ПОЧЕТНА СТРАНА

УБУДУЋЕ СВЕ ОБЈАВЕ БИЋЕ ОБЈАВЉИВАНЕ НА ОВОЈ СТРАНИЦИ

отвори доле линк

http://srpskaistorija.wordpress.com/ 

___________________________________________________________


САЈТ КОЈИ ОТВАРА СРБСКЕ ИСТОРИЈСКЕ ВИДИКЕ, ЈАЧА ПАТРИОТСКИ ДУХ И 

ДАЈЕ НОВЕ ТЕМЕ ЗА РАЗМИШЉАЊЕ.

Када се једном народу ишчупа корен сећања на своју прошлост, на своје јунаке и војне победе. Када му се ишчупа историјски корен постојања и битисања, он постаје зомби руља. Такав народ губи национално достојанство, поимање државне свести, престаје да има узоре и за њега више ништа није свето – па ни жртве које су пале, да би он данас уопште постојао. Зато чувајмо и учимо своју СРПСКУ историју !



УБУДУЋЕ СВЕ ОБЈАВЕ БИЋЕ ОБЈАВЉИВАНЕ НА ОВОЈ СТРАНИЦИ

http://srpskaistorija.wordpress.com/ 






УБУДУЋЕ СВЕ ОБЈАВЕ БИЋЕ ОБЈАВЉИВАНЕ НА ОВОЈ СТРАНИЦИ

поставио/ла Ђорђе Бојанић- историчар 23.09.2013. 12:56

ЖРНОВ - средњовековни град !!!

поставио/ла Ђорђе Бојанић- историчар 31.08.2013. 13:39

Жрнов или Жрнован је био средњовековна тврђава смештена на највишем врху Авале (511m нмв.). На врху су још Римљани подигли утврду, а касније су Срби ту сазидали тврђаву, коју су потом Османлије прошириле и ојачале за потребе напада на Београд. У граду је према легенди столовао, у песмама опевани, Порча од Авале.О
стаци утврђења су срушени динамитом 1934. године да би се на том месту саградио маузолеј Споменик Незнаном Јунаку, чији је аутор био вајар Иван Мештровић.

Прошлост Жрнова
Најстарије утврђење на врху Авале подигли су Римљани да контролисали прилаз Сингидунуму,али и да би заштитили своје руднике које су имали на обронцима Авале,стотинак метара испод самог врха.
На месту некадашње римске утврде, подигли су Срби у средњем веку утврђење које Османлије заузимају 1442.године, ојачавши му тада источни и јужни део бедема. Међутим већ 1444.године бивају приморани сегединским примиријем на обнову српске деспотовине и враћање утврда Србима. Међу враћеним градовима поред Голупца, Крушевца и Новог Брда, нашао се и Жрнов. После смрти Јаноша Хуњадија и Ђурђа Смедеревца 1456.године Османлије поново крећу на Србију и 1458.године заузимају Жрнов у покушају да освоје Београд, што им не полази за руком. После тога Ходи паша проширује тврђаву додатним бедемом и сувим шанцем створивши од Жрнова тврђаву за узнемиравање Београда који се налазио у мађарским рукама.Од ове улоге тврђаве односно имена Хавала,што значи сметња, који су му Османлије наденуле цела планина је добила име Авала. Мађари су 1515.године покушали да заузму Жрнов уз помоћ артиљерије,али се тај њихов покушај окончао потпуним поразом и губитком тешке артиљерије. Са падом Београда 1521.године Жрнов почиње да губи свој стратешки значај.

Не зна се до када се тачно у Жрнову налазила војна посада, али се претпоставља да је утврда напуштена у XVIII веку од када је препуштена зубу времена. Доста добро очувани остаци града су 1934.године дигнути у ваздух да би се на врху Авале подигао споменик војницима погинулим у Првом светском рату. Комплекс споменика Незнаном Јунаку подигнут је по нацртима највећег вајара краљевине Југославије Ивана Мештровића.

Жрнов данас
Видљивих остатака Жрнова данас нема.Цео простор некадашње тврђаве је после дизања у ваздух заравњен и забетониран и на њему се данас налази сам споменик Незнаном Јунаку.Податке о изгледу тврђаве данас су доступни у виду записа старих хроничара(Ђ. Бошковић),радова Александра Дерока и неколико фотографија које се налазе у Народном музеју у Београду.

МИСТЕРИЈЕ: ЗАШТО ЈЕ СРУШЕН СТАРИ ГРАД НА АВАЛИ !? 

