КОРЕН

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 04.11.2012. 11:15   [ Ажурирао/ла 22.08.2016. 09:27 Miroslav Lukić ]
Мирољуб Милановић


 

 

Раскорак између норми друштвених система и слободе појединца неминовно доводи до отпора, јер живот не трпи догму и кида је, како би се изразио и опстао. Историја људске цивилизације пуна је примера, а ако се боље погледа, од отпора се само и састоји. Уколико је раскорак између норми друштвених система и слободе појединца дубљи, отпор је жешћи, па су жртве веће и значајније. Без отпора човек би изгубио своју суштину и живот у ропству свео би се на пуко битисање. Отпором се брани минимум људског: шта је човек и шта би могао бити.

Од свог постанка до данас, књижевност је имала прометејску мисију да тај пламен разгори и одржава. Пад књижевности отпора у појединим раздобљима људске историје, значио је и пад људског и племенитог и уситњавање човека. Њено место попуњавала је књижевност дворских удворица и забављача, створена за доколицу и разбибригу али увек накратко, да би завршила тамо где и припада: на ђубришту историје. Пламен књижевнсти отпора поново би се разгорео показујући човечанству пут ка слободи.

Мноштво усрећитеља човечанства и лажних пророка, продаваца магле и паучине, нудећи масама избављење, заводили су их у беспуће, да би на крају завршили као њихови господари и тирани. Књижевност отпора имала је задатак да скине маску са нихових лица и покаже њихову празнину. Ослободити страха друге могао је само онај који је искусио драж слободе и окусио њене плодове. Како се људско друштво кроз векове усложњавало, усложњавао се и отпор разобличавајући разне недомашености друштва и појединаца. А то је један од главних, ако не и главни смисао књижевности.

  Детаљ из дворишта у Мишљеновцу. Снимак Ив. Лукића (Лет0, 2012)
Comments