Northwest Winds / Bela Tukadruz

поставио/ла Miroslav Lukić 19.03.2015. 07:09   [ ажурирано 30.01.2017. 08:41 ]
Prevod na engleski: Aleksandra Lukić, prof
Northwest Winds / Bela Tukadruz      ...       одломак из романа СЕВЕРЦИ / Бела Тукадруз
Prevod na engleski: Aleksandra Lukić, prof

4
 
   MY HISTORY. ­ I am not writing a novel, or a journal, or a memoir, or an antinovel, let the senile and conceited politicians of the small people do it. I am not writting this for the reader: no! I entrust to the universe only what belongs to it. All of this I call the Story, eventhough it overcomes the story, it all has its inner reality, reasons and motivations. It 
can all be conveyed, but it cannot be received. Everything is based on itself, with the root  in it. Everything is based on the Truth. The absolute truth. Beacuse it exists and it is 
indestructible. ,,Because it is indestructible, it is eternal. Being eternal, it exists on its  own. Being on its own, it is endless. Being endless, it is large and deep. Being large and deep, it is transcendental and intelligent. It contains the whole existence because it is large and  deep. It actualizes or improves the whole existence because it is endless and eternal. It is like the Earth according to its vastness and depth. According to its transcendental intelligence it is like the Sky. It is the Infinity, endless and eternal.''
   Sartre knew that the biography ,,had a slyly efficacy in writing.'' While commenting  Sartre's thought, Kis said: ,, Books are nothing more but author's personal and family 
archive. If the Formalists' approach to the work neglects the biographical part in it, by  doing that they wanted to say that the biogrpahical is imminent, therefore negligible. While studying the work we are actually also studying one of the author's documents; the  biography of the writer looks like the palimpsest. It all depends which layer of the manuscript we are interested in. All schools of criticism are based on this orientation for  one of the layers of palimpsest. Formalists were the first who did not wanted to doodle and erase the last layer of the manuscript. They knew what Sartre did too: that slyly efficacy in   While reading all that I wrote after November 1996, I saw a dot which grew in me to all  I was like that while growing into the God­Man: I was glowing with divine immensities, and I felt immortal and endless in many points of my being. While writing a thousand pages about the uncleared secret of my dead wife's dissapearance I experienced the birth in Jesus, the transfiguration in Jesus. I tore away from the European man, narrowed, shrunken, incapacitated, reduced to the fraction and fragment of the man, because feelings of infinity and continuum were exalting me. I tore away from the relativism of the European humanistic progress, from the father of anarchism and nihilism. The road I would take is winding. What I could tell about it now? Is this the road of liberation from passion in order to see the Secret of Life? Is it the real road of revealing oneself? No matter how generally it may seem when speaking about my psychology – delicate and elusive, there was a danger that it might elude me, and very often it did. I frequently beheld life with passion in order to see its clouds. Since I was born and faced the world, I was building the layers of defense laws around my easily vulnerable image of myself like hard keratoid shells. I need to peel off those protective armors and let the soft, tremulous I be touched and to touch so I could make some progress in my enquiry. Only when those touches occur I can loose my so­called identity and start merging with that overall identity which is my possibility. That peeling makes man vulnerable, and if a man experiences some shock, which I did, and quite a good one!, it is quite difficult to recover. People say it happens when in some passionate love affair one of the lovers betrays the other.
  I am so far away from the real beginning!
   Life and Death are the part of Destiny. Like day and night their order is beyond man's  possibility of interference. I once copied and remebered this from an old book. I believe it 
was perhaps in the summer of 1985.
   I do not care about the impatience of the reader: he likes to go down the Main Road,  because it is simpler, but I went sidetrack. I believe that side paths will eventually lead me to the Main Road. Because the Main Road is where you come to know and  acquire firm faith. The order of Life and Death was beyond man's possibility of interference – while the God was still alive, and when the God was replaced by imperfect surrogates: a leader, ideology, politics.
   I rush from one point to another – will anybody understand this story? How many people understand the wind, winter in the midst of spring, Indian summer? If this has any shape already, then that is the shape which comes from space. If there would be any readers of these notes, and if some of them think of me as a hollow, dull, weak, filthy, hesitant, bad-tempered man trapped in hallucinations of the past, let them be.
   I read hundreds of novels from this and past centuries and majority of them invoke disgust in me.
   More often there is a blur image in my head from my childhood, Zvizd, the banks of the river Pek; puddles in the middle of willow grove. Frozen. We were skating on them, the ice was thick about ten centimetres, it could hold out horses and coaches filled with sacks of corn. We skated on the ice when along the river bank thick trunk split, poplar, and their chips flew like someone shot the arrows into the air. Across the river Pek is the landscape which I recollect; there is an invisible marvellous beam over the river for the returning of the soul. The Crossing Point. From Kison to Belilo there are meadows, orchards; not more then a fifteen hectares, and all of it framed at the north by the stream of Pek, and at the south, under the Strzevica, by the stream of the Srpce's ravine.
   I grew up Across Pek.
   Across Pek: novel – poem. It is written in nine a bit thick notebooks something which  presents the wholeness of the mind, sediment of the subconscious. It all began with 
remembrance; I remebered the summer days when I was waiting the invitation to serve the military service; I remebered the shrubbery around Stojilo's messuage; the doves who  landed on bushes. I remebered when it was all blossomed, hawtorn, or wild roses.
 century is flooded with deserts, beasts, public and private diseases, idols and leaders.
   Behind every premature death there are undoubted signs of curse, evil spirits and pigs.
People are corrupt and fed with atheism in just two generations time. The Old Testament 
God is feeding the faith of his people with remembrance of the signs of past and with the  gift of present signs. He arouses hope within them by hinting the signs of future. Nonsense is pointless until it is examined more closely. Trees grow as they want. I sum: my life is scattered, near and far, as a drop of vine in a barrel of pure watter.
   I continue to write, assemble the notes whom I do not want to arouse interest, I never  knew how to write nicely, except written assignments, and when I would get a good grade, I knew I had impressed my professor of literature with my erudition, quoting the dead, because phrases hollow as a bamboo wood affected the educator. I am terrified of luscious fineness and beautiful sentences, I claim that darkness and letters of heretics and criminals, journals of libertines and terrorists and dissapointed girlfriends are more interesting then the smooth stories. 
   All that I write and I am going to will be my confession!
   All that is written occupies about three cubic mettres of paper, if not more. In order to  read all of it, you will need ten years, and in the middle of the ocean of written papers, 
during the summer of 1984, it appeared to me as a more secure refuge. I have learned it is  better to start from somewhere then give yourself in to procrastination, postponement,  because illness and death can outrun my impossible hope. I have always hoped that the 
hours would come when the real truth around fatal death would gush out of me as blood  from the arteries. I have realized in time that you cannot write with predetermined thesis  and thrust of deep sorrow about that problem and enigma, you have to take in consideration all the possibilities and circumstances, facts and those less obvious, the most amazing, all that has been found out later, even if it has been very unpleasant to tell, above all your own misconceptions, absurd suspicions, etc. To unravel as a big ball of yarn until I get to the other end of the fatal  thread. 
   Until the Truth.