Жрнову пресудио краљ 

Зашто је Александру Карађорђевићу засметала средњевековна тврђава, прво право утврђење подигнуто у време деспота Стефана Лазаревића, историчари до данас нису открили. На месту где је стари град срушен до темеља, подигнут је Мештровићев споменик Незнаном јунаку 

Торањ на Авали ниче и сви са нестрпљењем очекују да виде да ли ће по завршетку радова то бити опет она стара планина или, без обзира на нови торањ, ништа неће бити као пре. Новим торњем Авала ће, сва је прилика, добити ново лице, као што га је добила подизањем споменика Незнаном јунаку на месту где се налазило средњовековно утврђење. Али, ту утврду није уништио зуб времена, није се "истопила" под налетом векова. Порушио ју је, или можда одмах треба рећи минама сравнио са земљом, краљ Александар Карађорђевић како би поравнао и припремио терен за подизање данашњег маузолеја. 
Два пута су у последњих сто година детонације потресале Авалу. Два пута су мештани подавалских села мислили да се планина руши на њих и оба пута је ово "брдо крај Београда" остајало без вредних препознатљивих обележја. 
Први пут када је минама уништен средњовековни град Жрнов, други када је НАТО алијанса бомбардовала торањ. 

Полемике око тога зашто је краљ Александар порушио једно од највреднијих средњовековних утврђења у Србији поведу се међу историчарима тек повремено, и то више интерно, у канцеларијама. Јавних расправа никад није било. Већина историчара и сада се понаша по оној народној "за просутим млеком џаба је жалити". 
Има и оних који готово да оправдавају тај потез, образлажући да је бесмислено осуђивати краља за тако нешто, јер је тешко са данашњег становишта и данашњим критеријумима мерити нешто што се збило пре нешто више од седам деценија. 

- Такав став неких мојих колега је недопустив - каже историчар Радован Дамјановић, који већ годинама покушава да реши загонетку зашто је српски суверен срушио Жрнов. - Сравнити са земљом читав град, чији темељи датирају још из антике, бедеми из раног средњег века, утврду која је у путописима набројана као једна од шест најзначајнијих у Србији, скандал је своје врсте. Тим је већи што је тако нешто урадио лично краљ, у тишини. О томе није смело да се прича, није се писало, чак су и чаршијске приче на ту тему заустављане. Није Александар смео да себи да толика овлашћења да где год прстом упре, тамо мора да се руши. Не кажем да сада треба око тога да се воде полемике, али би било добро, зарад јавности и зарад поколења којима остављамо културну баштину у наслеђе, да надлежне институције заузму став, да се тај непостојећи град на основу постојећег материјала обради, уведе у каталоге, једноставно да му се да место које и заслужује. Овако испаде као да је потпуно у реду што је нестао тим вандалским чином, као да је сасвим нормално да минама уништавамо старе градове и да то можда може и даље да буде пракса. 
Присуство Келта на Авали је доказано, претпоставља се да је на врху постојало утврђење на чијим су основама касније Римљани подигли осматрачницу. Био је то, заправо, вишенаменски пункт. За контролу пута, контролу прилаза Сингидунуму и заштиту рудника који су се налазили на обронцима планине. 

Нема доказа да ли је град живео у доба Византије, али је готово сигурно да је прво право утврђење подигнуто у време деспота Стефана Лазаревића. Тешко је у било чему бити изричит, јер, нажалост, Авала није довољно истражена.Чувени путописац Феликс Каниц забележио је да је на врху планине била римска осматрачница на чијим су темељима српски цареви подигли Жрнов. Кад и који владари, нигде није записано. 
Најчешћа верзија како је град добио име јесте по жрвњу, али не обичном, већ за мељаву руде из рудника који су постојали у подножју. Авала је пре турског имена носила назив Жрнов. 

Најстарији део Жрнова је био мали град, без кула. Средином петнаестог века Ходи паша ојачава источни бедем, додаје полукружну кулу и четрвтасту капију. После само две године Турци су приморани сегединским примирјем да врате утврде Србији, па се тако међу враћеним градовима, као што су Голубац, Ново Брдо и Крушевац, нашао и Жрнов. 
Десетак година касније Османлије поново крећу на Србију и 1458. године заузаимају Жрнов. Ходи паша додатно обезбеђује тврђаву. Две године трајали су радови тако да је сад град имао два бедема, јарак и пет кула високих више од двадесет метара. Била је то сада моћна утврда. 

