The Doctor of Death / Bela Tukadruz

поставио/ла Miroslav Lukić 19.03.2015. 07:17   [ ажурирано 30.01.2017. 08:49 ]
 __________ Translated by Aleksandra Lukić

ЛеЗ 0009262  

(Bela Tukadruz))

The Devil's Workshop God's Workshop 

The last encounter with Djoka Djokić

  For the last couple of nights I was going to sleep earlier, before midnight. My dreams were fuzzy. Three nights ago, around two o'clock in the morning, my phone rang beside my bed. I woke up- thinking it was my wakeup call, but then I remember I didn't ordered any wakeup call! I waited  someone to say something , but he rapidly hung up. Maybe it was a mistake? I laid down but I couldn't fall asleep. During the ninties they were calling me like last night when I stopped seeing Partridge. Still, I fell asleep. And forgot.

 The telephone rang again, but around three o'clock in the morning. The same thing again. I asked the household if someone of them ordered a wakeup call; no.

 The third night the telephone rang, around four o'clock. I waited that someone to say something...nothing.

 I realized that those who call had no message for me. They woke me up from the devil's workshop. Of course, she was there, where there was no faith in Lord Jesus, or the revival in the Lord. She grinded in the soul where there was a lot of space for sin. I plucked who could precisely be that. The Partridge's friends? Any of her lovers? Or any of those people I hurt unintentionally? At daysping I made coffee because I couldn't sleep any longer that night. And while smoking until the sunrise, I analyzed hundreds of people I knew, saw and talked to. Everyone was suspicious, even my relatives. And friends of my friends. Who did among them, with all his heart, soul, mind and strenght grasp Jesus's truth, surround himself, fortify in it and become one with hi soul and will? Among those whom I saw and knew, no one was like that. So, many people were suspicious. Many of them hadn't been able to overpower their own evil.

 Many of them strived to get into God's workshop, to become the warriors of life, but...

 I didn't know any one, amongst my aquaintances,who became one wih the Lord as a branch with the grapevine. Just as how the vine couldn't bring forth the crop, if it was not on the grapevine, the man also couldn't enrich himself if he didn't embrace the Lord.

 For those I knew and whom I believed I was doing good. They didn't know to reciprocate, but I wasn't expecting it. I was used to that. Some writers were bringing their handwritings, I would work it up, suggest and correct it; they were smaller than the poppy grains while I was correcting their handwritings. But when their books would be published they would avoid me on a daily basis , sometimes even overtly. For some time I hadn't been able to understand it. But, that was expected. How could a poet make something if he didn't embrace Christ as branch did grapevine?

 It was taking me some time to recognize guys like them because I was rarely meeting them. I didn't know them enough. And then I started to learn and recognize them. The biggest number of them is among the ambitious people. They are showing off and putting on the roles of angels and warriors of life, but when no one sees them they lead a diffent life. They swear by humanism, defend it, they are born as patriots, and hardly recognized by what they say or write. Their soul is gradually pinning away, desiccating and finally dried, her thoughts are abbreviating, the feelings shirveling, wishes become more sinful, and she looks less for what is God's, good and veritably, justly, imperishable,  and eternal, until she finally doesn't hate all that belongs to God.You should support the ones whose souls rise, but only those who rise towards all immortal and eternal and God, when it's faith engrafts to the Tree of Life, The Lord. But who did, even from the writers, especially those more ambitiuos, engraft to the Tree of Life. For who of them whom I know, is completely natural to stay away from the sins and vice, and nestle to all eternal and divinely true, just and good?

 The first Saturday I went to the flea market to buy some things. I saw all kinds of junk, it was a lot, and all of them had their price. I bought and old clock, a pound of nails, an old gramophone... I heard a good joke about it: why is the milk cheaper than sparkling water in this country? There was a huge crowd of people at the tram station. I thought it would be better to go on foot to the first station in front of the flea market because there might be some chance for me to enter the tram. A mist, some sprinkle. I somehow pensive went slowly while the cars were rushing; I didn't pay attention.