     _______


direct contact with the translator :

Aleksandra Lukić

luki.alexis25@gmail.com


direct contact with the author of Bela Tukadruz:

miroslav7275@gmail.com

одломак из романа СЕВЕРЦИ / Бела Тукадруз

4

 

МОЈА ИСТОРИЈА. - Не пишем роман, ни дневник, мемоар, нека то чине излапели и уображени политичари малих народа, ни анти-роман. Ја ово не пишем за читаоца: не! Ја читавом свемиру поверавам оно што припада једино свемиру. Називам све ово Причом, иако то превазилази причу, све то има своју унутрашњу стварност, разлоге и побуде. Све се то може пренети, али се не може примити. Све је засновано на самом себи, корен има у самоме себи. Све је ово засновано на Истини. На апсолутној истини. Јер она постоји и она је неуништива. "Пошто је неуништива, она је вечна. Будући вечна, она постоји сама собом. Будући да постоји сама собом, она је бескрајна. Будући бескрајна, она је пространа и дубока. Будући пространа и дубока, она је трансцендентална и интелигнетна. Зато што је пространа и дубока, она садржи целокупно постојање. Зато што је бескрајна и вечна, она остварује или усавршава целокупно постојање. По пространству и дубини, она је као Земља. По трансценденталној интелигенцији, она је као Небо. Бескрајна и вечна, она је сам Бескрај".