Не зна се тачно кад су све и по колико времена у тврђави боравиле војне посаде, али је извесно да је напуштена у осамнаестом веку. Српске власти су 1859. године Авалу прогласиле заштићеним простором, а крајем деветнаестог века је почело њено уређење, пре свега пошумљавање листопадним дрвећем. У Првом светском рату српској војсци град је служио као осматрачница, а у његовом подножју касније је подигнут споменик дечаку, незнаном јунаку. 
- Зашто је краљу Александру засметала та целина, питање је на које, ево већ годинама, покушавам да нађем одговор - наставља историчар Радован Дамјановић. - Има ту разних претпоставки, много тога није лако проверити. Помињу се чак и масонске организације које су у свему имале удела. Питање је зашто је тек подигнути споменик на Авали палим јунацима одједном постао нерепрезентативан. Има ли икаквог смисла озбиљно размишљати о некаквим причама да је то био почетак реализациј плана о уништењу главних историјских тачака у Србији. Можда има, а можда и не. Али, ако се узме у обзир чињеница да је само неколико месеци после рушења Жрнова краљ убијен у Марсеју и да је тиме његова улога као владара стављена под лупу, онда можда неке приче и имају смисла. 

Било како било, тек вест која је прострујала београдском чаршијом да краљ планира да сруши једно од најстаријих утврђења у Србији, схваћена је као нечија неозбиљна шала. Али, када је све постало извесно, појавило се њих неколико да заштити вредно културно наслеђе. Узалуд. Краљ је остао глув на све апеле. Чак је и гушио такве приче. Додуше, све је и рађено прилично бледо, јер свако се бојао репресија. Томе у прилог иде и податак да је архитекта Ђурђе Бошковић, који је, када је град миниран, урадио план и описао све, то објавио тек 1942. године у “Старинару”. 
- Два дана трајао је тај скандалозни чин - каже Дамјановић. - Прво минирање обављено је 18. априла 1934. године. Како посао није добро урађен, све је настављено сутрадан. Три пута су минери постављали експлозив, док од града није остао ни камен на камену. Иначе, интересантно је да је свему присуствовао лично краљ Александар. Чак се и фотографисао. А колико је то било осионо, говори и податак да је једном дугме за активирање мина притиснуо тада десетогодишњи Александар, син кнеза Павла. 

Остало је забележено да се неко усудио да краљу приговори што је срушио утврђење које су подигли српски владари. Суверен је на то одговорио да је мислио да су град подигли Турци, а не српски владари и да је зато наредио рушење. 
Град је срушен, материјал пребачен у подавалско село Бели Поток, а на голој стени подигнут је данашњи споменик Незнаном јунаку. Али то није био крај чишћења терена. Краљу и њему омиљеном вајару засметао је стари споменик Незнаном јунаку подигнут раније недалкео од новог маузолеја. Кварио им је амбијенталну целину, како су рекли. И њега су срушили и ту изградили ротонду где се данас налази јарбол. Од старог споменика остао је само крст који лежи у порти цркве у Белом Потоку. Од Жрнова ни камен на камену. Ни траг. Као да га никад и није било. 

Извор: 
ВИДИВДАН 
ПОЛИТИКА

ПРОТА СТЕВАН М. ДИМИТРИЈЕВИЋ... човек о коме се врло мало зна...а толико много је учинио за нас !

поставио/ла Ђорђе Бојанић- историчар 26.08.2013. 08:53

Текст је састављен уз помоћ литературе коју сам добио од г. Зорице Пелеш која је аутор књиге ПРОТА СТЕВАН М. ДИМИТРИЈЕВИЋ - АНЂЕО БОЖИЈИ ЗА Ј
УЖНУ СРБИЈУ.

Стеван М. Димитријевић (Алексинац, 10/22. јануар 1866 — Београд, 24. новембар 1953) је био српски свештеник и историчар.

Богословију је завршио у Београду 1887, а Духовну академију у Кијеву 1898..

Био је професор у Скопљу и Солуну, ректор Призренске богословије, затимредовни професор историје српске цркве на Богословском факултету Универзитета у Београду од 1920. до 1936. године. Био је први деканБогословског факултета. 

Прота Стеван Димитријевић је, по речима његовог ученика св. владике Николаја Велимировића, „једна од личности која је обележила прву половину прошлог столећа“. Због свега што је урадио за српски народ на југу Србије, а посебно на Косову и Метохији, он га је назвао „анђео божји за јужну Србију“. 

Петорици српских патријарха прота Стева био је професор: Варнави, Гаврилу Дожићу, Герману, Павлу и садашњем Иринеју, коме је био председник испитне комисије на матури у Призренској богослвији. 

