Породица Хаџи-Поповић

Љубица и Милош Хаџи-Поповић, 1893. Београд

Музеј примењене уметности, Београд, Анастасов породични албум, инв. бр. 10415


Ова страница настала је као резултат истраживања потомака о породичном пореклу једне од значајнијих породица српске историје 19. и 20. века блиске са владајућом породицом Обреновић, по чијем презимену данашњи крај Београда - Хаџипоповац носи назив.

Ова породица данас има потомака, али не и директих  (по мушкој линији који носе презиме Хаџи-Поповић).


О пореклу презимена


Порекло породице води од Нишкoг попа, Тасиног оца, чије име није остало запамћено, а који је био на хаџилуку, на Христовом гробу, па одатле и презиме.

Наиме, настанак данашњих презимена у Србији везује се за кнеза Александра Карађорђевића, који је 1851. године једним актом наредио успостављање трајних презимена по најстаријим и најзначајним прецима. До тада су се презимена мењала и добијала по имену оца, што је често доводило до забуне. 
Тако је Тасин син Никола који би се у то време по оцу Таси требало презивати Тасић, због “племенитости и угледа” променио презиме у Хаџи-Поповић (по деди попу и хаџији). А то “хаџи”, са цртицом између њега и презимена, у то време у нашим приликама било је веома нобл, као у Европи оно “де” или “фон”.

Хаџи-Поповићи су у роду са породицама Јовановић (Анастас Јовановић), Димић, Вукчевић, Хрњичек, Лалевић - Миловановић и у кумству са Обреновићима.


Генеалогија



Породично стабло Анастаса Јовановића и Хаџи-Поповића
од краја 18. века до свих данашњих потомака
(клик на слику за детаљни приказ)


Таса Tатарин Хаџи-Поповић


Таса Татарин (рођен крајем 18. века), син Нишког попа, био је лични дипломатски курир на коњу књаза Милоша Обреновића (татарин значи поштар на коњу), а колико је то занимање било важно и колико је по њему био познат огледа се у томе да је постало део имена, те је и у званичним документима писало: "Таса Татарин". 

Носио је поверљиву и службену пошту из Београда до Истамбула и обратно. По сећању његове унуке Милице Димић (рођ. Хаџи-Поповић), често би цео пут био прекорачен све у галопу уз мењање коња у мезуланама (претеча објеката поште, у мензулани су поред новог коња татари могли добити и храну и смештај. Мензулана = menzil на турском коњ + хан - кућа, одмориште). Ако је пошта била веома хитна, закашњења нису могла ни да се замисле због Милошевих “васпитних метода”. Тада би, ако би га сан снашао и почео да халуцинира, сјахао с коња, узео са седла спремљено ашовче, ископао рупу у меканој земљи, завукао главу и после неког времена, свеж као да је сатима спавао, продужио да галопира! 

Био је добро плаћен, нарочито када је поруке лично предавао султану, који је по ономе “цар се лати руком у џепове”, претапао све то у своје бисаге.


Године 1842. године се у Београду наводи Таса Хаџи-Поповић, „татарин правитељства србског“. Он се у попису Београда из 1840. године помиње као „Таса Татарин“ и на том месту је посабно назначено, да је био „татарин“ по занимању.


Таса је један од првих београђана који је учествовао при идеји за отварање женских школа.

Имао је сина Николу и ћерку Александру Хаџи-Поповић. Александра се школовала код Софије и Катарине Лекић. Оне су 1. маја 1842. године поднеле захтев славном Управитељству вароши Београда за отварање школе за женску младеж. Тај захтев је подржао и Таса, који истиче њихове компетенције у учењу његове ћерке Александре и моли да се признају ове две учитељице. Поред њега, иницијативу за отварање овакве школе су покренули и чиновници и богати трговци који су желели да њихове ћерке буду образоване.


Доласком кнеза Александра Карађорђевића на власт 1842. Таса је као одани обреновићевац и лични татарин књаза Милоша на кратко заточен. О томе пише Ђорђа Протића у свом Мемоару из 1854. године под "татари и мезулаџије":

209. Татарин Таса Х. Поповић од позн[ијег] вр[емена] вл[аденија] књ[аз] Милоше[вог] чиновник. Био је кратко време у апсу. Без службе је.

