Početna 2015‎ > ‎Zanimljivosti‎ > ‎

Medicina - anatomija


 
Sport i medicina
 
Sportska medicina je relativno mlada specijalistička grana u okviru medicinskih nauka  koja se bavi preventivno - kurativnim delatnostima u okviru zdravstvene zaštite svih učesnika u sportu i fizičkoj kulturi. Težište rada je na  preventivnim, sportsko-medicinskim sistematskim  pregledima  radi procene zdravstvenog stanja  za bavljenje određenim sportom tj. fizičkom aktivnošću,  kao i u cilju ranog otkrivanja poremećaja zdravlja i deformiteta.  U zavisnosti od odredbi statuta takmičenja po sportskim granama,  ti  pregledi se obavljaju periodično i to po tačno utvrđenoj metodologiji za vrstu sporta i starosnu dob učesnika u sportu tj. fizičkim aktivnostima.

Za postizanje što boljih rezultata potrebno je maksimalno mobilisanje svih psihofizičkih snaga organizma. Ti zahtevi često dovode sportistu do gornje granice izdržljivosti. Zahvaljujući blagodetima savremene medicine koja je u korelaciji sa trenažnim procesom, moguće je  tu gornju granicu pomeriti bez opasnosti po zdravlje sportiste. U tom smislu preventivni sistematski pregledi kao i funkcionalni i laboratorijski testovi imaju veliki značaj u proceni trenutnog stanja zdravlja i utreniranosti kao i u planiranju i programiranju treninga kojim će se sposobnost, izdržljivost i efikasnost sportiste poboljšati ali ne po cenu zdravlja. 

Ukoliko ipak dođe do povrede ili poremećaja zdravlja, zadatak sportske medicine je da u korelaciji sa ostalim specijalističkim granama, povređenog odnosno obolelog sportistu, po mogućstvu što pre, vrati trenažnom procesu bez mogućih kasnijih posledica.
 
POTREBE SISTEMATSKIH PREGLEDA

Sportska medicina je multidisciplinarna grana medicine čiji je cilj očuvanje zdravlja učesnika u sportu i fizičkim aktivnostima prvenstveno kroz prevenciju, a zatim i kroz terapiju i rehabilitaciju povreda. Još jedan bitan segment u okviru delatnosti sportske medicine je unapređenje psihofizičkih sposobnosti neophodnih za ostvarenje dobrih takmičarskih rezultata.


Periodični sistematski pregledi su najmoćnije oružje u prevenciji i ranoj detekciji povreda i oboljenja izazvanih sportskom aktivnošću. Razvojem i omasovljavanjem sporta učestalost i ozbiljnost zdravstvenih problema u znatnom je porastu. Zato vodeće stručne asocijacije medicine sporta nastoje da osmisle što racionalnije modele pregleda koji bi bili efikasni u proceni zdravlja, a istovremeno ekonomični po pitanju materijalnih troškova i utroška vremena.

U našoj zemlji, na žalost, zakonska regulativa ne reguliše u potpunosti problematiku zdravstvene zaštite sportista, odnosno svih učesnika u fizičkim aktivnostima. Zahvaljujući nedorečenosti sada važećeg Zakona, sportiste pregledaju i daju im saglasnost za bavljenje sportom lekari koji nisu stručno osposobljeni, van stručne metodologije sportskomedicinskog pregleda, a čest je slučaj da se takmičarske knjižice overavaju i bez izvršenog pregleda. Rezultat ovakvog rada je sve veći broj akcidenata na sportskim terenima.

Metodologiju sportskomedicinskog pregleda su donele i usvojile vodeće relevantne međunarodne asocijacije iz ove oblasti. Ona obuhvata:

anamnezu, fizikalni pregled, antropometriju, funkcionalna testiranja i laboratorijske analize.

 
SPORTSKE POVREDE KOD DECE

Sport  povoljno deluje na fizičku kondiciju, ali i na sveukupno zdravlje, jača samopouzdanje, poboljšava međusobnu komunikaciju. Nažalost, dešavaju se i neprijatne stvari, kao što su povrede. Po nekim istraživanjima, 25-30 odsto sportskih povreda se dešava u organizovanim sportskim aktivnostima, a oko 40 odsto u rekreativnim.Preostale se dešavaju u igri dece. Najviše povreda je pri igranju fudbala i košarke, zatim sledi atletika, a najmanje ih je u vaterpolu.

Sprečavanje povrede

Kao i u mnogim drugim aktivnostima, i u sportskim je najvažnija  preventiva, odnosno sprečavanje povreda. To znači da sva deca koja se organizovano bave nekim sportom, bez obzira na njihov uzrast i vrstu sporta, treba da prođu detaljan lekarski pregled i testove koji će da pokažu njihovo zdravstveno stanje, kao i fizičke i psihičke potencijale. Danas deca sa sedam, osam godina počinju ozbiljno da treniraju, što znači da su često izložena maksimalnim naporima, a to povećava rizik od povređivanja. Ako pregledi nisu organizovani u sportskom klubu, roditelji bi pre započinjanja sa treninzima trebalo da svoju decu odvedu u specijalizovanu ustanovu koja se ovim bavi. Ukoliko to nije urađeno, a tokom bavljenja sportom dete ima neke poteškoće - nesvestice, glavobolje, ili smetnje u radu srca, ili sa disanjem - neophodno je da ne nastavlja sa fizičkim aktivnostima bez dozvole lekara specijaliste. Ignorisanje tegoba koje se javljaju može da dovede do teške invalidnosti, pa i do smrtnog ishoda. Nažalost, svedoci smo takvih događaj

Najčešće povrede mališana


Pri trčanju i skakanju uglavnom dolazi do uganuća skočnog zgloba ili kolena. Pri ovoj povredi dolazi do prekomernog istegnuća mekih tkiva (mišića i ligamenata), ali bez promene međusobnog položaja kostiju koje čine zglob. Posledica su bol i otok povređenog zgloba.

Znatno teža, ali i mnogo ređa povreda je iščašenje zgloba. Nastaje kada kosti koje čine zglob pri povredi izađu iz svog ležišta i ne vrate se na mesto u potpunosti. Ovo se dešava pri padu, kada dete svojom težinom sedne na nogu i tako iščaši skočni zglob. Koleno takođe može da se povredi na ovaj način, i to je praćeno jakim bolom i nemogućnošću izvođenja pokreta. Ubrzo se pojavljuje i otok oko zgloba. Ne treba pokušavati sa vraćanjem zgloba na mesto, jer će to da bude veoma bolno, uz rizik od dodatnog povređivanja.

Povrede zglobova prstiju ruku se dešavaju na košarci, odbojci, ili rukometu, kada lopta svom snagom udari po prstima. Nakon jakog bola može da se pojavi otok koji ograničava pokret. Ako prst izgleda čudno, verovatno je neka od malih kostiju koje čine zglob iskočila iz svog ležišta. Dobro je da se prst fiksira daščicom ili olovkom, a potom obavezno ode kod lekara na pregled.        

Saniranje povreda

Kada dođe do povrede, prvo što treba uraditi je da se prekine sa svim aktivnostima i obezbedi apsolutno mirovanje zgloba koji je povređen. Ovo se, nažalost, često ne poštuje, posebno kada se desi na nekoj «važnoj utakmici», ili je dete u strahu da će da izgubi «mesto u timu», pa zbog toga prikriva povredu. Tada se dešava ponovno povređivanje, što može da dovede do nemogućnosti potpunog izlečenja i trajnih posledica.

Pored mirovanja, druga stvar koju treba odmah uraditi je hlađenje povređenog zgloba. To može da bude led, hladna voda, sprej namenjen za to, ili nešto slično. Hladnoća će da smanji oticanje okolnog tkiva i da ublaži bolove. Hladne obloge treba stavljati na svaka 3 do 4 sata prvih 48 sati od nastanka povrede.

Treća neophodna stvar koju treba uraditi nakon povređivanja je elevacija povređenog zgloba, što znači da treba da bude podignut, najbolje iznad nivoa srca.

Nakon prekida aktivnosti i hlađenja, najbolje je da povređeni zglob pogleda lekar, na licu mesta, ili u najbližoj zdravstvenoj ustanovi. Pregledom, i po potrebi rendgenskim snimkom, isključiće se mogućnost preloma, a u zavisnosti od težine povrede - lekar će da imobiliše zglob zavojem ili longetom (gipsana udlaga koja ne dozvoljava pokrete u zglobu, ali može da se skine).  

Poštovati preporuke lekara

Postavljanjem imobilizacije, povreda je zbrinuta. Nakon toga sledi mirovaje u trajanju od nekoliko dana do nekoliko nedelja. Preporuku lekara treba svakako ispoštovati do kraja, bez obzira što je u međuvremenu bol prestao i otok se povukao. Zavoj i dalje treba čvrsto da drži zglob, a ako je longeta postala neupotrebljiva, što se dešava kada spadne otok, obavezno je da se ponovo ode kod lekara da bi se uradila nova. Ukoliko se zglob optereti težinom tela pre nego što se povređeni ligamenti oporave, zglob će da ostane «labav», pa su moguće ponovne povrede.

Period mirovanja se odnosi samo na povređeni zglob, to znači da sve ostalo može da se pokreće normalno. Ako je povređeno koleno, longeta onemogućava savijanje, pa su neophodne štake uz pomoć kojih dete može da hoda.

Rehabilitacija


Sa vežbama treba započeti što pre, sa zdravom nogom ili rukom odmah, a sa povređenom - pažljivo, pod nadzorom profesionalaca. Ovo rano započinjanje sa vežbama ima za cilj sprečavanje ukočenosti, atrofije i gubitka funkcije povređenog zgloba. Koje vežbe, kako i koliko puta ih treba raditi - preporučiće lekar ili fizioterapeut, u zavisnosti od prirode povrede i trenutnog stanja.

Nakon skidanja imobilizacije treba nastaviti sa preporučenom fizikalnom terapijom, da bi se povratio pun obim pokreta i mišićna snaga.

Nedovoljna ili neadekvatna rehabilitacija može da bude uzrok ponovnim povredama koje je mnogo teže izlečiti.

Sve ove povrede mogu da se dese i na časovima fizičkog vaspitanja, za vreme rekreativnog bavljenja sportom, ili u spontanoj igri, čak i u običnoj šetnji. Bez obzira na okolnosti i mesto događanja, sve se tretiraju na isti način i zahtevaju potpunu rehabilitaciju, jer posledice nelečenih povreda kasnije mogu da utiču na radnu sposobnost u odraslom dobu. autor: Snezana Milanovic, visi fizioterapeut 

POVREDE U SPORTU I KAKO DA DO NJIH NE DOĐE ?
 
