Породица Хаџи-Поповић

Ова страница настала је као резултат истраживања потомака о породичном пореклу једне од значајнијих породица српске историје 19. и 20. века блиске са владајућом породицом Обреновић, по чијем презимену данашњи крај Београда - Хаџипоповац носи назив.

Ова породица данас има потомака, али не и директих који по мушкој линији носе презиме Хаџи-Поповић.

О пореклу презимена

Порекло породице води од Нишкoг попа, Тасиног оца, чије име није остало запамћено, а који је био на хаџилуку, на Христовом гробу, па одатле и презиме.

Наиме, настанак данашњих презимена у Србији везује се за кнеза Александра Карађорђевића, који је 1851. године једним актом наредио успостављање трајних презимена по најстаријим и најзначајним прецима. До тада су се презимена мењала и добијала по имену оца, што је често доводило до забуне. 

Тако је Тасин син Никола који би се у то време по оцу Таси требало презивати Тасић, због “племенитости и угледа” променио презиме у Хаџи-Поповић (по деди попу и хаџији). А то “хаџи”, са цртицом између њега и презимена, у то време у нашим приликама било је веома нобл, као у Европи оно “де” или “фон”.

Хаџи-Поповићи су у роду са породицама Јовановић (Анастас Јовановић), Димић, Вукчевић, Хрњичек, Живадиновић, Лалевић - Миловановић и у кумству са Обреновићима.

Генеалогија

Таса Tатарин Хаџи-Поповић

Таса Татарин (рођен крајем 18. века), син Нишког попа, био је лични дипломатски курир на коњу књаза Милоша Обреновића (татарин значи поштар на коњу), а колико је то занимање било важно и колико је по њему био познат огледа се у томе да је постало део имена, те је и у званичним документима писало: "Таса Татарин". 

Носио је поверљиву и службену пошту из Београда до Истамбула и обратно. По сећању његове унуке Милице Димић (рођ. Хаџи-Поповић), често би цео пут био прекорачен све у галопу уз мењање коња у мезуланама (претеча објеката поште, у мензулани су поред новог коња татари могли добити и храну и смештај. Мензулана = menzil на турском коњ + хан - кућа, одмориште). Ако је пошта била веома хитна, закашњења нису могла ни да се замисле због Милошевих “васпитних метода”. Тада би, ако би га сан снашао и почео да халуцинира, сјахао с коња, узео са седла спремљено ашовче, ископао рупу у меканој земљи, завукао главу и после неког времена, свеж као да је сатима спавао, продужио да галопира! 

Био је добро плаћен, нарочито када је поруке лично предавао султану, који је по ономе “цар се лати руком у џепове”, претапао све то у своје бисаге.

Године 1842. године се у Београду наводи Таса Хаџи-Поповић, „татарин правитељства србског“. Он се у попису Београда из 1840. године помиње као „Таса Татарин“ и на том месту је посабно назначено, да је био „татарин“ по занимању.

Таса је један од првих београђана који је учествовао при идеји за отварање женских школа.

Имао је сина Николу и ћерку Александру Хаџи-Поповић удату Живадиновић (за које се данас зна, вероватно је имао још деце). Александра се школовала код Софије и Катарине Лекић. Оне су 1. маја 1842. године поднеле захтев славном Управитељству вароши Београда за отварање школе за женску младеж. Тај захтев је подржао и Таса, који истиче њихове компетенције у учењу његове ћерке Александре и моли да се признају ове две учитељице. Поред њега, иницијативу за отварање овакве школе су покренули и чиновници и богати трговци који су желели да њихове ћерке буду образоване.

Доласком кнеза Александра Карађорђевића на власт 1842. Таса је као одани обреновићевац и лични татарин књаза Милоша на кратко заточен. О томе пише Ђорђа Протића у свом Мемоару из 1854. године под "татари и мезулаџије":

209. Татарин Таса Х. Поповић од позн[ијег] вр[емена] вл[аденија] књ[аз] Милоше[вог] чиновник. Био је кратко време у апсу. Без службе је.

и под "Списак лица која су у сљедству преврата 1842.  године апшена,  бијена,  пребијана и различито мучена":

35. Таса Х[аџи] Поповић, татарин. Био је апшен и сикиром бијен. Сад је без службе.

Никола Хаџи-Поповић

Никола Хаџи-Поповић (Крагујевац, 1819 - Београд, 20.9.1902), био је касациони судија Великог суда у Београду и његов председник при другој владавини (1860-1868) кнеза Михаила. Као и његов отац, био је одан Обреновићима. У оно време када су у Србији висока образовања била ретка, као син богатог оца, завршио два факултета: права на Лицеју у Крагујевцу, у првој класи дипломираних правника у Србији, и Високу школу политичких наука у Паризу. Хаџипоповац је било његово пољско добро – данас крај Београда са месном заједницом, а раније општина.

