Проф. др Синиша Мишић

Част ми је да се овим путем, као управник Одељења за историју, обратим дана-шњој генерацији наших студената. То задовољство је тим веће што сам и сам, као студент, активно суделовао и једно време водио Клуб студената историје. Као стручно удружење Клуб је увек окупљао радознале студенте и оне жељне нових сазнања, са јаком потребом да сазнају и открију више од онога што пружа редовна настава. Данас, као професор, мислим да је то хвале вредан напор и прегнуће ка новим сазнањима којима теже млади људи, окупљени око заједничког интересовања за спознајом про-шлости.
Зашто сам се ја, већ давне 1981. године, определио за студије историје? Први, а донекле баналан одговор, био би зато што волим историју. И данас, након три деценије бављења овом струком, верујем да се историја мора и волети да би се њоме бавило.
Дубљи разлози имају своја ирационална и рационална оправдања. Још у раном детињству прадеда ме је упознао и својим причама заинтересовао за историју сопстве-не породице и ратне догађаје везане за њу. То је мој сусрет са прошлошћу на нивоу усмене традиције, чак пре прве писмености. Пресудан утицај је извршио мој професор историје у средњој школи Драгомир Остојић Остоја, који се потрудио да моја интересо-вања подржи и усмери ка историји као науци, а не митологији.
Ипак, долазак на студије није био без дилема. Моје недоумице су се кретале између историје, географије, па чак и биологије. Превагу је однела историја. Касније кроз уже стручно опредељење нашао сам место и географији, помиривши на тај начин, две младалачке тежње.
Ако је и било дилеме око историје није је било око уже области која ме је не-одољиво привлачила. То је дефинитивно била национална историја и то средњег века. Загледаност у куполе Сопоћана, Дечана, Манасије и данас у мени буде иста осећања као и пре тридесетак и више година када сам их први пут угледао.
И на крају, опет се враћамо љубави према прошлом животу, радозналости и запитаности како је било, шта се све догодило и о чему је размишљао и чему стремио краљ Милутин, велики кнез Војислав Војиновић или обичан меропх, гледајући у бли-ставе куполе Сопоћана. Та радозналост и тежња ка промишљању прошлог је заједничка љубав и мука свих историчара.
Остаје ми да пожелим сваку срећу и успех овом прегнућу наших младих колега.
Comments