 

Iz godine u godinu, iz dana u dan, pred sportiste se  postavljaju sve veći zahtevi te je izloženost povredama sve veća. Granice ljudskih mogućnosti se svakodnevno pomeraju. Dokaz za to je činjenica da seniorske svetske rekorde od pre 30 godina, danas nadmašuju juniori. Zbog toga sportske povrede zauzimaju visoko mesto u redosledu učestalosti povreda u savremenom svetu.  Da bi se ta učestalost smanjila, od velikog je značaja kako preventiva tako i postupak neposredno posle povređivanja. Preventiva proizilazi iz razumevanja suštine i mogućnosti različitih tokova u procesima izlečenja povreda. Ove povrede su, po svojoj prirodi, najčesće lake povrede, ali mogu napraviti velike probleme u odnosu na takmičarsku sposobnost, zbog varljivog uverenja da je moguće brže izlečenje nego što to dozvoljavaju prirodni procesi. Lečenje sportskih povreda je specifično, a ciljevi su tačno definisani: povređeni sportista mora biti potpuno izlečen, a oporavak mora biti celovit, jer se, inače, rizikuje ponovno povređivanje, koje je najčešće teže od predhodnog.

Povređenog sportistu je moguće lečiti „dobro ili bolje” ali skoro nikada brže! Ne postoje čarobne metode koje mogu ubrzati prirodan tok izlečenja, ali ih zato ima mnogo koje taj tok mogu da produže. Poštovanje ovog stava je često uzrok sukoba lekara i okoline (uprave kluba, trenera, javnosti…). Pritisci su veći sto je kvalitet sportiste veći. Reakcija sportiste na povredu je drugačija nego sto je to slučaj u običnim životnim prilikama. Sportista je, često, spreman da igra i sa povredom koja, u običnom životu, podrazumeva bolovanje. Profesionalizacija sporta je samo još više zaoštrila sve ove navedene probleme, jer povreda utiče na radnu sposobnost i zaradu i sportiste i kluba. Navedeni problemi i sukobi su doveli do pojave „terapeuta” u sportu različitih struka i obrazovnih profila.

Sportske povrede učestvuju u ukupnom broju povreda sa 10 - 15%, a najzastupljenije su u dobu pune takmičarske zrelosti, a to je između 20. i 30. godine života. Najčešće se povređuje koleno koje, uz skočni zglob, u osi lokomotornog sistema trpi najveće opterećenje. Po učestalosti povreda po sportovima ubedljivo prednjače skijaški sportovi zbog same podloge na kojoj se obavljaju i zbog velikog rizika po početnike.

Povrede u sportu po toku mogu biti akutne i hronične, a po etiologiji endogene (unutrašnje - anatomske i fiziološke promene tkiva usled premora i prenaprezanja) i egzogene ( spoljašnje - nastaju delovanjem spoljnjih sila ili agensa). Egzogene povrede po načinu delovanja povređujuće sile mogu biti direktne i indirektne (npr. sila izaziva pad, a pad dovodi do povređivanja).

Tok povrede prolazi kroz četiri faze i to:
           a. oštećenje tkiva
                       b. krvavljenje (hematom)
                       c. reaktivno zapaljenje
                       d. ožiljavanje ili osifikacija.
 
U najvećem broju slučajeva lečenje se sprovodi konzervativnom terapijom, a redje nekim  invazivnijim metodama pa i operativnim zahvatom, ukoliko je to neophodno.No, da do povrede ne bi došlo, potrbno je sprovesti preventivne mere i to kroz nekoliko sledećih segmenata:
           1. Predhodno selekcija sportista
                       2. Takmičarska spremnost
                       3. Sportska borilišta


                       4. Zaštitna oprema
                       5. Preventivna bandaža
                       6. Uticaj ranijih povreda
                       7. Kontrola i samokontrola
 
Prethodna selekcija /zadaci/ - da se utvrdi psihofizička sposobnost za bavljenje sportom,usmeravanje ka određenoj grani i sportskoj disciplini, određivanje postupaka u osposobljavanju (naročito adolescenata) za učešće u određenom sportu sa što  manjim rizikom od  povređivanja.

   Takmičarska spremnost je rezultat treninga, kondicije i sportskog iskustva. Od značaja je i sportska tehnika, koja je rezultat treninga i dobre škole, a koja omogućava izvođenje najtežih radnji uz minimum napora. Treba voditi računa o posebno opterećenim regionima, posebno optrećenju misićnih grupa, koje treba podvrći posebnom režimu vežbanja. Pretreniranost predstavlja veliku opasnost po sportistu, jer misići onda postaju osetljiviji na povrede. Sportisti pokazuju preosetljivost na infekcije, a rane i prelomi sporije zarastaju, jer veliki telesni napori smanjuju imunitet.

Sportska borilišta moraju ispunjavati sve uslove za što bezbednije bavljenje sportom. Npr. fudbalski teren mora biti ravan, sa pravilno podšišanom travom, bezbedno obeležen (ne krečom), sa dobrom drenažom, a danas i sa grejanjem ispod trave (da se ne bi pojavio led na terenu). Pravilnicima takmičenja bi trebalo da budu određeni standardi koje tereni treba da ispunjavaju.

 Kako treba da izgleda sportska i zaštitna oprema u svakom sportu, određeno je odgovarajućim propisima. Odgovornost za ne primenjivanje i pravilnu upotrebu zaštitne i sportske opreme snose sportista, treneri, delegati, sudije i sportski lekari.



 Pravilna upotreba preventivne bandaže moze sprečiti nastanak ili smanjiti intenzitet povrede ligamenata, tetiva, pa i kostiju (npr. bandaža šake i ručnog zgloba u boksu koja je pravilnikom takmičenja u ovom sportu i obavezna).

 Prerano uključenje povređenog sportiste, bez potpunog procesa izlečenja i rehabilitacije, u trenažni proces i takmičenje može dovesti do repovređivanja i to, ne retko, u većem stepenu nego što je primarna povreda. Ništa ne moze da ubrza prirodni tok izlečenja povrede. Preparati koji se koriste u sportskoj medicini služe da subjektivne tegobe koje su prisutne nakon povređivanja svedu na najmanju moguću meru te samim tim budu podnošljivije do prirodnog izlečenja povrede.  U zdravom sportskom kolektivu, lekar i trener ne mogu biti dva različita pola, tj. ne mogu i ne smeju biti suprotstavljeni, jer obojica moraju da rade prvenstveno u interesu zdravlja sportiste. Bolje je sportistu osposobiti  „greškom” 7 dana kasnije, nego 1 dan ranije.

 Da bi se sprečio nastanak povreda, neophodno je striktno poštovanje pravila igre. U tim naporima, trener, sudija i lekar moraju biti članovi istog tima, tima koji brine o bezbednosti sportiste. Oni moraju biti ti koji će insistirati na striktnim pravilima takmičenja, od poštovanja pravila igre, do poštovanja propisa u vezi terena i sportske i zaštitne opreme. S druge strane, sportista mora nastojati da samokontrolu podigne na najviši mogući nivo, čuvajući pri tom i sebe i protivničkog sportistu od povreda. Oba faktora su neophodna istovremeno. Kvalitet i kriterijum suđenja se posebno izdvaja kao faktor zaštite sportista. 

Bezbednost takmičara zavisi u celini i najviše od stepena organizovanosti preventivnih mera i stručnog nivoa tih mera. Razne naučne discipline pomažu da sportisti povećaju snagu, brzinu, izdržljivost, da poboljšaju tehniku i taktiku. Njihovo usavršavanje, kao i poboljšanje kvaliteta izhrane, proširuju granice telesnih sposobnosti i omogućavaju bolje prilagođavanje tkiva i celog organizma na sve veće zahteve i opterećenja. Međutim, sportska medicina je na rubu zbivanja kod sportske javnosti. O njoj se, uglavnom, zna u vezi terapeutskih zalaganja i mogućnosti, a o njenom osnovnom cilju, sportskoj preventivi i kontroli trenažnog procesa, se zna malo ili ništa, a čemu kumuju u velikoj meri i lekari drugih medicinskih usmerenja. Razloga za to ima vise, a jedan od osnovnih je to što se sportska medicina shvata kao idealan teren za „tezgarenje”. Sportskih povreda ima svakodnevno i uvek će ih biti, ali se njihov broj, pre svega uz pomoć navedenih preventivnih mera, može značajno smanjiti.

 Tačna dijagnoza povrede je osnova sprovođenja terapeutskog tretmana kao i procene dužine takmičarske nesposobnosti. Iako je u medicini vrlo nezahvalno bilo šta prognozirati neki okvirni rokovi postoje (npr. posle ligamentoplastike prednje ukrštene veze, period oporavka traje 6-8 meseci). Raspon mogućih rokova je individualan i zavisi od mnogo faktora (stepen povrede, agresivnost dijagnostičke metode, vrsta terapeutskog tretmana i obim zahvata, anatomska uslovljenost, individualni prag bola ...). Individualnost se ogleda i u medicinskoj postavci da u medicini „ne postoje bolesti nego bolesnici”. Neophodno je da u proces izlečenja bude uključena kvalitetna i stručno vođena fizikalna terapija uključena u pravo vreme da bi deficit po organizam, nastao samim povređivanjem, bio što manji, te put povratka iz tog deficita što kraći i brži. Zbog toga je u socio-ekonomskom a naročito u zdravstvenom smislu mnogo “jeftinije” uložiti sve mogućnosti da do povrede ne dođe, nego je lečiti nakon nastajanja.  autor: Dr Zoran Djurdjev
     
Najcesce su povredjeni sledeci regioni tela (redosled po učestalosti povređivanja):


1. koleno
2. nadkolenica
3. skocni zglob
4. rame
5. saka
6. glava
7. stopalo
8. list
9. prepona
10. ledja.
 
 
Bavljenje sportom je zdravo. Međutim, sportske aktivnosti nose rizik od mnogobrojnih povreda. Da li to znači da se sportom ne treba baviti? Ne, naravno, jer vam bez fizičke aktivnosti telo postaje slabo, a imunitet propada, što je veći problem od bilo koje sportske povrede. Da biste rizik od povrede sveli na minimum, evo nekoliko češćih primera.

Nagnječenje čašice u kolenu. Do ove povrede dolazi zbog slabosti zgloba i ligamenata kolena. Butna kost rotira u ležištu, što uzrokuje trenje čašice i butne kosti. Na vašu sreću, i zglobove je, kao i ostale delove tela, moguće ojačati.

Pucanje mišića natkolenice. Džogeri početnici skloni su tome da trče previše energično, da bi što pre došli u formu, na šta organizam nije pripremljen. Jedan od uzroka povrede je loša obuća. Dakle, nabavite dobre patike sa vazdušnim đonom. Dobra je i ideja da ojačate mišiće vežbama na steperu.

