Sportske povrede


Sportske povrede

 

Možda mislite da ste neuništivi jer do sada niste lomili ruku ili imali težu povredu. Ali sportske
povrede su  veoma česte i čak i kod rekreativaca

U slučaju povreda, najveća dilema sa kojom se povređeni susreće vezana je za načine lečenja. Zapravo, često se dešava da za jednu istu dijagnozu postoji više različitih, pa često i suprotstavljenih načina lečenja. Upravo iz tog razloga, a i imajući u vidu da lečenje simptoma često zahteva mnogo vremena, važno je da povređeni razume šta se tačno događa u njegovom telu, kao i da shvati načine i delovanja određenih terapijskih postupaka, kako bi se brže oporavio.
Sportske povrede nisu isključivo vezane samo za profesionalne sportiste. One mogu nastati i kod rekreativca, kao i kod onih koji se generalno ne bave sportom. Takve povrede su, recimo, teniski lakat, povreda ramena, upala (pucanje) Ahilove tetive, distorzija skočnog zgloba... One najčešće nastaju kao posledica mikrotrauma (čestih malih povreda), koje posle određenog vremena pokazuju bolnost i ograničenje pokreta.

HEMATOM
Po pravilu najlakši problem sa kojim se možemo suočiti, kada su u pitanju sportske povrede, jeste hematom. Pod ovim terminom podrazumeva­mo potkožno kapilarno krvarenje, kod kojeg je količina krvi mala i proširena na relativno velikoj površini, te ona prolazi vrlo brzo, ne ostavljajući traga. Krv koja se izlije i obrazuje hematom vrlo se brzo zgrušava. Taj ugrušak je u osnovi strano telo u lokomotornom sistemu i smeta zglobu i mišiću u obavljanju svakodnevnih funkcija. Odmah po povredi moramo smanjiti ili sprečiti dalje isticanje krvi i to na dva načina. Prvi je kompresija (pritisak), i to elastičnim zavojem. On nam služi da bismo povećali pritisak na povređeno područje. Takođe je važno primeniti ledene obloge, u svrhu smirivanja. Kod većih povreda neophodno je mirovanje u prvih 48 sati. Ono što nikako ne smete uraditi je da mesto na kome se pojavio hematom grejete ili mažete raznim kremama, kao i da nastavite sa aktivnostima.  

BURZITIS (UPALA BURZE)
Verovatno mnogi od vas nisu čuli za burzitis, odnosno upalu burze. Ipak, to je vrlo česta povreda koju možete zadobiti pri obavljanju različitih aktivnosti, pa čak i svakodnevnih.Burze su sluzne vreće, ili bolje rečeno vrećice razasute svuda po lokomotornom sistemu. Njihova funkcija je da se smanji trenje između tetiva i kostiju, između tetiva i tetiva, kao i između kostiju i same kože. One u stvarnosti izgledaju kao balon ispunjen sa malo tečnosti, spljošten između ostalog tkiva. I sve je, naravno, u redu, dok se ne dogodi udarac, istegnuće, preopterećenje ili koji drugi razlog koji uzrokuje upalu, otok i pucanje burze, do razmera kada ona neuporedivo više smeta nego što pomaže. Tada kažemo da se radi o burzitisu. Burza sa kojom se najčečše susrećemo je svakako “studentski lakat” - radi se o upali burze na samom laktu, ispod kože, a iznad koštanog vrha, upravo tamo gde lakat dodiruje podlogu kada se naslonite na sto. Kod dugotrajnog naslanjanja na laktove (prilikom učenja za stolom, ili drugih sličnih aktivnosti) dolazi do pritiska na sluznu vreću, koja zatim reaguje upalom. Upala dovodi do bubrenja burze u kojoj se nakuplja tečnost, a sve je to praćeno stvaranjem “jastuka” na laktu, uz prisustvo bola, pogotovo kod pritiska. Drugi način upale i otoka ove iste burze jeste jak udarac, pa se tada ona napuni krvlju i isto tako otekne. Ova je ozleda vrlo česta u sportovima poput fudbala, rukometa, odbojke i košarke, u kojima su padovi česti, a ne nose se zaštite.
Lečenje burzitisa zavisi od mnogo faktora i prilično je važno da se započne što je ranije moguće. Ono što odmah možemo i moramo uraditi je da ledenim oblogama smirimo upalni proces, a da se zatim obratimo stručnom licu za adekvatnu terapiju. Lečenje ove povrede podrazumeva primenu različitih metoda fiziote­rapije, od elektroterapije, magneta, lasera, pa sve do ultrazvuka. Česta procedu­ra je punkcija, koja se sastoji od ulaska uglom u područje otečene burze i izvlačenja tečnosti špricem. Nakon toga, deo oko burze se štiti elastičnim zavojem. Ono što ne bi valjalo i što se svakako ne preporučuje je da sami probate da probušite otok i time iscedite tečnost.

POVREDE TETIVA

Najzvučnija i najučestalija povreda je povreda Ahilove tetive, koju čine dva mišića: jedan bliži površini (gastrocnemius) i drugi koji se nalazi odmah ispod njega (soleus). Oba mišića prelaze u donjem delu potkolenice u zajedničku tetivu, Ahilovu, koja se hvata za petnu kost. Funkcija ovih mišića, a time i tetive, se često pojednostavljuje, pa se, recimo, može čuti da su oni zaduženi za podizanje na prste. Dva su najčešća tipa povrede Ahilove tetive i struktura koje je neposredno okružuju. Prva je upala same tetive ili njenog hvatišta za petnu kost. Reč je o sindromu prenaprezanja, što će reći da ova povreda nastaje zbrajanjem mikrotrauma i njihovim prelaskom u bolni upalni proces. Drugi tip je pucanje same tetive ili prelaska mišića u tetivu. Iako i do ove povrede dolazi prethodnim manjim povređivanjem, ono što je za nju karakteristično je da nastaje bez prethodne najave, obično kod trauma ili iznenadnih i intenzivnih fizičkih aktivnosti koje opterećuju upravo taj deo lokomotornog aparata. Skraćeni, ili nedovoljno istegnuti mišići takođe mogu biti uzrok povrede. Na kraju, i sama obuća, naročito sportska, može pospešiti upalni proces.
Ono što prvo morate uraditi, ukoliko na bilo koji način povredite Ahilovu tetivu, je da stavite ledene obloge na to mesto, uz izbegavanje pokreta koji izazivaju bolove (u ovom slučaju nije nužno potpuno mirovanje). Naravno, i u slučaju ove povrede, preporučuje se odlazak kod lekara, kao i podvrgavanje različitim fizioterapijskim metodama, ukoliko želimo da se upala smanji na najmanju moguću meru i poboljša prokrvljenost povređenog dela tetive. Od velike je važnosti u ovoj fazi lečenja upravo kinezioterapija, dakle vežbanje, i to sa dva osnovna cilja. Prvi je poboljšanje fleksibilnosti tetive, dok je drugi jačanje mišića potkolenice. Sem upale same tetive, vrlo često dolazi i do njenog pucanja, koje po pravilu nije praćeno nikakvim upalnim procesom. U stvari, pravi razlozi pucanja i do danas nisu poznati. Neki autori smatraju da je u podlozi potpune ili parcijalne rupture (pucanja) morao biti neki degenerativni proces. Drugi govore o smanjenoj ishranjenosti krvlju, koja se događa s godinama, te to potkrepljuju statistikama koje pokazuju da su kod sportista pucanja češća. Bilo kako bilo, pucanje valja prepoznati odmah kad se dogodi i usmeriti povređenog prema hirur­gu, kako bi se što pre podvrgao operativnom zahvatu i time izbegao moguće komplikacije.

