ХУСАРСКИ ПОХОД

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 04.11.2012. 11:33   [ Ажурирао/ла 22.08.2016. 09:55 Miroslav Lukić ]

Сергеј Гловјук, Русија

БРЗИ

 

Заборављена, ћушнута у страну,

постаја дрема, чека воз у нади.

Прођоше возови, без намере да стану.

Трошна, задимљена станична зграда,

рампа, прелаз, два семафора: мрзи

један другог, оба би побегла,  

ћуте мрзовољно. Ал гле, тутњи брзи,

прашина се дигла, на перон слегла.

А спарина попут лепљиве одежде

приања уз тело. Ветрић с виса 

међ путнике што дремају, дрежде

доноси продоран, изненадни писак.

Све се прену. А можда ће стати?

Молиле су шине, а гипки ће звук

точкова све тише јека понављати.

Разобручи се ишчекивања круг.

С клопарањем воз се заустави,

Улазне двери сасвим раскрилио.

Ту би свако да први се углави,

звук многих гласова у један се слио.

Ево га, крете; све већом брзином,

пред очима лете поље, река, стазе.

Бруји точкова челична чета,

лете облаци, промичу путокази.

Погледи чудно збуњени, изгубљени,

блудели су антреом, ходником.

Ветар је горе гудео о брзини

и нико више није чуо никог.

А брзина расла је и расла,

у окну се лица ледила у страви.

Спадне ли спојка, праг се расклимата,

не може више да се заустави.


ХУСАРСКИ ПОХОД

 

Баш је леп тај бели свет наш, господо,

док нам боце нису с прокислом водом!

Мамузамо врлетима обале,

сад на брегу ватре ће да запале.

Наврат-нанос превалисмо врста сто,

а у селу драгане су нам, и зоб.

Чим намириш коња, уфитиљи брк,

па до прве росе девојкама – трк!

Зором ноге у стремен, па у галоп,

сад грунимо песму сложно, хоп-хоп-хоп!

Баш је леп тај бели свет наш, господо,

док нам боце нису с прокислом водом!

Мамузе и сабља, калпак, верни коњ,

само што си сео – кад опет поход.

Ми бродимо дуж Русије Мајчице.

Где то беше?! Распитај се малчице!

Ал нас време слабо служи, другови,

јер у пук већ стижу наши синови,  

што су од нас гиздавије делије.

Хајдмо, момци, живље још, веселије!

Баш је леп тај бели свет наш, господо,

ал се боце испразнише – у том је зло.

ЗГРАДА

 

 

У згуреној згради, ониској и старој,

чађ и полутама плеснивог предворја.

Други улаз – знам, ту сам са Тамаром

први пут кушао забрањени плод ја.

Бујао је мај. Плотне су шиштале бучно,

по становима се разлегао посуде звук.

Сусед одозго, спремивши пртљаг ручни,

са трећим позивом чекао је јул.

Кроз пола године, опет позив с страхом:

подсети на себе војни одсек...

Сипио је снег, ридала мати са снахом,

остаде нејасно – чији то беше грех?

Сусед одоздо – радио у две смене,

угледан, ожењен и отац два клинца,

једном је у кади пререзао вене;

није ничија – написао је – кривица!

Стан четр'ес пет: миран момак Саша,

утоком на оца: само један метак, 

затим се запалио, загрлио флашу,

окренуо хитну и чекао свршетак.

Памтиш како смо се играли, Наташа – 

прво у песку, па кад смо порасли?..

Прођоше дани, минуше ноћи наше,

пролете време небројених страсти.

Моја петоспратна, стара, родна зграда,

нека је и мала, ал кров је над главом.

Преко пута, видим, неки гигант граде,

ту кључеве среће за друге тек праве.

Присећам се – некад, у овом улазу,

Борко ме у ребра баш звекнуо ногом

ја му избих зуб... Сад ређе излази,

служи у органима, променио се много.

Опада фасада, стропови се круне,

хукће аутобус док друмом савија.

У данашњој магли не види се све то.

Свира аутомобил и, негде, милиција,

зграда као санта разоткрива фасете,

давно заборављен, кућни дух завија!

 

 

СЛАГАЊЕ ВРЕМЕНА

              

По сивим сувим плочницима

тополе се збијају и њишу,

горким испарењима бензина

земља тмуло свечери уздише.

Какво ли је ово време пјано,

окаснело пролеће кад сине,

Ал се дуго тискало да гране

у напетим мрежама тишине!

 

А зелена, набујала снага

снегом-ледом скрита, заточена,

у песак је тонула ко набој

што се чува за друга времена.

 

Није лако чути и видети,

ни умети, знати и појмити,

зависити, дрхтати, мрзети,

презирати, дисати, сносити.

 

                (Превела са руског Вера Хорват)

Comments