 I didn't even notice when a van pulled over; I was minding my own buisness. - Pal, a second! - the unknown man accosted me and a few of them grabbed me, obviously proficient in this buisness. They pulled a stocking over my head and carried in a van; the same moment the van went ahead. It was dark inside; the strangers weren't nice. - Give us that sack! - I heard. The two of them were holding me while the third man was pulling over my head the sack big as pallet, but still smaller than it. When they pushed me into the sack, one of them shouted: - The rope! - When they tided the sack, they walked me to the seat and suddenly the one of them kicked me, with all his might so I colapsed to the floor of the van, and started to chuckle. The van simply flitted, the ride took some time, not more than ten minutes. I didn't have time to shout and even if I tried I would probably be hit with the boot. All sorts of stuff was coming to my mind for those ten minutes, the statement of prime minister Djindjic which I had read a few days ago in the News: The mafia has its own private army. The technique and network for surveillance more powerful than the police! But what did I do to them? I never in my life saw or sniffed drugs. Not even knew any mafioso? Was it a mistake, or a mix-up?

 There is a lot of tragedy in this and such Serbia. To be a man is tragical, more tragical than being a mosquito, fly, spider, a rogue dog or a tomcat. As soon as someone is born here he becomes a candidate for death; and not only that, but as soon he is born he is already condemned to death. We come from the womb who is the sister of the tomb, and by leaving her we are already on our way to the tomb. Our birth brings the angriest  and biggest enemy, the death. We are born as mortals and the first gift we get as a newborn child is – death. Even in the most healthiest body exists something that is more powerful and permanent than health  - death. Man finally goes to tomb no matter what was his path through this terrestrial island of death. There is so many piled up deaths in Serbia, on a long and tragic journey through history, not just history of the last years, thatdeath becomes the most important category where the whole human life spins and twists, begins, exists and maybe ends.Absurd and tragedy build up the habit and conviction in this world that the death is necessary; it becomes the dogma of every historical period, even the period of Hocus-pocus. That ugly dogma is passed on from father to son, man to a man, generation to a generation communists to neo-communists, thinkers to proponents of multi-party system democracy.

 This is where the so laudatory progress and humanism reach, they enable the work of devil's water mill, the water mill of death which without break grinds the immense procession of people.

 Thousand thoughts were going through my head; if there was a chance, I could write a book. But, I was in a sack, tied up in it, and the unknown kidnappers were taking me God knows where?

 They would probably damp me into the river, there were convinient locations on Danube and Sava. But why? What did I do to those people- harm? I didn't know them; I couldn't hurt them, insult them, even in theory. They didn't take me to the scaffold for that,  it was under someone's order. Maybe by the behest of the Doctor of Death? Yes, I thought about him, criticized him inside myself, for myself. And then it became clear to me, concerning the very problem of death. I should look for the real value of every science, each philosophy, religion, culture by reading it in the context with death. I was doing that but clumsily.

 The Faustian bastard, the Doctor of Death, finally grabbed me.

He was the scientist practitioner convinced that the answer to the scary problem of death was necessity. If that was so, human life had no sense and the whole progress was imposible.

 The van finally stopped; I wasn't able to see anything through the sack; the two of them carried me out. And they started to untie the sack very quickly. That was some kind of a basement, labyrinth, like the stall of Hell. When they pulled me out of the sack and clutched my neck, I couldn't see their faces. They had socks over their heads and slits for their eyes, mouths and noses. They led me towards some channel, full of water; of course I resisted, defended; but they were much stronger and apparently very prepared for this kind of execution.

 At some point they pushed me and I flumped screaming into some awful water. It was a total dark, water was nasty and freezing. I sank and emerged from the water... And I heard voices few miles above me. - Mister Colonel, it's over! - Are you sure? - I heard. The beam of spotlights lightened up the leaden surface of the stinking slough where I was swimming as a frog.

·                 What is the difference betwen milk and sparkling water, guys?