и под "Списак лица која су у сљедству преврата 1842.  године апшена,  бијена,  пребијана и различито мучена":

35. Таса Х[аџи] Поповић, татарин. Био је апшен и сикиром бијен. Сад је без службе.


Никола Хаџи-Поповић


Никола Хаџи-Поповић (око 1820 - око 1903, Београд), био је касациони судија Великог суда у Београду при другој владавини (1860-1868) кнеза Михаила. Као и његов отац, био је одан Обреновићима. У оно време када су у Србији висока образовања била ретка, као син богатог оца, завршио два факултета: права на Великој школи у Београду и Високу школу политичких наука у Паризу. Хаџипоповац је било његово пољско добро – данас крај Београда са месном заједницом, а раније општина.


Оженио се Катарином Јовановић (око 1828 - 7.9.1894, Београд), млађом сестром Анастаса Јовановића (1817, Враца - 1899, Београд), првог српског литографа и фотографа, двороуправитељa кнеза Михаила Обреновића. О томе пише и Анастас у својој Аутобиографији:

"Сестру сам у Бечу удао 1851. год. за Николу Хаџи-Поповића, чиновника србског а венчала се у руској капели и мени за љубав је књаз Михаило кумовао, а стари сват беше Стева, син владике новосадског, а девер Димитрије Цехани, ондашњи (бечки) врло угледни трговац, Грг и мој добар пријатељ. Уздарје сам дао сестри ону моју кућу у Београду и још к тому 200 дуката, а доцније још 200, а мајку сам до њене смрти 1879, тј. 47 година издржавао."


Тиме је, преко Анастаса Јовановића, у породици успостављена још јача веза са Обреновићима - кумство, па се и данас то препричава као анегдота и чува у традицији породице, те се говорило: Слободно кад прођеш поред споменика кнез Михаила поздрави га са "Здраво куме!"

Анастас Јовановић у униформи маршала двора Обреновића
1864.


Године 1867. забележено је земљиште од 46 дана орања, као и 44,152 дана орања осталог земљишта у поседу Николе Хаџи-Поповића. Ове парцеле су несумњиво сачињавале језгро каснијег Хаџипоповца. Посед Николе Хаџи-Поповића је, иначе, био највећи од свих земљишних поседа београдских грађана 1867. године. Никола је тада поседаовао и 7 коња и 2 вола. Велики посед на Хаџипоповцу служио је као њива и виноград, тек касније почела је изградња плацева, кућа, па и улица.

Као контраст данашњем Хаџипоповцу који је претрпан новим зградама занимљив је новински текст из 1886. где му општина не дозвољава да од њива изгради плацеве и куће у близини Новог гробља, јер се по закону не могу подизати куће на километар од гробља, већ само може посед остави у наследство.

Временом су део по део плаца продавали. Куће за становање биле су у центру, део Копитареве градине, цео кварт ограничен данашњим улицама: Хиландарска, Џорџа Вашингтона и Јелене Ћетковић.


Са женом Катарином имао је троје деце: Милоша, Љубицу и Милицу. Чак и из имена деце Милош и Љубица види се наклоност ка фамилији Обреновић.



Катарина Хаџи-Поповић (рођ. Јовановић), фотографисао Анастас Јовановић 24. октобра 1862. у Београду,

Музеј примењене уметности, Анастасов албум, инв. бр. 10419



У Календару са шематизмом краљевине Србије Никола Х. Поповић помиње се од 1862. до 1864. као члан Великог суда за грађанска дела, а 1865. као члан Великог суда за кривична дела.

Касније као пензионер вароши Београда од 1877. до 1901.  где пише члан Великог суда или члан Касационог суда. Године 1903. се више не појављује у списку пензионера и тада је вероватно умро у Београду.


