ROMANЕSKNO, A U STIHOVIMA

поставио/ла Miroslav Lukić 06.11.2012. 03:45   [ ажурирано 22.08.2016. 10:03 ]

ЛУКИЋ, Мирослав, 1950 -

Moara parasita : лице / Белатукадруз. - Пожаревац : Центар за културу, Едиција Браничево, 2012... - 321 стр.; 21 цм. - (Библиотека AB OVO; књ. 24)

                                                      

Miroslav Lukić (pseudonim:Belatukadruz, rođen 1950. u Mišljenovcu, selu između Požarevca i Kučeva), nije ni novo ni nepoznato književno ime u savremenoj srpskoj literaturi. Međutim izvesno je da njegov poetski, prozno-romaneskni, kritičarski i esejistiški, kao i antologičarski, dakle ukupan njegov impozantan stvaralački opus, nije na odgovarajući način propraćen od strane naše kritičarske elite. Razloga je za takvo stanje mnogo. I neka mi ne bude dato da ih analiziram.

            Diplomiravši na Filološkom fakultetu na smeru komparativna književnost radio je kao profesor književnosti i bibliotekar. U ranoj mladosti oglasio se kao pesnik, publikujući prve pesničke knjige, a potom se opredelio ka prozno-romanesknim stvaralačkim poduhvatima. Osnivao je časopise i književne nagrade. Danas je okrenut savremenim komunikacijama, pre svega internetu. Vlasnik je i koordinator uticajnog SAZVEŽDjA   ZAVETINE.

            Objavio je preko petnaest pesničkih knjiga, devet romana, kao i devet knjiga eseja. Autor je više antologija sa brojnim izdanjima u kojima se bavio savremenom srpskom poezijom.

            Pesnik bogate, razgranate i razuđene leksike, kojom oživljava predele ne samo zavičajne naravi, misli koje komuniciraju sa tamom vekova i dubinama tamnih šuma i zlatonosnim rekama, romanopisac zavidne imaginacije, vispreni esejista i kritičar koji ne preza ni od (pre)teških reči kojima baždari svoje vrednosne kriterijume, vatreni pobornik prevrednovanja književnih dela i uspostavljanja novih lestvica vrednosti, sve je to na svoj način sazdano u stvaralačkoj ličnosti Miroslava Lukića. Često isključiv u svojim stavovima, kao da njima opravdava svoj borilački gard i gnev kojim zasipa i boji svoja zalaganja i opredeljenja. Eto i nehotično dodirnutog razloga, jednog od mnogih, zbog neadekvatnog prijema i ocene njegovog književnog opusa. Ali on i nije usamljen slučaj u književnoj istoriji Srba. Zar je malo u njoj bilo onih koji su se ponosili svojom isključivosću! Od Laze Kostića i Skerlića, do ovih današnjih!

            Onako kako Šejmas Hini nobelovac prepoznaje u močvarama potonula sećanja, tako i Belatukadruz-Miroslav Lukić u knjizi MOARA PARASITA - PUSTA VODENICA otvara tamnice svoga detinjstva „kao riznice pamćenja“ u kojima prepoznaje „praznik svetlosti“, bratimljenje divljih golubova i sprudova“ te onako razodevenog dozvoljava da ga odeva sećanje na „plodno tlo tuge“. A u tom beskrajnom tugovanju on zapisuje da su mu samo oblaci i vetar „stari znanci“, ali i sluti poruke iz neke druge galaksije. Vetar je to koji neće jače dunuti iz pustinje, to je vetar nostalgije, čija se pelud kao semenje rasprskava i klija. Podjednako zasipajući i pamćenje i riznicu njegovu.

            No nisu samo zviško-homoljski predeli kojima se pesnik vraća, tragajući i nalazeći korene svog bića i identiteta sa zlatonosnim Pekom kao krvotokom i skoro sudbinskom odrednicom i života mu tu začetog. Vraćajući se u taj „dom pepela“ ispisuje raznovrsnu mapu legendi i savremenosti, životnih datosti i njegovih usuda, naslućuje u predanjima neke praistine koje se tek ostvaruju ili ih on otkriva. Ne zastaje ni pred onim što ga u osećanjima uznosi ili, često, bolno i duboko strelama pakosti, zloće i mržnje ranjava.

            Tajne i iskušavanja stvaralačkog pesničkog čina su, takođe, područja kojima se Miroslav Lukić i vraća i ostaje u njihovom zračenju. Pri tom on taj deo toka i nastanka pesme ne opisuje, nego ga sledi, kao što svoju poetiku, svim onim, iz detinjstva i života, i stvara i vaskrsava iz Duha vremena. On hoće da porekne zaborav koji je „riznica bogatija od svih sećanja pokolenja“. Sve to na kraju drugog milenijuma od Hristovog rođenja zagledan u ona „Dupljajska kolica“, kao u „povratak mrtvih“, u istoimenoj pesmi (možda najcelovitijoj manjoj poemi u ovoj obimnoj pesničkoj knjizi) obeznanjuje pesnik. Onaj pesnik koji se pesmi i poeziji odaje kao neprekidnom trajanju u nalaženju  i nenalaženju lova ili plena. Jer:

                                                „Kad bi pesnik na početku znao

                                                dokle će na kraju pesme doći,

                                                on je ne bi ni započinjao.