Upala tetive svoda stopala. Do ove povrede najčešće dolazi kada nekoliko puta snažno udarite petu u toku energičnih aerobik vežbi. Da do ovakve povrede ne bi došlo, nosite patike s uloškom koji podupire svod stopala. Dobro je i da istežete stopalo - tako ćete ga učiniti elastičnijim i izdržljivijim
.
 
 
BAZICNI PRINCIPI LECENJA SPORTSKIH POVREDA

Postoje cetiri postupka koja su univerzalna za sve sportske povrede i kojetreba primeniti odmah posle povredjivanja. To su:

1. Hladjenje,
koje treba da traje 24-48 sati od momenta povredjivanja, i to, uglavnom, 3 puta po 15 minuta dnevno. Ako se hladjenje duze primenjuje, onda se strogo treba drzati slededih principa: hladnoda treba da bude suva (led se
stavi u specijalnu gumenu posudu za to-termofor- ili u obicnu plasticnu kesu koju treba dobro zatvoriti da voda ne curi kad se led bude topio, a kesa se. zatim, omota peskirom). Vazno je da izmedju koze i leda, bude izolator koji ne dozvoljava direktan kontakt koze sa ledom, cime se izbegava nastanak smrzotina, koje mogu da budu veoma neprijatne.

2. Kompresija.
Mesto povrede treba komprimovati fiksacionim ili elasticnim zavojem, uz predhodno stavljanje sloja vate ili sundjera izmedju ekstremiteta i zavoja, da bi se izbeglo ugrozavanje krvotoka.

3. Elevacija.
Povredjeni ekstremitet treba podici, ako je moguce da povredjeno mesto bude najvisa tacka tela, kad povredjeni legne.

4. Imobilizacija ( posteda, mirovanje).


Povredjenom mestu je potrebno mirovanje da bi sto brze doslo do zarastanja povredjenih tkiva.Zbog toga,
povredjeni sportista treba da miruje.
Cilj ovih mera je da se smanji, na najmanju mogucu meru, neizbezno krvavljenje iz povredjenih tkiva i svede pojava hematoma, tj. krvnog podliva, na najmanju velicinu. Tako se stvara mogucnost za izlecenje sa najmanje posledica.

Jos jednom treba ponoviti da ne postoji nacin da se "pojaca i ubrza zarastanje"
Po smirivanju akutne faze, koja traje oko 10 dana, zapocinje intenzivna rehabilitacija. Sve vreme, od momenta povredjivanja, sportista treba da radi vezbe misica, do granice bola. Bol je kontrolni mehanizam koji pokazuje
ostecenje tkiva, i, protiv njega ne treba raditi nista.
Kako se bol smanjuje, vezbe treba pojacavati, i sportisti dozvoljavati sve vecu aktivnost i napore, sve do povratka u punu formu, koja, u slucaju oporavka od povrede, znaci da moze da izdrzi puno opterecenje bez bola.
 

Skeletni sistem -KOSTI



Od glave do pete naše kosti pružaju podršku telu. Lobanja štiti mozak i daje oblik licu. Kičma štiti snop nervnih vlakana koji povezuje mozak i sve delove tela- kičmenu moždinu. Rebra čine kavez u kome se čuvaju srce, pluća, jetra i slezina, a karlica daje potporu crevima, bešiki i kod žena reproduktivnim organima.

Mada su same vrlo lake, kosti su dovoljno jake da omoguće nošenje cele težine tela. Ljudski skelet se sastoji od 206 kostiju, koje se formiraju pre rođenja. U početku života skelet je sastavljen od flexibilnih hrskavica, ali nekoliko nedelja po rođenju počinje osifikacija, tj. hrskavica se zamenjuje depozitima kalcijum-fosfata i rastegljivog kolagena, dve osnovne gradivne komponente kostiju. Ovaj proces traje oko 20 godina.

Kosti dece i tinejdžera rastu i mineralizuju se, dobijaju na čvrstini. Devojčice rastu brže od dečaka, pa se i proces očvršćavanja kostiju ranije dešava.

Izgradnja kostiju se odvija tokom čitavog detinjstva i mladosti, a smatra se da u kasnim dvadesetim kosti dostižu maksimalnu gustinu. Nakon 30. godine kosti se remodeluju, tj. stalno se odvija proces razgradnje i izgradnje kostiju, a ulaskom u menopauzu kod žena počinje proces razgradnje kostiju.Zdrave kosti nastaju u detinjstvu i do 20. godine. Devedeset odsto koštanog rasta se dešava između 10.-20. godine, pa je detinjstvo i mladost kritičan period za izgradnju kostiju. Najveća gustina koštane mase postiže se krajem 20-tih i početkom 30-tih. Posle toga žene gube oko 0.5% koštane mase godišnje, u narednih 10-15 godina ili do menopauze, posle čega se gubitak koštane mase ubrzava. I muškarci gube koštani sadržaj, ali sporije nego žene. Dakle, važno je izgraditi čvrste kosti u detinjstvu da bi se smanjio gubitak koštane mase kasnije.

Kosti su izgrađene od kalcijuma, fosfora, natrijuma i drugih minerala, kao i kolagenih peptida. Kalcijum je neophodan za čvrstih kostiju, koje noge teret telesne težine. Iz kostiju se kalcijum oslobađa u krvotok, kada je potreban za druga tkiva i organe. Vitamin D je značajan za usvajanje kalcijuma iz hrane i za njegovu ugradnju u kosti.

Zglobovi

Zglobovi se nalaze na mestima gde se spajaju dve kosti. Čine skelet fleksibilnim- bez njih pokreti bi bili nemogući. Zglobovi omogućavaju pokrete u raznim pravcima. Neki zglobovi omogućavaju samo pokret napred nazad, kao koleno ili lakat, drugi omogućavaju i komplikovanije pokrete- napred, nazad, na stranu, rotaciju (rame, kuk).

Zglobovi su mesta na kojima se susreću dve ili više kostiju. Većina zglobova su pokretni, tj. kosti mogu da se kreću. Zglobovi se sastoje od:

  • Hrskavice - kosti u zglobu su obavijene hrskavicom, vezivnim tkivom koje smanjuje trenje.
  • Sinovijalne membrane - opkoljava zglob, luči sinovijalnu tečnost koja podmazuje zglobove i omogućava kliženje kostiju u zglobu.
  • Ligamenti - jaki snopovi vezivnog tkiva koji daju podršku zglobovima i ograničavaju ugao pod kojim može da se pomeri zglob.
  • Tetive - jaki snopovi vezivnog tkiva, sa svake strane zgloba koji povezuju zglob sa mišićima koji omogućavaju pokretanje zgloba.
  • Burze - kesice napunjene tečnošću između kostiju, ligamenata, i drugih pomoćnih struktura, koje smanjuju trenje u zglobu
  • Sinovijalna tečnost - svetla, lepljiva tečnost koju stvara sinovijalna membrana

Da bi dve kosti mogle da se kreću jedna preko druge potrebna je hrskavica i sinovijalna tečnost da smanje trenje koje se javlja pri kretanju kostiju. Ako se hrskavica upali, ošteti povredom ili prestane njeno zanavljanje, javlja se bol, crvenilo, otok, toplota, a kosti taru jedna o drugu, pa se zglob dalje oštećuje. Promene na zlobovima mogu biti i degenerativne ili nastati kao posledica autoimunih oboljenja (imuni sistem greškom napada sopstvene ćelije u zglobovima).

ORGANI ZA DISANJE
 
 
 Disajni sistem je skup organa koji imaju zajedničku funkciju, a to je izmjena plinova u organizmu. Na ovaj način u organizam se unosi kiseonik neophodan za život i rad svih organa i tkiva i da se iz organizma izbace produkti razmjene gasova. Tačnije rečeno, samom disanju tj. razmjeni gasova najviše služe pluća dok ostali organi manje više služe za odvod i dovod vazduha. U vazdušne puteve spadaju nos, sinusi, ždrijelo, grkljan i dušnik.
Nos 
  
   Dijeli se na vanjski i unutarnji. Vanjski nos je prekriven kožom koja direktno prelazi u kožu lica i sadrži žlijezde znojnice i lojnice. Ima oblik šuplje piramide. Na njemu se razlikuju nosni korijen koji sačinjavaju dvije nosne kosti, koje kao da izranjaju sa donje strane čela, a nastavljaju se u nosni hrbat. Od ovog dijela na desno i lijevo se spuštaju nosnice koje služe za dovod i odvod vazduha. Iznad nosa se u čeonoj kosti otvaraju čeone koštane šupljine (sinusi).
   Unutarnji dio nosa je u stvari nosna duplja prekrivena sluzokožom. Kroz ove otvore struji vazduh koji preko zadnjih nivora nosne šupljine i ide direktno u grkljan. U najgornjem djelu nosne duplje nalaze se posebna vlakna za osjet mirisa.
   Takozvani donji disajni put sastavljen je od grkljana i dušika koji se razgranavaju u mrežu bronhija i pluća. Grkljan i pluća povezuje dušnik
.
Grkljan
  
je izgrađen od parnih i neparnih hrskavica koje su međusobno povezane i imaju vlastite mišiće
Dušnik
  
je cjevasta tvorevina koja vodi vazduh iz grkljana u pluća, a završava se sa dva glavna bronhusa koji se granaju u sve tanje grane i grančice i na kraju se otvaraju u plućne mjehuriće.

PLUĆA
   Ona su glavni organ sistema za disanje. Razlikujemo desno i lijevo plućno krilo. Svako plućno krilo ima oblik presječene kupe. Kod odraslih osoba pluća su teška oko 600 gr. i sivo ružičaste su boje. Desno plućno krilo veće je od lijevog i ima tri režnja, dok lijevo ima dva. Krvotok kroz pluća veoma je aktivan. Osim disajne funkcije pluća imaju i odbrambenu funkciju. Svako plućno krilo prekriveno je tankom i glatkom opnom koju nazivamo plućnom maramicom. Nosioci disajne funkcije su plućni mjehurići. Mehanizam disanja je usko povezan sa procesom širenja i skupljanja grudnog koša. Važnu ulogu u ovome igra i prečaga (dijafragma) koja je pljosnati mišić postavljen između grudne i trbušne šupljine.
 
 
KARDIO VASKULARNI SISTEM
 

Cirkulatorni sistem u organizmu je zadužen za transport krvi do svih organa i tkiva, čime se omogućava distribucija kiseonika i hranljivih materija. U slučaju oslabljene cirkulacije mogu se ispoljiti: nesvestice, pospanost, slabost, zaboravnost, senilnost, loša koncentracija, hladni udovi, trnjenje ruku i nogu… Usled razvoja atreoskleroze dolazi do smanjenja obima krvnih sudova, pa lakše mogu nastati srčani infarkt i moždani udar. Opterećenost venskih krvnih sudova dovodi do proširenih vena i hemoroida.

