ТРИ ПЕСМЕ / Радивој Шајтинац

поставио/ла Miroslav Lukić 24.12.2014. 09:22   [ ажурирано 22.08.2016. 09:35 ]
Прве две есме примљене  25. новембра ("Богоувлаке", "Дневни епитаф" ),  уз пропратни коментар :"ne mora se  ni objaviti /ne mora se ni procitati /ali neka su  u Velikoj praznini /one same  odlucuju ), трећа  ("Документ....)" 23. децембра 2014.

БОГОУВЛАКЕ

                     „............................“

                                          Лао це

ниједан тенк на Тијанмену

само камене коцке

ко крљушти по халапљивом тлу

плочнику снабдевеном из моћи,власти

устуклог блата,неба и планина

 

удаљени хорови,отвори по сред милијарде лица

празни,без гласа,без песме

сирена из дечје фабрике,напредак из куле чаја

порцулански бодежи из светљки

сенке из човеколиких саксија

страх за наднице очајника

 

плес мале хијене и великог бегунца,

забранити видљиво, поништити утисак

размекшати огромно чланство гнева

у свет кренути с постиделошким очаравањем

купити опрему,берзе и програме,

догегати се гвозеденом гусеницом

до омамљујућег и опсењујућег поклопца

из ког це,кад се отвори

 ослепљен и безглав самоходник

испалити бајковите верзије кредита

 

свет шени и дахће,

чека и чека

малобројан и немоћан

обећан и рају и паклу све док је становника

 

то су оне  демон-вазе они змајеви,они гвашеви ,

оне непокретне  грејачице дланова

они капци испод којих

клија насушни пиринач,зрно беде богате,

древне културе,камене гарде,великог немог зида

преображај вредан сваког увоза,мултилатерале

 

сваког пуцња након трка у нанулама

 

и  сунца  које цинично нестаје у стиху

не  преображено у  уводну хијену

њено омекшало младунче

 

имали сте свет за себе и бога трговца

сефове у вртовима, банке у облацима

и  капеле мењачнице

 

румене масне лопуже под лампионима

залиске,бубреге,јетру,катетере

стендове,хипербаричне паркиране хладњаче

срп,крст,чекић,полумесец

послушну братију

демократију

појединца у цивилу,припадника на опрезу

 

реч до назива,појам до заразе,

гарантовани  космички  извоз смисла

 

 сад  сте на стрмом спусту

скијате  стапићима низ пропаст ,низ чаршав

 

сва срећа што се на  крају мора пасти

и тако  се спасти

 

уортачили сте се,лобирали за нејасне иконостасе

проговорили кроз ноздрве,зацаклили из уста

из прогорених небеса да би избегли

наивно претеривање

 

стигли сте на време у прави миленијум

баш на Трг

да приложите масовно слепило

 

ти ћеш ме мали,провидни, модрооки

дочекати на крају златног низа,одсећи ми главу

и самом лицу од тела одвојеном

ко букету мркве,ко чвору од стоноге,ко корену

без надземља

змијским сиктањем изрећи обевезну молебан

обасјати казну

у маглу упрести апостоле

 

поезија се не разуме,не схвата,не објашњава

обесно мангупски унифорнисани

законодавци

вратари,врачи и главочупачи

 

не знају љубав хијенске породиље

они су спољна сила,народ што све пред собом гази

увек простирући бескрајни тепих

железне гусенице,парне стазе

 


пред којима бесмртни балетан

испречени голоруки солиста

самог себе смрти пријављује

ОДАВДЕ – Донде

Богоувлака-богоносаца

 

И само један

Самац

Бос

Бео чист

Мртав

Цео

На врху плаве игле


ДНЕВНИ ЕПИТАФ

 Немају људи леба да једу

Јер твоје су песме скупе,

Траже мир,спокој,белину и папир

 

Немају  људи крова над главом

Јер је све отишло  на  корице

црепа ,цигле,песка и шљунка

Јер потрошило се за слог и пагинацију

 

Стотину плата не добише

Јер  све оде на тираж и примерке

Стала производња,нема извоза

Све  је отишло на твоје склониште

 

Од несанице,магле,коже и костију

И храмови опустели

А за тебе у сваком тренутку

и светло и микрофони

наслови и почасти

 

домаћини утучени,деца незапослена

све то тебе рецитује и гуши се

скупи лекови а лековито биље све отишло

за твоје слике,метафоре,синтаксу и дитирамбе

 

немају људи леба да једу

јер прескупо је то што чиниш

траже мир,спокој,белину и папир

да се склоне од свега што ти се дешава

 

моћан а никакав

трошан а невидљив

грешан а славан

 

исход самокрунисања

владар никоме у ничему

а тако скуп и никакав

!

ДОКУМЕНТ НЕВАЖЕЋЕГ ОГЛАШАВАЊА

 Пишем

Поезију

Славим свој свечани сукоб

Са животом

Најсвечанији преображај

Самоуништења

Непоштован и мрзак

Крупним речима

Ситница  у условно последичном

схватању човека

 

Сит ко никад

Гладан  увек

Богато убог

 

До неба исмејан

Самоисповедник

 

Стих је тих

Тешко очишћен

Од чулног талога

Свести

Од читања

 

Ко воћно зрно

На ледини порцуланској

И на њему кап

Која би да сија

нејестива

 

Овако

Говор позира

Сећању  на дан или сан

 

Стих не долази себи

Туђим  се привиђа

А траје

Казује,усваја

 

Comments