Његови студенти били су и неки архијереји руски, затим већина професора са чувеног Руског богословског института у Паризу, бугарски патријарх Кирил...

Био је утемељивач Православног богословског факултета Универзитета у Београду и његов први декан и први професор Историје српске православне цркве.
Био је саветник српских патријарха, митрополита и епископа у многим тешким ситуацијама.
Заступао је Српску православну цркву и Богословски факултет на међуцрквеним и научним скуповима.
У Нишу је радио као писар Духовног суда и хонорарни вероучитељ у Нишкој гимназији, у којој је тада радио као професор и наш прослављени књижевник Стеван Сремац.
У Првом балканском рату био је свештеник добровољац у Трећој армији под командом ђенерала Боже Јанковића.

И још много тога можете детаљно сазнати из књиге ПРОТА СТЕВАН М. ДИМИТРИЈЕВИЋ - АНЂЕО БОЖИЈИ ЗА ЈУЖНУ СРБИЈУ ауторке г.Зорице Пелеш .

ОВО ТРЕБАМО ЗНАТИ !!! УНИШТЕНЕ АРХИВЕ И БИБЛИОТЕКЕ...благо од непроцењиве вредности...

поставио/ла Ђорђе Бојанић- историчар 26.08.2013. 08:51

ПРАВО на реституцију архивалија покрадених током Првог светског рата признато је Краљевини СХС сенжерменским мировним уговором са Аустријом 1919. године, на основу којег је 1923. године закључен Архивски споразум о враћању архивског материјала Србији.
- Међутим, Аустрија је захтевала ревизију споразума, па је његово спровођење прекинуто 1926. године – каже Ана Суботић, портпарол Министарства културе.
- Према расположивим подацима, током окупације Србије само у периоду од јула 1941. до септембра 1942. у Беч је послата архивска грађа у количини од 579 сандука, 4 фасцикле и 88 посебних аката.
Међутим, подаци секретара југословенске комисије за реституцију др Војислава Јовановића Марамба, који су тек недавно објављени, после 60 година скривања, говоре да је из Србије током Другог светског рата опљачкано око 40 вагона историјских докумената!
У Министарству културе наводе да је након рата обновљено спровођење Архивског споразума, али тек 1958. закључивањем протокола са Аустријом. Овим документом је реституцији опљачкане документације у Првом светском рату додата и реституција културних добара однетих за време Другог светског рата у Аустрију.
- Југословенски експерти су 1960. саставили листу југословенских захтева на око 1.000 страна, која је предата аустријској влади. – Међутим, поново је дошло до прекида, а рад на реституцији је настављен 1975. и трајао је до 1991, до када је обављено 11 примопредаја архивске грађе.
У току Другог светског рата уништено је или опљачкано 177 библиотека. Окупатор и усташе уништавали су српску ћирилску књигу, црквене библиотеке, а добар део факултетских библиотека нестао је у пожарима.

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ !!! КЊИГА "УКРАДЕНА ИСТОРИЈА"

поставио/ла Ђорђе Бојанић- историчар 26.08.2013. 08:50

Књига „Украдена историја“ је била завршена 1950. године, али до данас није угледала светлост дана. „Иако је књига била примљена за штампу у САНУ 1958. године, није била објављена. Такође, рукопис је преведен на енглески али је превод нестао.
Може се поставити питање, зашто Југославија а затим Србија нису учиниле ништа да се ова књига појави. За постојање овог рукописа знао је мали број људи (као и данас), а да академик Младен Лесковац није књигу објављивао у наставцима у Зборнику за историју језика и књижевности Матице Српске (1975-1976), можда би и књига нестала“.
Посебно интересантан део књиге је пљачка архива који се односе на Војводину. „Трећи рајх је хтео да прикаже примат немства у Војводини. Појам „немства“ је Трећи рајх користио за сва немачка питања изван Немачке. У Војводини су желели да докажу да Немци на тој територији имају водећу улогу у историји“.

ЗАБРИЊАВАЈУЋЕ !!! КОСМЕТСКА БАШТИНА КАО ПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ...

поставио/ла Ђорђе Бојанић- историчар 26.08.2013. 08:46   [ ажурирано 26.08.2013. 08:54 ]

На албанским сајтовима рекламира се туристичка понуда обилазака “Косоварских православних манастира”.
- Наша власт стално заборавља да је културна баштина прворазредно политичко питање. На пример, после 2000. године међународни представник на Косову Карл Штајнер дошао је у Београд и тражио да му Народни музеј као знак добре воље преда неолитску фигурину коју су српски археолози ископали на Космету. Наши политичари су извршили притисак и музеј је дао артефакт Штајнеру, који га је славодобитно донео у Приштину, где је направљен политички спектакл поводом “повратка опљачканог албанског културног блага” наводи Никола Кусовац.