     There was no response.

·                 All right, and do you know why sparkling water is more expensive than milk?

     Again- there was no reply.

     I shouted from down under: - It is easier to milk a goat, than Prince Milos!

     I heard that joke by chance half an hour ago at the flea market.

     And colonel laughed.

     ˗     Save him,he's not the one we are looking for!

     Do you know who is Mister colonel?

     Of course you don't. My old aquaintance Djoka Djokic!

     ˗    Take the man to the part where he lives... And you, watch out what you're doing in the future, with whom you hang out....  And write, my friend, severer than Mister Djoka! Do not disapoint us again...

     About the author

The works of this tetralogy- The Journal For Senković, Moon's Nuptials, Great Sorrow and The Doctor of Death- are written during a long period of time, since 1980-2003. The last book is published under the pseudonym. All the works are pretty much related and form a unique whole. Preliminary, the author has carefully looked through the published versions, corrected something, and gives them as the finaly versions to the readers. This tetralogy will be published in the future as two or one book.

In Belgrade, 14th October, 2006


ЂАВОЛОВА РАДИОНИЦА БОЖЈА РАДИОНИЦА .Последњи сусрет са Ђоком Ђокићем


Последњих неколико ноћи легао сам раније, пре дванаест.
Сањао сам мутне снове. Пре једно три ноћи, око два, звони телефон, крај мог кревета. Будим се - мислим служба буђења, али, сетих се, ја нисам поручио буђење! Чекам да се огласи онај који је позвао, али он брзо прекида везу. Можда је неко погрешио? Легнем, али не могу да заспим. Тако су ми телефонирали пре неколико година, кад сам престао да виђам Јаребицу. Заспим, ипак. И заборавим.
Следеће ноћи, звони телефон, опет, али око три. Опет исто.
Питам укућане ујутру да ли је неко од њих наручио буђење; не. Треће ноћи, звони телефон, око четири. Чекам да се огласи онај који је позвао... Ништа.
Схватим нему поруку оних који ме буде. Буде ме из ђаволове радионице. Она је тамо, наравно, где нема вере у Господа Христа, ни препорода у Господу Христу. Она меље у души у којој има доста места за грех.Пребирам ко би то могао бити конкретно. Јаребичини пријатељи? Неки од њених швалера? Или неки од оних људи које сам
повредио нехотице? Скувам кафу, у рану зору, јер са спавањем је било готово за ту ноћ. И пушећи до зоре, проанализирам стотинак људи које познајем, виђам, са којима разговарам.Ставим на тапет и све своје
пријатеље, чак и родбину. И пријатеље мојих пријатеља.Ко је међу њима свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, свом снагом својом ушао у Христову истину, и оградио себе њоме, и утврдио
себе у њој, и постао једно са душом и вољом његовом?Међу онима које сам познавао и виђао, ни један није био такав. Дакле, многи су били сумњиви.Многи су били лични, нису савладали своје лично зло.
Доста их је тежило да уђе у Божју радионицу, да постну
војници живота, али...
Не знам ни једног, међу познаницима, који је постао једно са Господом Христом као лоза са чокотом. Као што лоза не може род родити, ако не буде на чокоту, тако и човек, ако не буде у Христу.
Чинио сам добра онима које сам познавао, и онима у које сам веровао. Нису умели да узврате, али ја то нисам ни очекивао. Навикао сам на неузвраћање. Неки писци су ми доносили своје рукописе, дорађивао сам им, сугерирао, исправљао; били су мањи од маковог зрна, док сам побољшавао њихове рукописе. А кад би им књиге
изашле, редовно су ме избегавали, понекад и отворено. То нисам разумевао неко време. Али, то је очекивано. Како може неки песник род родити ако није постао једно са Гоподом Христом као лоза са чокотом?