POVREDE MIŠIĆA


Mišićne povrede delimo u dve kategorije - kontuzije (nagnječenja) i rupture. Tako je i sa kvadricepsom. No, pojedine nelečene ili loše lečene povrede ovog mišića mogu uzrokovati i druga oštećenja, naročito u kolenu, a sve s obzirom na njegovu funkciju u ovom zglobu. Kontuzije nisu retkost u predelu prednjeg dela butine, što je posebno često kod kontaktnih sportova, kao što su fudbal, rukomet, borilačke veštine. Po težini delimo ih na lake, umerene i teške. Kod ovih prvih radi se tek o manjem udarcu, koji ne prodire puno dublje od površine kože i potkožnog tkiva. Manja ili veća modrica koja pri tom može nastati ne uzrokuje bolove kod pokretanja, već samo kod dodira. Lečenje u ovom slučaju zaista nije potrebno, već će hladni oblozi, u kombinaciji sa heparinskom kremom, učiniti sve što je potrebno. Umerene kontuzije zahvataju mišić, deo krvnih sudova i vezivnog tkiva, tako da je oštećenje značajno i to u obimu da bol prati pokretanje, naročito kod hodanja nizbrdo. Unutar samog mišića dolazi do stvaranja otoka, kao i oštećenja dela mišićnih vlakana. U ovom slučaju morate prekinuti svaku fizičku aktivnost i mirovati prvih 24-72 sata, uz ledene obloge i elastični povoj. Kasnije je potrebno sprovesti ciljanu fizioterapiju sa zadatkom uklanjanja hematoma i ubrzanja oporavka tkiva. U zavisnosti od težine ovog tipa nagnječenja, do punog oporavka može proći i do nekoliko nedelja. Teške kontuzije mogu izazvati i pucanje kože, mišićne ovojnice (fascije), kao i delimičnu, pa čak i potpunu rupturu mišića. Njihovo adekvatno lečenje uobičajeno zahteva multidisciplinarni pristup, a do punog oporavka neretko prođe i po nekoliko meseci. Potpuno pucanje može zahtevati hirurški zahvat, a potom i posleoperativnu rehabilitaciju. Delimične rupture treba proceniti, naročito kada je u pitanju kvadriceps, obavezno sprovesti punu ciljanu fizioterapiju, sa adekvatnim vežbanjem, kako bi se preostali mišić osposobio za preuzimanje funkcije svoga oštećenog dela. Naime, kada dođe do oštećenja mišića bilo kog tipa, tada bolnost i otok blokiraju mišićnu akciju, tako da nije moguće potpuno zategnuti povređeni mišić, čak i kod maksimalno voljnog napora. To je normalna, refleksna zaštitna reakcija tela na povredu. Lečenje se pre svega svodi na mirovanja, već pomenutu terapiju ledom i pritisak elastičnim zavojem. Rehabilitacija u smislu jačanja mišića može započeti kad nestane otok i bolna osetljivost!

DISTORZIJA (UGANUĆE) SKOČNOG ZGLOBA

Uganuće skočnog zgloba je najčešća trauma na tom delu tela. Statistika kaže da je između 10 i 30 odsto svih sportskih povreda vezano za uganuće, a ono što je možda i najvažnije, čak 40 odsto svih uganuća preti razvojem hroničnih problema na skočnom zglobu ili bližoj okolini. Sam skočni zglob ima dva funkcionalna dela koja se ponašaju kao celina i u njemu se odvijaju pokreti napred/nazad (gore/dole). U međusobno zglobljenim kostima stopala odvijaju se kretanja levo/desno, koja su od velike važnosti za stabilnost i balans. U stvarnosti, celo stopalo, sa svojim spojem za potkolenicu, u kombinaciji sa nekim kretanjima koja se odvijaju u kolenu, deluje kao jedna funkcionalna celina. Čvrstoću ovim zglobovima i kostima daju ligamenti, mišići i njihove tetive. U trenutku kada su sile koje deluju na stopalo prejake, iznenadne ili u smeru za koji stopalo nema dovoljnu zaštitu, događa se uganuće sa oštećenjima mekih tkiva, pre svega ligamenata, tetiva, mišića, ali i zglobnih hrskavica. Pokreti stopala pri kojima se sve to događa najčešće su uvrtanje (pokret prema unutra, gotovo 80 odsto svih distorzija) i izvrtanje (pokret prema spolja). Obično je taj događaj praćen izuzetno jakim i oštrim bolom, nakon kojeg sledi brzo ili polagano stvaranje otoka na mestu oštećenja mekih tkiva. Odmah po uganuću valja staviti ledeni oblog. Najbolje ga je načiniti od kockica leda u najlon kesi, pa tako pripremljenog postaviti direktno na bolno mesto. Deset minuta nakon toga, valja ukloniti oblog i povređeno mesto zaviti elastičnim zavojem. Sve to činimo kako bismo smanjili nastajanje otoka, a time kasnije i ubrzali ukupni oporavak. Smisao leda je vazokonstrikcija (skuplja­nje krvnih sudova), a elastičnog zavoja povećanje okolnog pritiska na povređeni krvni sud, sa ciljem ranijeg prestanka krvarenja. Ako vam led u tom trenutku nije na dohvat ruke, hladna voda sa česme može biti od pomoći. Po postavljanju elastičnog zavoja, led postavljati preko njega. Pri odlasku na spavanje skinuti ili otpustiti zavoj, kako bi se omogućila cirkulacija krvi u tkiva. Nakon toga, važno je učiniti barem rendgen, kako bi se isključila moguća fraktura neke od kostiju (što nije redak slučaj). Ukoliko je rendgen pokazao da su kosti cele (nema frakture), te da nema znakova pucanja unutarašnjeg ligamenta koji drži dve kosti potkolenice, kreće put oporavka. U prvih 48-72 sata on se sastoji od mirovanja, ledenih obloga, elastičnog zavoja i oslonca povređene noge na stolicu ili slično uzvišenje. Nakon kratkog mirovanja kreće fiziotera­pija u punom obimu, i to elektroterapija, ultrazvuk, magnetoterapija, ali sa naglaskom na limfnu drenažu, masažu i vežbe mobilnosti, a sve u cilju što brže resorpcije otoka. Obično u ovoj fazi okolina zgloba, ali neretko i celo stopalo i dobar deo potkolenice, poprima različite boje, od modro-crne, pa sve do žuto-smeđe, sve kao rezultat resorpcije hematoma.