Сартр је знао да биографија "има подмукло деловање у писању". Коментаришући Сартрову мисао, Киш вели: «Књиге и нису ништа друго до пишчева лична и породична архива. И ако су формалисти пришли делу занемарујући у њему удео биографског, они су тиме хтели да кажу да је биографско иманентно делу, па стога занемарљиво. Изучавајући дело ми заправо изучавамо и један од пишчевих докумената; биографија писца налик је на палимпсест. Све зависи који нас слој рукописа интересује. На томе су засноване све критичарске школе, на том опредељењу за један од слојева палимпсеста. Формалисти су пак били први који нису хтели да дрљају и бришу последњи слој рукописа. Знали су оно што и Сартр зна: за то подмукло деловање биографије".  

            Читајући све оно што сам писао после новембра 1996. године, видео сам тачку која се у мени разрасла у све бескрајности.

Такав сам када сам се разрастао Богочовеком: сав сам зрачио божанским бескрајностима, и осећао се бесмртним и бескрајним на многим тачкама свога бића. Доживео сам рођење у Христу, преображење у Христу, пишући на хиљаде страница о неразјашњеној тајни нестанка моје покојне супруге. Откинуо сам се од европског човека, суженог, опатуљеног, осакаћеног, смањеног и сведеног на разломак и одломак човека, јер је у мене навирало осећање бескрајности и бесконачности.Откинуо сам се од релативизма европског хуманистичког прогреса, од оца анархизма и нихилизма. Пут којим крећем, вијугав је. Шта бих о њему могао да кажем сада? Је ли то пут ослобађања од страсти да бих видео Тајну Живота? Је ли то прави пут откривања самог себе? Кад је реч о мојој психологији, ма колико то уопштено изгледало - тананој и неухватљивој, постоји опасност да ми измакне, и често је измицало нешто. Често посматрахживот са страшћу да бих му видео облике. Од како сам се родио и суочио са светом, око своје лако рањиве представе о себи самом градио сам слојеве одбрамбених заклона, попут тврдих рожнатих љуштура. Да бих барем мало напредовао у трагању, морам сљуштити те заштитне оклопе, и допустити да оно меко, дрхтаво Ја буде додирнуто, и да додирује. Тек када уследе ти додири могу изгубити свој такозвани идентитет и почети да се стапам с оним обухватнијим идентитетом који је моја могућност. То љуштење чини човека рањивим, и, ако човек у то време доживи какав потрес, а ја сам га доживео, и то какав!, врло тешко му је да се опорави. То се, кажу, догађа када у некој страственој љубавној вези један од партнера изневери другог.

Ја сам тако далеко од правог почетка!

            Живот и Смрт су делови Судбине. Њихов редослед, као дан и ноћ, од Бога је, изван човекове могућности уплитања. Ово сам у своје време преписао из једне старе књиге и запамтио. Верујем да је то било, можда, лета 1985. године.

Баш ме брига за нестрпљивог читаоца: он воли да иде Главним Путем, јер је тако једноставније, а ја сам скренуо на споредне стазе. Ја верујем да ће ме споредне стазе довести на крају на Главни пут. Јер Главни Пут је тамо где се дошло до сазнања и где се стекла чврста вера.Редослед Живота и Смрти био је изван човекове могућности уплитања - онда док је Бог био жив, и док Бога нису заменили несавршени сурогати: вођа, идеологија, политика.