                                                On lovi, vezanih očiju, u mrkloj noći.“

            Jedina namera ovog „prevođenja“ nekih tema iz pesničke knjige Miroslava Lukića MOARA PARASITA – PUSTA VODENICA na deskriptivno-proznu ravan je da se osenči razbokoreni svet slika i misli koji u toj riznici pesnikovog pamćenja prebiva, a nikako da se pojednostavi i obesnaži, niti osiromaši ta razgranata i razuđena delta njegovog mišljenja i osećanja.

            Ova knjiga budi i neguje sva ona osećanja koja ispunjavaju i čitaoca i pukog prolaznika kroz život koji se samo ponekad udubi u ona značenja svakodnevnice i zastane pred njima ponekad zgranut, a češće i gnevan, te uzvikne, pre krikne: „Sve će ovo nadživeti podlaci...“Do tog krika se stiže, ne premošćavanjem, već oživljavanjem onih asocijacija koje se rađaju pred minulim vekovima i nestalim civilizacijama, čak izumrlim narodima. Arheologija ne nudi samo predmete, ona svojim otkrićima produbljuje misao pesnika koji je primenjuje i na savremeni svet, život i nakaznosti njegove, pre svega moralne prirode.

            Pesniku, pa ni Miroslavu Lukiću nije dato da trijumfuje, nego da prozrevši ono što ga misaonog okružuje, da gorko i samoiskušenički, pod kostretom sopstvene sumnje, se kolebljivo pita:

                                                „Anđele, ti što si ispratio večernji voz,

                                                večnost života, možeš li protiv ružne

                                                povesti i zbilje išta?“

            Anđeo, je li to onaj razodeveni dečak, koji je ispratio večernji voz svog života, je li to poraženi i klonuli pesnik poodmaklog doba sred sopstvene rezignacije? To svakako ostaje onom čitaocu koji bude doslednije sledio misaone i sudbinske dileme ove PUSTE VODENICE Miroslava Lukića koja neuzaludno i neprekidno melje mlivo vremena i života, mlivo poezije koja iz svega toga nastaje.

Ova knjiga je znalački i dobro komponovana i ceo njen sadržaj sličan je životnom toku koji se izvorom začinje u detinjstvu, a potom prati sve izazove, podvodne i nadzemne prepreke, da bi u završnoj pesmi sve bilo zaokruženo svojevremenom retrospektivnom slika sveta, reminiscencijama na prošlo vreme, ali i na sadašnje trenutke. Otuda i pomisao da ovako komponovana jeste svojevrsno romaneskno štivo u stihovima, često vezanim. To ne da nije nedostatak, već svojevrsni kvalitet.

            Sledeći asocijacije koje izaziva onaj pridev „Pusta“ i oko koga se roje slike i rađaju misli, neminovno se u sećanju javlja naslov PUSTA ZEMLJA Tomasa Stern Eliota, do koga se stiže varirajući i naslov Lukićeve knjige PUSTA VODENICA. Nije to samo asocijacija po pojmovnom i zvučnom značenju, već i po tematici kojom se ovi pesnici bave. Naravno da je reč samo o asocijaciji, nikako o poređenju i uporednom vrednovanju oba dela.

            I dok je Eliot u PUSTOJ ZEMLjI izrazio „zapanjujuću moć razočaravanja u posleratne godine“ (kako je napisano u ENCIKLOPEDIJI BRITANIKA), dotle Lukić u tekstu „Besmrtne zablude“, eksplicitno kaže: „Sticajem okolnosti Elitova PUSTA ZEMLJA i ovaj rukopis skromno nazvan MOARA PARASITA, imaju nešto zajedničko kao osnovnu temu i prvu pesničku materiju: Vreme. „A neminovno je da se Eliotova razočaranja na neki način dovedu u vezu sa Lukićevom proklamacijom: „Ludilo i raspamećenost Srbije...

            Moguće je da je profunkcionisala neka trancendentalna linija koja ponekad spaja ljude iz različitih vremena, ali koje objedinjava pulsirajuća nit. Sve mi se čini da je ovde u pitanju mitsko koje se kao neukrotivo tkivo razliva i spaja srodne.

            Na svoj način i taj vlaški naziv MOARA PARASITA odnosno PUSTA VODENICA zvukom nosi svojevrsnu etno-egzotiku u kojoj se odjednom naslute koreni neuništivog trajanja, ono mitsko što se iz kolektivnog pamćenja, običaja, rituala, iz vekovnih naslaga duhovnog stvaralaštva i sačuvalo i ulilo iz davnih i ova vremena. A u svemu tome jesu i zlatonosne radosti, kao i gorčina oporog opstajavanja u kome se mešaju razočaranje i gnev, ali i uspostavljaju tajne veze koje opasuju ovu civilizaciju.

            Miroslav Lukić je napisao svoju PUSTU VODENICU sa jednim pogledom u zašla vremena, ali i onim drugim, iza koga nakon borilačke faze nastaje  neko drugo, toplinom i očuvanjem izvornih moralnih vrednosti, ispunjeno doba. Naravno da se ovo očekivanje, nadanje proteže i na sam kreativni čin i odgovornost onih koje pesničko ime krasi.

 

4.novembar 2012.   Požarevac                                                                                                        Miliav MILENKOVIĆ


(Одликована књига" - фотомонтажа Мирослава Тодоровића; Ниш)

Comments