POVREDE RAMENA

Iščašenje ramena predstavlja čestu povredu kod sportista koji se bave specificnim sportovima kao što su rukomet ili neke bacačke atletske discipline. Naravno, ovakvu povredu mogu zadobiti i oni koji se ne bave sportom. U adolescenciji se ova povreda češće događa dečacima i direktno je vezana za sportske treninge. Međutim, ona je česta i u poznim godinama i u ovom slučaju se povezuje sa padovima.
Pri iščašenju može doći do oštrog bola u ramenu, praćenog izrazitim ograničenjem kretanja. Mehanizam povrede je obično trauma, poput pada na ruku ili udarca, s tim da je moguće i drugačije okruženje nastanka, kao što su bacanje lopte ili nekog drugog predmeta, posezanje za stvarima visoko iznad glave ili sušenje kose fenom, pa čak i kombinacija više navedenih situacija. Po povredi od velike je važnosti učiniti RTG dijagnostiku, kako bi se utvrdio tačan položaj zglobnih tela. Potom sledi repozicija, odnosno vraćanje zglobnih tela u prirodnu poziciju. Postoji više tehnika koje se upotrebljavaju u tu svrhu, a razlikuju se po tome o kojem se tipu iščašenja radi. Oštećenja kostiju i mekih tkiva uobičajeno prate iščašenja ramena, kao i brojne moguće i teško lečive komplikacije koje mogu pratiti nestručno izveden zahvat, a koje redom zahtevaju dugotrajni medicinski tretman. Iako laicima ičšašenje i povratak zgloba na mesto može zvučati jednostavno, u praksi to nije tako. Velika je razlika između zgloba ramena i bilo kojeg drugog mehaničkog sklopa. Osim toga, pri inicijalnom pregledu valja proceniti rizike i ustanoviti postoji li potreba za hitnim operativnim zahvatom. Ukoliko je reč o najčešćim iščašenjima, sve završava bez operacije, manuelnom repozicijom od strane ortopeda, postavljanjem ruke u imobilizaciju, te kontrolnim RTG snimanjem, kako bi se potvrdila dobra pozicija zglobne čašice i glavice. Po učinjenoj repoziciji nastavlja se sa fizioterapijom. Prvih 7 dana po iščašenju je mirovanje obavezno, a u tom periodu valja sprovesti i kontrolni pregled ortopeda, koji će učiniti i detaljnu procenu stanja ramena i odrediti dalji redosled lečenja.
Posle relativno kratkog perioda imobilizacije, dolazi vreme za puni oporavak. S obzirom na oštećenja mekih tkiva, koja uobičajeno prate iščašenja ramena, on je različit za svakog povređenog. Ipak, u početku nastojimo poboljšati cirkulaciju i smanjiti bolnost u samom zglobu uobičajenim fizioterapijskim procedurama, poput ultrazvučne terapije, lasera, masaže, limfne drenaže, te elektroterapije. Mnogo važniji deo lečenja jeste kinezioterapija, dakle vežbanje. Ono se sastoji iz tri dela, koja slede jedan za drugim. Najpre se započinje sa polaganim razgibavanjem, kako bi se poboljšala cirkulacija krvi i limfe i neutralizovala bolnost koja uobičajeno prati nepokretanje u ramenom zglobu. Nešto kasnije kreće cela serija vežbi snage, sa ciljem da se povrati ne samo oblik i snaga mišića ramenog obruča, već i njihova zaštitna uloga u prevenciji ponovnih iščašenja. Po povratku većeg dela izgubljene snage, kreće kompleks proprioceptivnih vežbi, kojima je za cilj ubrzati mišićnu akciju, naročito reflekse koji štite rame pri naglim i neočekivanim kretnjama. Oporavak posle prvog iščašenja traje oko tri meseca.

POVREDE VRATA


Trzajna povreda vrata (TOV), poznata i kao "Whiplash injury" najčešće se događa prilikom saobraćajnih nesreća, padova, ali i kod skijanja ili borilačkih veština. Tipičan sled nastanka TOV jeste frontalni sudar automobila, bilo s drugim automobilom, bilo s nepokretnom preprekom. U tom trenutku zbog sila koje su u igri, glava prvo snažno odlazi prema napred, da bi u delu sekunde iz pozicije maksimalnog pretklona "odletela" u položaj prema natrag, te potom smanjenom brzinom ponovo prema napred. Takav splet iznenadnih, intenzivnih i nekontrolisanih kretnji može uzrokovati niz oštećenja mekih tkiva vrata, koja mogu varirati od blagih, pa sve do izuzetno teških i po život opasnih. Mišići mogu biti istegnuti u većoj ili manjoj meri, a moguć je i delomično kidanje istih. Ligamenti koji okružuju i učvršćuju same pršljenove najčešće stradaju, bilo u obliku blažeg istegnuća ili delimične, pa čak i potpune rupture. Ove povrede mogu pratiti bolovi i ukočenost vrata, glavobolje, bilo ograničene na temenu regiju ili sa širenjem prema napred, bolovi u ramenima i rukama, trnjenje vrata, dela glave i/ili ruku, bolovi u međulopatičnoj regiji, zvonjava ili šum u ušima. Važno je znati da se simptomi ne moraju pojaviti neposredno posle saobraćajne ili kakve druge nesreće. Vrlo je čest slučaj da bolovi zajedno sa celim nizom drugih simptoma nastupe tek nakon 24 do 72 sata od povrede.

BOL U LEĐIMA


Bol u leđima je poput crvene lampice na displeju u vašem automobilu, koja pokazuje da nešto nije u redu i njega  uzrokuju promene na mekim tkivima i kostima duboko u samoj strukturi kičme, njenoj neposrednoj okolini, kao i u udaljenim delovima tela. Iako postoje mnoge podele uzroka koji dovode do ovih bolova, najjednostavnije je podeliti ih u tri grupe. U prvu, ujedno i najpoznatiju, o kojoj su pune naslovne i stranice popularnih časopisa, spadaju degenerativna oboljenje. Specifičnost ove grupe uzroka je činjenica da oni nastaju polako, te do prve pojave bolova, što će reći i signala da nešto nije u redu, proces može trajati i godinama. To u isto vreme znači i da lečenje retko može biti kratko i jednostavno. Drugu grupu uzoka čine traume u širem smislu. Udarci u predelu leđa mogu nagnječiti meko tkivo i izazvati bolove, bez obzira na to da li je hematom prisutan ili ne. Jači udarci ili trzajevi (poput onih kod pada s visine ili saobraćajnih nesreća) mogu prouzrokovati subluksacije (poluiščašenja). Takođe i kod naglog podizanja tereta može doći i do subluksacije pršljena. Lečenje svake od nabrojanih povreda se razlikuje, te je kod većine potrebna detaljna dijagnostika, a kod loma pršljenova i bolnički tretman. Kod svih ovih povreda najvažniji su odmor i mirovanje, jer oni dovode do zaceljenja oštećenog tkiva, nakon čega sledi kraća ili duža fizioterapija, po završetku koje se u većini slučajeva očekuje potpuni oporavak. Treća grupa je sastavljena od različitih bolesti kojima je kostobolja tek jedan od simptoma. U ovim stanjima retko lečimo same bolove u donjem delu leđa, već su napori usmereni na lečenje osnovnog (primarnog) oboljenja, kao što su bolovi unutrašnjih organa (bubrezi i jetra).

