СЛОВЕНСКА БАЈКА

поставио/ла Miroslav Lukić 17.11.2012. 05:10   [ ажурирано 22.08.2016. 10:10 ]
Извор : Милисав Миленковић: КАЛЕМЉЕНА ТРЕШЊА ЛАВА НИКОЛАЈЕВИЧА, Просвета, Београд, 2012

СЛОВЕНСКА БАЈКА

1.       

Побећи! Побећи!

Одзвањало је у слуху, души његовој.

Бежати било куда. Бежати и ако не зна ни где сунце излази, ни где река извире. Бежати не у нешто одређено. Не у неки град или кућу. Не у загрљај или смрт. Бежати из ових зидина које се као неко бело лудило уливају у свест, у буђење. У сваки покрет и мисао. Побећи од ових развалина у којима по ноћи среће солдате, пијане и жедне, како трагају за неком одбеглом женском ко зна куда. Кажу: једином женском која је посетила Црну кулу, а солдати је одмах повели у своје подруме испод куле. Женска, девојка је још била, дошла је да тражи брата који је давно заробљен, онда кад је она имала три године. Сазнала је од неког старца који је њима поткивао коње да је њен брат, још доле у подрумима Црне Куле, али да неће да изађе јер, иако му дозвољавају да изађе он неће јер не зна куда ће

            Брата су по причању девојке која је кренула од некуд са севера, од Урала, заробили солдати док је ловио срне по Јеленскоку, планини коју и сад гледа и од које жели да побегне. Јурећи са псима за срнама он је залутао и наједном се обрео пред зору на крвавом трагу једне рањене срне . Унезверен од омаме која га запахну из просуте крви још бешње појури.

На зеленом пропланку, на жућкастој маховини, са цветићем нежно црвеним на њушци, док јој се низ бок сливао танак млаз крви, умирала је срна. Застаде у недоумици да ли да још једним ударцем прекрати муке нежне животиње или да побегне. У њему се сукобише две страсти: ратничка, која тријумфоваше пред тако блиском и истинитом смрћу и патничка, од које га заболи нешто неодређено у њему. Не, није могао да поверује. Али ни да убије. Свесно и видно...

Пси су упорно лајали острвљени крвљу.

Брат подиже главу и угледа уокруг солдате са напереним пушкама.

Прође од тада неколико месеци, а он не знађаше кад беше дан, а кад ноћ. У лагумима испод Црне Куле чуо се једино шапат воде која је капала са осталактићених сводова сливала се бешумно низ шупље лобање. Солдати су хранили заробљеника неком чудном храном од које му се сећање замути и он заборави своју Волгу, своје псе који су понекад ноћу завијали око његових црних пребивалишта. Заборави и онај дан када је на маховини гледао умирање рањене срне. Заборави све и заћута сам пред собом.

Солдати поносни и самоуверени у својој надмоћи посумњаше да је руски шпијун који је долутао из словенских шума, дуго већаше у дугим салама, иза готских прозора којима ово поднебље однесе многобројне украсе, дуго већаше док се изненада не отворише скерлетна врата на западној страни и из ње покуљаше избезумљени војници и коњушари који престрављених очију на рукама носише клонуло тело неког човека. Човек беше одевен потпуно неодређено и у одећи се опажало да је из аристократског рода. Ноздрве му подрхтаваше као у расних и пунокрвних паса или коња те се солдати сјатише око његових носиљки. Гледали су га радознали и преплашени.

Пред њима је био, можда, племић који је силном муком био нагнан на бекство уз стрме падине Снежне планине. А можда је то био и Гласник који је носио вести о новим ратовима. Ко може веровати тим чудним фанатицима, Словенима, да се они неће удаљавати од Дунава и Мораве. Кад их обузме њихова жеђ за лутањима стићи ће и до Африке, а камоли до Снежне планине.

Лице клонулог човека пресамићеног у пасу наједном се показа. Бело и бескрвно. Усне се померише и пропустише да избије танак извор крви.

- Нападају... Нападаћемо!

Остаде као кристал на његовим уснама које се самртнички следише и ућуташе.

Из грла солдата оте се неки престрављени уздах. Сударише им се погледи у потрази за неким непостојећим изразом, а кад њега не беше они јекнуше...

Гласник се тргну у неком, само њему знаном ропцу, а онда се исправи, затегну и оста. Беше усмрћен.

Словени освојише Снежну планину и дођоше неопажени под зидине Црне Куле. На путу нечујно поклаше све стражаре, дугим и оштрим ножевима, које изоштрише на црвеним тоцилима. Иза њих су само ту и тамо остајале топле и расцветане руже крви. Надолазили су ћутке и тискајући се са животињама које су навикле на ритове и траву ломиле ноге по камењу и засецала им се кожа не неком чудном трњу које је расло и упијало се дубоко испод коже наносећи оштар и дуг бол.