Споро сам препознавао такве типове, јер сам их ретко виђао.
Недовољно сам их познавао. А онда сам почео да учим и да их препознајем. Највише их је међу амбициознима.Пред светом се курче и изигравају анђеле и војнике живота, а тамо где су далеко од света воде сасвим друкчији живот. Заклињу се у хуманизам, бране
хуманизам, рођени су патриоте, и тешко их је препознати на основу онога што говоре, или пишу. Душа им је венула, постепено, сушила се и осушила, мисли јој се скраћују, осећања спарушују, жеље се огреховљују, и она све мање тражи што је Божје, све мање хоће оно што је добро и истинито, праведно, непролазно, вечно, док најзад не омрзне све оно што припада Богу. Треба подупрети само
оне чија душа расте, а расте само онда к Богу и свему бесмртном и вечном, када се вером накалеми на дрво живота, Господа Исуса Христа.Али ко је од људи, па и од писаца, нарочито оних амбициознијих, учинио то, накалемио се на дрво живота? За кога је од њих, које познајем, постало сасвим природно да се клоне греха и
порока, а да се приљубљују свему вечном и боговечном, свему божански истинитом, праведном и добром?...
Прве суботе одем на бувљак, да купим неке ствари. Нагледао сам се свакојаких старудија, највише има старудија, и оне имају своју цену. Купио сам један стари часовник, пола килограма ексера, један половни грамофон...Чуо сам и добар виц о томе: зашто је у овој
земљи млеко јефтиније од киселе воде?На трамвајској станици море народа.Рачунам, боље да идем пешке до прве станице испред бувље пијаце, јер онда има неке шансе да уђем. Магла, нека кишица. Кренем полако некако замишљен, возила јуре; не обраћам пажњу.
Нисам ни приметио кад се зауставио неки комби; гледам своја посла. - Другар, тренутак! - ослови ме непознати човек, и док сам се окретао, зграбише ме њих неколико, очигледно вештих у овом послу.
Натукоше ми неку чарапу на главу и унеше ме у комби; истог тренутка комби крену. Унутра је био мрак; незнанци нису били нежни. - Дај ту врећу! - чуо сам. Двојица су ме држала док ми је трећи навлачио врећу
преко главе, врећу велику као сламарица, али ипак мању од сламарице.
Кад ме угураше у врећу, један повика: - Канап! - Кад су завезали врећу, поведоше ме до седишта, али ме изненада један шутну из све снаге да се сруших на под комбија И поче да се церека.Комби је просто летео, вожња је потрајала, не више од десетак минута.Нисам имао времена ни да вичем, а и да сам покушао, вероватно бих добио цокулу по носу.Свашта ми је падало на памет за тих десетак минута, и изјава премијера Ђинђића, коју сам пре неколико дана прочитао у
НовостимаМАФИЈА ИМА СВОЈУ ВОЈСКУ,ПРИВАТНУТехнику и мрежу за прислушкивањемоћнију од полицијскеАли, шта сам ја скривио
мафији? Никада у животу нисам видео ни омирисао дрогу.Нити сам познавао кога мафијаша? Да није посреди нека забуна, замена?
Много трагике има у Србији овој и оваквој. Трагично је овде бити човек, трагичније него комарац, мува, паук, пас скитница, или мачак. Чим се неко овде роди, од првог момента постаје кандидат за смрт; и не само то, него чим се роди - већ је осуђен на смрт. Дошли
смо из утробе, која је рођена сестра гроба, и чим смо изашли из ње, већ смо ступили на пут који води у гроб.Рођењем смо донели свога најљућег и највећегнепријатељасмрт. Родили смо се смртни и први
поклон који смо добили као новорођенче је - смрт. И у најздравијем телу има нешто што је јаче и трајније од самог здравља - смрт. Ма којим путем ишао по овом земаљском острву смрти, човек најзад стиже