TENISKI LAKAT

Za lečenje simptoma teniskog lakta je najvažnije brzo i pravilno uspostaviti dijagnozu i odmah započeti s terapijom. Njoj je svrha da smiri upalu, pa se uobičajeno kombinuju ledeni oblozi, elektroterapija i magnetoterapija, a kasnije i ultrazvučno lečenje,  laser, presoterapija, kao i vakuum terapija. Važne su i vežbe, pogotovo istezanje mišića podlaktice, koje imaju za cilj opuštanje i time smanjenje bola. Međutim, važno je naglasiti da ovo oboljenje može biti vrlo uporno, pa lečenje može trajati nedeljama, a ponekad i čak i mesecima, do potpunog nestanka svih simptoma. Zato je vrlo važno ne zanemariti bolove u predelu lakta i ne očekivati da oni prođu sami od sebe, jer se to u većini slučajeva neće dogoditi. Statistika kaže da i kod najbolje, pravovremene i dovoljno uporno sprovedene fizioterapije ostaje čak 30% onih koji ne osećaju dovoljno smanjenje simptom, što ih onemogućava da nastave sa normalnim, svakodnevnim ili sportskim aktivnostima. Kod njih se može pokušati sa instilacijom kortizona (injekcija direktno na mesto upale), a kada niti to ne donese rezultat, može se pokušati sa operativnim zahvatom. Poslednjih godina se kao izuzetno uspešna metoda u slučajevaima "otpornih" na klasično lečenje pokazala i terapija udarnim talasom (ESWT).


POVREDE POTKOLENICE

Prelomi dijafize tibije i fibule ( kosti potkolenice) spadaju u najčešće prelome dugih kostiju. Otvoreni prelomi potkolenice su veoma česti, češći od svih otvorenih preloma drugih kostiju.

Uzrok nastanka

Ovi prelomi nastaju kao posledica saobraćajnog i industrijskog traumatizma, određenih sportskih aktivnosti ali, i kao posledica slučajnog pada. Prelomi dijafize mogu da nastanu pod dejstvom direktne sile (udar branika automobila u predeo potkolenice) ili pod dejstvom indirektne sile (pad pri skijanju), kada do preloma dolazi usled uvrtanja i savijanja kostiju potkolenice pri padu.



POVREDA KOLENA


Kada se priča o o sportskim povredama, neizostavan deo je pominjanje kolena, kao dela jedne zasebne celine! Prema pojedinim statistikama, čak polovina povreda u sportu otpada na koleno. Koleno je zglob koji se odlikuje anatomskim neskladom između natkolenice i potkolenice, koje su međusobno povezane meniskusima i jakim ligamentarnim vezama sa svih strana ovog zgloba. Najpoznatiji deo kolenog zgloba je meniskus, sačinjen od hrskavice, koji se sastoji od spoljašnjeg i unutrašnjeg meniskusa. Njegova osnovna uloga je da glumi jastuče koje je umetnuto između kostiju i on je uspešno odrađuje, sve dok može da izdrži napore i stres koje pred njega svakodnevno postavljamo. Kada napokon posustane pa se ošteti ili pukne, koleno se blokira, često otekne i postane potpuno neupotrebljivo, a jedini izlaz je oprativni zahvat.
Određeni pokreti u kolenu mogu oštetiti meniskus. To su obično brzi i nenadani pokreti, kada mišići i tetive svojom akcijom ne stignu da fiksiraju sve segmente, pa se zglobna čašica i ligamenti jako naprežu, pri čemu se dešava jak pritisak na sam meniskus ili meniskuse. Oštećenje se može dogoditi odjednom, ali je češća situacija u kojoj dolazi do više malih oštećenja, koja na kraju rezultiraju pucanjem, uz već spominjani otok i blokadu kolena. Kada se to dogodi nikakva konzervativna terapija ne daje dobar rezultat, već samo operacija, a danas se ona izvodi pomoću artroskopa i na koži ostavlja vrlo mali trag, u vidu dva centimetarska reza, po jedan sa svake strane zgloba. Nakon operativnog zahvata oporavak je vrlo brz, te se hoda već drugi dan, a sportisti trče nakon sedam dana od zahvata.
Druga su priča manja oštećenja meniskusa koja izazivaju bol i manje blokade u kolenu, ali ne ugrožavaju kretanje. Lečenje takvih stanja može biti različito, ali je u osnovi neoperativno. Kroz praksu se pokazalo da klasična fizikalna terapija deluje tek na upalu i bol, pa se redovno upotrebljavaju ultrazvuk, laser, magentoterapija i elektroterapija. Međutim, tek vežbanje, usmereno i redovno, može dovesti do stabilizacije kolena i to putem povećanja snage mišića buta i lista, koji tada bolje i kvalitetnije prenose sile kretanja u svim smerovima. To znači i da su pritisci na meniskus manji, a time i rizik od daljeg povređivanja.
Ono što u slučaju ove povrede predstavlja problem jeste dijagnostikovanje povreda meniskusa, jer se često meša sa povredama hrskavice. Klasičnim fizikalnim pregledom može se postaviti tek sumnja na ovu dijagnozu. Magnetna rezonanca, kao vrlo precizna, može povećati sigurnost, ali se artroskopija ipak smatra najsigurnijom metodom dijagnostikovanja. Dugogodišnje praćenje onih pacijenata koji su u prošlosti artroskopski uklonili jedan ili oba meniskusa iz jednog ili oba koljena pokazalo je da imaju veću šansu da razviju artrozu kolena brže od onih kojima meniskus nije oštećen i uklonjen. Tako se danas ortopedi trude da spasu bar mali hrskavičavi deo menuskusa, kada god je to moguće, što će reći da nije retkost da se umesto uklanjanja celog meniskusa odstranjuju samo delovi ili se kod nekih specifičnih povreda čak i šiju.



Koleno i povrede ligamenata kolena

 

Povreda ligamenta kolena je u poslednje vreme u sportu u porastu. U sportskoj literaturi odomaćio se termin sportsko koleno. Sveže povrede ligamentarnog aparata kolena u suštini predstavljaju teške distorzije kolena, koje ako se neadekvatno leče vremenom izazivaju teška oštećenja kinematike kolena Prema Bousqet-u pod teškom distorzijom kolena podrazumeva se: izolovana povreda LCA; izolovane povrede zadnjeg unutrašnjeg ugla ili popliteusa, izolovane povrede zadnjeg unutrašnjeg ugla sa dezinsercijom meniskusa i najmanje dve ili više povrede kapsulo ligamentarnog aparata kolena.