Poremećaji cirkulacije

Cirkulatorni sistem je izuzetno značajan, jer omogućava transport materija kroz organizam. Usled poremećaja u dotoku ovih materija može doći do nemogućnosti pravilnog odvijanja metaboličkih funkcija organa, koji se manifestuju nesvesticama, pospanošću, slabošću, zaboravnošću, senilnošću, lošom koncentracijom, nedostatkom pažnje…Ovi simptomi mogu nastati kao posledica nedovoljne snabdevenosti mozga krvlju i kiseonikom. Na perifernim delovima tela, stopala i šake, loša cirkulacija ispoljiće se pre svega hladnim udovima, plavom, modrom obojenošću kože na hladnoći, trnjenjem ruku, grčevima…

Kardiovaskularni sistem čini srce, čiji je zadatak da ispumpava krv, kao i cirkulacijski sistem, koji uključuje arterijsku, vensku i limfatičku komponentu. Srce, odnosno njegova leva i desna strana (pretkomore i komore), povezani su sa cirkulacijskim elementima tako da čine sistemsku cirkulaciju (leva komora, aorta, arteriole, sistemski kapilari, venule i desna pretkomora) i plućnu cirkulaciju (desna komora, plućna arterija, plućni kapilari, venule, plućne vene i leva pretkomora).

Komore srca normnalno se kontrahuju koordinirano, pumpajući efikasno krv putanjom koju odrede zalisci. Koordinacija kontrakcija ostvaruje se pomoću specijalizovanog provodnog sistema. Sinusni ritam, koji je fiziološki, karakterišu impulsi koji nastaju u sinoatrijalnom (SA) čvoru i koji se redom provode kroz pretkomore, atrioventrikularni (AV) čvor, Hisov snop, Purkinjeova vlakna i komore. Srčane ćelije duguju svoju sposobnost električnog pobuđivanja voltažnim kanalima ćelijske membrane, koji su selektivni za različite jone, uključujući jone natrijuma, kalijuma i kalcijuma.

Krv se svakim otkucajem srca izbacuje iz leve srčane komore u aortu, odakle brzo otiče do organa putem provodnih arterija bogatih elastinom i kolagenom. Dalje grananje vodi preko arterija koje imaju sve više muskulature do arteriola I kapilara, gde dolazi do razmene gasova i hranljivih materija. Kapilari se spajaju i formiraju postkapilarne venule, zatim venule i sve veće vene koje, preko donje šuplje vene vode u desno srce. Deoksigenirana krv ide iz desne komore kroz plućnu arteriju, plućne kapilare i plućne vene nazad u srce, u levu srčanu pretkomoru.

Arteriole i sitne arterije bogate mišićnim slojem glavni su sudovi kapaciteta.

Važan indikator funkcije srca jeste srčani minutni volumen. To je volumen krvi koju leva komora izbaci u aortu tokom jednog minuta. Normalno srčani minutni volumen iznosi 5 litara.

Kardiovaskularnim sistemom upravljaju centri u donjim delovima mozga – autonomni nervni sistem ubrzava i usporava rad srca. Tako simpatikus ubrzava rad srca, a parasimpatikus usporava rad srca. Takođr, autonomni nervni sistem utiče na širenje i sužavanje krvnih sudova i na taj način usmerava krv, kako je, kada i gde potreban veći protok. Adrenalin iz nadbubrežnih žlezda podstiče rad srca, a bubrezi kontrolišu ukupni volumen krvi.

Najčešće bolesti srca jesu slabljenje snage mišića srca (kardiomiopatije, kongestivna insuficijencija srca), poremećaj ritma rada srca (aritmije) i nedostatak kiseonika u srčanom mišiću zbog bolesti koronarnih sudova (ateroskleroza, ishemijska bolest srca, angina pectoris, infarkt srca). Opšta bolest vaskularnog sistema je hipertenzija-povišen arterijski pritisak, koji je faktor razvoja brojnih ostalih bolesti kardiovaskularnog sistema. Ateroskleroza je bolest oštećenja i suženja krvnih sudova.

SPORTSKO SRCE
 

Uticaj fizičke aktivnosti na organizam dosada je mnogo puta i sa više aspekata analiziran, s obzirom na brojne promene koje nastaju usled njenog sprovođenja i to zavisno od vrste i intenziteta. Neke od tih promena su ustanovljene i u kvantitavnom i u kvalitativnom smislu, međutim još uvek ima onih koje nisu. Uopšteno govoreći, one mogu biti cirkulatorne, morfološke, metaboličke, neurohormoralne i psihološke. Usporava se srčana frekvenca, smanjuje se arterijski krvni pritisak, kako sistolni, tako i dijastolni, povećava se fizički radni kapacitet i postiže brži oporavak posle akutnih opterećenja. Srčana potrošnja kiseonika u naporu je manja, što povećava srčanu rezervu, a pumpna funkcija srca poboljšana. Povećava se prokrvljenost skeletnih mišića, poboljšava insulinska rezistencija, lipidni status (kako smanjenjem telesne mase i preraspodelom masti u organizmu, tako i povećanim dejstvom enzima koji učestvuju u metabolizmu masti), smanjuje adhezivnost trombocita. Fizička aktivnost dovodi do smanjenja simpatičke i povećanja parasimpatičke aktivnosti. Smanjeno je ekscesivno izlučivanje adrenalina u bilo kom stresu. Povećava se i električna stabilnost miokarda. Takođe, pod uticajem sportskog treninga povećava se emocionalna stabilnost, smanjuje agresivnost i depresija, a povećava motivisanost i adaptabilnost.


Sposobnost organizma da ostvari fizičku aktivnost velikog intenziteta je zasnovana na funkcionisanju niza organa i organskih sistema, ali kardiovaskularni sistem ima centralnu ulogu u ovom procesu. Da bi se aktivnim mišićima dopremila dovoljna količina kiseonika pri ponavljanim naporima velikog intenziteta srce podleže morfološkim, funkcionalnim i elektrofiziološkim promenama, koje su nazvane “sindromom sportskog srca ili samo sportskim srcem, tj. atletskim srcem.  

'Sportsko srce '' je i pored brojnih postojećih znanja fenomen nedovoljno istražen, kako u anatomskom i funkcionalnom smislu, tako i sa aspekta njegovog odnosa prema zdravlju. Ono često podrazumeva ''sivu zonu'' između zdravlja i bolesti, dakle područje nepoznato i podložno različitim tumačenjima, a dokaz da je to tako su iznenadne smrti sportista koje se često dešavaju.

Definiše se kao skup morfoloških i funkcionalnih karakteristika srca koje se razvijaju tokom vremena pod uticajem sportskog treninga. Odlikuje se povećanjem srca u celini, sa povećanjem njegovih šupljina i debljine srčanog mišića, kao i povećanjem ekonomičnosti srčanog rada u miru i u uslovima fizičkog opterećenja sa proširivanjem njegovih maksimalnih funkcionalnih kapaciteta.

Razvoj fenomena sportskog srca pod uticajem treninga ima za cilj povećanje ukupnog funkcionalnog kapaciteta organizma, gde je uloga srca najznačajnija. Povećanu radnu efikasnost srce ostvaruje sniženjem srčane frekvence, jer brze kontrakcije troše više energije; proširenjem komora, jer isti volumen krvi može biti istisnut iz srca manjom kontrakcijom, sa manjim gubitkom energije kroz frikciju i tenziju; i povećanjem debljine srčanog mišića koja mora da prati proširenje komora da bi se tenzija srčanog zida održala u granicama normale, jer se tako sprečava patološka dilatacija i remodeling srca, što je uvod u slabost srčanog mišića.Morfološke adaptacione promene karakteristične za sportsko srce su različite za različite tipove fizičkog opterećenja. Kod kontinuiranog dinamičkog vežbanja, koje karakterišu ritmičke izotoničke kontrakcije velikih mišićnih grupa, a čiji je rezultat vidljivo kretanje u prostoru, mišići se ponašaju kao mišićna pumpa, vraćajući krv u srce, najviše ga opterećujući volumenom krvi koja u njega pristiže (primeri ovakve fizičke aktivnosti bili bi trčanje, plivanje i vožnja bicikla).  Najupadljiviji je nalaz povećanog volumena srca, sa posledičnim povećanjem debljine zida. Za razliku od dinamičkih sportova, statički sportovi koji se karakterišu produženim izometričkim mišićnim kontrakcijama visokog intenziteta, te ne dovode do vidljivog pomeranja tela, ali zato rezultuju znatnim povišenjem srednjeg arterijskog pritiska usled pritiska kontrahovanog mišića na zid krvnog suda i opterećuju srce pritiskom u cirkulatornom sistemu (promer dizanje tegova). Rezultat ovoga je povećanje debljine srčanog zida i ono nije praćeno povećenjem dijametra srčanih šupljina. Važno je napomenuti da je usled ovoga kod dinamičkih sportova ukupni radni kapacitet organizma, u smislu izdržljivosti, znatno veći nego kod statičkih sportova koji predominantno razvijaju snagu pojedinih mišićnih grupa. Ovaj radni kapacitet organizma, ili aerobna sposobnost, se meri potrošnjom kiseonika pri maksimalnom naporu.Pumpna sposobnost srca i sposobnost srca da se puni krvlju je prema većini studija nepromenjena kod sportista u odnosu na sedentarnu populaciju. Ova činjenica je veoma važna u razlikovanju sportskog srca od različitih patoloških stanja, koja se gotovo uvek manifestuju poremećajima ove funkcije. Odnos brzine ranog i kasnog punjenja leve komore mora biti veći od jedan, a pokazao se kao najsnažniji nezavisni prediktor ukupnog funkcionalnog kapaciteta organizma.

Elektrofiziološke promene karakteristične za sportsko srce podrazumevaju promene ritma srca, kao i promene provođenja, što se manifestuje promenama u EKG-u. Usporen srčani rad je prisutan kod preko pola svih sportista koji treniraju dinamičke sportove. Zabeležena je frekvenca od čak 25 udara u minuti (normalna vrednost za zdravu sedentarnu populaciju je od 60 – 100 udara u minuti). Takođe, kod sportista su uobičajene i neke vrste aritmija i blokovi u provođenju, koji se uglavnom gube tokom fizičke aktivnosti. Takođe, prekid treniranja ponekad vodi normalizaciji srčanog rada i nalaza u EKG-u.    autor: Dr Dejana Popovic
 
Organi za varenje!

