Између‎ > ‎

Гашин повратак

поставио/ла Miroslav Lukić 18.08.2015. 12:34   [ ажурирано 29.08.2015. 10:53 ]
Није ово ни прича, ни цртица, ни део будућег романа; то је нешто између, нема још ни имена, ни описа...

Ноћу је падала киша, после пет паклених  тропских недеља,  и ја сам пијући кафу сео за сто, кад – гуу, гуууу... И још једном  гуу... Пришао сам прозору у соби у којој сам преспавао – гугутка. Шта ми јавља?  Шта хоће? Жалузина је спуштена, као и завеса, пришао сам близу, да не уплашим птицу... Голубови и гугутке су слетали, али на перваз другог прозора, у собици окренутој северу, крај стола за компјутер.

Већ сам се обукао и и хтео да пођем , кад зазвони мобилни, јављала се Ш.  са Онколошке клинике,  - Где си ? . "У аутобусу“, слажем.  – Добро проветри, усисај...

Сишао са 56Е у  Сарајевској. Било је, можда, око пола осам.  Идући према Принциповој, угледао сам  на педесетак  метара како нешто бело претрчава улицу, и успева да је претрчи  и  у последњем тренутку умакне .  Долазим  пред  Ш.-ву бараку, видим Драгицу (комшиницу), каже – Долазио Гаша синоћ, легао пред Ш.-ва врата. И јутрос малопре био ту... Осећају животиње, имају инстикт...

Она је иначе донела Гашу, док је био  као клубенце, из једног од суседних дворишта. Она га је изабрала, и после, кад је одрастао бринула о њему (кад бисмо ми били на путовањима по Србији). И један од њених синова, који га је пазио и пушта да спава у кревет.  И тако је то трајало богме неколико година. Све док тај момак није - Бог само зна зашто - пресудио сам себи. Тада је Гаша први пут напустио бараку на четири месеца...и више.

Ех, али ја вам нисам неки приповедач, прескачем, хтео бих одмах да се докопам поенте...Израстао Гаша у прелепог белог мачора, неалавог. Ништа он не био дирнуо у кухињи, не би се, не дао Бог попео на сто, као друге мачке... Али некако је био сувише усамљен... Као Драгицин син. Само што је био питомији...Чинило нам се да је он другачији од свих мачора које смо имали, да се никада неће заљубити и - нестати нетрагом. Али, као и већина мачора, тј. заљубљених мачора, и Гаша је доживео судбину да падне у провалију љубави....У ствари, то су патетичне речи. Гаша  довео једну плашљиву пепељасту мачкицу, Ш. ју је прозвала „Чупе“, бринуо је о њој, чувао је...Штитио је, делио је са њом свој оброк.То је била мексиканска мачка... И тако, живели су  заједно, месецима без оних цијукања и сиктања. 

Кад се омацила „Чупе“, два мачета су била -  њен први накот -  веома умиљата, и сигурно је да им је отац био Гаша. Неки је господин, пролазећи сваког јутра, застајао иза бараке крај посеченог дуда, где су се мачићи сунчали, питао да ли су на продају, нудио по 50 Е, али Драгица је рекла да мачићи нису њени и да, колико зна, нису на продају. После пар недеља, мачићи су нестали. Баш у време када су научили да се успентрају уз клен, или уз стабло зове, на врх бараке...    

Нисмо успевали да сачувамо ни први, ни други окот "Чупетов". 

Најдубље је Драгициног сина ожалио Гаша, нестао је наш мачак, због велике жалости за несрећним момком, а не због неке заљубљености.  А ми смо мислили један овако други онако.

Чули смо од неких комшија младића, преко пута, с ону страну Принципове према Железничкој станици, да виђају Гашу, да се редовно сунча на неком крову. Дргаица би увек засузила и рекла:  - Он је предосетио Дејанову смрт, зато је отишао и зато се не враћа. Неки други су Гашу виђали чак тамо крај Саве, према Дунаву, на некој клупи...Неки чак и близу куће где је становао покојни Мика Алас, то јест прекопута бомбардоване народне библиотеке на Обилићевом венцу... 

Гаша и "Чупе" , савамалска "романса"

Када се поново појавио  пролетос, и ушао у ходник, „Чупе“ је фрктала на њега, и он се мјаучући повукао, одступио.  Када се Ш. разболела, тј.  када је кренула на испитивања,  - „Чупе“ је  већ била омацила три мачета. Два су била  баш лепа, мачкице, напреднију смо звали Шаренко, а ону другу црну, према  њој смо били болећиви, јер је слабо видела. Ш. јој је мазала очице, излечила је. Одједном су се појавила још три црна мачета, туђа, однекуд, и „Чупе“ их је прихватила, дојила као своје.  Међутим, мачићи су посебно спавали, посебно сестре Чупић, како смо говорили, а посебно она три мачета. 

У време када је Ш. упућена у клинички центар на операцију, много компликовану,  мачићи су се већ верали уз стабло клена и зове на кров бараке,  играли су се љупкије од дечице, уживајуђи да их гледамо. Кад је Ш. дошла са операције, она црна мачкица је свуда пратила, као кученце. Чак и улицом, дуж доброг дела Принципове. Јер Ш. је иако реконвалесцент излазила у шетњу, рано изјутра и предвече...

Тих дана, после Шолетове операције, појавио се Гаша, на кратко, али „Чупе“ и мачићи су фрктали на њега, нашег домаћег мачка, отерали су га, чинило се заувек.

Неко је изгледа полудео, од врућине, или поворки азиланата, па нам је тровао мачиће, сваки дан, или сваки други, трећи дан по једно.  Отровали су Шаренка,  не знамо чиме, отишао је под  наш југо и угинуо. Кад су отровали слабовидо црно маче, дуго се мучило, и умирало испод расцветасних сунцокрета пред улазом у бараку. 

Ко је тровао мачиће? Где ће му душа?  - кукала је Драгица. – Ко може да отрује маче, тај би човека исто...

Остала је само Чупе, када је Шоле отишла на Онколошку  на хеми-терапију. Али  Чупе више није ноћивала у  остави иза бараке, можда се склонила у брдо где има неких шупа, где  се последњи пут омацила и доносила мачиће у зубима једно по једно у Ш.-ову кухињу.

Зашто код Ш.-? Па мачке знају  - ко су добри људи, ја сам то приметила... Неће код сваког мачка.... - зна Драгица.

Вечерас се Гаша огласио  знаним мјауком низ ходник, и утрчао  у Ш.-ову кухињу где сам ја баш кувао кафу, и одмах – право мени у ноге, и почео је да се таре, као некад.

-          Ау, па то си ти, а? Мора да си много огладнео? Или су те ове избеглице поплашиле?

И  одмах му додам алпску саламу, то је увек волео...

Чула и Драгица, па дошла, зове га да му да неко пилеће месо...  Заправо, Гаша се вратио, изгледа, коначно.

-          Добро дошао, Гаале, кућо наша! Донео си нам добре вести и предзнаке, Бог те послао, дај Боже да је тако!.....

 


Comments