КРИВОТВОРЕЊА ИЗВОРНОГ КОСОВСКОГ МИТА...

поставио/ла Ђорђе Бојанић- историчар 24.08.2013. 12:53   [ ажурирано 24.08.2013. 12:54 ]

Криво представљање косовског мита у народном предању само је један од начина претварања српске победе против Турака у пораз. То се десило и неразумевањем старе књижевности, тако распрострањеним у читавој нашој историографији. Када су следбеници Вука Караџића, Ђуро Даничић и остали, после ''народног стваралаштва'' почели да "откривају" и стару књнжевност, њен једини значај видели су у пружању историјских података. Њима су дела Доментијана, Теодосија и других била вредна само ако су могла да им послуже као историјски извор, иначе су их, видели смо, сматрали "болесним". Али такво њихово посматрање наших старих писаца никако није могло да изађе на добро. Да би стара књижевност, као и свака друга уосталом, могла да се користи као сведок једног времена, треба је најпре разумети, а они који су је сматрали болесном свакако су били далеко од тог разумевања.
Зато су из књига просто узимали шта им треба да би потврдили оно што су већ "знали" из народног стваралаштва, од кога су начинили култ.
Тако, дословце све историје наводе верзију Константина Филозофа да је српска војска у Боју на Косову најпре побеђивала, а да је онда уследио преокрет па пораз. Ево Константинових речи:
"Најпосле се подиже (Мурат) на благочастивог кнеза Лазара. Овај не отрпе да више чека и да пренебрегне своје удове, него (одлучи) или да уклони срамоту њихову од свију,или сам да умре и још да (то) посведочи мучењем. Обузет оваквим мислима, устане он и пође на Исмаилћане, и сукоб је био на месту званом Косово... У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су.
Али већ не беше време за избављење. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се и овај велики (Лазар) и они који су с њим свежу венцем мучеништва".
Међутим, као што сви користе ове Константинове речи, тј. њихов део, тако исто нико не користи многе друге, попут следећих:
"И тако сам (деспот Стефан) гоњаше тисућу и двојица дигоше десетина тисућа. Од тада ухватише од овога (Стефана) страх и трепет".
У овом другом случају јасно је да је реч о претеривању, али зашто тако не би било и код првог примера? Још боље, какав је критеријум за коришћење старе литературе у историји? Таквог критеријума нема, него свако узима податке према својим склоностима: побожни узимају једно, материјалисти и атеисти друго, и сл. (О томе је већ било речи када смо наводили пример краља Стефана Дечанског).
Пре свега, треба ући у суштину старе књижевности. Писци житија, па и Константин Филозоф, нису писали историју, него су градили култове српским владарима и црквеним великодостојницима. Често је коришћена иста шема, јер је било важније навести какав би неко требало да буде, и тиме дати пример другима, него какав је уистину био. Чим је заслужио житије, главни јунак је већ имао довољно подвига да писац не мора превише да користи машту. Зато он
увек полази од стварних чињеница, но оне му, по правилу, нису довољне, и почиње дограђивање.
Тако, од неоспорне чињенице да је деспот Стефан био велики витез, можда и највећи, Константин ствара слику да он сам гони хиљаду непријатеља. Па иде и даље: двојица као Стефан већ гоне њих 10.000!
У прављењу култа кнеза Лазара почетна историјска чињеница је кнежева погибија, али и српска победа. Да би се Лазарев подвиг што више истакао од победе настаје само почетно побеђивање, па пораз, и на крају мучеништво као најјача могућа слика. Али, зар се не чини да се Константин само овлаш дотиче косовског боја? У својој подебљој књизи посвећује му свега неколико реченица, док неке мање значајне битке потанко описује? Он то чини јер му тема није култ кнеза Лазара, већ његовог сина. Назив Константинове књиге је
"Житије деспота Стефана Лазаревића", и многи историчари чак ни тај податак не наводе цитирајући га. А он је пресудан, пошто Константин у прављењу Стефановог култа само потврђује култ његовог оца. Нема времена за опширније развијање приче о Лазару, па је принуђен да на оно мало простора употреби што више јаких речи. Међу њима и најјачу овоземаљску, српски пораз, и најјачу небеску, мучеништво. У супротном, да није употребио најјаче речи, на читаоца не би оставио жељени утисак. Само би га довео у забуну, јер би се овај питао: како је српска војска победила када јој је командант погинуо? Питање је и иначе сложено и тражи много простора за одговор. А како би то мноштво простора одвело Константина далеко од теме, Стефановог култа, одлучио се за наведено решење.
Када се пишу историјске књиге, пре извлачења закључка треба упоредити све познате изворе. Међутим, сем Константина Филозофа, српски писци XIV и XV века не говоре о српском поразу на Косову, него о победи или не помињу исход, због чега их наши историчари нису удостојили ни помена! Нису се уклопили у вуковску историју, и - нема их у историји! Навођењем тих писаца, што су пишући о Боју на Косову градили култ кнеза Лазара, уједно ћемо видети и како систематски праве јаче слике да би оснажили основни мотив, кнежеву погибију.
У "Житију светога кнеза Лазара" непознати Раваничанин I пише:
"Толика је јека и звека била да се потресло и место где се ово збивало. И толико се крви излило да су се и трагови коња познавали кроз проливену крв. И много мртвих без броја бејаше и Амир цар персијски убијен би и овај дивни муж свети кнез Лазар. Опколи га мноштво Агарена и ухватише га, (па) приведен би са мноштвом властеле његове 'као овце на заклање'".
Следи Раваничанин II:
"Но, господе, не предај нас до краја имена твојега ради, и не разори завет твој нама, по молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и Светитеља Саве.
И молитвама ових наоружавши се, изађоше у сретање злочастивих оних, и светлу победу показаше. Злочастивог оног амира срушивши победише и мрску главу његову отсекоше, и многом множаству јединомудрених њему. Но, о жалосној повести која се у нас збила, авај, немогуће је
подробно причати. Јер тада и благочастивог и христољубивог кнеза Лазара сујемудрени они (који лажно мудрују), и множаство благородних војника његових, у Христовом исповедању, које се успротивило вере ради хришћанске, Христу представише. Мученичким венцем, који се блистао светлије од сјаја сунчаног, владика свих украси, учини да ликују с онима који су од векова угодили Христу, коме слава у векове, амин".
Незнани монах из Раванице III:
"...И што би бахат неки, и тутањ несказан слушаше се. Људи викаху, коњи рзаху, оружја звек твораху, стреле лећаху сунце заклањајући, трескови огромни (топови) трескаху, земља веома бучаше, ваздух грмеше, и као димом мрачним обвијаше се, и војинство од обе стране једно на друго скакаше, оружја се светлела и земљу обасјавала, реке крви одасвуд, и много свуда трупља, као на жетви класови тако војници на земљи од оштрог оружја падаху, и поље оно као језеро неко
проливањем крви обагрено (оцрвењено) виђаше се. И тако љутог оружника оног и крвопију, а множаством његовим многим љутој смрти одаслаше. А тада, авај мени, и благочастивом и блаженом, и самодржавном, великом кнезу Лазару главу отсекоше, и множаство благородних и благоверних хришћана похватавши погубише..."
Следећи непознати Раваничанин посветио је кнезу Лазару стихове:

...Беснећег Турчина кад виде
где с мноштвом незнабожаца против тебе долази,
давидски, Лазаре, на борење с њим изашао јеси
и као оног другог Голијата победио јеси
узвикујући:
Нема светога и нема праведнога изнад тебе,
Господе...

Навешћемо још део песме деспота Стефана Лазаревића, исписане на мраморном стубу на Косову после 1402. године. Стуб је срушен падом Косова под Турке пола века касније, али је песма очувана:

Зато сложно и безбројно мноштво
заједно с добрим и великим господином,
храбре душе и најтврђи у вери,
као на лепи дворац и на опојни пир,
на непријатеља се устремише
и правог змаја згазише,
убише дивљу звер и противника великог
и незасити ад који прождире све,
кажем вам, Мурата и сина његова,
пород аспиде и гује,
штене василиска и лава,
а с њима других, не мало.
О чудеса божјих судбина!
О пријатељи,
храбри страдалник безаконим агарјанским рукама
ухваћен би и крај мучеништва достојно прима
и мученик Христов бива, Лазар велики кнез,
јер не посече га нико други,
до сама рука Муратовог сина, крвника тог.
Све ово речено заврши се 6897. године,
дванаестог индикта, петнаестог дана месеца јуна
у уторак, био је шести или седми час.
Не знам. Бог зна.

