Почетна

Душко М. Петровић

лирик и сатирик

 

У споју духовитости и духовности

     У споју духовитости и духовности Петровић је раскринкао многе наше личне склоности, међу којима игнорантски однос према памети, кукавично самозатајивање свога пред другима, порив похлепе и таштине нису на последњем мјесту. Најдрастичније, најсуровије метафоре остале су, међутим, за идентификацију простора српских земаља и тзв. геополитичког положаја српства.

 академик Бранко Милановић

 

У свему што је сатирично писао, Душко М. Петровић се одређивао спрам власти. Она је у његовим сатирама увек актуелна. Био је, наравно, за промене, и одмах после њих против промениоца. Био је против свепартијског једноумља и владајуће црне листе. Остао је против свих једноумља, на које се оно партијско поделило, и против умножених црних листа, и владајућих и опозиционих. Писао је директно, више од дозвољеног, и за то је био награђиван забранама, високим местима на црним листама и материјално компензован у комитетским, прво, и вишестраначким интерним материјалима, потом. Ма колико да је директно писао, његово писање је имало универзалну димензију, онолико колико је наша несрећа учињена историјски универзалном и колико се заслужни за њу историјски надовезују у ланац чији тајни звекет одзвања у нама, пошто нам је њиме душа окована.

Лирска природа Душка М. Петровића издваја га из реда савремених европских сатиричара. Он у своје записе не уноси карактериситичну горопадност сатиричара, иако је у њима присутна беспоговорност, већ их чини душевним, као да су уз уздах писане. Тако смо у њему добили јединственог писца сатиричних елегија, и, читајући их, више од гнева жалимо себе.  

Милован Витезовић

     

Да је све ово написао некакав странац - на енглеском, или на немачком језику, био би то пред читаоцима модеран роман о апсурду постојања, апсурду моћи, апсурду злочина на врхунцу искуства и развоја човечанства. У њему - згуснуто људско лице и наличје: грч, немир, ужас, злочин и казна: одговорност, отпор, племенитост...чежња за правдом и истином. 

На западу би то био светски хит. Авај, 'Звучни зид' писао је Србин: ово остаје српска књига, а Срби и 'Горски вијенац' лако заборављају. У српским књигама врлине постају мане, добијају поспрдна имена: митоманија, национализам, болећивост, државотворне тлапње. Међутим, истина и душа неће пропасти - макар у малом тиражу и макар на језику као што је овај наш.

                                    Драган Лакићевић

 

Неколико је слојева у Петровићевој поезији: слој сатире, у првом реду, али и лирског, затим слој жестоког цинизма, гротескног. У повезивању и прожимању тих слојева управо и леже главне одреднице ове поезије.                                                              Гојко Божовић

 

Лични биланс, век и време, народ и његова судбина, политика и историја - све се налази под знаком питања и песник покушава да се "разабере у плетиву", чинећи од песме расправу, од расправе песму. При том су сатиричност и моралност његови једини аргументи:
             "Може ли се у борби
             с тако опасним скотом
             победити смехом,
             љубављу, добротом?"    
 Као што је угрожен човек сам, то јест народ, тако је угрожен и његов морал и духовност - што је дуго била једина одбрана.                                                        
Драган Лакићевић

 

Само сатирични приступ теми улива наду да излаз, ипак, постоји. Када не би био убеђен да се ствари, још увек, могу мењати на боље, Душко М. Петровић, чија су дела у највећем броју мотивисана искреним родољубљем, не би извршио удар на трагичну ситуацију у којој се, опет, нашао његов народ.

Предраг Лазаревић


  Погледамо ли уводни циклус прве збирке (двојезичне – песме је Лазар Мацура на енглески превео), објављене у значајној едицији Меридијани коју, у оквиру Смедеревске песничке јесени, зналачки уређује Горан Ђорђевић), штампан – како смо већ написали – у песниковом лирском првенцу, морамо се приупитати, свесни њихове вредности и лирске лепоте којом нас обасјавају – зашто је песник толико дуго чекао да се као аутентични лирски песник огласи. Није ли сатирично у њему грицкало и гушило еминентно лирско?

