Предговор и резиме Другог издања КРАЉЕВСКИХ ИНСИГНИЈА /ROYAL INSIGNIA - what kind of a book is that?

поставио/ла Miroslav Lukić 30.05.2013. 01:48   [ ажурирано 30.01.2017. 09:19 ]
које су штампали као библиофилско издaње песникови пријатељи у расејању


Човек с

ПРЕДГОВОР

 

            КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ - каква је то књига? Такве књиге су ретке. Такву књигу није написао ниједан други српски песник друге половине ХХ века. То је  књига дубоке љубави према животу и Свеживоту, човеку и Свечовеку, времену и Свевремену, скоро - дело вере.

            Ова књига није само једна од историја једног песниковог лудила, она изражава тотално бунило Балкана; чини нам се да она поседује све могуће пејсаже пакла, да долази из алхемије речи. Тек што се идеја о пропадању Друге Србије наталожила крајем другог миленијума, захваљујући пре свега моћницима и протагонстима  оне прокажене Србије, овај песник се једноставно, природно, као зец зауставио у црвеној детелини и међу њеним листовима и цветовима кроз паучину несанице, многих бдења изрекао своју Молитву Месецу и Месечини, Дуги, Будућности, Слободи и чергарима демократске Србије. У овој књизи откуцава један часовник, и није тешко погодити коме он откуцава.

            Лукићу је  Уравнотежени  стваралачки развој, Природа, Судбина или Бог : дао све оно пожељно, што га је одржало, одржава НА ВЕТРУ, НА ВИСИНИ, НА ЧИСТИНИ. Лукић, дакле, није само песник две, три или пет ванредних песама (као Лаза Костић), или песник само једне, две, три  ванредне књиге ( као Ј. Дучић, М. Ракић, М. Црњански, Растко Петровић, Винавер; Васко Попа, Миодраг Павловић, С. Раичковић, М. Бећковић, Љубомир Симовић...) ; то је песник најдубљих личних песама и стихова у васколикој српској поезији; творац опсежног опуса, и то одређује, или ће одређивати његово место у нелажној хијерархији савремене српске поезије и у историји српске поезије ХХ века.

            Ако се можда чинило, на Балкану и у Европи, свету, да је прошло време поезије, неверним Томама предлажемо да уроне у опсежни поетски опус Мирослава Лукића, који је већ крајем последње деценије ХХ века премашио обим од 20 000 стихова! Време оригиналне, убедљиве, колико древне толико и модерне поезије никада није прошло, нити ће проћи! Лукић није дошао из понора социјалистичке метафизике, већ из златних и заборављених амбиса старобалканскога наслеђа, Старе Европе, нереда и мита, и окриља највиталнијих токова европске и светске песничке традиције. Врхови Лукићевог песништва припадају самим врховима српске поезије, али и врховима европског и светског песништва на размеђи миленијума.

            Извукли смо из непрегледне поетске шуме његовог пребогатог песничког опуса - Краљевске инсигније, да га представимо Свету и тзв. великим књижевностима, јер је једини, чини нам се који је заиста боравио у свим пакленим круговима ХХ века : његова је књига непоткупљиви извештај, о оној непознатој, другој Србији, придављеној, несталој у пожарима историје, оној што се рађа из пепела. И зато што је ова књига гозба на којој се отварају сва срца, на којој најбоља вина теку. Ово је књижевник који припада најређој раси од памтивека, Дицхтер, у оном борхесовском, најбољем значењу ове речи. Кроз овог песника говори дух поднебља које га је изнедрило, тј.  дух онога што је најбоље и најрасније у том поднебљу. Кроз њега као да говоре пророчанства и глас шамана. Али овом песнику је највише помогао Христос, дајући његовој души племенитост и слободу. Ова поезија оглашава и потврђује Свечовека и Свевреме, она је свечовечанска и свевремена. Овога песника нису подржали државни издавачи, ни они из Титовог времена, ни они из времена Слободана Милошевића. За њих, ми то знамо, овај песник као и да не постоји! То треба у свету да се зна.

            Краљевске инсигније је написао један од најраснијих српских песника, један од оних дораслих мери времена и мери света, мери прошлости, језиве садашњости и будућности, мери  вере и наде. Писао ју је храбар човек, чија је храброст прожета умором и великом чежњом. Против песника и његове књиге ништа неће устати : никакво јуче, никакво сутра; јер ХХ век се расуо у рушевине. А Лукић и његова књига су испод тих рушевина процветали. Овај песник се нашао са  краљевским инсигнијама да би једно другом ново поколење били! - О Србији су многи стихоклепци и барабе - барабар, натрућали којешта, као онај  војник Заболоцког, којег се с правом присећа  Лукић. Све је у овој књизи о Србији, познатој и непознатој, древној и ововременој, о њеној души и о њеној муци, о њеној вери и о светлости, дотакнуто. Ову књигу није написао песник - мутант, каквих у Србији има више него плеве, већ неко ко је, на крају једног миленијума, последње јесени тог миленијума, видео мноштво капи нанизаних на  жици за сушење рубља испред неке београдске потлеушице. И у тим  кишним јесенским капима препознао  је безбројне сузе свога народа...Верујем да ће Лукићева књижевна слава отпочети баш са овом књигом, која се објављује у тренутку, када већ излазе, када су већ изашле осам књига из његовог обимнога Опуса УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА;  ово су изванредне шаманске, пророчке песме, и оне репрезентују целину  Лукићеве поезије и најснажнију црту овог песника : блиставост и снагу његовог ума, сензибилитета, доследности, племенитости и истинољубивости. Ове песме је породила мајка савршенства, велика самоћа, али оне су окренуте другима, милионима душа, жељних истинске слободе и повратка свих ствари на своја природна места...