Најзад, видећемо на једном конкретном примеру како наши историчари тумаче косовски мит. "Лазарева погибија већ се онда, крајем XIV века, схватила као свесна жртва да се очува народна и државна слобода и да послужи као пример за доцнија покољења", каже Владимир Ћоровић. Овакав закључак поткрепљује по једним цитатом из старе књижевности и народне песме.
Најпре наводи говор кнеза Лазара према драми патријарха Данила, али од следеће реченице:
"Боља нам је у подвигу смрт, него у стиду живот. Боље нам је У борби примити смрт од мача, него ли дати плећа непријатељима нашим. Много смо живели за свет, с тога се потрудимо за кратко да поднесемо подвиг страдалнички, да поживимо вечно на небесима".
Следи одговор Лазареве војске, али такође скраћен:
"За отачаство наше умрети нећемо поштедети себе... Умримо да свагда живи будемо.
Принесимо себе Богу живу жртву... Не поштедимо живот наш, да живописан образац после овог
будемо другима".
И Ћоровићев пример из народне поезије наводи на исти закључак, као ови цитати извучени из контекста. Кнегиња Милица пред полазак у Бој на градским вратима зауставља браћу с намером да макар једног одврати од погибије на Косову, али од свих добија исти одговор:

Идем, сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу прољевати
И за вјеру с браћом умријети!

Оригинални мит о Косову и његово извитоперивање у предању Ћоровић је ставио у исту раван избацивањем кључних делова из драме патријарха Данила. Наиме, једно је ако се говор кнеза Лазара наводи од реченицс: "Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот", док ова и следеће реченице добијају сасвим други смисао ако се наведе и оно што им претходи. А то је: "Но ако мач, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко се Христа и за благочашће отачаства нашег
да примимо. Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот...".
Очигледно је да прва реченица одређује значење друге, јер Лазар није своју војску позивао у смрт и пораз, него у бој и победу, а ако се "тма смрти" ипак догоди она је у таквом подвигу као што је борба за отаџбину боља него живот са стидом.
Ћоровић није могао исправно да цитира говор кнеза Лазара, као ни одговор његове војске,пошто с таквим цитатом не би могао да изведе закључак о "свесној жртви", односно намерној погибији и намерном поразу ради задобијања небеског царства. Међутим, цитат из народне песме му је недовољан, јер на основу њега не може да дође до другог дела свог закључка: оног о очувању државе и слободе и примеру за доцнија поколења. Ћоровић је, дакле, уочио недостатке косовског мита у верзији народног предања па га је "ојачао" оригиналом, док је оно што се није уклапало у предање просто прескочио. Али, сигурно нема говора о његовој злој намери; реч је само о подлегању снази легенде.

ОЛУЈА -ЗЛОЧИН КОЈИ ТРАЈЕ ! 18. ГОДИШЊИЦА ОД ГЕНОЦИДНОГ ,ЗВЕРСКОГ ПРОГОНА И СТРАДАЊА СРБА У СРПСКОЈ КРАЈИНИ ОД ХРВАТСКИХ УСТАШКИХ ЗВЕРИ .

поставио/ла Ђорђе Бојанић- историчар 04.08.2013. 02:33

Годишњица зверског и геноцидног старадња Срба у такозваној операцији "Олуја"од хрватских-усташких звери и у њеном наставку, акцији такозваној "Маестрал", када је извршен зверски и геноцидни хрватски-усташки злочин на 13 општина БиХ, биће обележена низом манифестација у Републици Српској које трају од 3. до 7. августа.

Данас у београдској цркви Светог Марка се даје парастос жртвама хрватске-усташке зверске акције "Олуја", спроведене августа 1995. године против српског становништва у Хрватској (СРПСКОЈ КРАЈИНИ).
У операцији "Олуја" која је почела у зору 4. августа 1995.хрватске- усташке звери, у садејству с муслиманским зверима Босне и Херцеговине, побиле укупно 2.650 и у егзодус натерале 380.000 људи.

У "Олуји" је с простора Српске Крајине нестало близу 2.000 Срба и протерано око 250.000, а у акцији "Маестрал" која је била њен продужетак, убијено је 655 и изгнано око 130.000 Срба с подручја 13 општина БиХ.

Према подацима "Веритаса" још се трага за 1.011 несталих Срба, међу којима је 660 цивила од којих 337 жена.

Ево и изјаве Хрватског председника Иве Јосиповић који је рекао да су то "били дани поноса и славе које нико више не може оспорити нити довести у питање".
А ми и даље хрлимо ка хрватском приморју (они нас тамо бију , ломе аутомобиле, забрањују наступе нашим певачима а ми ...) и њиховим производима и трговинским ланцима и скачемо и лудимо по концертима где нас забављају хрватски певачи...

