema stranama čini sve da se ispuni teorija parole „zavadi pa vladaj“.

         U Uroševom onozemaljskom okruženju postojao je okean dvoličnosti, plima i oseka. Profesionalni naratori gromoglasnim tonom izgovarali su bajke u uši naroda. Dok je narod strpljivo čekao princa sa staklenom cipelicom odgovarajuće mere, zla maćeha je sa svojim kćerima odlazila na balove i tiho, na uvce šaputala je zbunjenom princu drugačije reči, nerealno veličajući podbradak svojega debelog potomstva.

         Majka dvoličnost, direktno je uticala na urođenu razliku u dioptriji. Razlika je vremenom stasala, izrasla, procvetala pružajući mogućnost dvoličnim potomcima da se izrode i produže klicu obmane i prevrtljivosti. Sitne dvoličnosti su nagrizale karakter deteta, dečaka, mladića, čoveka, karakter naroda. Tako je polako u tišini nestajala sveobuhvatna solidarnost, sloga, prekopotrebna Uroševom nekadašnjem okruženju.

         Otuda pravo osvajačima, koji su vekovima osvajali prostor naseljen Uroševim sunarodnocima da se drže pravila: „ Onaj koji želi da rasparča i osvoji onu zemlju, neka bude strpljiv, tamošnji narod će vremenom taj posao umeti najbolje da odradi“. Otuda sraman čin u kome sin podiže ruku na oca, otuda brat oseća mržnju prema bratu, otuda nerazumevanje, otuda nož u Uroševim ledjima.   

 

        

 

                                              VIII

         Još puno toga Uroš nije voleo. Nije voleo dugove, čak i one najmanje, najmizernije, reda veličine koštanja žvakaće gume. Opterećivali bi ga, pritiskali, radije je pristajao da nema ništa, nego li da svoje postojanje podupire tuđim imetkom. Zaobilazio je zelenaše, nije mu se dopadalo zelenašenje kao neizbežna opcija, bilo da je ilegalno ili legalno, jer u vreme njegovog onozemaljskog života i u jednom i u drugom obliku poslovalo se po gotovo istim kamatnim stopama, vraćanje dugova svodilo se na dva zlatnika za zlatnik.

         Retki su bili oni koji su iskreno i od srca zajmili, da pomognu, bezrezervno da podrže, kao što bi on, kada je za to bilo mogućnosti, rado činio. Zapravo, sam je retko i zajmio, jer mu materjalni status to nije uvek dozvoljavao, a kada je to i bio u mogućnosti da učini zajmio je isključivo onim ljudima do kojih mu je izuzetno stalo i bila je uvek to ona količina, suma, koju je određenoj osobi bio spreman da pokloni. Jedino takva psihologija pozajmljivanja omogućavala je opstanak prijateljstva i bliskosti. Trudio se, da koliko je to moguće izbegne tvrdičluk.

         Tvrdičluk je Urošu bio stran, nije voleo škrtice, cicije, tvrdice, njihovu sebičnost, kakvu su prema drugima, a neretko i prema sebi izražavali. Svojom zatvorenošću i nedarežljivošću zatvarali su sopstveni put napretka, čime su kočili progres okoline, a time i celokupne zajednice. Postajali su robovi svojih shvatanja zarad kojih su orobljavali i druge.

         Uroš se zgražavao savremenih robovlasnika. To bi bile takozvane gazde na čijim plantažama dvadesetprvog veka su upošljeni robovi, s tim što je ukinuta rasna diskriminacija, te novonastalo roblje ima pravo da nosi sobom pigment kakav želi. To je ujedno i jedno od dve vrste prava koje savremeni robovi mogu ostvariti. Znači, dozvoljeno im je da budu, bledoliki, crnci, crvenokožci ili  žutaci, mogu biti svetle ili tamne puti i pored toga imaju neograničeno pravo na rad. Ishrana u granicama posta, razmnožavanje, samo ako se slučajno desi, ali se u tom slučaju gubi pravo na rad, pa tako je, ne može više od dva i po prava istovremeno. Odmor, može ukoliko je neplaćen, penzija... retki su robovi koji dožive penziju... Ne, Uroš zaista nije voleo robovlasnike.