Оженио се Катарином Јовановић (1828 - Београд,  7.9.1894), сестром Анастаса Јовановића (Враца, 1817 - Београд, 1.11.1899), првог српског литографа и фотографа, двороуправитељa кнеза Михаила Обреновића. О томе пише и Анастас у својој Аутобиографији:

"Сестру сам у Бечу удао 1851. год. за Николу Хаџи-Поповића, чиновника србског а венчала се у руској капели и мени за љубав је књаз Михаило кумовао, а стари сват беше Стева, син владике новосадског, а девер Димитрије Цехани, ондашњи (бечки) врло угледни трговац, Грг и мој добар пријатељ. Уздарје сам дао сестри ону моју кућу у Београду и још к тому 200 дуката, а доцније још 200, а мајку сам до њене смрти 1879, тј. 47 година издржавао."

Тиме је, преко Анастаса Јовановића, у породици успостављена још јача веза са Обреновићима - кумство, па се и данас то препричава као анегдота и чува у традицији породице, те се говорило: Слободно кад прођеш поред споменика кнез Михаила поздрави га са "Здраво куме!"

Године 1867. забележено је земљиште од 46 дана орања, као и 44,152 дана орања осталог земљишта у поседу Николе Хаџи-Поповића. Ове парцеле су несумњиво сачињавале језгро каснијег Хаџипоповца. Посед Николе Хаџи-Поповића је, иначе, био највећи од свих земљишних поседа београдских грађана 1867. године. Никола је тада поседаовао и 7 коња и 2 вола. Велики посед на Хаџипоповцу служио је као њива и виноград, тек касније почела је изградња плацева, кућа, па и улица.

Никола је крајем 19. века плацеве испарцелисао и продавао, те је тада почело њихово уређење и насељавање. Иако је насеље било сасвим одвојено од вароши, тј. центра града, Булбулдерским потоком (данашња Цвијићева улица), имало је компактну форму, регулисене улице, формиране блокове и јасну парцелацију

Као контраст данашњем Хаџипоповцу који је претрпан новим зградама занимљив је новински текст из 1886. где му општина не дозвољава да од њива изгради плацеве и куће у близини Новог гробља, јер се по закону не могу подизати куће на километар од гробља, већ само може посед остави у наследство.

Овај спор је убрзо завршен, а прве улице понеле су назив 1896. године и то: Видина (данашња Љубе Дидића), Приморска и Бистричка. Имања у овим улицама процењена су од одбора вароши Београда 1899. на педесет пари по квадратном метру, док су ради поређења, имања код Теразија процењена на 25 динара.

Временом су део по део плаца продавали. Куће где су становали Хаџи-Поповићи биле су на другом плацу ближе центру града, део Копитареве градине, цео кварт ограничен данашњим улицама: Хиландарска, Џорџа Вашингтона и Јелене Ћетковић.

Са женом Катарином имао је троје деце: Љубицу, Милоша и Милицу. Чак и из имена деце Милош и Љубица види се наклоност ка фамилији Обреновић.

У Календару са шематизмом краљевине Србије Никола Х. Поповић помиње се од 1862. до 1864. као члан Великог суда за грађанска дела, а 1865. као члан Великог суда за кривична дела.

Касније као пензионер вароши Београда од 1877. до 1901.  где пише члан Великог суда или члан Касационог суда. У дубокој старости, у 83. години, 20. септембра 1902. преминуо је у Београду и сахрањен на Новом гробљу.

Љубица, Милош и Милица Хаџи-Поповић

Љубица (Београд, 26.4.1853 - Београд, око 1925) удала се за Милоша Д. Милошевића (око 1845 - око 1907, Београд), трговца и рентијера. Љубица се школовала, као једна од првих ученица, у девојачком заводу "Тефиковичин завод" који је 1859. отворила Марија Пулавска у Абаџијској чаршији у Београду.

Љубичина ћерка Милица (Београд, 6.2.1877. - Београд, 5.8.1968) удала се за доктора Јосифа Хрњичека (1866 - Београд, 24.3.1931), санитетског пуковника. Њихови потомци су: Бранислав (Брана) (1908 - 1964), фудбалер и учесник фудбалског светског првенства 1930. у Уругвају, Монтевидео, и Боривоје (1906 - 1972), војни лекар који је са женом Верославом (1908 - 1993) имао децу: Јованка (1937), Бeрислав (1940) и Радмила (1946).