    Ту су, још крајем седамдесетих година прошлога века, испевани стихови чија је метафоричност и дубинска симболичност данас више него лековита. Она показује како је наш песник на самом почетку своје песничке каријере био песник који је имао много тога да лирски прозбори и знао како то треба да учини: Месец небом / на белом коњу језди / [...] / Месец небом / звезде на војну призива / [...] / Месец небом / преварене звезде везане води / [...] / Месец небом / звезде ко фењере гаси („Бели сонет“; у овом квази-сонету, с неримованим стиховима различитих дужина, чији је наслов синестезијски, у рефренским стиховима сасвим је очигледна суптилна градација); Шест дана смо ловили, / седмом кроз очи пловили („Лов“); Сунцокрети негде сунце изгубили, / а требало би да је већ дан. / Нас нема и саме се сенке низ поље њишу, / као да дишу („Под јасиком“). У истом циклусу, у песми „Ноктурно“, налазимо и две (обе су компарације) веома експресивне слике, од којих је друга „ојачана“ динамичким глаголом: као да је небо прилегло на земљу и као да звезде вреле кидишу на село. На својим лирским почецима песник је посезао за случајном римом а стихове је градио тако да им је омогућавао да својим, промењивим, титрајућим, ритмом дишу. Тога ће се придржавати и касније.

                Друга збирка, с неологистичним насловом, Поетар, штампана у „Филипу Вишњићу“, има за поднаслов Житија живих. Ту њена онеобиченост започиње. Житија су хагиографски жанр у византијској и старословенској књижевности који доноси животопис, у средњовековној српској књижевности, неког владара, архиепископа, свеца или будућег свеца. Никако не и онога ко је још у животу. Када се обзнањује година штампања књиге, уз 2016, ту је и 7524. у којој живимо по најстаријем рачунању времена, оном записаном још у Библији у којем се време рачуна од постанка света. (Да је он коришћен у Србији, између осталог, сведоче нам Душанов законик и натпис на Смедеревској тврђави.) Ова збирка је, затим, више плакета стихова него збирка пошто садржи само десет песама. Једна је уводна, „Поетар“, по којој је насловљена, једна, „Мост“, епилошка, а осталих осам – „Кућа“, „Мајка“, „Деца“, „Браћа“, „Књиге“, „Зрно“, „Анђели“ и „Мозаик“ – су у њеном срцу. Очита је симболика наслова и симболичан, такође, њихов распоред (с једне стране градацијски, а у рубним песмама – које имају функцију поновљеног стиха у квинтама –  заокружен), но оно што њихову зачудност чини јесте то што све песме, изузев прве и последње, поред свог наслова, имају и преднаслов – властито име (Крстан, Никола, Милован, Марко, Љиљана, Јован, Добривоје и Миодраг). Свака песма унутар себе има и курзивом исписан део који, условно говорећи, поетски, али и темпорални, дијалог води са временом у којем јесмо и у којем не смемо, никако не смемо, да заборавимо шта смо били у временима нама претходећим, и у оним библијским, када су апостоли и онај ко их је предводио ходали. Осим опет у првој и последњој песми, ови „уметнути“ делови дати су као компарација која омогућава поређење са давно прошлим добом, показујући да између нашег и тог времена мора имати, изнад свега, етичке сличности пошто пре свега заборавити не смемо како смо људи, једнако као и зашто смо људи ако људи уопште јесмо. Не смемо дозволити ни другима, али ни себи самима, да одљуђени будемо. Онеобичавању песама доприноси и то што је у песму „уметнути“ део и стварно уметнут веома често усред реченице која њоме струји. Песме ове збирке имају своју наратолошку потку и њихова „прича“ поезију ближи прози, не дозвољавајући себи никада да се из лирике у прозу и преметне. Последње захтева солидно лирско умеће и Душко М. Петровић показује како га несумњиво поседује. У песми “Деца“, на пример, имамо сукобљеност два становишта: моралног и оног које се никако таквим не би могло назвати. Друго заговара Јадник који не може и не сме да објави оно што је Песник срочио, а прво Песник који вели тврдо како је само истину могао песмама да „покрије“ јер не зна и неће другачије да пише. И један и други објашњавају истом реченицом зашто поступају тако: Разуми ме, имам Децу! („Деца“). Етичност у уметнитим деловима песама илуструјемо спајањем руку, њиховим смирењем, сина Душана који му главу скида и оца Милутина који му очи укида, које врши несрећни Стефан Дечански.

Душан Стојковић