         Doduše, ne prolaze jednako svi robovi, podeljeni su u dve grupe. Postoje oni, zaslužni za svakodnevno funkcionisanje društva, vredni radnici, ranoranioci, čija radna aktivnost započinje u zoru i završava se s prvim mrakom, jednostavno rečeno prosta radna snaga, dok drugu grupu sačinjavaju povlašćeni robovi zabavljači, koji svojom službom uveseljavaju robovlasnike baveći se savremenim vidovima turbo umetnosti.

         Savremeni vidovi turbo umetnosti, o kako ih Uroš nije podnosio. Turbo muzika bez nota zavija kao kojot kada najavljuje glad s proplanka, slušajući neprirodan ritam čovek ne može biti siguran da li grmi, te da  u iščekivanju kiše pripremi kišobran ili je to najezda vanzemaljaca pred kojom nema spasa... Turbo književnost, romani današnjice ispisani za minut, prepuni tračeva, ogovaranja, psovki, kiča i šunda, predati na ruke „pismenijih“, da uobliče njihovu ispraznu sadržinu... Turbo slikarstvo, prskanje zidova vodenim bojama, vek trajanja takvih „remek dela“ završava se s prvom elementarnom nepogodom... Turbo vajarstvo i turbo arhitektura, prostori prepuni gipsanih detalja, lavova, tigrova, kipova vlasnika, plaše posetioce. Domovi pretvoreni u muzeje za pokazivanje, pred njima dorski, jonski i korinski stubovi... Kuća, mešavina starorimske, starogrčke i kineske arhitekture, ofarbana u ljubičasto. Iz nje dopire „melodija“ novog turbo hita i dok se gipsani lavovi smešteni na jonske stubove kapije mršte na prolaznike, domaćin odmara mozak čitajući malu knjigu štampanu velikim fontom, s pocenjivanjem posmatrajući sve ono što se dešava van okvira njegovog dvorišta.

         Pocenjivanje ne podrazumeva procenu, već unapred otpisuje svaku mogućnost bilo kakvog kvaliteta kod posmatranog objekta, pojave ili persone. Pocenjivači, uglavnom ograničeni, uštogoljeni, uobraženi, hladni ljudi.

         Nije Uroš voleo „hladne“ ljude, zazirao je od njih. Izbegavao je društvo onih koji se ne smeju, kao i onih koji ne plaču, ulivali su mu nepoverenje. Kako se može verovati oku koje nikada nije bilo nakvašeno suzom, nemoguće je prihvatiti ispravnost njegovog pogleda, kao što nije za verovati u istinitost reči, koje dolaze sa usana bez osmeha. Lice bez emocije, prazno lice, bledo, prozirno. Hladan pogled Uroša je asocirao na neprijateljstvo, baš onako kao što su ga hladne usne asocirale na nedostatak ljubavi.

                                        

                              

 

                                                 IX

         Hladnoća, mrazevi, tmurni, depresivni, oblačni dani, loše ih je Uroš podnosio. Voleo je sunce,  njegove vesele zrake, njihovu neiscrpnu svetlost i toplinu. Nikada se nije mirio sa činjenicom da su teški oblaci, kao okrutni čuvari svetlosti, neophodni. Oblačna realnost, pojava kojom je onozemaljsko postojanje razdvojeno od tajnovitog područja velikog praska, razdvojeno od iščekivanog ujedinjenja pod okriljem četvrtog kvadranta. Barijera, granica između kratkog rastojanja ograničenog dvema tačkama, rođenjem i smrću, i ogromnog okolnog prostranstva iz koga je Sila pristigla, za alat izabrala munju i iscrtala pomenutu duž.