Zašto povredjujemo koleno

Povrede ligamenata kolena najčešće dolaze kada dođe do prekoračenja pozicije stabilnosti kolenog zgloba usled prekomerne nekontrolianosti kinematičke energije. Ova energija može biti egzogenog i endogenog porekla. Analizirajući koleno najopasnij povrede se dešavaju kada dođe do prekoračenja pozicije stabilnosti  bez mogućnosti izbegavanja ekcesivne kinematičke energije. Tada se kost i ligamenti ponašaju kao visceroelastični sistem  kod koga u zavisnosti od brzine elongacijone sile dolazi do interligamentarnih ruptura, dok su male brzine praćene otrgnućima koštanih ligamentarnih pripoja.

Mehanizam dejstva sile koji izaziva oštećenje kapsulo ligamentarnog aparata kolena zavisi od vrste dejstvujuće sile, odnosno mesta njegovog dejstva i položaja u momentu delovanja sile. Na osnovu iskustva direkne sile daju uvek teže povrede nego li prekomerni pokreti.

Mehanizmi povredjivanja kolena

Nestabilnost kolena je gubljenje ravnoteže usled, bežanja centra gravitacije izvan tačke oslonca. Bousqet razlikuje četiri vrste nestabilnosti kolena: a) refleksna nestabilnost, b) mehanička nestabilnost, c) funkcionalna nestabilnost, d) dinamičke nestabilnosti.


Rotatorna netabilnost
Složena nestabilnost

Hronične ligamentne povrede kolena
nazivaju se hroničnom nestabilnošću kolena.

Povrede ligamenta kolena u sportskomedicinskoj praksi po učestalosti na prvom mestu su kolateralni ligamenti, pa slede prednji ukršteni ligamenti i na kraju zadnji ukršteni ligamenti.

Koje ligamente najčešće povredjujemo

Kolateralni ligamenti kolena – imaju zadatak da se suprostavljaju silama koje teže da sa jedne ili druge strane razdvoje kondile femura i tibije. Povrede medijalnog kolateralnog ligamenta javljaju se u tri stepena u zavisnosti od težine povređivanja:

a)Prvi stepen – to su distenzione. Povreda je pračena oštrim bolom, ali sportista nastavlja sa sportskom aktivnošću. Za ovu povredu karakteristični su bolovi u toku noći  i sportista ne može da spava, prisutnost palpatornog bola na kondilijarnim pripojima ligamenata, bolna osetljivost se pojačava usled forsirane abdukcije potkolenice a zglobni prostor je neosetljiv i bez znakova ligamentarne nestabilnosti.

b)Drugi stepen – povrede ovog stepena odlikuju se delimičnim rascepom ligamenata (laceraciona distorsia) javlja se najčešće na medijalnom ligamentu i sa neposrednom pojavom otoka zbog prisutne hemoragije. Bolna osetljivost je najčešće na jednom od ligamentarnih pripoja koja se pojačava laterizacijom potkolenice, naročito na spoljnu rotaciju u lakoj fleksiji. Nekad je izražena lateralna nestabilnost lakšeg stepena ali ne kod ekstenzije već fleksije od 10. stepeni jer tada dolazi do relaksacije prednjeg ukrštenog ligamenta.

c)Treći stepen – povrede ovog stepena su i najteže to su najčešće rupturacione distorsie. U trenutku povređivanja sportista oseti žestok bol uz utisak da je nešto puklo i osećaj da je celo koleno iščašeno. Pri pokušaju da nastavi sportsku aktivnost sportista ima osećaj da će mu potkolenica skliznuti ispod femura prema unutrašnjem delu. Pojavljuje se otok (hematros), izražena palpatorna bolna osetljivost na gornjem ili donjem pripoju, a nekad i duž celog ligamenta. Zbog potpunog prekida ligamenta nema refleksnog spazma, a bol se pojačava na pokušaj lateralizacije potkolenice.

Ukršteni ligamenti kolena – direkno se suprostavljaju silama koje nastoje da razdvoje zglobne površine femura ili pomere tibiju ispod femura napred ili pozadi.


Prednji ukršteni ligament
–dug je oko 4. cm i zategnut je u punoj ekstenziji pri fleksiji od 20. do 50. stepeni. Najčešće se povređuje sa medijalnim kolateralnim ligamentom i to najčešće u abdukciji, hiperekstenziji, hiperfleksiji, i spoljašnjoj rotaciji. Prednja ukrštena veza se često prekida dejstvom posebnog mehanizma pri povredama medijalnog meniskusa, a u slučaju blokade kada se koleno forsirano ekstenzira preko interponiranog tkiva. Istegnuće ligamenta, a posebno prednje ukrštenog je česta sportska povreda. Njegov osnovni zadatak je da poveća stabilnost kolenog zgloba. Istegnuće ligamenta se relativno brzo rešava, dok naprsnuća sa sobom povlače i kidanje hrskavice kolena (meniskusa, najčešće medijalnog). Povreda nastaje usled jakog i silovitog udarca u koleno i iskretanja kada je koleno savijeno i hiperekstenziji (kada je ispruženo). Ova povreda je česta u kontaktnim sportovima, u sportovima sa loptom, u zimskim sportovima, a ligament se može pokidati i nehotičnim saplitanjem i gaženjem fudbalske ili teniske lopte. Javlja se bol, otok, i krv unutar kolena. Kretanje je ograničeno, javlja se ukočenost kolena. Koleno je nestabilno, a simptomi se mogu razviti za  nekoliko sati. Ovo su najteže povrede za ovaj ekstremitet, jer ligamenti pojačavaju stabilnost kolenog zgloba, ali na žalost i česta pojava i najčešće se operativnim zahvatom završavaju

Zadni ukršteni ligament 
- je po sastavu čvršći od prednjeg ligamenta. Prilikom ekstenzije kolena zateže se zadnji deo, a prilikom fleksije prednji deo ligamenta. Pri spoljnoj rotaciji potkolenice zateže se zadnji deo, a pri unutrašnjoj rotaciji potkolenice pod tenzijom je ceo ligament. Povreda ovog ligamenta nastaje forsiranom spoljnom rotacijom femura  sa fiksiranim stopalom i kolenom u fleksiji i adukciji. Povreda može nastati i forsiranim pomeranjem potkolenice unapred pri flektiranom položaju ili pri padu na flektorno koleno, kada sile deluju na gornji deo tibije. Povrede ukrštenih ligamenata prvog i drugog stepena mogu se prevideti jer simtomatologija nije jasna. Povrede trećeg stepena su praćene jačim bolom, nesposobnošću pokreta, otokom sa jasno izraženom nesdtabilnošću.
Zadnji ligament – ( ligamentum posterior) pojačava zadnju zglobnu čauru kolena  i suprostavlja se silama hiperekstenzije (maksimalna zategnutost javlja se u  ekstenziji)



MENISKUS – povreda meniskusa

Povrede meniskusa kolena je najčešća povreda u sportsko - medicinskoj praksi. Mehanizam povrede meniskusa je složen. Najčešće do povrede dolazi usled delovanja sila rotcije, fleksije, ekstenzije, abdukcije i kompresije. U suštini radi se o oštrim snažnim iznenadnim rotacijama, direknim udarima, obuzdavajućim pokretima zadnje medijalne kapsule i to usled zatezanja semimembranozusa ili prednje lateralne kapsule pri fleksiji tibije i kretanju femura napred, odnosno pri forsiranoj fleksiji kolena. 