ОСАМ ВЕКОВА МАНАСТИРА ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ КОД БЕРАНА !!!

поставио/ла Ђорђе Бојанић- историчар 04.08.2013. 02:29   [ ажурирано 04.08.2013. 02:30 ]


У манастиру Ђурђеви ступови, код Берана, јутрос је почела литургија поводом прославе осам векова постојања манастира, коју служи српски патријарх Иринеј а присуствује премијер Србије Ивица Дачић.
Литургију служе патријарх Иринеј, митрополит-црногорско приморски Амфилохије, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије са свештенством.
На свечаној академији, одржаној у суботу вече, истакнуто је да је манастир Ђурђеви ступови величанствени споменик државе Немањића, а имао је капиталну улогу у очувању националне свести, јединства српског народа и ширењу културе на простору Васојевића, односно севера Црне Горе.

Свечаној академији присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Црне Горе Филип Вујановић, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, српски министар просвете Жарко Обрадовић, црногорски министар културе Бранислав Мићуновић и амбасадор Србије у Подгорици Зоран Лутовац.

Митрополит Амфилохије казао је да осам векова манастира Ђурђеви ступови показује вредност задужбине Немањића и вере народа у хришћанске светиње.

"Манастир је носио крст, који је и носио народ овог поднебља. Распеће народа кроз векова је било и распеће манастира. Ђурђеви ступови су пет пута рушени и паљени за време турске окупације", навео је митрополит.

Вујановић: Манастри симболизује братство два народа

Вујановић је казао да је манастир Ђурђеви ступови симбол слободе, а тиме што је пет пута обнављан послао је вечну поруку неуништивости.

"Манастир је и симбол културне вредности овог краја Црне Горе, као и везе са осталим деловима наше државе", истакао је он.

Вујановић је рекао да манастир носи и симболику блискости Србије и Црне Горе, односно два стара и братска народа српског и црногорског.

Епископ Јоаникије је казао да је мало манастира који су у прошлости страдали као што је Ђурђеви ступови, али је његова величина у томе што је сваки пут поново обнављан.

Ђурђеви ступови један је од манастира у Црној Гори који су у прошлости имали улогу духовног центра ослободилачке борбе против турских освајача.

Пет пута спаљиван и обнављан

Манастир Ђурђеви ступови подигнут 1213. године, задужбина је господара Будимља, жупана Стефана Првослава, сина Великог жупана Тихомира, а синовца Стефана Немање.

Године 1219. у Ђурђевим Ступовима је Свети Сава основао једну од првих седам епископија - четврту по реду, о чему се у запису каже: "Четвртаго владику постави Свети Саво у Будимљу у храм Светога Георгија".

Захваљујући улози Будимљанске епархије, све до половине XВИИ века на овим просторима није било исламизирања становништва.

Ђурђевим ступовима познати су и по томе што је у њима 1857. године донета одлука о уједињењу Васојевића са Црном Гором.

Од 2001. године, манастир је сједиште Епархије будимљанско-никшићке. По устројству је мушки општежитељни манастир.

Црква је посвећена Св. великомученику Георгију.

Манастир је у прошлости пет пута спаљиван и разаран, али исто толико пута и обнављан.

АНДРИЋЕВ ПРОЈЕКАТ !!!

поставио/ла Ђорђе Бојанић- историчар 07.07.2013. 01:16   [ ажурирано 07.07.2013. 06:32 ]

Проблем са шиптарским претензијама на Косово и Метохију још пре Другог светског рата је уочио српски нобеловац Иво Андрић. Познати књижевник тада је био високи дипломата Краљевине Југославије.
 У јануару 1939. године на захтев Владе, израдио је пројекат решења Косметског проблема, у којем је предложио исељење дела шиптарског становништа у Турску, као и поделу Албаније између Југославије и Италије, према којем је Србија требало да добије Северну Албанију и луку Драч!
“Поделом Арбаније нестало би привлачног центра за арбанаску мањину на Косову, која би се, у новој ситуацији, лакше асимиловала. Ми би евентуално добили још 200.000-300.000 Арбанаса, али су они већином католици, чији однос са Арбанасима муслиманима никад није био добар.
Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, јер не би било никакве јаче акције да се то спречава”, предложио је Андрић у свом решењу косовског проблема.
Нажалост, српска Влада није одмах одреаговала на Андрићев пројекат, ускоро је почео и Други светски рат и цела идеја решења косовског проблема је пала у воду.
Андрићев докуменат чува се у Архиву СЦГ (Југославије) – «Фонд Милана Стојадиновића», кутија 37.

1-10 of 191