Песме‎ > ‎

Поговор књизи "Божја визура"

поставио/ла Miroslav Lukić 13.08.2015. 01:54   [ ажурирано 13.08.2015. 01:57 ]

ЖУБОР СВЕТЛОСТИ У ПОЕЗИЈИ*  МИРОСЛАВА ТОДОРОВИЋА

      

 

           Иако Тодоровићев песнички опус није окончан, он је несумњиво заокружен. Комплетно његово песничко дело чини једну јединствену, за сада, само на први поглед раздешену, самосвојну, мајсторски цизелирану, књигу која је сачињена из неколиких лирских рукаваца. Свака његова песничка збирка чува у своме срцу невидљиву на први поглед матицу / језгро које их окупља. Нимало случајно, мото песме по којој је Божја визура насловљена преузет је од Шекспира и гласи: Свет је позорница на / којој свако игра своју улогу. Сваки прави, и велики, песник игра своју улогу на позорници песниш- тва. Мирослав Тодоровић, никакве сумње нема, припада том, и таквом, песничком јату.

            Поднаслов збирке збирКа песМАМА показује како је Мирославу Тодоровићу тесно у кожи традиционалног песништва и како он, макар преко рамена, гвири у оно што је модерно авангардно песништво донело. Притом, он се не „отвара“ сасвим и од онога што је било, и остало, експериментално преузима само оно што се у његово песништво уклапа и даје му унутрашњи авангардни дрхтај. Тако се, на пример, песма „Цар звоно“ окончава стихом / речју / везником И, а она која је насловљена „Дахом светлости“ такође једном (крњом) речју, која је и читав стих Ал.

            Веома је богата и разноврсна лексичка раван Тодоровићевих песама.

Има пуно деминутива и хипокористика: дашак; животић; зрачак; капљичица; ливадица; листак; листић; окице; палацнути; светлуцати; сјајак, словце; стабаоце; трачак; трепак; трупчић; часак. Они показују како и колико је песник близак са природом у којој обитава, са животом који неумитно пролази и са Богом који све шта се дешава нетремице одозго (п)осматра. Из песама су потпуно прогнани аугментативи и пејоративи. Тодоровић све људско и божанско воли и жели да загрли, привије на срце. Ништа не мрзи и не одбацује. 

Пуно је архаизама (често су то славенизми) и најразличитијих локализама: вотњак; жизни; јал; једност; јошт; кано; лисје; озгора; понад; самота; сиодити; тијо; тица; тичији; хуј (ветра).  

 Има и, потенцијалних, неологизама (понекад су они окренути, огледалски, и ка архаизмима): јабланити се; људоловка; невест; свејезик; свепесма; трепак; хомоврт

            У читавом Тодоровићевом песничком делу постоје неколике, опсесивне, речи-теме. Дајемо њихов списак када је збирка о којој пишемо у питању: видело; вода; дашак; земља; метафора; песма; реч; самота; светлост; ста- рац; тишина; трепер, хуј, шушањ. Придружују им се и придев земни и синтагма која је била и наслов једне од Тодоровићевих збирки и постала лајтмотивска у његову песништву после свега. Наводимо стихове из којих светлост прамиња: У зеленој светлости видика слушам поезију („Из сеоске свеске“); у „Другој стани видела“ гледа се / мотри пејсаж, с обе стране светлости (истовремено и реалан и офантастичен); једна је песма насловљена „Дахом светлости“ (у њој је присутно синестезијско померање, „размрдавање“, онеобичавање чула и сензација уз њихову помоћ стечених); распеваној светлости („Пролећно писмо“; типична синестезија); жубор светлости („Предео с пловећим пејзажима“; још једна синестезија; толико их је да престајемо да их бројимо); светлост времена („Певања о пределима, 2“); Ту књигу / Светлост листа („Тамна силуета планине“); шуми светлост („Пејзаж у злату боја пламти...“). И оне којима је језгро тишина: ... из тишине све мотри поезија („Друга страна видела“; једна песма је насловљена „Музика земаљске тишине“; у песми „Шум лишћа“ јавља се и синтагма празна тишина; Из небеске тишине земље у мојим рукама („Из сеоске свеске“); светлу тишину таме („Подземни свет“; оксиморонска слика); Моји стихови су шумска тишина („Дневник из свитања“); скамењене тишине („Понад списа облаци“); вечни говор тишине („Певања о пределима, 2“); слушам тишину („Јесењи стихови, 2“; још један оксиморон); последњи циклус збирке, онај са римованим песмама, има наслов „У златној тишини јесени“. Не сме се никако „прескочити“ ни ванредни хаику којем је у срцу светлост: Удахну ме та светлост / Између ових речи // Небо понад. Чувени руски психолог Лав Виготски интерпретирао је, у Психологији уметности ванредну новелету „Дашак“ руског нобеловца Ивана Буњина. Она је по њему „узор уметничке приповетке“. „Мелодија“ приче открива како је дашак који њоме струји само „опсена која замењује стваран живот“. Дашак се претвара у уздах и прича се, затварајући фабуларни круг, „катастрофично“, окончава: „Сада се овај дашак опет распршио по свету, по овом облачном небу, у овом хладном јесењем ветру...“. Дашак је и једна од „кључних“ речи, максимално „отежала“, Тодоровићеве песничке збирке: живот је само ветра дашак („Шум лишћа; овај стих је прави – тодоровићевски – афоризам); (човек) дашак ноћни тек (Исто; исто тако, афоризам).