Meniskalna pukotina može biti:

  • longitudinalna
  • horizontalna
  • kosa
  • radijalna

Povrede mogu biti jedna od ovih bazičnih pukotina ili kombinovane

Longitudinalna pukotina meniskusa je karakteristična da se nalazi vertikalno na površini plato tibije i javlja se najčešće kod mladih osoba. Najčešće se javlja u sportu. Javlja se kao kompletna ili nekomletna povreda meniskusa i paralelno se pruža dugom ivicom meniskusa i razdvaja cirkumferencijalna vlakna. Pukotina srećemo i duž periferije meniskusa ili usamom središnjem delu.

Horizontalna pukotina karakteristična je za starije osobe sa degenerativnim promenma na meniscusu. Položaj pukotine je paralelno sa gornjom i donjom površinom meniskus. Kada dođe do povrede postoji mogućnost podele meniskusa na dva dela gornji i donji.

Klinička slika

Kliničkom slikom dominiraju različiti simptomi. Sama inicijalna povreda praćena je izlivom koji sportista ne mora odmah da primeti već sutra dan. Bol je konstantan i prisutan je duž medijalnog ili lateralnog dela zglobne pukotine kolena. 



Četri osnovna simptoma povrede meniskusa su

  • bol
  • otok
  • nestabilnost
  • blokada

Nestabilnost se karakteriše intermitentnim promenama (na jednom meču oseti nestabilnost da bi sutra dan imao utisak da je sve uredu, lokalizovana je između femura i tibije (interponira). Ova nestabilnost se razlikuje od nestabilnosti izazvanom ligamentarnim lezijama kolena.

Blokada koje su izazvane lezijom meniskusa obično su hronične prirode, traju po nekoliko minuta i ne mogu se rasteratiti običnim pokretom. Javljaju se usled rupture meniskusa i u obliku su „drške na
korpi“.

Kidanje hrskavice kolena obično je izazvano jakim iskretanjem ili silovitim udarcrm u koleno. Do povrede dolazi u hrskavici meniskusa, jednoj od dve polukružne trake elastičnog tkiva, koje su smeštene pored tibije u zglobu kolena. Od simptoma javlja se bol u zglobu, koleno može da se uklješti ili kleca, može se čuti krckanje i javiti otok. Uz kidanje hrskavice (povrede meniskusa) često se javlja i kidanje ligamentarnog aparata. Povrede meniskusa javljaju se u ragbiju, fudbalu, skijanju, borilačkim sportovima. U novije vreme, sa pojavom artroskopije, povrede hrskavice kolena brzo se rešavaju i sportisti se vraćaju na teren u najkraćem vremenskom periodu.



AHILOVA TETIVA

 

Ako govorimo o najozljeđivanijim dijelovima tijela, onda nikako ne možemo izostaviti Ahilovu tetivu. Ona je na takvom mjestu i ima takvu ulogu, da za nju odmor tijekom dana praktički ne postoji. Zato su česte njene upale, te djelomična ili potpuna puknuća. Preko Ahilove tetive, mišići lista (ili potkoljenice) omogućavaju nam da se podignemo na nožne prste u stojećem stavu. Pa što, reći ćete, nije nužno penjati se na prste. Ali jest nužno. Bez tog penjanja nema hoda, barem ne normalnog hoda. Osim toga, ovaj je mišićni splet sa svojom tetivom direktno odgovoran za održavanje ravnoteže. Tako kada je tetiva ozlijeđena, šepanje je vrlo karakteristično i može se gotovo odmah reći da se radi upravo o toj ozljedi. Dvije su skupine ozljeda ove tetive. Jedne su kronične upale, bilo same tetive, bilo njene ovojnice. One dolaze kao rezultat zbrajanja mnogih malih ozljeda koje je ta tetiva pretrpjela. Najveću ulogu u nastajanju kroničnih upala ima nošenje neadekvatne obuće, hodanje ili trčanje po tvrdoj podlozi, ili pak dugo stajanje povezano s nedovoljnim odmorom. Sama bolnost, može se javiti u bilo kojem dijelu tetive, od njenog hvatišta za petnu kost, pa sve do sredine potkoljenice. Ona u početku tek malo smeta pri hodanju, da bi s vremenom smetala sve više i više, dok na kraju ne izazove šepanje i nemogućnost oslanjanja na jednu ili obije noge. Samo mjesto boli može, ali i ne mora biti otečeno, ali je tipično da je bolnost lako locirati kako pri kretnjama, tako i na dodir. Ovakve ozljede relativno se sporo liječe, između ostalog i zbog činjenice da prođe i mnogo mjeseci od prve male boli (dakle i prvog znaka da je ozljeda prisutna), do dolaska u liječničku ili terapeutsku ordinaciju. Liječenje se u glavnom svodi na fizikalnu terapiju (posebno elektroterapiju, ultrazvuk i laser), te vježbe istezananja koje valja raditi i po sat vremena dnevno, ne bi li se na kraju taj kronični proces smirio. Isto je tako potrebno detektirati točan uzrok upale (jedan od gore navedenih, ili neki drugi), kako bi se njegovom eliminacijom spriječio povratak problema. Druga skupina ozljeda Ahilove tetive su akutne ozljede i to su u glavnom djelomične ili potpune rupture (puknuća). Njihovo je pojavljivanje vezano isključivo za nagli tjelesni napor i/ili sportsku aktivnost. To će reći da je najbrojnija populacija među onima koji zatraže promoć poradi djelomičnog ili potpunog puknuća ove tetive, u stvari rekreativni sportaši. U profesionalaca se to viđa, ali rijeđe. Tomu je tako, jer kod rekreativaca ne postoji red u samom treningu. Oni naprosto dođu i krenu šutirati loptu (poslije cijelog tjedna ili mjeseca provedenog u uredskoj stolici). Pa ako još skoči adrenalin (a skoči), pa se pokrene natjecateljska žar, onda nije rijetkost vidjeti i nekoliko puknutih tetiva, uz još neke druge prateće ozljede, u tijeku samo jedne utakmice. Ovdje je dakle iznimno važna prevencija. Prije bilo kakve hakle, ili nogometa, valja se dobro zagrijati i razgibati, a nakon svega i istegnuti. Tako će se mogućnost za ozljede smanjiti na minimum. A ako već dođe do ozljede, svakako odmah treba zatražiti pomoć. Kod djelomičnog puknuća tetive, a u zavisnosti od stupnja ozljede savjetuje se mirovanje uz ledenu terapiju i elastični zavoj. Kasnije je liječenje kao i u kroničnih upala. Ako je pak tetiva potpuno prekinuta, njeno operativno spajanje jedno je liječenje i treba ga poduzeti što prije.

 

 

Pravilno zaustavljanje krvarenja iz nosa u pet koraka:

1. Prvo čistom maramicom (još bolje sterilnom gazom, ali to se retko nađe pri ruci) treba obrisati krv i utvrditi iz koje nozdrve dete krvari, ili krv «ide» iz obe nozdrve (što se ređe dešava). Veća deca treba kratko da «izduvaju» nos i tako «očiste» mesto krvarenja od «slinice» ili eventualnog sitnog stranog tela.