 

 

            Крајем септембра 2000.                                 С. Иг. М.

RESUME

        ROYAL INSIGNIA - what kind of a book is that? Such books are  rare. That kind of a book  no other Serbian poet  of the second half of XX centuru  wrote. That book is about  deep love for  life and  allife, man and alman, time and  altime, almost a work    of faith. Meube Milovan  Danojlich could  have written  such a book  , if  he had  continued  like in his wonderful "Mouse  Hole". This book is not onlu  one of the historu of  poet Äs madness, it expresses total  delirium of  the Balkans ;  it seems  to us that it poesseses all possible landscapes of hell, that it comes from alchemu of  words. Onlu  when the idea of  the failure of the Second Serbia  settled during the end of  the second millenium, thanks to pawerful perons and acters of the castout Serbia, this poet simplu, naturallu, as rabit stopped  in red clover, and among its leaves and flowers through  the web of  insomnia and manu  wakes, he uttered out his Prauer  to the Moon and  Moonlight, Rainbow, Future, Libertand roamers of democratic  Serbia. One clock ticks out in this book,  it is not hard to guess to  whom it  ticks out.

            Miroslav Lukich, a poet, a novelist, an essaUist, a literaru critic, an anthologist, an editor of  the Almanach for  live tradition, literature and alchemand testament, had  different life and  literary  destinu  of all other  Serbian novelistst of the second half  of the XX  centuru: from  Ivo Andrich to Milorad Pavich. In a shelter for wunderkinds where he was  shut when he was almost twent, he met the whole world, experiences rare poet gloru thanks to his first published poems. In a store house he learned well  the tragic historof the Balkans and his own countru  Serbia and the world . In  narrowness of one  increadable  quarantine, he cried  out  in the middle of  ninetees with  the cries of  the best poets of  the Balkans. In  one little Belgrade attic  surrounded with the whole archives of the Southeast Europe, he created a great literaru work - firstlu poetic, essauistic revealing series of extraordinar novels, anthologies, book of  creative criticism. So Lukich was a poet in his eighteen, nineteen, and  he did not  end up with contarversal  withdraw  like  Artir Rimbaud. In his fifti es  his started  to publish  his opus  N°1  :  THE  ART OF MAHOGANY in  25  books , 7  of  them are alreadu  published in 2000.

            Balanced  creative development Nature, Destinu or  God  gave to Lukich everuthing  that is desirable. That  kept him on surface, that kept him and has been keeping him  ON THE WIND, ON THE HEIGHST, ON THE CLEARING. Lukich iz not onl the poet of the  two, three or five extraordinar poems ( like Laza Kostich) or poet of  onl one , two , threee wonedrful  books (like J.  Duchich, M. Rakich, M. Crnjanski, Rastko Petrovich, Vinaver; Vasko Popa, Miodrag Pavlovich, S. Raichkovich, M. Bechkovich, Ljubomir  Simovich...) ; he is the poet of the the deepest personal poems and verses in all Serbian poetr;  and that defines , or  will define  his place in the thrue hierarch of  contemporar Serbian poetr and  in his historu  of  Serbian poetr of  XX centuru.

            If it somehow seemed, that, on the Balkans and in Europe world, that the time of poetru has passed ,  we  suggest to doubting  Tomas to dive in great poetic opus of  Miroslav  Lukich  whose verses numbered more than of  20. 000  rhumes at  the and of  the last decade of XX  centuru!  The time  of the original, persuasive, as much as ancient so as modern poetru has never  passed, and  never will! Lukich did not come from the ambus of socialistic metaphusics, but from golden long ago forgotten ambusses of old Balcanic heritage, Old  Europe, disorder and muth, and under wing of the most vital  streams of  Europian and  world  poetic tradition. The peaks of  LukichÄs poetru  belong to  the peaks of  Serbian  poetr , but also to  the peaks of  Europian and world poetic art at the turn of  two millenium.

