Jedrenjak iz Krka
 
 site hit counter

Bilo je dva sata ujutro.Vlak je posao par minuta prija sest prija podne, sa polazne stanice u Bukarestu. Jedan veliki covjek, sa opustenom pojavom, otvorijo je vrata od moje kabine treceg smjera, disam ja mirno spavao.

“Moje ime je Zoran. Ja sam inzinjer. Ja sam na mom putu do Konstanta na crnom moru. Odaklen ste vi?” upita veliki covjek.

“Ja sam od Kosta Rike iz Centralne Amerike. Ja idem do Bukaresta,” ja sam odgovorijo na ta pitanja , neocekivanoj posjeti jednostavno kolko sam gud mogo. Ja sam ga prvi put vidio kad su se afrikanci uzbudili, zato sto je najmladi od njih tri nije htjeo da pokaze voznu kartu kondukteru i onda opet kad su rumunski granicni oficiri trazili neke sumljive stvare.

Ja sam se probudijo i sjeo da gledam prolazna svjetla kroz prozor. Osjetio sam topal zrak sa neposznatim mirisom ali pun nostalgije, koji me podsjetio na procvjetanu plantazu kafe.

On je sjeo ukocen na prednjem sjedalu. On je bijo za mene kao smjetnja zato sto je voz bijo skoro prazan i ti kao putnik mogo si uzivat sam u jednoj kabini i spavat bez razmisljanja. Dugo vrjeme smo se ignorirali, bijo je neugodan momenat. Odjenom se ustade i protezuic kaze:

“Ti znas. Ja sam se rodijo na ostrovu blizu Rjeke, ime muje Cres. Tu je jos jedno ostrvo isprjed Cresa sa neizgovorljivom imenom za spanske ljude kao ti. Ime mu je Krk. Ja sam Hrvat. Ja volim da kazem stranciman da sam Hrvat. Nekada ce mo biti opet nezavisni.”

To geograficno pitanje i politicki previd poceo da me kopka. Ja sam izvadio termus flasu koju sam sa crnom kafom opet napunijo u Beogradskoj kafeteriji. Ja sam ulijo meni solju kafe, ja sam pomirisao i odman sam primjetijo da je proljevito i nimalo ko dobra kafa iz moje Kosta Rike. Ja sam ponudijo smjetnoj osobi i on je prihvatijo, sreca da sam imao jednu solju koju mi je baba dala zapakovanu u novinaman sa njenim andjeoskim rukaman.

“Bijo je jedan prjesjednik od Kosta Rike porijeklom iz Hrvatske,” pricao mi dok je probao taj crni otrov i dok se vracao do njegovog sjedala. Ja sam razumijo njegov pogled i tisinu kao pitanje. Ja sam razmisljao o svim presjednicima Kosta Rike sa stranim imenima, ali ni jedan mi nije zvucao Hrvatski. Za momenat sam razmisljao o kompliciranom familjskom stablu od Samuel Stone`s knjigom Conquerors dynasty. Ali je bilo umisljeno, nicega se nisam sjetijo, ja sam mislijo da je moj novi putnik je uzivao u mom neznanstvenu.

“Ja neznam,” odgovorijo sam. Ja sam se za crvenijo kad sam pomislijo na moje neznanje. Srecom da je crna atmosfera bila moj strah. Inace sam se sjetijo da sam nekome iznajmijo knjigu Kosta Rikanske historije i nisam dobijo nazad.

“Ta cast ide za sina od Cresa i Krka, Mr. Francisko Orlich Bolmarcich,” on mi je rekao, sa tonom ponosa u glasu kad je rekao tu rjecenicu.

On je ispitao moju reakciju i posle kratke tisine on mi doknatijo:

“De da vam ispricam jednu pricu.”

“Jos kafe?” ja sam pitao.

On mi dodaje svoju solju. Ja sam dolijo sa nadanjem da ce se termos flasa isprazni; ostalo je par gutljaja. Opet sam se osjecao stidno zato sto je familija Orlich bila prijatelj smojom babom i djedom u San Ramon, ali sam pokusao da maskiram moju razacarenost sa osmjehom.