            Матафоричке су многе песникове синтагме, веома често на персонификације ослоњене: (Моравица) вена земаљска („Божја визура“); земаљске песме (Исто); уста песме („Жубор“); уста земље („Шум лишћа“); око неба (Исто); зелене речи („Сеоске разгледнице,1“; типична си- нестезија); крда људи (Исто); душа пејзажа („У лавиринту...“). Наслов песме „Слушам свиће“ прави је оксиморон.  

            Песничке слике, такође неретко персонификоване, меланхоличне у бити, онеобичавају непрекидну и непрекинуту симбиозу природног и писаног, постојећег и измаштаног, реалног и доживљеног, крећући се у широком распону од експресионистичких до сновиделно надреалистичких: Пејзаж озгора стиху на видику је налик („Божја визура“); (Бог одозго) Чује ли из траве шуштање људских живота (Исто); старац воћњак се предаје („Друга страна видела“); Стојим камен самац у старом воћњаку (Исто); Реч живе песме рана је што зараста („Музика земаљске тишине“); Отвара се реч слушам је из пејзажа (Исто); Земља се у мени исповеда („Из сеоске свеске“); Осећам унутрашњу мелодију пејзажа (Исто); Живим унутрашњу мелодију пејзажа („Пролећно писмо“); Човек се кроз поезију и земљу / Приближава Небу и истини (Исто; типичан лирски афоризам); Језиком траве дише, прастаро видело („Видело руком“); ... сви смо истог рука / И сви у једној јесмо руци (Исто); природа је свекњига („Људски заклон“); У нестајању живе поседи наши („Унаоколо је бру- јало пролеће“); Мислим да и највећи песник на свету / Не пише стихове („Цар звоно“; за Тодоровића типичан оксиморонски поетички афоризам); Кришка неба налик је на крило („Стихови из клисуре“); Све више сам пејзаж који мотрим (Исто), С овим видик стихом („Стихови древних песника“); Мотрио поезију / у пејзажима многих земаља („Слушам поезију руских песника“); Песма зна све језике (Исто). Оно што откривамо у њима одистинска је емпатија са природом. Песник, глиненик, као да поручује: са земљом сам срођен, Божје сам дело, њој се враћам. Када пева о природним феноменима, песник природу чита тако што јој омогућава да се сама заталаса, огласи. Тодоровићеве песме њено су „писаније“.

            


           

 

 

 


 

Готово свака Тодоровићева песничка слика је вишеслојна, поливалентна: има и један подземни, сновни део, дâ се разлиставати, а њени „листићи“ се често указују као свесно заронуло у несвесно и vice versa.

Известан мали отклон стално морамо имати у виду јер он је једна од кључних стилистичких константи Тодоровићева певања уопште. Готово увек у његовим песмама присутно је мало „померање“ (једнако на тематској као и на језичкој равни) које их чини овлашно онеобиченим.

Тодоровићеви стихови су и изгледом „морски“: дуги, ваљајући, пуни понављања, заплетака, вртложења. Поједине речи се наглашавају унутар стихова тако што имају велико почетно слово. Песме су му наративне, доживљене несумњиво али и мишљу просветљене, пуне инверзија. Лишене су свих интерпункцијских знакова, вибрирајућа стиховна целина. Ретке су, „случајне“, риме. Збирка доноси и неколико, веома традиционално срочених, сонета. Циклус песама „Певања о пределима“ пес- нички је дијалог са сликама Слободана Г. Јовановића. (И у ранијим својим збиркама Мирослав Тодоровић је поетски друговао са сликарским композицијама својих савременика.) Ту је и кратак поетички прозни текст „С друге стране песме“.