            When  one gives a deep and  long look  at everuthing that has been created in poetic art in whole, that Äs to sau, conquered and  granted to the eternetu, everu  ( sensible person)  free spirit, can  clearlu  and without anu  doubt realise that the whole art ( poetru also !)  from DARKNESS and NOTHINGNESS bit  one little bite. One tinnu  bite . Lukich, as an artist, is aware of  that and  not onlu  with  the book  of  those selected rhumes in  ROYAL INSIGNIA, but with the others also, he created with alhuman feith and strength , confirming that there exists whole cosmos of  forms harmonies, tones and worlds, amazing pictures, which  are to be reached and expressed. Lukich is something like angel  and shaman, the one whose light lits the darkside of  the world, life, giving  life its magic . His book  ROYAL INSIGNIA does not work  as one ColeridgeÄs poem, THE FALL OF THE BASTILLE , onlu  but the fall  of  all Bastilles, jales, and  coming out of the suspicious darkness  and  thiranU of  mediocrities...

            Good bue here, in  Paris ( or in  Fraibourg, Wienna, or London) or  anuwhere in  the world! Though  without  a  crown a  King of  the Art of  future, a poet Miroslav Lukich could have said  if he  had  not suffered  the most evil  illness - vanitu - of  the greatest  Serbian earlier  poets, to his readers  all  over  the world, above all his  good  will  of his  human  phulosophies. We choose  from his  endless poetic  wood of  his veru fruitful poet opus - ROYAL INSIGNIA, because  he is  the onlu  one who was in  all  hellÄs  circles of  XX century : his  book is  incorruptable report, persuasive, about unknown, other Serbia strengled  disappeared in  fires of  historu, the one which rises from ashes. And because this book  is a  feast where all  the hearts open , at which  the best  wines is  offered . He is the writer who belongs to the most rare race from the time immemorial, Dichter, as Borhes would  sau with  the best meaning of the world. Through  these poet a spirit of the climate  which  created  him  speaks, that Äs to sau  the spirit of the best  and the most tupical in  the part of the world . It  seems  as if prophecies and a voice of  shaman speak trhrough  him . But to this poet Christ helped  the most  giving his sole nobilitu and  freedom. This poetru  anouncens  and confirms  alman and  altime, it is  for all man kind and altimes. This poet  was not supported  bu  the governament  publishers either  from  TitoÄs, or from Slobodan MiloshevichÄs  time. For  them, we know  that , this poet  does not  exists! It is  necessaru that  this be knowvn  in the world.

            ROYAL INSIGNIA  was written  bu  one of the most eminent  Serbian  poets, one of those who can do with  the time and the world, past and future, religion and hope. A brave man wrote  it, whose courage is  permeated  with fatigue  and  great  longing. Against  the poet and his book  nothing will  rise up : anu  kind  of uesterdau, anu  kind of  tomorrow;  because XX centure has  disappeared in  ruins. However Lukich  and his book  flourished  under these ruins. This poet met  ROYAL INSIGNIA so  theu could  be  a  new generation to  each  other .  Everuthing  in this book is about  Serbia, known and  unknown , anciend  and contemporaru, about its sole and its pain , about its faith and  about light is touched. This book  was  not written  by  a poet -  mutant, such in  Serbia are  veru manu  but  bu  someone  who is at the and of a millenium, the last autumn of  that millenium, saw manu  drops stringed on the rope for the laundru in  front of a  Belgrade shantu. And  in  these autumn raindrops he recognized  a lot of  tears  of  his people... I  believe  LukichÄs litearu  gloru  will begin with  this  book, which is  being published  now  at the time  when there have  been  already  published, his seven  books from his  voluminous  opus THE ART  OF MAHOGANY;  these are  extraordinaru  shamanistic, prophetic poems, and theu  represent  the whole Lukich´s poetru  and  the  stronges  marks of  this poet :  brilliance  and the power of his  intellect, sensibility, consisatnce, nobility, and thruthfulness. A mother  of  perfection gave  birth  to these poems , a  great loneliness,  and theu  are turned to millions  of  soles desirious the real  freedom  and return of  all  things  to their natural places. This poet will , from this moment , start to  gain  enormous , immense armu of  his invisible allies,  readers, on the Balkans and also in the world.

            Miroslav Lukich is not the poet sinked  in politics; he is the poet who , beside other, anounces the epoc which  is destroyued. Maube, considering everuthing  else that has been  created  bu  a  genius, the wau  another French  poet desribed him a hundred uears before Lukich was born :

            "Il est l´afection et  l´avenir; la force et  l´ amour que nous, debaut dans les rages et les ennuis; nous vouons passer dans le ciel de tempete et les drapeaux d´extase.

            Il est l´amour, mesure parfaite et reinventee, raison  merverillense et imprevue, et l´ eternite :  machine aimee des qualites  fantases ".

 

            Good  bye, we repeat , in Paris!

 

            The end  of  September,  2000.          S. Ig. M.

 

            (Prevod : Olivera Stojanovic – Maksimovic ]         

 

Comments