Расрђене животиње и изгладнели људи загледани у обале реке крај које осташе жене лежећи у топлим крзнима и љубећи децу за тренутак оклеваше, а онда суманути и полулуди појурише некуд где су мислили да лежи неосвојена Црна Кула.

Сву ноћ ломише се бодежи сударени са телима побеснелих солдата, који бежаше некуд тражећи спаса, али спаса нигде није било. Одасвуд су се беласала сечива...

Пред зору завлада мртви мир. Солдати лежаху поклани, а Словени се крвави и изнурени вратише на обале Плаве реке. Нежно извадише поспалу децу из наручја мајки, а сами улегоше у топле загрљаје својих страсних жена-љубавница.

Брат се освести од несвестице која га задеси од уласка у дуге и бескрајне лагуме, баш кад јекнуше последњи солдати који задњим погледима хтедоше да заграбе и заробе капи месечине које су росиле лепе и снажне Словене. Не зачуди га тај глуви мир и он освешћен поче да тумара по помрчини ка некој светлој тачки која је тињала на крају или почетку неког лагума. Даља и од самог сећања. Бауљао је преко хладног и мокрог камења, пипајући повремено своје тело које је горело у некој чудној грозници. Није застајао, иако се није надао да може додирнути светлу тачку која је бледела непомична и недостижна.

Пред зору, пред неку зору, за коју није знао које то доба дана, али за коју су знали они који су били слободни. Словени се, претоварени пленом који разделише са околним народом, изгубише пут истока.

            Никад не дозна да га ти Словени засужњише и против своје воље, за сва људска времена. Јер иза тог покоља солдати упутише нову легију на Снежну планину да брани границе од словенских упада.

Солдати никад не сиђоше у лагуме под Црном Кулом, а он оста заборављен.

Побећи! Побећи!

Звонило му је у венама док је морио своја мукла и неименована осећања. Трајало у слуху док је гледао кржљаво дрвеће. Голо и црно, као просуто смеће из градских ђубришта.

Побећи! Побећи!

То је била сасвим неодређена порука онога што је доживео. Рески крешчендо који је парао сећања, надања. Сав предат бекству и трагању. Сенка која тражи своје светло и свој лик.

2.

Недефлорисана девица која силази у влажне лагуме царства истуреног на ову планину. Залутала али непокорена.

Силази низ степенице, а млађа кожа на босим табанима лепи се са мокрим камењем. Око голих ногу које горе неком аветињски белом светлошћу испод мрких огртача јече вихори што долећу из далеких и заборављених обала. Силази она праћена топотом чизама, поткованих челиком, из Пруске, а да ни сама није свесна колико се дубоко може сићи.

Од меког шума босих ногу и топота челика, од тих звукова по истом камењу, ствара се нека рапсодична мелодија која разједа тишину и прелама лагуме на безброј малих одаја у којима пребивају неки чудни заточеници. Подилази и девојку испред солдата нека чудна језа и она већ замућена сећања, покушава да оживи слику свог брата. Памтила га је по дугим рукама и мирисом на рањене животиње који је воњао око њега.

Брата, ради кога његова сестра беше пошла у тамне дубине, више не беше било, али она је још силазила. Хтеде да их нешто упита, да сазна да ли је међу живима и спремаше се да застане. У том тренутку она светла тачка коју давно угледа он заигра и затамни са распетих крила неке птице, али то нико не виде.

Челик и камен почеше да се сашаптавају.

Рапсодија је заверенички јењавала а црне одаје се почеше да нечујно сливају у неразговетну и непрегледну провалију.

Пред девојком босоногом и невином, завапи празнина. Задрхта. Застаде. Осуђена на бол, хтеде да сагледа те звукове који се сашаптавају. Подиже се на прсте. Дивне, беле...

Цијукнуше неке непознате звери. Зајеча провалија. Јекну и отвори се нешто не мерљиво...

Девојка лежаше гола и искидана.

Њено девичанство беше неначето.

Камен и челик зајаукаше црном провалијом.

3.

Задрхта од неког потмулог јаука који се ули у слух иако не беше свестан откуда он долази. Прелазио је неким пределом по коме је као из кратера било разбацано крупно камење.  Посивело под невременима која су сливаху низ њега. По камењу беху урезане неке чудне фигуре. Биле су налик на људе који су боловали неку непознату болест. Издужена рељефна тела. На лицу се не уочаваху детаљи, али искривљена и уска као да су била створена од пркоса и чежње. Пркос је то невременима, пркос свему ономе што долази оданде, где верници траже небо за спас душе своје. Али и чежња. Чежња за истим просторима за којим жуђаху и верници. Али у тим просторима ова лица без вида као да слутише само неку плавет и птице.