“Moj pra djeda je bijo prijatelj od djeda od Franciska Orlicha,” On je rekao i doknadijo:

“Oni su bili skupa u skoli u Punatu. Njegove ime je bilo Franjo Orlich Ladich. Nase familije su bile mnogo siromasne u to vrjeme. Oni su naucili da pecaju sa malim brodicima na adrijatiskom moru. oni su naucili da plove na jedra i pecati samo na krace puteve, ali Franjo je bijo vise avanturisticki i postao je Jedrenjak. Sa sesnest godina on je otisao i stigao u Kosta Riku. On se ozenio u toj zemlji sa djevojkom sa imenom Zamara, kasnije je postao respektabilan i bogat covjek.”

“Jos kafe?” ja sam pitao. Uzeo sam prednost kratke tisine. Sreca da je rekao da i zavrsijo sa kafom.

Ja sam izvadijo kartu balkana i svjesku da napisem par rjecenica; bijo sam siguran da ce moj otac i rod biti zainteresovani u toj prici.

Sa olovkom mi pokazao ostrva Cresa i Krka u Kvaneric Gulf u Hrvatskoj i Ortranto u sjevernoj italiji.

“Jesi li bijo u Lecce?” on je pitao.

“Ne. Mozda kad se vratim cu prolazit pokraj Brindisi” ja sam odgovorijo.

“Ako mozes, idi do Lecce. Vrjedno je,” i odman se vratijo njegovoj prici.

“Franjo i njegova zena su se vise puta vracali u Punat. Tu su oni napravili catrinju, tjestenu fabriku, jedno selo koje su nazvali Kosta Rika, i oni su pomogli sa novcima da obnove crkvu od svetog trojstva i bolnicu. Ja mislim da Josip-Jose Rafael Orlich Zamora,” on nastavijo:

“se rodijo u Krku na nekim od tih putovanja”

On je zaustavijo momenat, vratijo mi solju i nastavijo sa pricom:

“Godine posllije toga, Josip je upoznao zenu sa imenom Georgina Bolmarcich Lemecich, koja je bila sa Cresa. Oni su se uzeli. To su bili roditelji od Franciska, on je roden u Kosta Riki. Posle drugog svjetskog rata fabrika tjestenine je modificirana da postane Punat Park Hotel koji jos uvjek eksistira.”

“Kolko ljudi zivi u Punat?” Ja sam pitao, samo da kazem nesto.

“Oko 1500 ljudi. Puno turista stizu ljeti,” on je odgovorijo.

Vlak usporava.

“Ja imam sliku sa Francisko Orlich i fratrom od Punata. Francisko je podsjetijo Krk dok je bijo na vladi. U tojoj sreci on mi je pricao kako je moj pra djeda i njegov djed su obicno plivali do ostrva kosljuna da se igraju sa trikovima za franciskanske pratre koji imaju tamo crkvu.”

Kad je vlak na kraju stao u Craiova, on rece:

“Izvinite sto sam vas probudijo ja sam samo dosao da vas upozorim od ovih crnaca. Oni su opasni ljudi,” i onda je on ustao. On me pitao da mu dam zguzvani papir od starih novina od Kosta Rike. On ih smota i stavi ispod ruke, i ostavi me samog u kabini.

Ja sam razmisljo o tim afrikanacima koji su bili spas za mene od momenta sto sam njih upozno u Veneciji.

Ja sam spavao dok je vlak stigao u Bukarestu. Na izlazu stacionice, ja sam se zatrcao do inzinjera.

“Dobro se provedite! Ako se vratite i hocete da se sadrzite u Krku, ja se vracam za tjedan dana.” On mi rekao i dao mi kartu sa njegovom imenom, adresom i telefonskim brojem.

On je uzeo svoj kaput, sesir, otvorijo svoj kisobran i hodao po kisi u tom starom, tuznom i smracnom gradu. Jedan taksista prosao i ja sam otiso preko jednu pogresnu kamenovenu ulicu i isprljo moju novu bjelu majcu.

To je bijo zadnji put da sam ga vidijo.

Ja nisam nikada provjerijo kolko je bilo istinito sta mi je taj hrvatski inzinjer te noci ispricao.

 

Translation by  Danijela Kožul.

Home