Sistem organa za varenje (digestivni sistem ili crevni sistem) se sastoji iz niza uzastopnih delova u kojima se odvijaju pojedine faze varenja i apsorpcije. Crevo je pričvršćeno za telesni zid trbušnom maramicom – mezenterom. Crevni kanal sačinjavaju:
usna duplja;
ždrelo;
jednjak;
želudac;
tanko crevo;
debelo crevo;
analni otvor (rektum)


NERVNI SISTEM

Pojam nervnog centra

U centralnom nervnom sistemu nalaze se se nervni centri  koji regulisu pojedine funkcije organizma.Pod pojmom nervnog centra podrazumevaju se grupe nervnih celija u centralnom nervnom sistemu koje regulisu pojedine funkcije.Na primer,u kicmenoj mozdini se nalaze neuroni od kojih zavisi ostvarivanje razlicitih refleksnih reakcija,kao sto je refleks fleksije(odbrambeno povlacenje ekstremiteta),refleks ekstenzije(pruzanja) itd.Dakle u kicmenoj mozdini se nalaze nervni centri za te reflekse.U produzenoj mozdini smjesten je jedan od centara za disanje(apneusticki centar),a tu su i centri za podesavanje krvnog pritiska i inhibiciju(kocenje) rada srca.U istom delu centralnog nervnog sistema su i vazni refleksni centri za odbrambene reakcije organizma i ishranu(npr.kornealni refleks,refleks suzenja,kijanja,kasljanja,gutanja itd.).Medjutim treba naglasiti da jednu funkciju ne mora uvek da regulise samo jedan nervni centar.Naprotiv,cesci je slucajda pojedine funkcije regulise vise centara.Ovo se moze dobro pokazati na primeru kretanja.U kicmenoj mozdini nalaze se centri za osnovne reflekse,od kojih zavisi kretanje.Tu su,izmedju ostalih,centri za refleks hodanja.Medjutim,hodanje ne zavisi iskljucivo od kicmene mozdine.Naprotiv za pravilno i usmereno hodanje neophodno je angazovanje nervnih centara skoro svih delova mozga,ukljucujuci i veliki mozak.Takodje,vazno je da se nervni centri koji regulisu pojedine funkcije u razlicitim delovima mozga povezani i koordinisani

Funkcija ovog sistema je usaglašavanje organizma sa njegovom okolinom i usaglašeno delovanje organizma kao celine. Cevastog je tipa i sastoji se od:

1.       centralnog nervnog sistema (CNS) – čine ga  nervne ćelije koncentrisane u nervnim centrima koje čine mozak i kičmena moždina;

2.       perifernog nervnog sistema – čine ga nastavci nervnih ćelija koji povezuju nervne centre sa    periferijom (čulima i organima koji reaguju na primljene draži – efektorima); čine ga dva dela:

·         cerebrospinalni

·         simpatički (autonomni) nervni sistem.

 

CENTRALNI NERVNI SISTEM

 

MOZAK



Mozak predstavlja proširenje prednjeg dela nervne cevi i sastoji se iz: prednjeg (velikog) mozga, međumozga, srednjeg mozga, malog mozga i produžene moždine.

Moždane komore

Kanal nervne cevi u nivou mozga obrazuje proširenja – moždane komore, koje su međusobno povezane i nastavljaju se u kanal kičmene moždine.

U velikom mozgu se nalaze I i II moždana komora (u svakoj hemisferi po jedna), osim kod riba kod kojih veliki mozak nije izdeljen na hemisfere pa je i komora neparna. III moždana komora nalazi se u međumozgu, a IV je smeštene u zadnjem mozgu (zadnji mozak sačinjavaju mali mozak, produžena moždina i kod čoveka i moždani most). III i IV komora povezane su Silvijusovim kanalom (u srednjem mozgu), a III je preko otvora u vezi sa I i II komorom. IV komora se nastavlja na kanal kičmene moždine.

            Moždanice i likvor

            CNS je obavijen vezivnim opnama (moždanicama) kojih kod sisara ima tri:

1.       tvrda – spoljašnja, ka lobanji;

2.       paučinasta – srednja, nežna, rastresita i bogata limfom; 

3.    meka – unutrašnja, naleže na mozak i sadrži  krvne sudove koji prodiru u unutrašnjost mozga.

Prostor između moždanica je ispunjen likvorom (cerebrospinalna tečnost) tako da  ceo CNS pliva u tečnosti i na tej način se štiti od udara o tvrdu površinu lobanje i kičmenih pršljenova.

                         Prednji mozak ( telensephalon)

U toku evolucije je ovaj deo CNS-a najviše progresivno evoluirao. Njegova primarna funkcija je centar čula mirisa i to on obavlja kod nižih kičmenjaka. Kod viših kičmenjaka je, osim mirisne, dobio ulogu glavnog koordinacionog centra i centra više nervne delatnosti.

Nervne ćelije se kod viših kičmenjaka nalaze u površinskom sloju sive masemoždanoj kori, dok nastavci nervnih ćelija grade unutrašnjost mozga – belu masu. Moždana kora je centar celokupne nervne delatnosi i umne aktivnosti.

Kod većine kičmenjaka površina velikog mozga je glatka; međutim, kod viših sisara, posebno čoveka, ona je uvećana pojavom brazda i nabora. Raspored i izgled brazda je isti kod svih ljudi bez obzira na njihove umne sposobnosti.

Nervni centri su lokalizovani, odnosno u kori mozga se razlikuju zone sa različitim, tačno određenim funkcijama. Tako se u potiljačnoj oblasti nalazi centar za vid, u slepoočnoj je centar za sluh idr. Pošto se nervna vlakna ukrštaju na svom putu, bilo u mozgu bilo u kičmenoj moždini, to desna polovina mozga kontroliše levu stranu tela i obrnuto. Najveću površinu kore zauzimaju tzv. asocijativne zone. U njima su smešteni neuroni koji ostvaruju vezu između drugih oblasti, objedinjuju sve impulse; to su zone psihičkih funkcija, učenja, logičkog mišljenja.



                         Međumozak (diencephalon)

Pokriven je ostalim delovima mozga tako da se vidi samo sa donje strane. U njemu leži III moždana komora. Na njegovom krovu je razvijena epifiza, žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Na donjoj strani, podu komore, označenoj kao hipotalamus, javlja se levkasto ispupčenje (infundibulum) koje je u vezi sa hipofizom.

Hipotalamus je vrlo značajan refleksni centar koji kontroliše temperaturu tela, rad unutrašnjih organa, krvni pritisak, san, osećaj gladi, žeđi, straha, besa.

             Srednji mozak (mesencephalon)

Naročito jako je razvijen kod nižih kičmenjaka. Jednom uzdužnom brazdom podeljen je na dva dela, samo kod sisara postoji i poprečna brazda koja ga deli na 4 režnja. U srednjem mozgu nema komora već se nalazi Silvijusov kanal koji povezuje III i IV komoru. Duž njegove osnove teku snopovi vlakana koji povezuju prednji mozak sa produženom moždinom i malim mozgom.

              Mali mozak

Kod sisara je podeljen na dve hemisfere srednji deo. Mali mozak je centar ravnoteže i mišićne koordinacije pa je njegova veličina proporcionalna pokretljivosti životinje. Naročito jako je razvijen kod životinja koje se brzo i okretno kreću (kod riba su to npr. ajkule, kod ptica su to dobri letači, a kod sisara trkači). Kod vodozemaca i gmizavaca je slabo razvijen.

              Produžena moždina (medulla oblongata)

To je zadnji deo mozga koji se nastavlja na kičmenu moždinu. U njoj se nalazi IV komora čiji je krov jako tanak, ali su krov i bokovi zadebljali i u njima se nalaze:

·         nervna vlakna koja povezuju produženu moždinu sa prednjim delovima mozga;

·         nervni centri za: disanje, rad srca, širenje i skupljanje krvnih sudova, gutanje, povraćanje.

KIČMENA MOŽDINA (medulla spinalis)

 


Zadnji deo nervne cevi, kičmena moždina, prostire se celom dužinom tela. Idući ka zadnjem kraju tela ona se sužava. Cilindričnog je oblika i ima centralni kanal u sredini. Sa obe stane kičmene moždine polaze nervi koji su segmentalno raspoređeni – ima ih onoliko koliko i kičmenih pršljenova.

Raspored sive i bele mase je obrnut u odnosu na mozak – bela masa je spolja, a siva se nalazi unutra. Siva masa na poprečnom preseku daje oblik slova H, naime, ona obrazuje jedan par leđnih i jedan par trbušnih rogova. Sa leđnih rogova polaze senzitivna, a sa trbušnih motorna nervna vlakna pa se po izlasku iz kičmene moždine sjedinjuju u zajednički nerv. Belu masu čine uzlazna i silazna nervna vlakna kojima se provode nadražaji ka mozgu kao i impulsi od mozga ka raznim organima.

Kičmena moždina je prema tome sprovodnik nadražaja u pravcu mozga (uzlazna nervna vlakna) kao i impulsa koji se šalju od mozga (silazna vlakna). Osim toga, ona je centar za mnoge proste reflekse.

       PERIFERNI NERVNI SISTEM

Ovaj sistem obuhvata sprovodne puteve između čula i nervnih centara s jedne strane i između centara i raznih organa s druge strane.

U njegov sastav ulaze:

·         nervi (snopovi nervnih vlakana); nervi mogu biti čisto senzitivni, čisto motorni ali većina nerava su mešoviti (sadrže oba tipa vlakana);

·         ganglije (skupovi nervnih ćelija koji leže van CNS)


Cerebrospinalni nervni sistem

Sačinjavaju ga :

1.    glaveni nervi – polaze sa mozga i ima ih 12 pari kod čoveka;

      2.  spinalni nervi – polaze sa kičmene moždine; kod čoveka ih ima 31 par; ovi nervi sa kičmene moždine izlaze sa dva korena, leđnim (senzitivna vlakna) i trbušnim (motorna vlakna) koji se spajaju gradeći mešovite nerve



Glaveni (kranijalni) nervi

1. par – mirisni nerv

2. par – očni nerv

2.  4. i 6. par su nervi pokretači mišića očne jabučice

5. par – trograni nerv (inerviše oko, gornju vilicu i donju vilicu)

7. par – lični nerv (nerv lica) – inerviše mišiće lica;

8. par – slušni nerv

9. par – jezičnoždrelni nerv

10. par – nerv lutalac (n. vagus) – inerviše unutrašnje organe:ždrelo, pluća, srce, želudac, crevo, bubrege

11. par – pomoćni nerv (akcesorijus) inervira mišiće vrata i ramena;

12. par – podjezični nerv.

Čisto senzitivni nervi su: prvi, drugi i osmi par; čisto motorni su: treći, četvrti, šesti, jedanaesti i dvanaesti par, dok su ostali mešoviti.