Бежао је већ данима и по рукама би с времена ма време заискрила по која кап крви. Крв би сакупљена у капљицу била пресечена сланим укусом зноја који је текао и мешао се са њом, Капљица би се сушила и претварала у мрко црвену грудвицу налик на плодове које је у трку брао и хранио се њима.

Замахивао је рукама, помажући се при скоковима, а раскопчани пешеви капута летели су попут крила, Испод су као у несвестици нестајали трава, камење, ликови. Бежао је, али се све сливало у сиву, камену пустињу из које се никуда није могло. И сада му се чинило да већ годинама бежи, нигде није могао да уочи крај, а почетак пута којим је пошао се чак и не сећа, да би могао да га препозна. Осети сву бесмисленост овог бекства. Управо веровао је да лебди у неком нељудском простору, а покрети, очајнички и фанатички, беху равни батргању пајаца у простору из кога је нека невидљива неман посисала сав хранљиви ваздух. Био    је опијен празнином, као девојка која застаде на степеницама које воде у лагуме Црне Куле кад осети да се они сливају у неки црни мементо. Као у бунилу, кад би раскорачен на неком оштром гротлу, загледан у нешто што му се закачи у мрежу погледа, нешто налик на зрно куршума које лети ка левој страни, кад у слуху зајаукаше лагуми своју рапсодију челика и женске коже босих ногу, унезверише се, забаци главу, тело му се пресече у неком паду, у екстази се сунчаној огледа, доживе Снежну планину, недефлорисану девицу. Лежаше сломљен и крвав, раскомадан и раздеран ножевима оштрим и каменим. Из њега је текла крв као из животиње која порађа чопор младунчади...

Отвори очи. Пред њим крај самих усана повијао се крунични листић расцвалог каћуна. Високо, високо горе у брдима, или иза њих беше извор Плаве реке, који није могао да види, али га се, не зна због чега, сети.

Лежао је, а из црвене и широм отворене ране на грудима сливала се река нечујног нестајања. Неки сан или умор навлачили су се неосетно преко тела.

У устима је била горчина налик на корење биљака од чијег му се мириса лишћа мутило у глави.

Слушао је неку далеку избезумљену мелодију.

Поздрављали су девицу Марију. Гласови лудачки и као надахнути неким фанатизмом. Њему непознатом религијом.

Од укуса горчине и оног суманутог: Аве Марија! стапала се у чулима нека чудна синтеза очаја и радости. Уз „Аве, Аве“ далеко је истицала крв и текла слободна и непомућена. Постајао је празан, чист. Невин, Неоптерећен било каквим жељама, било каквим патњама. Сам, потпуно сам. Препун горчине. Препун омамљивих мириса лишћа, биљака које су се склапале над жедним чулима.

Нешто високо почињало је да гори. Запаљено као пијанство избезумљених страхом. У бескрају изнад тела, изнад помућене свести летела је нека непозната птица...

Планине су одјекивале лелеком. Са врхова се спуштала мајка одевена у непрозирну црнину. Имала је витак, као непреломљен стас. Ходала је нечујно, занета монотонијом црнине. Ишла је подигнуте главе. Очију загубљених у неком бескрају.

Не, није то био плач. Није ни јаук. Као да се из саме ње откидала само њена светла и прозрачна душа. Као да су се кристали гроздили по силном камењу, по планинама, безводним и бесплодним.

Тај лелек је подизао као плима и продирао под саму рану на грудима, Мајка је дозивала сина који је ко зна када погинуо на неким планинама у неком цијукавом и шашавом рату.

Пошао је у рану зору, пре песме јутарњих птица...Сећао се Гаврило Лугомирски, звани Габријел.

Сунце је горело високо, високо, високо. Горе. У самом зениту. Светлост се точила преко недодирљивих простора. Неки невидљиви плави стубови, пропињали су се и просветљавали сећање које би се управило ка њима. И ако случајан, поглед који би се клизнуо мутио би свест.

И кад буде умирао Гаврило Лугомирски неће сазнати зашто је сањао овај сан.

Тек касније од неких трговаца свилом из Требиња сазна да је Требишњица Света река – Плава река у којој су апостоли Петар и Павле крстили Словене у хришћане.

То скоро шапатом изговори старац Тимотеј и он то упи у себе.

Comments