Скачем са ствари на ствар - да ли ће ико разумети ову причу? Колико њих разуме ветар, зиму усред пролећа, пролеће усред зиме?Ако ово већ има неки облик, онда је то онај облик који је дошао из свемираАко уопште буде било читалаца ових забележака, и ако се неком од њих учини да сам шупаљ, туп, слаб, да сам прљав, оклевало, да сам рђав карактер заробљен привиђењима прошлости, нека тако мисли.

            Прочитао сам на стотине романа овог века и минулих и већина ми се гади.

 

            Све чешће ми се мота по глави нејасна слика из детињства, Звижд, обале Пека; баре усред врбака и ракитара. Залеђене. Клизали смо се њима, лед је био дебео десетак сантиметара, могао је издржати коње и кола пуна џакова кукуруза. Клизили смо по леду, кад уз обалу реке од мраза пуцају дебела стабла, топола, а њихово трешје лети као одапете стреле у ваздуху.  Преко Пека је предео који ми се враћа; на њему постоји невидљиво чудесно брвно преко реке за враћање душе. Место Преласка. Од Кисона до Белила пружа се потес ливада, воћњака; не више од петнаестак хектара, и све то уоквирено на северу током Пека, а на југу, под самом Стржевицом, током српачке ваде.

            Одрастао сам Преко Пека.

            Преко Пека: роман - поема песма. У девет подебљих свесака исписано је, нешто што представља целовитост свести, талог подсвести. Све је почело сећањем; сетио сам се летњих дана док чеках позив за одлазак на одслужење војног рока; сетих се врзине око Стојиловог салаша; грлица које слећу на врзине. Сећао сам се кад је сва била у цвету, глога, или дивљих ружа.

            ХХ век су преплавиле пустиње, звери, болести јавне и тајне, кумири и вође.

Иза сваке преране смрти стоје несумњиви знакови проклетства, злих духова и свиња. У само две генерације народ се искварио и хранио атеизмом. Старозаветни Бог је хранио веру свога народа сећањем на знакове прошлости и даром садашњих знакова. Будио је у њему наду наговештајем будућих знакова. Бесмисао је бесмислен док се поближе на испита. Дрвеће расте како му се хоће. Сабирам: распршен је мој живот, близак и далек, као кап вина у бачви чисте воде.

Настављам да пишем, састављам забелешке којима не желим да побудим интересовање, никад нисам умео да пишем лепо, осим писмених задатака у част државних празника, и кад год сам добио одличну оцену, знао сам да сам професорку књижевности шармирао начитаношћу, цитирајући мртваке, јер фразе, шупље као бамбусова трска, делују на васпитаче. Ужасавам се сладуњаве финоће и лепих реченица, тврдим да су мрак и писма јеретика и злочинаца, дневници развратника и терориста и разочараних цура занимљивији од углађених прича.

            Све што пишем и што ћу написати, биће моја исповест!  

Написано већ  заузима око 3 кубна метра хартије, ако не и више. Да би се све то прочитало, потребно једесетак година, и мени се тада чинило, усред океана написаних папира, током летњег ферија 1984. године, то место за неко сигурније прибежиште. Научио сам да је боље од нечега почети, него се и даље препустити оклевању, одлагању, јер болест и смрт могу да претекну моју немогућу наду. Ја сам одувек имао извесну наду да ће доћи часови када ће из мене покуљати као крв из артерије права истина око кобне смрти. Временом сам схватио да се о том проблему и енигми не може писати са унапред задатом тезом и погонском снагом дубоке патње, да се морају узети у обзир све могућности и околности, чињенице и оне мање очигледне, најневероватније, све што се касније сазнало, па макар било и врло непријатно да се саопшти, пре свега властите заблуде, апсурдна сумњичења, итд. Да се одмотавам као велико клупко предива, док се не стигне до другог краја кобног конца.

            До Истине.  

     ________ Извор: Мирослав Лукић: СЕВЕРЦИ, КОВ, 2011,  243 стр.; 19 цм. стр. 28-33

ЛеЗ 0009261

Comments