Autonomni nervni sistem

Smatra se delom perifernog nervnog sistema koji inerviše unutrašnje organe: crevni, respiratorni, krvni, urogenitalni sistem kao i žlezde sa spoljašnjim i unutrašnjim lučenjem. Obuhvata dva lanca ganglija koji leže duž aorte i obrzuju levo i desno simpatičko stablo. Svaka ganglija je spojnom granom povezana sa odgovarajućim spinalnim nervom. Rad ovog sistema je van uticaja volje. 

Većinu unutrašnjih organa inervišu dvojaka vlakna ovog sistema: simpatička i parasimpatička koja su međusobno antagonisti. Tako npr. simpatički sistem ubrzava rad srca, a parasimpatički ga usporava. Antagonističko delovanje doprinosi održavanju ravnoteže u organizmu tako što, prema potrebama organizma, se menja rad unutrašnjih organa.


KIČMENI STUB

 

Kicma se sastoji od kicmene mozdine i nerava koji nose informacije od ruku, nogu i drugih delova tela, i nose signal iz mozga do tela.
   Vasa ledja se sastoje od 33 kostiju - prsljenova, 31 para nerava, 40 misica i isprepletanih tetiva i ligamenata. Izmedju prsljenova nalazi se fibrozna, elasticna hrskavica-disk. On omogucava flexibilnost kicme i pokretanje prsljenova.



ANATOMIJA KOSTIJU
   Vratni prsljenovi Postoji sedam vratnih prsljenova. Njihova uloga je da omogucavaju flexiju, extenziju, savijanje i okretanje glave. Oni su dosta manji od ostalih prsljenova, i zbog toga su oni pokretniji od ostalih. Svaki vratni prsljen se sastoji iz dva dela: glavni deo i zastitni svod za kicmenu mozdinu tzv. nervni svod.

   Torakalni prsljenovi U grudnom delu torakalni deo je pricvrscen za rebra. Tu se nalaze 12 prsljenova. Kicmeni kanal u ovom regionu je znatno manji nego u lumbalnom i vratnom delu, sto povecava rizik od fraktura.
   Pokreti koje omogucava torakalni deo su rotacije. Rebra omogucuju savijanje u stranu.

   Lumbosakralni deo Lumbalni prsljenovi su veliki, siroki i debeli. U ovom delu se nalaze 5 prsljenova. Najnizi se naziva L-5, i on je povezan sa krstacom. Najvazniji pokreti u ovom delu su savijanje napred, nazad i u stranu.

   Neuroanatomija Kicmena mozdina je podeljena na cervikalni, torakalni i lumbalni deo, a svaki taj deo je podeljen na specificne segmente neurona. Vratni (cervikalni) region ima osam nivoa. Svaki nivo je zaduzen za neku funkciju u vratu i ramenima. Osecaj se jednako prenosi od tela do koze i drugih delova tela, od vrata ramena, ruku, pa sve do mozga. U torakalnom delu spinalni nervi snabdevaju misice grudi koji pomazu u disanju i kasljanju.

   Lumbosakralni region i nervi u tom delu obuhvataju noge, pelvis, creva i besiku. Osecaj u stopalima, nogama, pelvisu i donjem stomaku transmituju lumbosakralni nervi do visih segmenata.

   Nervni putevi postoje mnogi nervni putevi koji prenose signale duz i niz kicmene mozdine. Neki prenose culo osecaja na kozu i druge delove tela, a neki nervi snabdevaju organe u stomaku.


   Motorni neuroni Gornji motorni neuroni upozoravaju na povrede koje su iznad nivoa prednje roznate celije. Ovakve povrede izazivaju spasticnu paralizu. Donju neuroni upozoravaju na povrede koje su ispod ili u nivou prednje roznate celije, i one izazivaju mlitavu paralizu. Termin neurogenicka creva i besika se koristi da bi se izrazila abnormalnost ovih organa, i zavisno od toga da li pacijent ima povrede gornjih ili donjih neurona, takve ce probleme i imati.

   Senzorni putevi Osecaji u nasem telu kao sto su hladnoca, toplota, bol i dodir preneti su na kozu i druge delove tela do mozga. Kada signal stigne u kicmenu mozdinu on ga salje u mozak. Razliciti osecaji su preneti razlicitim putevima i oni se zovu "trake". Na sredisnjem delu kicmene mozdine se naleze trake koje prenose osecaj Bola i temperature do mozga. Te trake se zovu "spinotalamik". Ostale trake nose osecaj ravnoteze i dodira.Ovi nervni impulsi se protezu zadnjim delom ledja.

   Autonomni nervni putevi Drugi tip nervnih puteva nazivaju se autonomni nervi. Kod povreda kicme oni su veoma vazni. Podeljeni su u dve grupe: Simpaticki i Parasimpaticki.
   Autonomni nervi uticu na nevoljni rad misica: srcani misic i zlezde koje luce luce hormone. On kontrolise rad kardiovaskularnog sistema, digestivnog trakta i respiratornog sistema. Primarna uloga ovog sistema je da stabilizuje rad unutrasnjih organa unutar organizma. On takodje kontrolise pritisak. Simpaticki nervi kontrolisu poremecaj pritiska na nervno bazi.



MIŠIĆI I POVREDE MIŠIĆA KOD SPORTISTA

Mišićno tkivo čini osnovu fiziologije sporta, osnovno svojstvo mu je savlađivanje gravitacione i inercione sile prilikom pokreta. U našim istraživanjima oko 5o% od ukupne telesne mase odlazi na mišićnu muskulaturu, kod vrhunskih sportista atleta ove vrednosti su i veće. Mičićno tkivo se sastoji iz ćelija koje su sposobne da pod uticajem nadražaja kontrahuje, skraćuje. Razlikujemo tri vrste mišićnog tkiva poprečno prugasto, glatko i srčano mišićno tkivo. Kod povećanog rada mišićno vlakno se ponaša dvojako.



Fiziologija mišićnog tkiva 

Ako su naprezanja dugotrajna, ona ne zadebljavaju, već se adaptira da dugo bez zamora vrši povećani rad. Snaga kontrakcije mišićnog vlakna je proporcionalna njegovoj debljini, a skraćivanje - njegovoj dužini (zakon debljine i dužine). U citoplazmi mišićnog vlakna (sarkoplazma) nalaze se vlakna miofibrile (produkt sarkoplazme). Sarkoplazma sadrži hranljive materije u vidu zrnaca (belančevine, glikogen, lipoidi) i mišićni hemoglobin. Prisustvo ovih materija uzrokuje promenu boje mišićnih vlakana: mutna, crvena, svetla i bleda. Crvenu boju vlakna daje mišićni hemoglobin, i ova vlakna su spora sa relativno malim moto - neuronima, koja se odlikuju velikom sposobnošću za stvaranje aerobne energije. Svetla mišićna vlakna su brza, inervišu veliki moto - neuronima, koji se odlikuju velikom sposobnošću za stvaranje aerobne energije. Bela mišićna vlakna su brza, inervišu veliki moto - neuroni i imaju veliki potencijal za stvaranje anaerobne energije. Miofibrili ili kontraktilna vlakna su najvažniji deo poprečno prugastih mišića direkno su zaduženi za kontraktilnost mišića koja je u sportu najvažnija. Obavijena su mrežastim kolagenim vlaknima vezivnog tkiva i sjedinjuju se u mišićne snopiće. Dalje, oni sa rastresitim vezivnim tkivom povezuju mišićne snopiće u veće mišićne snopove. Ovo rastresito tkivo je perimizijum mišića koji ima veliki značaj u unutrašnjoj mehanici mišića, i omogućava lako međusobno pomeranje mišićnih snopova, kao i lako kliženje jedan preko drugog, bez poremećaja građe mišića. Mišićni tonus ili blaga zategnutost nastaju u mirovanju kada motorna vlakna šalju nadražaje minimalnog intenziteta. Poremećaj (povreda živca) tonus mišića gubi se a samim time i sposobnost kontrakcija postaju mlitavije i oduzetije. Mišići se nalaze pod kontrolom kore velikog mozga odakle se vrši njihova kontrola, zategnutosti i položaja određenog dela tela u prostoru. Protok krvi kroz kapilare i njihovo direkno delovanje na suženje i širenje kao i ishranu mišića regulišu vegetativna vlakna .

Delovanje mišića može biti:  statičko i dinamičko

Statičko delovanja je izometrijska kontrakcija gde raste napetost mišića ali se dužina ne skraćuje. (omogućuje ravnotežu pojedinih delova tela, nasuprot delovanjima spolja i same težine tela. Primer ponašanje qvadricepsa u položaju kada sportista stoji učvršćuje koleni zglob i nogu održava ispruženom.),

Dinamičko delovanje ispoljava izotoničke kontrakcije, prilikom kojih se mišić skraćuje pokrećući pojedine delove tela. (dizanje tegova izaziva skraćenje mišića odnosno izotoničku kontrakciju)

Karakteristika mišića

Karakteristika misica kod čoveka je da predstavlja kombinaciju izometrijskih i izotoničkih kontrakcija. Maksimalna kontrakcija mišića normalne dužine je 3kg na 1cm2 površine. Mišićno vlakno pri maksimalnoj kontrakciji skraćuje se za polovinu početne dužine poznat kao Weber-Fickon zakon. Ukoliko je mišić  istegnutiji on je u proporcionalnom odnosu istegnuća kraći i obrnuto.Usled povišene mišićne aktivnosti javlja se hipertrofija, ali samo ako pri izvedenom radu odnosno urađenoj vežbi (treningu) dolazi do savlađivanja otpora, svaka druga mišićna aktivnost sa neadekvatnim mišićnim otporom ne dovodi do nikakvih promen. Neaktivnost, imobilizacija (inaktivitet je nefiziološko stanje izazvano nekom traumatskom povredom sportista ili nekom akutnom bolešću koja smanjuje radnu aktivnost sportiste) i slične promene  izazivaju mišićnu atrofiju, zbog promena (opadanja) veličine pojedinih mišićnih vlakana kao i smanjenja kontraktilnih belančevina. (fiziološka kontraktura je iscrpljena energija potrebna za opuštanje mišića) Kod sportiste, u cilju prevencije, najvažnije je analizirati : elastičnost, kontraktinosti i snagu mišića.



 Uzrok nastanka povrede mišića

Nastaje tupim udarom. Udarac ošteti mišićno vlakno, mišićnu kapsulu ili tetivu, dolazi do krvarenja, stvara se hematom unutar ili izvan kapsule. Bilo da se radi o direknim ili indireknim akutnim lezijama mišića od esencijalne važnosti je pojava hematoma i pravac njegove evolucije. Smatra se da ova afekcija nastaje zbog inplantacije periostalnih ćelija u hematom kao kontrolni mehanizam, ili je u pitanju inflamatorni proces u mišiću koji pogoduje ostifikaciji (sklonost ka recidivima je velika) fibroznih ožiljaka na mestu povrede, sa kolagenim vlaknima usmerenim u pravcu delovanja mišića. Smanjuje se sposobnost kontrakcije i smanjuje se snaga mišića pa je veoma važno za sportsko-medicinsku praksu kontrola hematoma i obuzdavanja reakcije na inicijalnu traumu.