2. Dete treba da sedne, glavu mu treba nagnuti lagano napred, (ne unazad, kako se često pogrešno radi). Ako se glava zabaci, krv se sliva ka grlu, a to se ne vidi, pa se može desiti da dete izgubi mnogo krvi potpuno nepotrebno. To ne može da «promakne» ako se dete nagne lagano napred, pa je to pravi položaj.

3. U tom položaju (sa glavom lako nagnutom napred), treba izvršiti pritisak na nozdrvu iz koje krv teče. To je najlakše obaviti prstom (preko smotuljka od maramice, ili direktno na nozdrvu) - koji se prislanja sa strane, tako da se nozdrva «slepi» sa koštanom pregradom nosa. Ne treba odozdo gurati prst (potpuno nepravilno «zapušavanje» krvarenja), već samo sa strane. Bilo bi dobro da dete diše na usta dok se pritiska nos koji krvari, iako je druga nozdrva slobodna.

4. Treba biti strpljiv i sačekati najmanje deset minuta pre provere da li je krvarenje stalo. Ako prerano otpustimo pritisak radi provere, videćemo da krvarenje nije stalo, pa sve mora ispočetka.

5. Ako posle desetak, petnaest minuta pravilnog pritiska krvarenje ne prestane, treba uzeti kapi (ili sprej) za nos koje sužavaju krvne sudove nosa i par kapi (ili jednu dozu spreja) staviti u nozdrvu koja krvari. Potom se pritisak na nozdrvu ponavlja i tako se «drži» petnaest minuta.


ŠTA JE PSIHOLOGIJA 

Psihologija je skup akademskih, kliničkih i industrijskih disciplina koje se bave proučavanjem, objašnjavanjem i predviđanjem ponašanja, razmišljanja, osjećaja (emocija), motivacije, ljudskih međuodnosa i njihovih potencijala.

Često ljudi pogrešno pomišljaju da su psiholozi čudotvorci, da umeju da čitaju misli, da se bave telepatijom ili da su hipnotizeri. Parapsihologija se bavi proučavanjem neobjašnjivih parapsiholoških pojava. Ona je nenaučna i nepriznata nauka. Psihologija je priznata nauka koja se bavi pojavama koje su naučno proverene i dokazane.

Laici ponekad izjednačavaju psihologiju sa psihijatrijom. Psihijatri stavljajaju u jezgro svog interesivanja organsku osnovu duševnog poremećaja, dok psiholozi proučavaju probleme življenja. Iz ovoga proizilazi da se psiholozi bave zdravim ljudima, dok se psihijatri bave duševno poremećenim ljudima. Psiholozi traže način kako da zdrav čovek živi još zdravije, a psihijatar medikamentima leči organski bolesnu
osobu.

Psihologija je grčka kovanica nastala od reči „psiho”(duh) i ”logos”(nauka). U prevodu bi to značilo "nauka o duši".

Psihologija se bavi proučavanjem psihičkog života. Psihički život čine: psihički procesi (opažanje, učenje, mišljenje, osećanja, motivacija i dr.), psihičke osobine (navike, sposobnosti, interesovanja, sposobnosti i dr.) i manifestacije u ponašanju (u postupcima i reagovanjima)

To je nauka koja proučava psihički život ljudi i životinja, a na osnovu proučavanja ponašanja i neposrednog iskustva. Teorijski zadatak psihologije je upoznavanje karakteristika i zakonitosti psihičkog života, a praktični zadatak se odnosi na primenu rezultata psiholoških istraživanja u praksi.

 

Psihologija sporta

Psihologija sporta bavi se jednom granom kineziološke psihologije, a težnja joj je stvaranje psihološki determiniranih preduslova za postizanje maksimalnih motoričkih dostignuća (osvajanja titula, postizanja rekorda itd.).

Razlikuju se tri vrste sportskih psihologa: klinički/savetodavni sportski psiholozi, edukacijski sportski psiholozi, i sportski psiholozi-istraživači.

 

Sportska biomehanika

PREDSTAVLJA  upoznavanje sa osnovnim principima i zakonima biomehanike kretanja covekovog tela u toku organizovane fizicke aktivnosti i sporta. Covekovo telo kao živo bice ima sopstvenu pokretacku snagu ali i kao materijalno telo podleže svim biomehanickim zakonima. Zbog toga se ovaj problem usložnjava i zahteva multidisciplinarni pristup.

Pokreti  pojedinih delova tela

- amplituda pokreta u zglobovima
- amplituda pokreta u pojedinim delovima tela
- mehanicka konstrukcija kicmenog stuba, grudnog koša i ramenog pojasa
- mišicna analiza pokreta pojedinih delova tela

Proporcije čovekog tela

- težište
- ravnotežni položaji
- mehanika održavanja uspravnog položaja
- mehanicki uzroci deformacije kicmenog stuba
- biomehanika ravnih stopala


. Složena kretanja coveka

- opšta podela složenih kretanja coveka
- uspostavljanje kretanja
- opšti dinamicki elementi kretanja
- najcešca složena kretanja u sportu

Biomehanika najcešcih potvrda u sportu

- biodinamika vratne kicme
- biomehanika ramenog zgloba (biomehanike odlike bacanja)
- biomehanika kolenog zgloba (biomehanika meniskusa)
- biomehanika skocnog zgloba



Šta je FIZIKALNA TERAPIJA? 

Šta je KINEZITERAPIJA?

FIZIKALNA TERAPIJA predstavlja aplikaciju (primenu) raznih oblika fizičke energije (svetlosne, toplotne, električne, magnetne, mehaničke…) u cilju prevencije, lečenja i funkcionalnog osposobljavanja obolelih i povređenih (MEDICINSKA REHABILITACIJA).



Naziv fizikalna terapija potiče od grčke reči “fysis”, što u prevodu znači “prirodna”, tj.primena prirodnih faktora u svrhe lečenja. Još su stari Asirci, Egipćani, Grci i Rimljani koristili Sunčevu svetlosnu energiju u svrhe lečenja.Takođe, u grčkoj i rimskoj istoriji nalaze se prvi zapisi o elektro- terapiji, primeni životinjskog elektriciteta u terapijske svrhe ( Aristotel, Skribonie, Dioskurid ). I stari Kinezi su koristili prirodne agense u svrhe lečenja, posebno toplotu, pokret, ubod…
Zato možemo reći da je fizikalna terapija jedna od najstarijih metoda lečenja u istoriji medicine.

Fizikalna terapija podrazumjeva liječenje različitim vrstama prirodnih faktora kao što su: voda, svjetlost zvuk, struja. Naravno da se svi ti faktori primjenjuju putem specijalne aparature, kako bi se mogla odrediti doza primjene, trajanje tretmana i vrsta primjene. Ciambella Physical je opremljena najsavremenijim aparatima , tako da uz stručne kadrove: ljekara specijaliste fizikalne medicine, rehabilitacije i fizioterapeute, pruža usluge pregleda. kliničke dijagnostike, liječenja i rehabilitacije bolesnika sa problemima lokomotornog sistema. Svoje uspješno djelovanje pokazuje naročito u oblasti : traumatskih i sportskih povreda, oboljenja i povreda kičmenog stuba, reumatskih stanja i oboljenja, oboljenja i povreda centralnog i perifernog nervnog sistema, poremećaja periferne - venske cirkulacije.