у гроб. На дугом и трагичном путу кроз историју, не само историју последњих година, у Србији се толико наслагало и нагомилало смрти, да је смрт постала најважнија категорија, у којој се креће и врти сав живот људски, у којој он настаје, опстаје па можда и престаје.
Апсурд и трагедија су у овом свету изградили навику и убеђење да је смрт неопходна; оно је постало догма сваке историјске епохе, па и епохе хокус - покуса.Ту немилу догму предавао је у наследство отац сину,
човек човеку, поколење поколењу, комунисти неокомунистима, једноумци заговорницима вишестарначке демократије.
Ето докле је догурао толико хваљени прогрес ихуманизамомогућио је рад ђаволове воденице,воденице смрти да без престанка меље непрегледнеповорке људи.
Хиљаде помисли ми је промицало кроз главумогаобих
написати књигу, када би за то било прилике. Али, ја сам у xаку, свезан
у врећи, и непознати киднапери ме ко зна где возе?
Вероватно ће ме бацити у реку, има на Дунаву и Сави згодних места. А зашто?Шта сам тим људима учинио - нажао? Не познајем их; нисам их дакле ни теоријски могао повредити, увредити.Не воде они мене на губилиште зато, већ по нечијем наређењу. Можда по налогу самог Доктора Смрти? Дао њему сам честоразмишљаокритиковао гау себиза себе.И тад ми јепостало јаснонешто, што се тиче самог проблема смрти. Вредност, праву вредност сваке науке, сваке
философије, сваке религије, сваке културе требало је да тражим, читајући је у контексту са смрћу. Ја сам то чинио, али невешто.
Доктор Смрт, фаустовско копиле, дочепао ме се, коначно. Он је практичар научник уверен да јеодговор на страшни проблем смртинеопходност.Ако је заиста тако, људски живот нема никаквог
смисла и прави прогрес је немогућ.
Комби се коначно зауставио; нисам могао ништа да видим кроз врећу; изнели су ме двојица. И брзо су почели да одвезују врећу. То је био неки подрум, лавиринт, налик на боксове пакла. Кад су ме извукли из вреће и шчепали за врат, нисам могао да им видим лица. Имали су
чарапе на главама и прорезе за очи, уста и нос. Повелису ме према неком каналу, пуном водурине; ја сам се наравно опирао, бранио; али они су били много јачи и изгледа веома припремљени за ову врсту егзекуције...
Гурнули су ме у једном тренутку и ја сам јаукнувши љоснуо у неку смрадну водурину. Мрак је био потпун, вода гадна и ледена.
Потонуо сам и изронио... А неколико метара изнад мене, чуо сам, гласове. - Господине пуковниче, готово је! - Јесте ли сигурни? - чуо сам. Млаз рефлектора је обасјао оловну површину смрадне баре на којој сам пливао као жаба...
- Која је разлика између млека и киселе воде, момци?
Није било одговора.
- Добро, а знате ли зашто је овде млеко јефтиније од киселе воде?
Довикнуо сам одоздо: - Лакше је помусти козу, него Књаза Милоша!
Тај виц сам случајно чуо пре пола сата на бувљаку.
И господин пуковник се грохотом насмејао.
- Спашавајте га, није то онај кога тражимо!
Знате ко је био Господин пуковник?
Наравно да не знате. Мој стари познаник Ђока Ђокић!
- Одвезите човека до краја у коме станује... А ти, пази
убудуће, шта радиш, с ким се дружиш... И пиши, брате, оштрије од Господина Ђоке!Немој да нас опет разочараш...

Белешка писца уз ово издање 

Дела ове тетралогије - Дневник за Сенковића, Месечева свадба, Туга голема и Доктор Смрт - писана су и објављивана у дужем временском распону, од 1980. - 2003. Последња књига је објављена под псеудонимом 2003. године. Та четири дела су повезанамного чиме, и чине једну посебну целину. Писац јепрелиминарно објављене верзије пажљиво прегледао, понешто исправио, и предаје их читаоцима, у овомиздању, као коначне. Убудуће, дакле, ова тетралогија ће се штампати у две или у једној књизи, овако, како је припремљена сада. 

У Београду, 14. октобра 2006.

  ________ Бела ТУКАДРУЗ

Последњи сусрет са Ђоком Ђокићем