Povrede mišića nastaju zbog: a) direktan udarac u mišić, b) usled naglog i nekordinisanog pokreta, c) promene ritma trčana „iznenadni šprintevi", d) nedoziranost brzinskih treninga (proženi šprintevi na dužoj relaciji, e) slaba fizička pripremljenost za naporne trenažne procese, f) psihomotorna nestabilnost i diskordinacija sportiste, g) slaba zagrejanost mišića za predstojeće napore, h) umor i pretreniranost, i) neadekvatnost sportskog borilšta, j) neadekvatno suđenje i gruba igra protivnika.

Najčešće povređeni mišići su: m. kvadriceps, m. rectus femoris, m. biceps femoris, m. gracilis, m. adductor lognus, m. adductor magnus, m. tensor fascie late, m. semimembranosus, m. gastrocnemius, m. biceps brachi i m. pectoralis.

Simptomi i znaci povrede mišića: povrede mišića nastaju iznenada, sportista je svestan povrede i u potpunosti je sposoban da opiše nastanak povrede. Sportista tačno lokalizuje mesto povrede a vodeći znak je bol. Kod sprintera ili kod brzog trčanja sportista oseti oštar bol kao ubod vrhom noža ili tupe igle koja se kasnije pretvara u bolnu tupost. Sportista ima utisak da mu je noga oduzeta, pokretljivost oštećenog ekstremiteta je minimalna, a u nekim slučajevima i apsolutno i neizvodljiv. Kontrakcija mišića praćena je bolom, a i pokušaj svakog pokreta izaziva bol. Hod i upotreba povređenog ekstremiteta su limitirani u zavisnosti od težine povrede.

Subjektivni simptomi kod povređivanja mišića je: a) iznenadni oštar bol kao „ubod nožem", b) utisak istegnutosti mišića, c) cepanje i kidanje mišića, d) oduzetost povređenog mišića, e) u trenutku povređivanja pad sportiste kao „pokošen", f) nemogućnost hoda jako otežan hod i otežano korišćenje povređenog dela tela, g) disfunkcija susednih zglobova povređenog segmenta tela, h) bol pri pasivnom kretanju.

Objektivni simptomi povrede mišića: stalna bolna osetljivost na mestu povrede, b) precizna lokalizacija povređenog mesta, c) na mestu oštećenog mišića pojava otoka koji s ekasnije širi, d) pojava prekida, udubljenja, razmaknuća i deformiteta na mestu povređivanja, e) kontrakcija mišića otežana ili neizvodljiva, f) ekstenzija bolna i ograničena u predelu povređenog segmenta, g) hematom kao inicijalni znak povređivanja na mestu povrede, a kasnije i na udaljenim mestima, h) pojava hematoma je siguran dijagnostički znak da se radi o kidanju mišićnih delova, i) pojava udubljenja na mestu povređivanja, j) „bolni grč" izaziva bolnu osetljivost, otvrdlinu, otok i hematom, spazam mišića,  ekstenzija bolnog mišić je bolna i limitirajuća, kontrakcije su svedene na minimum ili su potpuno ugašene.

Bolnost mišića najčešće srećemo kod: M. biceps femoris, m. soleus, m. gastrocnemius medialis i m. biceps humeri.


Funkcionalna i organsko oštećenja mišića delimo u dve grupe:

·       akutna funkcionalna oboljenja mišića - nastaju usled intenzivnog sportskog naprezanja, i pojavom bola tokom samih sportskih vežbi. Karakterističnost je da se bol javlja na samom takmičenju a ne postoje nikakvi validni podaci o dejstvu nekih spoljnih trauma koje su tu bol izazvale. Oporavak je često spontan, a u ovu grupu funkcionalnih oštećenja mišića spadaju: tendinitis, akutni entenzitis, tendovaginitis, miozitis itd.

·       hronična oštećenja mišića-nastaju usled hroničnog kontinuiranog  opterećenja i u sportsko-medicinskoj praksi je poznat kao sindrom prenaprezanja ili mikrotraumatske bolesti, odnosno hronični entenzitis. Intenzitet nastanka oboljenja je promenljivog karaktera a javlja se nakon određenog perioda.

Traumatske povrede mišića - mogu biti otvorenog i zatvorenog tipa

Povrede otvorenog tipa - nisu tipične za sport, ali ih srećemo kod grube kontakt igre, neadekvatne opreme kao i loših uslova za igru. Otvorene povrede nastaju od uboda (vulnus, punctum i ictum), posekotine (vulnus scisum), razderine (vulnus lacero-contusio), ugrizne rane (vulnus morsus), ogulotine (exoracio), ogrebotine( abrazio), smrskavanja (vulnus conquastum). Ulaz rane obavezno sterilno obraditi zaštitit od infekcije, dati antitetanusnu zaštitu (najbolje je da cela ekipa bude vakcinisana i revakcinisana na tetanus)

Povrede zatvorenog tipa - zatvorene povrede mišića mogu nastati i delovanjem spoljnih sila i to: jaka kontrakcija protiv sile koju je teško savladati, dizanje tereta, udarac na kontrahovan mišić, pasivno pomeranje zgloba (nasilno) u trenutku kontrakcije i iznenadna kontrakcija agonista u fazi kontrkcije antagonista.

Po mehanizmu nastanka povrede mišića mogu biti direkne i posredne:

direkne  nastaju: a) usled direknog udarca, b) dejstvo spoljašnje jake sile, c) sopstvenom snagom kontrakcije protiv pruženog otpora, d) velikim fizičkim naporima (naprezanjem)  iznad praga izržljivosti sportiste.

posredne nastaju: a) usled pokreta na koje čovek nije navikao. Pokreti su nagli i nekontrolisni sa kontrakcijama koje mogi da izazovu delimičnu ili potpunu rupturu mišića, b) nasilnim pokretanjem zgloba u pasivnom stanju, i elongacijom mišića u trenutku kontrakcije, c) usled dejstva tupe sile na kontrahovan mišić (udarac) predmetom sa oštrom ivicom po mišić koji je u položaju aktivne kontrakcije izaziva rupturu mišića bez obzira na jačinu udarca ako je mišić u stadijumu maksimalne napetosti, d) nekontrolisana kontrakcija snažnog intenziteta različite grupe mišića  usled kontrakcije grupe antagonista dok je samo jedan mišić u kontrakciji.

Klasifikacija povrede misića

Na osnovu dosadašnjih saznanja i iskustva razni stepeni povreda mišića praćeni bolom ka dominantnim simtomom omogućuje nam da konstatujemo da klasifikacija povrede mišića zavisi od više faktora:

·       Kontuzije bez i sa pojavom hematoma,

·       Mišićni kater (grč mišića nakon povećanja mlečne kiseline),

·       Distenzio (istegnuće) mišića,

·       Ruptura parcialis (delimični rascep mišića),

·       Kompletna ruptura (potpuni rascep - prekid mišića).

Kontuzije bez i sa pojavom  hematoma 

Sila koja izazove kontuziju mišićnog tkiva je u direknoj srazmeri sa jačinom dejstvovane sile. Pri udarcu dovoljne jačine bio blag ili jak, dolazi do oštećenja mišićnih vlakna, sa stvaranjem izliva krvi (hematom). Izlivi su obično vidljivi usled sile koja ga je izazvala a povrede zahvataju površne delove mišića.

Simtomatologija se karakteriše bolnim mestom i otokom a dijagnostički se veoma lako prepoznaju, ako smo sigurno da je kontuzija posledica udarca.

Lečenje: u prvoj fazi saniranja povrede treba staviti hladne obloge ili led preko tkanine u periodu od 3 do 10. minuta ali biti obazriv zbog smzotina koje led može da izazove, (česta upotreba chlor etila na samom takmičenju od nestručnih ljudi može da izazove nepotrebne promene na koži koje kasnije dopunski treba lečiti) uviti elastičnim zavojem. U prva 24 časa od povređivanja hladiti svaki sat vremena  po 2 do 3 minuta, ako se otok ne izgubi nastaviti sa krioterapijom jer ujedno delujemo i anestetički na povređeno mesto i umanjujemo bol.



Mišićni kater - (grč mišića nakon povećanja mlečne kiseline)-

Iskustva pokazuju da su grčevi mišića kod sportista češći u slučajevima premora, preteranih napora, uticaja klimatskih uslova (zima - hladno, leto - toplo,) odnosno naglih utopljavanja ili rashlađivanja. Ipak najveći uticaj ima: gubitak soli zbog pojačane respiracije, smetnje u cirkulaciji zbog preterane zategnutosti ekstremiteta bandadžom, podvezicama i obućom pri čemu je smanjena oksigenacija a povećanao nagomilavanje raspadnih produkata metabolizma. Na sportskim borilistima najcesce srecemo.

Spazam mičića ( najčešće potkolenice) dolazi kada se mišić naglo i jako kontrahuje. Grč mišića je izazvan potrošnjom rezervi kiseonika i glikogena (ugljeno - hidratni izvor energije). Do grčeva mišića dolazi usled debalansa elektrolita ili kada u organizmu nema dovoljno vode da dođe do oslobađanja otpadnih materija. Bol je od lakog do jakog intenziteta. U zavisnosti od jačine spazma mišića, lekar još na samom terenu pokušava da opusti spazam i to na način koji prikazujemo (na slikama ). Noga treba da bude fiksirana za podlogu stopalo ekstenzirano a lekar ekstenzirano stopalo dovodi u položaj dorzifleksije do 90 stepeni (nikad preko 90. stepeni) Flektiranjem stopala unutara smanjuje spazam i često ga potpuno otklanja (prosta kontrakcija antagonista dovodi do opuštanja grča). Na samom terenu se vrši procena da li sportista može ili ne da nastavi sa takmičenjem. Praksa je pokazala da u većini slučajeva dolazi do komplikacija i neophodno je prekinuti sa sportskim aktivnostima. Spazam (grč) zadnje lože butine otklanjamo tako što se mišić uhvati između dva dlana a koleno se ne savija i potkolenica se ne podiže od podloge.Spazam se  ređe javlja na mišićima gornjih ekstremiteta.


Distensio (istegnuće)

Istegnuće iznenadna kontrakcija mišića povećane snage u sadejstvu sa spoljašnjim silama koje istežu mišiće ili celu funkcionalnu grupu. Nastaje i prilikom naglog ispružanja mišića uz kontrakciju antagonista.