Zahvaljujući napretku i razvoju tehnologije, posebno elektronike, omogućena je kontrolisana upotreba raznih oblika fizičke energije kao što su : električna energija, zvučna energija, svetlosna energija i dr. To su tzv. veštački fizički agensi.
Pomenimo samo LASER kao fascinantno otkriće XX veka , čije su terapeutske mogućnosti ogromne!
I pored toga “ kraljicom” fizikalne terapije smatra se
KINEZITERAPIJA- terapija POKRETOM!


Kineziterapija kao deo fizikalne terapije predstavlja jedan od najvažnijh aspekata medicinske rehabilitacije. Ona se bavi primenom sistematizovanih pokreta pojedinih delova tela ili celog tela u vidu vežbi radi očuvanja, uspostavljanja, razvijanja i zamene funkcija lokomotornog aparata, kao i organa i sistema koji su u funkcionalnoj vezi sa lokomocijom. Cilj kineziterapije je maksimalno iskorišćavanje svih potencijala tretiranog pacijenta sa akcentom na optimalni mogoći oporavak oštećene funkcije lokomotornog

Termin “rehabilitacija” potiče od latinske reči “rehabilitatio” koja znači ponovo uspostavljanje ranijeg, predjašnjeg stanja.
MEDICINSKA REHABILITACIJA  podrazumeva sve postupke i aktivnosti kojima je cilj da smanje posledice oboljenja ili povredjivanja i razviju preostale fizičke i psihičke sposobnosti. 

 

MASAŽA

Masaža je jedan od najstarijih i najjednostavnijih načina lečenja.Ime joj potiče od arapske reči “MASSA”, što znači-dodir. Dodir je suština i osnova masaže. Dodir znači vezu, odnos sa onim sto je izvan nas. Za čoveka je dodir od bitne važnosti jer pruža sigurnost, toplinu, zadovoljstvo, ugodnost i vraća životnu snagu. Dodir nam govori da nismo sami. Dodir je govor kojim se instinktivno služimo da iskažemo naša osećanja, da pokažemo drugima da ih cenimo, volimo i želimo.

Masaža je poznata od kada je čoveka i veka. Spominje se u svim kulturama od Indije, Grčke, Kine, Egipta i Rima, pa sve do Bliskog istoka. Koreni masaže potiču od istočno kineske kulture koja je pre 4700 godina, koristila masažu za ublažavanje bola nastalog od teškog fizičkog posla. U tradicionalnoj kineskoj medicini postoji specifična vrsta masaže poznata kao REFLEKSOLOGIJA, koja se zasniva na refeksnim tačkama na stopalima i šakama i primenjuje se i danas.

Koreni zapadnog tipa masaže nalaze se u anatomiji i fiziologiji. U čovekovom organizmu ništa ne funkcioniše odvojeno i samostalno, već je sve usko medjusobno povezano. Postoji niz pozitivnih efekata koji utiču na celokupno zdravstveno stanje.

Prilikom masaže nadražuju se receptori na koži i potkožnom tkivu, kao efekat mehaničkog delovanja, a isto tako se indirektnim delovanjem, odnosno refleksnim putevima, utiče na budjenje celog organizma. To znači da masaža odlično deluje na naše zdravlje i raspoloženje:

·         poboljšava i ubrzava krvotok i limfotok,

·         poboljšava elastičnost i regeneraciju kože,

·         opušta mišiće,

·         usporava i produbljuje disanje,

·         podstiče probavu,

·         ubrzava metabolizam,

·         pospešuje izbacivanje štetnih materija iz organizma,

·         smanjuje bol i napetost,

·         deluje na unutrašnje organe.



Osnova masaže na Istoku je tradicionalna kineska medicina, koja veruje da kroz telo prolaze takozvani MERIDIJANI ili vertikalne linije kroz koje protiče životna energija “CHI”.

Sama bolest predstavlja poremećaj ili blokiranje toka energije, tako da masaža može pomoći ponovnim uspostavljanjem tog protoka, a time i ublažavanjem simptoma bolesti. Masaža ne može da izleči sve bolesti, ali sigurno može da popravi opšte stanje organizma, ublaži tegobe i ubrza proces oporavka.

Svakom čoveku je potrebno opuštanje i beg od svakodnevnice. Glavobolja, grčevi, nesanica, napetost, stres, sve te tegobe se mogu ublažiti -masažom! Priča o masaži počinje dodirom. Pažnja i osećajnost, malo vremena i energije, dobar par ruku, to je sve sto je potrebno za masažu. Masaža je dvosmerni tok dodira ruku i tela, medjusobna razmena energije izmedju terapeuta i pacijenta. Dodir bi trebalo da predstavlja poverenje izmedju terapeuta i pacijenta, koje ce opustiti pacijenta i prepustiti ga čarima masaže. Dobro izvedena masaža ne dopire samo pod kožu, ona prodire čak i dublje od mišićai i kostiju, ona prodire duboko u Vašu dušu! Dobra masaža stvara osećaj ugodnosti, poverenja i radosti!

Masaža je podeljena na tri osnovne vrste:

  1. MEDICINKSO-TERAPEUTSKA MASAŽA
  2. SPORTSKA MASAŽA
  3. HIGIJENSKO-KOZMETIČKA MASAŽA.

Sprovodjenjem masaže obuhvatajući celo telo izvodimo kompletnu-relaksacionu masažu. Masirajući samo pojedine delove tela izvodimo, tzv. parcijalnu masažu. Da bi se upotpunio efekat psihofizičkog opuštanja i ozdravljenja, sama masaža se upotpunjuje eteričnim uljima, mirišljavim štapićima, prijatnim ambijentom, opuštajućom muzikom, toplim vulkanskim kamenjem, poludragim kamenjem, toplom čokoladom, toplim kristalima…



Na osnovu toga masaža se danas deli na:

  • AROMATERAPIJA
  • SHIATSU
  • AYURVEDA
  • REFLEKSOLOGIJA
  • AKUPRESURA
  • LIMFNA DRENAŽA
  • MASAŽA VULKANSKIM KAMENJEM
  • MASAŽA TOPLOM ČOKOLADOM
  • MASAŽA TOPLIM KRISTALIMA

Zbog svih pozitivnih reakcija na kompletan organizam, jasno je zašto je masaža odavno postala neizbežan deo svakodnevnice, što u svrhe lične higijene, što u svrhu lečenja i uživanja! Bez obzira na to o kojoj je vrsti masaže reč, njen rezultat mora biti telesno i duhovno rasterećenje i duboka relaksacija. Masaža je najlakši put za postizanje opuštanja i očuvanja zdravlja!


VEŽBAJUĆI KARATE POSTAJEMO ČVRŠĆI,JAČI,OTPORNIJI,PSIHIČKI STABILNIJI
Comments