Велики је, и пробран, списак споменутих или цитираних уметника: Вергилије, Овидије, Свети Сава, Шекспир, Гете, Ван Гог, Рилке, Пастернак, Борхес, Галчињски, Ернст Јингер. Посебно се памти цитат (распростире се на читаву збирку) преузет од Емила Сиорана: У Богу видим само своју сенку.

У песмама се сусрећемо и са античким јунацима Сизифом и Танталом.

Више нико не може да спори како је Мирослав Тодоровић творац, разуђеног а сведеног, песничког дела. Песник који је досегао оно што се тешко досеже – густу зрелину. Читавим опусом, једнако и појединим збиркама, Мирослава Тодоровића круже чврсто саздани, промишљено одабрани лајтмотиви.

Песник разнородно "активира" речи (унутрашњим) цртама и заградама, специфичним њиховим "ломљењем". Наводимо, неколике „моделе“: о/пада; по/везује; п(о)разно; све/т; с/в/е; ч/удесно; и/с/кона; и(с)кона; улазиМ; очеКУЈЕ; с-паљЕНО; предела; свеВРЕМЕно; прелистава; мемор и ја.  

После Вељка Петровића, ми нисмо имали песника чије је антејство било овако изразито и овако песнички плодотворно. Но, антејство Мирослава Тодоровића симбиотички је срасло са космизмом, те бисмо могли да га назовемо, ма колико то оксиморонски (за)звучало, и космичким антејством.

То што нас гледа велико око нипошто не значи како је то поглед издалека, из неке, крлежијански, еонима удаљене перспективе. Удаљено постаје сасвим блиско. Велико постаје мало, једнако као што се и мало увећава. Све је са свим, на начин Црњанског, повезано. Постоји потпуни преплет. У њему, и њиме, природа оживљава. Човек се, пак, својом усамљеношћу, старењем, окамењивањем, умртвљује. Али, и са руба смрти о живом може се, песнички животно, прозборити. Мирослав Тодоровић управо то и чини.

            Оно што остаје да траје од поезије Мирослава Тодоровића несумњиво јесте оно што бисмо могли окрстити као болну тишину светлости. Када се та тишина, уз то светлосна, и чује – а чује се у његовим песмама – то нам сведочи да смо се суочили са правим, и трајним, песником.

            Мирослав Тодоровић није нипошто скрајнут песник, али, притом, на жалост, није цењен онолико колико заслужује. Он не би смео бити само успутни гост антологија. Препознатљиво његово песништво одликују меланхоличност, медитатативност, химничност, барокна сликовитост, афористичност, неспорна дубина. Све су то уочили они који су се њиме позабавили.

            Несумњива константа читавог Тодоровићевог песништва је: свет / природа чита се као велика књига. И обрнут процес се подразумева. Живи се као да се пева; пева се као да се живи. Свака међа, и најфлуиднија, потпуно је потиснута. Песничким сликама потцртава се пакленско  у менталном, душевном пејсажу који задобија црте апокалиптичког. Певање је за Тодоровића, и буквално, отимање од смрти. Певање јесте за њега смртовање: омогућавање смрти да се кроз пев гласне. Питоми ли то песник саму смрт? Или је, можда, и вероватније – слободи! Ове песме можемо, с једнаким разлогом, читати и као листање годова сна, живота.

Његова лирика у бити је рефлексивна, једна од најрефлексивнијих у целокупном савременом српском песништву. Све је испевано с мером. Зрело / мудро. Ове стихове треба читати на кашичицу. Пред нама је мисао која пева.

            Песник који је најближи позном Мирославу Тодоровићу за мене је Тодор Манојловић. И један и други стварали су, песнички функционалне, "уморне" стихове. Румор умора. Песничког, без сваке сумње. Поједине песме Мирослава Тодоровића упућују нас на претпоставку како би Војислав Илић, сасвим вероватно, да данас пева, чинио то управо овако.

            Антологијска је (и не само она) песма „Божја визура“.

            Читава Тодоровићева поезија једна је велика, меандрирања пуна, песма.                                                 

 

                                                                                                  Душан Стојковић

Comments