 Kliničkom slikom dominira bol i prolazno slabljenje funkcije i tonusa mišića. Kod sportista je najčešće, i nastaje iznenada u trenutku šprinta,  naglog pokreta ispružanja ekstremiteta, prilikom snažnog i brzog pokušaja dizanja noge u visinu u borbi za loptom, prilikom dugog i hitrog koraka posebno kod onih takmičara koji imaju skraćenje hamstrinksa.

Simtomatologija je blaga i vrlo brzo se takve povrede saniraju, a  sportisti se vraćaju svojim sportskim obavezama bez ikakvih komplikacija.

Lečenje: mirovanje nekoliko dana, hladne obloge, analgetik,  antiflogistik eventualna imobilizacija fiksacionim zavojem (bandaž) i početak fizikalnnog tretmana.


Ruptura parcialis (delimični rascep mišića)

Kada se na mišić usled  jakog fizičkog opterećenja (maksimalna kontrakcija mišića) deluje direkno grubom silom dolazi do razaranja finog mišićnog tkiva i delimičnog rascepa mišića. Lezije izazvane indireknim mehanizmom (pojedinačne kontrakcije ili prekomerno istezanje mišićnog vlakna) lokalizovane su na tetivnim pripojima, mišićno tetivnim prelazima i tetivama a dosta retko u samom mišićnom telu. Posledica parcijalne rupture je često loša doziranost u trenažnom procesu i stalna prenapregnutost i opterećenost mišića. U ovakvim slučajevima bilo da se radi o direknim ili indireknim akutnim lezijama mišića od esencijalnog je značaja pojava hematoma i pravac njegove evolucije. Pojava ove afekcije je implatacija periostalnih ćelija u hematomu kod kontuzovanih mehanizama, ili je u pitanju inflamatorni proces u mišiću koji lakše ostifikuje. Fibrozni ožiljci na mestima povreda mišića sa kolagenim vlaknima usmerena su u pravcu delovanja mišića, kome se smanjuje sposobnost kontrakcije i snage a stvara se mogućnost recidiva. Iz ovoga zaključujemo značaj kontrolisanja hematoma i obuzdavanje reakcije na inicijalne traume. U trenutku povređivanja sportista oseti oštar bol, neposredni prestanak svih aktivnosti i ograničenu amplitudu susednih zglobova. Ultrazvučni pregled mišića je od velikog značaja.


Kompletna ruptura (potpuni rascep - prekid mišića)

Nastaje dejstvom grube sile na hipertrofisani mišić (mišić u maksimalnoj kontrakciji). Javlja se jak bol i masivni otok, otkazuju osnovne funkcije mišića pri pokušaju aktivne kontrakcije. Pasivizacija pokreta zgloba koja mišić pokreće je dosta slaba i moguća uz jake bolove. Aktivni  pokreti su svedeni na minimum ili su apsolutno ugašeni.(naročito ako se pruža i najmanji otpor). Dolazi do prekida mišićnog tkiva sa obilnim krvarenjem.

Nakon prekida mišinog tkiva najčešće se odmah javlja otok (hematom) kao posledica krvarenja. Otok sekundarnog tipa javlja se najkasnije posle dva do šest časa od povređivanja karakteriše ga jaka inflamacija pod uticajem oslobođenih enzima a kao reakcija nepovređenih ćelija. Otok sekundarnog tipa sadrži inflamatornu tečnost sa velikom koncentracijom proteina. Samo ožiljno tkivo zavisi direkno od količine fibrinogena i fibrina. Otok može da se povećava sve do 72 sati od povređivanja. Povređena mišićna vlakna bivaju zamenjena vezivnim tkivom, koje sa sastoji od sekundarno razvijenih snopića kolagenih vlakan koje su usmereni prema toniziranoj mišićnoj frakciji. Zarasanje mišića je sporije ako je imobilizacija duža (oprečni stavovi specijalista sportske medicine i drugih specijalnosti) jer nema prirodne stimulacije. autor: Dr Milorad Jerkan

 

 

 POVREDE STOPALA I SKOČNOG ZGLOBA



 Prednji deo stopala se sastoji od 5 metatarzalnih kostiju, a na vrhovima se nalaze falange (kosti nožnih prstiju). Osnovna uloga im je da obezbeđuju telu ravnotežu pri hodanju i trčanju. Skočni zglob – je pregibni zglob. Formiraju ga tibija, fibula potkolenice i talus (skočna kost) gornjeg dela stopala. Ove kosti povezane su nizom ligamenata. Skočni zglob omogućava da se stopalo savije nagore i nadole i sjedne na drugu stranu.

 Povrede nožnog dela ili tarokruralnog zgloba najčešće su povede (posle kolena) kod sportista. Kompleksan građa i višestruka funkcija zgloba otežavajući su momenti  pri nastanku povreda. Spoljni nožni zglob čine ligamenati: prednji tibofibularni, prednji fibulotaralni, fibulocalcanearni i pozadi fibulotaralni. Unutrašnji zglob čine ligamenti: ligamentum deltoideum sa svoja četiri kraka pars tibialis anterior, pars tibionavicularis, pars tibicalcanearis i pars tibiotalaris posterior. Povrede ligamenta zavise od delovanja sila, pritiska, sastava vlakna i torzije. Kod stopala prizemljenog pri hodu ili trčanju, okretu ili doskoku ligamenti su maksimalno napeti i opterećeni, i kod najmanjeg krivog pokreta ili prenaprezanja  dolazi do povrede ligamenta. Povrede nožnog zgloba nastaju usled nategnutosti, usled mehaničkog delovanja sila (naderanja ili razreline) Nategnuće ili distenzija ligamenta nastaju posle preopterećenja. Sile ne prelaze gravicu elastičnosti ligamenta. Povrede uzrokuju samo pucanje nekoliko krvnih kapilara i prolaznu slabost funkcije ligamenta sa poremećenom inervacijom. Kao posledica javlja se bol sa lokalnom hiperemijom sa otokom i poremećenom funkcijom.

 Laceracija nastaje kada opterećenje prelazi prag elastičnosti ligamenta i njegove niti počinju da pucaju. Bol i otok su jače izraženi a stopalo pomičemo preko fiziološke granice. Ova vrsta povrede česta je u fudbalu i pravi velike smetnje fudbalerima u trenažnom procesu.

Prekid ili ruptura ligamenata
nastaje kada je opterećenje preko granice otpornosti ligamenta i on puca po čitavoj širini. Tada se javljaju patološka stanja prilikom kretanja.

Uganuće skočnog zgloba je povreda (najčešća u sportu posle kolena) koja zahvata jedan ili oba ligamenta smeštena sa spoljne i unutrašnje strane skočnog zgloba. Nastaje usled natezanja ili kidanja ligamenata od spoljne i unutrašnje strane skočnog zgloba. Javlja se u skoro svim sportovima. Praćena je bolom, otokom, pomodrelošću sa spoljne a često i sa unutrašnje  strane skočnog zgloba. Otežano se hoda. Otok može da potraje mesecima, u večernjim časovima je veći pošto se nategnuti ili iskidani ligament ne vraća u svoj prvobitni oblik.
Stopalo može biti izvrnuto uvrnuto, pomereno prema napred ili prema nazad, rotirano u većem ili manjem obimu već prema tome koliko je ligament nožnog zgloba ruptuiran. U ovu grupu povreda spadaju i prelomi maleolusa nožnog zgloba.



Unutrašnja rotacija stopala odnosno njegovo uvrtanje dovodi do napetosti: prednjeg tibiofibularnog ligamenta, prednjeg fibulotaralnog ligamentai fibulocalcanearnog ligamenta. Najčešće pucanju ligamenti usled unutrašnje rotacije i to: prednji fibulotalarni ligament, fibulokalkanearni ligament i prednji tibiofibularni ligament. Ako je ruptuiran samo prednji tibiofibularni i fibulotaralni ligament pozitivan je znak fijoke i stopalo možemo pomeriti prema napred. Ako je naprso i fibulokalkanearni ligament stopalo nemožemo uvrnuti preko fiziološke granice.

Kod spoljašnje rotacije kada je stopalo u neutralnom položaju ili je dorzalnoflektirano usled spoljne rotacije i izvrtanja stopala javlja se napetost prednjeg tibiofibularnog ligamenta, a ako se rotacija nastavlja dolazi do napinjanja i ligamentuma deltoideuma odnosno njegove prednje strane pars tibiotalaris pars tibionavikularis. Kada je maksimalna plantarna fleksija stopala ako se vrši spoljna rotacija dolazi do pucanja prednjeg fibulotaralnog ligamenta a često i fibulokalkanearnog ligamenta i dolazi do luksacije talusa. Ova povreda je dosta retka. Mnogo češća povreda nastaje usled supinacione addukcione povrede prednjeg fibulotaralnog i fibulokalanearnog ligamenta. Srećemo i povrede zglobne čaure sinovijalne opne i koštanih delova.

 Mortonov neurom - bol u prednjem delu stopala nastaje najčešće između dve metatarzalne kosti gde dominira otok nerva, a ova povreda u literaturi je poznata kao Mortonov neurom. Izaziva ga neadekvatna obuća, povećano opterećenje, nepravilno ponavljanje udaraca nogom prilikom sportske aktivnosti. Neki autori tvrde da i genetski faktori mogu da imaju učešće. Ovo oboljenje se javlja u mnogim sportovima, a takođe i kod žena koje nose visoku potpeticu ili drugu obuću koja steže i pritiska nožne prste. Najčešći simptomi su bol u vrhu stopala, jagodici stopala, ili u prstima. Ponekad nožni prsti utrnu.

Bol u peti (plantarni fasciitis) se javlja naročito ujutru odmah nakon ustajanja. Prvi korak je najbolniji, ali sa zagrevanjem pete bol prestaje da bi se sledećeg jutra opet javio sa utiskom kao da je kamenčić upao u cipelu. Plantarni fasciitis je upala plantarne fascije, ponekad pogoršana kvržicom na petnoj kosti. Ova povreda se kreće u rasponu od upale do kidanja plantarne fascije na petnoj kosti. Povreda je izazvana prenaprezanjem kod trčanja na duge staze, slabi svodovi stopala, nošenje neadekvatnih patika, promena podloga u trenažnom procesu, povećanje telesne mase i sl. Najčešće se javlja kod košarkaša, rukometaša, fudbalera, tenisera i dr.

Fraktura skočnog zgloba obično nastaje usled opterećenja ili direktnog udarca. Može se javiti u svim sportovima kao i u svakodnevnom životu. Fraktura od opterećenja nastaje u stopalu ili u tibiji. Bol na vrhu frakture pojačan je vežbanjem. Bol prestaje sa prekidom aktivnosti.


POGLEDAJ SLEDEĆU STRANU
MEDICINA II
klikni na medicina II

Подстранице (1): Sportske povrede
Comments