Учење‎ > ‎

Процена ученичких постигнућа

Праведна и свеобухватна процена ученичких постигнућа један је од највећих изазова савремене наставе.
На овој страници ће бити постављен опис начина процењивања знања ученика којима се бавим и о којима размишљам.

Представљено промишљање уврштено је у публикацију "Наставник као рефлексивни практичар - примери добре праксе" (аутори: Јелена Радишић, Невена Буђевац, Смиљана Јошић, Александар Бауцал, издавач: Министарство просвете, науке и технолошког развоја, Република Србија 

Вршњачка процена и самопроцена


Мисао да ученици треба да преузму одговорност процењивања квалитета радова својих вршњака дуго времена заокупља моју професионалну пажњу.

Процену видим као саставни део учења и наставе. Она (и ученику, и мени) обезбеђује слику напретка и омогућава увиђање наредних корака у учењу. Сматрам да (пр)оцена мора да промовише ангажман ученика и обезбеди одговарајућу подршку, како би сви ученици могли да остваре своје тежње и досегну свој пун потенцијал. Уверена сам да праксу оцењивања треба посматрати из перспективе ученика. Ученици треба да буду ангажовани у свим аспектима процеса (пр)оцењивања.

Након проучавања извора[1] који се баве проценама постигнућа ученика и завршеног курса „Гемификација“ (Курсера 2013.г) осмислила сам начин да подстакнем ученике да се одговорно односе према учењу и да им помогнем да освесте важност добре процене и квалитетне повратне информације.

У оквиру наставног пројекта Нушић зАнимација, ученици су израђивали дигиталне карикатуре анимирајући фотографију сопственог лица у програмима Photoshop и Image Ready. Имали су задатак да освесте неку своју (малу карактерну) ману и да јој се насмеју. Пројекат је изведен методом изокренуте учионице – предавања су измештена ван учионице док је практичан рад представљао садржај школских часова. Ученицима су унапред били познати критеријуми који дефинишу успешност задатка. Ови критеријуми су били дати у форми беџева. Ученицима није унапред речено да ће управо они (у складу са критеријумима) процењивати квалитет задатака својих вршњака.



Након реализованих часова, ученици су стављени у улогу оцењивача. Како је пројекат реализован на нивоу читаве генерације шестака-информатичара, ученици су процењивали задатке својих вршњака из супротне смене. На овај начин избегла сам непотребну емотивност и везивање рада за конкретну особу, а не за представљене критеријуме. Посматрајући како ученици процењују, постало ми је јасно да процес вршњачког оцењивања треба да буде завршен самопроценом. Схватила сам да се ученици налазе у јединственој прилици да, сходно ономе што су видели и проценили, боље сагледају сопствени рад и освесте шта би требало унапредити у циљу постизања бољих резултата. Такође, приметила сам да је одређен број ученика олако пришао послу процењивача. Питала сам се да ли ће ученици бити задовољни повратном информацијом (у виду беџева) коју су од вршњака добили.

 

Испитивањем искустава ученика дошла сам до следећих сазнања:

 

·         Само 28% ученика мисли да су им додељени сви беџеви који им припадају.

 

https://sites.google.com/site/katarinaaleksic/ucene/procena-ucenickih-postignuca/statistika%201.jpg

 

·         56% ученика сматра да су требали више да се потруде док су карикатуре креирали

https://sites.google.com/site/katarinaaleksic/ucene/procena-ucenickih-postignuca/statistika%202.jpg

·         29% ученика је карикатуре својих вршњака процењивало не обраћајући пажњу на објективне критеријуме

https://sites.google.com/site/katarinaaleksic/ucene/procena-ucenickih-postignuca/statistika%203.jpg

Увид у представљене податке подстакао ме је да организујем час на коме сам са ученицима разговарала о важности одговорног приступа процењивању радова вршњака.

Ученици су образлагали зашто мисле да им одређени беџ припада, референцирајући се на задате критеријуме. Подстакла сам их да размишљају о узроку сопственог незадовољства изостанком заслуженог беџа – да ли је могућ разлог неповољне поцене недовољна озбиљност процењивача? Ученици су, још једном, сагледали сопствени рад у улогама креатора и процењивача. Освестили су своје грешке и дефинисали корективне мере. Замолила сам их да сами себи дају савет за будуће ситуације у којима ће имати улогу процењивача.

Није било једноставно координирати рад свих шестака-информатичара у оквиру наставног пројекта „Нушић зАнимација“. Вероватно би било далеко једноставније да сам сама проценила квалитет ученичких радова. Међутим, једноставније не значи и корисније. Рефлексија ученика на процес вршњачке процене и њихова самопроцена додатно су ме је уверили да су ови процеси изузетно важни. Неговањем културе вршњачке процене и самопроцене корак сам ближе одгајању саморегулисаних ученика. Постоји много места у курикулуму која дазвољавају имплементацију вршњачког процењивања. Добро би било да што чешће постављам ученике у ситуације које јачају њихов позитиван и одговоран однос према сопственом и туђем раду. Планирам да, следећом приликом, проценим процене ученика и пружим им одговарајућу повратну информацију. На тај начин, ученици би освестили шта добра поватна информација подразумева и на који начин она може утицати на на њихов развој и напредовање.



Провера знања ученика тестирањем - пример теста са објашњењима.

 
Comments