Песме‎ > ‎

ОБРАЋАЊА / Зоран М. МАНДИЋ

поставио/ла Miroslav Lukić 18.06.2015. 06:08   [ ажурирано 30.01.2017. 11:03 ]
https://sites.google.com/site/izarhivamojihuspomena/pesme/_draft_post/Z.M.Mandi%C4%87%20na%20dodeli%20nagrade%20Du%C5%A1an%20Vasiljev%20Stevanu%20Rai%C4%8Dkovi%C4%87u%2029.12.1998,.jpg Зоран М. Мандић на додели књ. награде "Душан Васиљев"  пок. Стевану Раичковићу 29. 12. 1998

1.
 
Песмо туго, ево поправљам ти тупи ритам,
са лица ти умрљаног мастилом бубуљице цедим,
и, гле, после толико година морам да те питам,
зашто са мртвим речима у теби седим.
 
Сада се смеју, знам, и Рембо и непоћудна ти,
смех је узорни то, катанац на вратима вере,
и маколико си у тој анализи – ти,
знам да се кључеви тајне праве од метала мере.
 
Као звечећи новац сјајни, брозана рука старогрчког ковача,
као византијски распукли Рим, Овидије од васкрслог Серјоже,
као пут нашег оца и сина и крвавог мача,
и сонет немоћни овај, хеј, да ли ме чујеш Боже?
 
Важно је Песмо да глас ходи, креће се и стиже,
даље и више него снови што мисле да могу,
у речима, само у речима, човек је себи најближе,
стање, теорија и пракса саткана од Бога у Богу.
 
Теби је Песмо дато да имаш своју веру,
ону просто онакву, или ову билокоју,
течеш, видим полако, као крв у сопственом смеру,
онако како речи из моје улазе у главу твоју.
 
У мозак твој и ћуд твоју, у талични твој ритам,
међу сенке без оца и брата и сина, где Рембо на скверу,
пакла погледом скаче, мету Бодлера тражи, и види да скитам
пространством твојим загледан у лица твога меру.
 
 
2
 
После толико дана и ноћи, праха личне историје,
скоро као јуче шестдесета ми је.
У цик зоре на врху белог сунца,
зли физичар пева како век бунца.
 
Године у песку, потонуле воде, одбегле безбојне зиме,
сказаљке на сату са петлом из куле прозукле риме,
рањени орао у лету, Ахил на вратима опточеног краја,
у крађи ухваћена мисао, дим повраћања из уста змаја.
 
Да, после толико после, у плесу прапочетка,
време се неспретно оклизну о бедну тачку своју.
све одједном, ружно и лепо, брзином запете метка,
претвори се сласно у Харонову мртвачку боју.
 
Први и последњи падоше заједно са чулима у истом,
геометри чистилишта застадоше као да су хтели,
да бар они на том путу апотеозе од трња, чистотом,
заобиђу бар оне који су себе већ појели.
 
3.
 
За леђима речи на почетку беше свет,
на крају, ево, остаде, само аритмични сонет.
Нешто слично драми бљутаво размазаног теста,
глувонемо биће у слепилу духа  разводњеног текста.
 
На крају, Песмо да кажем, узалуд дани, узалуд ноћи,
караван грехова непослушни неће, никада неће моћи,
до метеора са опљачканих речи – натраг на Итаку проћи,
одшелник јадан зна, из праха се поново не може нигде доћи.
 
Празно...........................................................избрисано.
Празно............................................................избрисано..
 
КОМЕНТАР.................................................избрисано
 



 Зоран М. Мандић на митингу поезије УКС на  Тргу Републике у Београду, 1994.

Comments