Милош Хаџи-Поповић (Београд, 4.6.1855 - Београд, 1915), агроном. Отац га је послао у Париз да студира Пољопривредни факултет. У шематизму краљевине Србије помиње се као писар управе фондова Српског пољопривредног друштва, редовни члан. Био је изасланик Министарства народне привреде српског павиљона при светској изложби у Паризу 1899. када је откривен Ајфелов торањ. У Српским новинама од 4.1.1891. до 2.3.1891. излазио је његов извештај са изложбе. Одборник у Београду, касније председник Српског пољопривредног друштва и власник његовог листа, гласник "Тежак". Живео је у Хиландарској 21. Такође је имао остале куће у Београду које је рентирао, па се касније често уз његово име пише занимање рентијер.

Милош се оженио Љубицом Стојановић (Београд, 25.10.1872 - Београд, 1932). Имали су петоро деце, све рођене у Београду, од којих су две ћерке умрле у младости: 

• Катарина (Каћа) (27.2.1895 - 1981) удата за адвоката Ђорђа Радина (1895 - 1981)

• Јелена (Лела) (21.9.1896 - 1977) удата за Радоја Николића (1897 - 1987) сина Андре Николића (1853 - 1918), правник, књижевник, министар и председник Народне скупштине. Нису имали деце

• Косара (16.9.1898 - 1921) није се удавала, умрла као млада

• Олга (12.5.1899 - 4.12.1901) умрла као дете

• Никола Хаџи-Поповић (млађи) (2.5.1904 - 1979). Није имао деце

Сви Милошеви потомци отишли су пред Други светски рат у Америку, Вашингтон, где су остали до краја живота и сахрањени на "Rock Creek Cemetery" гробљу.

Милица Димић "Мајкица" (Београд, 17.8.1860 - Београд, 14.1.1943) крштена је у Саборној цркви, а њеном крштењу кумовао је кнез Михаило Обреновић, чиме је постао не само венчани, него и крштени кум Хаџи-Поповића. Имала је два брака, први са адвокатом Јованом Симићем и одатле су потомци Вукчевићи, а други са Васом Димићем (24.12.1854, Јагодина - 17.12.1940, Београд), професор математике, аутор уџбеника из математике за средње школе, касније директор Прве београдске гимназије у Београду (1904-1908) и политичар, један од оснивача Народне радикалне странке. Потомак (чукунунук) Васе и Милице Димић је аутор овог сајта Давид Димић.

У породици је остала прича да је Никола праведно расподелио наследство и оставио две куће у Хиландарској ћеркама Милици и Љубици, што се у оно време није радило јер је мушко дете све наслеђивало. О богатству породице говори прича да је у темељима њихових кућа била узидана по златна цигла са писаним словима Љубица и Милица. Оне су те куће оставиле брату Милошу. После Другог светског рата неке куће су срушене, шта се десило са наводно узиданим златним циглама није познато.

Хаџипоповац данас

Месна заједница Хаџипоповац названа је по Николи Хаџи-Поповићу чији је то земљишни посед био. Налази се у урбаном делу Београда, у општини Палилула са основном школом "Ослободиоци Београда". Ограничен је улицама Рузвелтова, Цвијићева, Здравка Челара и Чарли Чаплина. 

Извори

1. Сећање Милице Димић (Хаџи-Поповић) записао њен унук из првог брака Боривоје Вукчевић (1908-1985)

2. Александар Бачко: "Белешке о београдском Хаџипоповцу и породици Хаџипоповић" (2015) https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2015/11/03/белешке-о-београдском-хаџипоповцу-и-п/

3. Нена А. Васојевић, "Прве српске учитељице" (2014) http://www.pefja.kg.ac.rs/preuzimanje/Uzdanica%20PDF/Uzdanica-11-1.pdf  страна: 159

4. https://sr.wikipedia.org/wiki/Татарин/

5. Календар са шематизмом Краљевине Србије

6. „Адресно-информациона књига за Београд, Земун и Топчидер“, 1922

7. Никић, Љубомир. (1956) Аутобиографија Анастаса Јовановића. Годишњак Музеја града Београда, III

8. мр Радомир Ј. Поповић "Мемоар Ђорђа Протића из 1854."  http://www.iib.ac.rs/docs/MiscellaneaNS24%282005%29.pdf стране 144. и 152.

   1. О учешћу Србије на светској изложби у Паризу 1889. http://www.narodnimuzej.rs/images/NUMIZMATICAR-28-Narodni-Muzej-Beograd-2010.pdf од 251. стране 

9. Збирка црквених матичних књига, Историјски архив Београда

Све нове податке, информације, као и питања можете послати аутору имејлом на daviddimic [at] hotmail . com

This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial 4.0 International License.

Dozvoljeno je umnožavanje, distribucija, javno saopštavanje

i prerada u sklopu nekog drugog dela, pod uslovom da se navede ime autora.

Upotreba dela u komercijalne svrhe nije dozvoljena.