Милош, Љубица и Милица Хаџи-Поповић


Милош Хаџи-Поповић (око 1855, Београд - око 1915, Београд), агроном. Отац га је послао у Париз да студира Пољопривредни факултет. У шематизму краљевине Србије помиње се као писар управе фондова Српског пољопривредног друштва, редовни члан. Био је изасланик Министарства народне привреде српског павиљона при светској изложби у Паризу 1899. када је откривен Ајфелов торањ. У Српским новинама од 4.1.1891. до 2.3.1891. излазио је његов извештај са изложбе. Одборник у Београду, касније председник Српског пољопривредног друштва и власник његовог листа, гласник "Тежак". Живео је у Хиландарској 21. Такође је имао остале куће у Београду које је рентирао.

Оженио се Љубицом и имао троје деце: 

  • Катарина (Каћа) (1895-1981) удата за Ђорђа Радина (1895-1981)
  • Јелена (Лела) (1900-1977) удата за Радоја Николића (1897-1987) сина Андре Николића (1853-1918), правник, књижевник, министар и председник Народне скупштине. Нису имали деце.
  • Никола Хаџи-Поповић (млађи) (1903-1979). Није имао деце.

Сви Милошеви потомци отишли су пред Други светски рат у Америку, Вашингтон, где су остали до краја живота и сахрањени на "Rock Creek Cemetery" гробљу. Једини потомак је Џоја Радин (Geoya Radin), унука Катарине и Ђорђа Радина која има шесторо деце.


Љубица Милошевић удала се за Милошевића, а њена ћерка Милица за доктора Хрњичека њени потомци су: Бранислав Брана (1908-1964), фудбалер и учесник фудбалског светског првенства 1930. у Уругвају, Монтевидео, и Боривоје, лекар.


Милица Димић "Мајкица" (око 1860, Београд - око 1943, Београд) имала је два брака, први са адвокатом Симићем и одатле су потомци Вукчевићи, а други са Васом Димићем (1854, Јагодина - 1940, Београд), професора математике, аутора уџбеника из математике за средње школе, касније директора Прве београдске гимназије у Београду (1904-1908) и политичара. Потомак (чукунунук) Васе и Милице Димић је аутор овог сајта Давид Димић.


У породици је остала прича да је Никола оставио куће у Хиландарској (вероватно бројеви 21 и 23) ћеркама Милици и Љубици и да је у њиховим темељима била узидана по златна цигла са писаним словима Љубица и Милица. Оне су те куће оставиле брату Милошу. После Другог светског рата куће су срушене, шта се десило са наводно узиданим златним циглама није познато.


 

Милош Хаџи-Поповић

 

Љубица Хаџи-Поповић


Фотографије: Милан Јовановић, Београд, око 1905. Извор: Златибор Миловановић


 

Васа и Милица Димић са сином Бранком

1911. Женева
 


Хаџипоповац данас


Месна заједница Хаџипоповац названа је по Николи Хаџи-Поповићу чији је то земљишни посед био. Налази се у урбаном делу Београда, у општини Палилула са основном школом "Ослободиоци Београда". Ограничен је улицама Рузвелтова, Цвијићева, Здравка Челара и Чарли Чаплина. 

Hadžipopovac




Извори


  1. Сећање Милице Димић (Хаџи-Поповић) записао њен унук из првог брака Боривоје Вукчевић (1908-1985)
  2. Александар Бачко: "Белешке о београдском Хаџипоповцу и породици Хаџипоповић" (2015) https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2015/11/03/белешке-о-београдском-хаџипоповцу-и-п/
  3. Нена А. Васојевић, "Прве српске учитељице" (2014) http://www.pefja.kg.ac.rs/preuzimanje/Uzdanica%20PDF/Uzdanica-11-1.pdf  страна: 159
  4. https://sr.wikipedia.org/wiki/Татарин/
  5. Календар са шематизмом Краљевине Србије
  6. „Адресно-информациона књига за Београд, Земун и Топчидер“, 1922
  7. Никић, Љубомир. (1956) Аутобиографија Анастаса Јовановића. Годишњак Музеја града Београда, III
  8. мр Радомир Ј. Поповић "Мемоар Ђорђа Протића из 1854."  http://www.iib.ac.rs/docs/MiscellaneaNS24%282005%29.pdf стране 144. и 152.
  9. О учешћу Србије на светској изложби у Паризу 1889. http://www.narodnimuzej.rs/images/NUMIZMATICAR-28-Narodni-Muzej-Beograd-2010.pdf од 251. стране