         Sila je putovala, prelazeći iz četvrte u treću, nesavršeniju dimenziju, ostavljajući neizbrisiv trag na različitim, malim delovima zemaljske površine, darujući život. Refleksija, tom prilikom oslobođene energije, sada u momentu u kome je telo istrošeno, putuje natrag u susret Tvorcu od koga je Sila poslata, s očekivanjem da će biti primljena u zagrljaj, s nadom da je zaslužila spasenje.

         Spasenje misli, spasenje razuma, spasenje duše. Očekivanje blagodeti s druge strane nemirnog prolaza. Vera u Tvorca, kao i vera u spas  je jedini način da se duša održi ispravnom u kratkom, zemaljskom delu ciklusa postojanja. Iako  taj zemaljski deo kružnice ujedno zatvara njen najkraći ugao, oštrica tog ugla simboliše mukotrpnost okvira, kakvu neposredna blizina njegovih krakova stvara. Mukotrpnost je neizbežna u procesu testiranja duše, podrazumeva mnogobrojna iskušenja, stavljanje razuma u poziciju odluke, odabira između dobrog i lošeg, između časnog i nečastivog, između poštenja i nepoštenja. Ko želi da primi novi život, da nastavi svoj hod obodom kruga, morao bi da donosi dobre odluke, svoju ličnost da formira na pravom izboru ponuđenih osobina. Ukoliko zanemari pogrešne odgovore njegovo spasenje je izvesno.

         ... Predak, uveliko zaslužan za izvorna Uroševa shvatanja i naravno njegov potomak, koji je ta shvatanja zaobilazeći pogrešne odgovore, koračajući stazom, prelazeći sopstveni put,  nadogradio i učinio ih čvrstim, nepokolebljivim, na krilima Vihora odlaze kroz prolaz. Oluja jenjava, prolaz se, iznova skrivajući svetlost postanja, za njima zatvara, krošnja stabla večnosti sada je mirna, bila bi i nepomična da nije blagog povetarca radi kojeg se široki listovi njenih grana lagano talasaju. Tišina, ne čuje se više čak ni plač ni jecaj sumporne doline. Ostaje staro stablo zauvek na bregu, da ukaže gostoprimstvo sledećem putniku trenutka večnosti...

         ... Pred malim, provincijskim hotelom nesvakidašnji prizor. Sa prvim zrakom izlazećeg, jesenjeg sunca mladić je iznenada osetio bol. Pokušava da pogledom dosegne najudaljeniju tačku horizonta, oseća odlazak te želi da makar okom još jednom obuhvati što veći prostor nesrećne, napaćene zemlje.  Pogled prekida bljesak. Dok noge uspevaju da ga još sekund održe u uspravnom položaju, iza sebe čuje komentar svog krvnika:

-         Kad ti je toliko stalo evo ja častim kartu! Putuj, upoznaj Tvorca!

       Tren potom čuje mladić i tapat mađioničarevog ubrzanog hoda, kakvim se prevejani iluzionista udaljava sa mesta ličnog kukavičluka. Ali  Uroš nema više snage da se okrene, da još jednom pogleda u oči unutar kojih krvave beonjače odaju sliku podmuklog, zemaljskog zla.

         Telo ranjenog srca ruši se na pločnik, gube se zemaljska čula, odlaze, nestaju, ostaje jedino unutrašnji osećaj pravednosti, tiho pozdravlja, dok se oči poštenja lagano sklapaju. Ipak, Urošev vid je kristalno jasan.  

                                            

 

                                          SADRŽAJ:

 

 

 

Par kilometara do raja.........................................................3

 

Cena ljudskosti.....................................................................32

 

U susret paklu......................................................................50

 

Putovanje duha....................................................................74

 

Odredište.............................................................................114

 

Vid.......................................................................................137

 

 

 

 

 1. Drafts
 2. Reflections
 3. Exercises
 4. Resources