Саво Васов


назад

предходна страна следећа

Саво Васов

(1912-1998)

 

Гусле Сава Васова

Саво Васов Црнојевић је рођен у Грађанима. Као двогодишље дијете Саво остаје без оца, који је радећи у једном Мексичком руднику - несрећним случајем погинуо 1914. године. Ова горка чаша која му је напуњена као дјетету пратила га је кроз цио живот. Као предратни комуниста Саво учествује 1936. у Белведерским збиваљима и том приликом бива рањен. Он учествује и у устаничким борбама 1941. на Брајићима и Обзовици. Послије наређења о престанку борби он се враћа у Грађане и крије се са браћом Блажом и Пером Машановим, и још једним мјештанином, у пећини изнад Коња. Једна италијанска патрола их открива, заробљава и спроводи, заједно са осталим Грађанима - њих укупно 52, преко Љуботиња и Ријеке Црнојевића у Подгорицу. У Подгорици Италијани одвајају и туку 24 заробљеника међу којима и Сава. Италијани су били ријешили да ову групу стријељају, али на сву срећу главна италијанска команда је јавила да се престане са стријељањем Црногораца - по мишљењу затвореника на захтјев италијанске краљице и црногорске принцезе. Из Подгорице Италијани заробљенике спроводе у логор Кавају у Албанији. Убрзо послије заробљавања Саво се разболио од плеуритиса и то га прати цијело вријеме заробљеништва. У току рата - у Албанији Саво је премјештан у неколико логора. Коначно, 1943. Саво је пуштен из логора, и на путу кући среће Пера Машанова који је такође пуштен из заробљеништва, али из другог логора. Њих двојицу италијанска патрола везане спроводи до Вирпазара. Они су били обавезни, практично до капитулације Италије, сваког другог дана из Грађана да иду на Ријеку Црнојевића да се јављају мјесној италијанској команди. Саво се по повратку из заробљеништва придружује народно-ослободилачком покрету и рат завршава на мјесту партијског секретара Љуботиња. О својим ратним и поратним страдањима Саво је радо и с поносом причао. Саво се оженио 1933. са Анђушом Војводић, са којом има седморо дјеце. Међутим, двоје дјеце - дјевочице недуго послије рођења умиру. Послије рата 1946. године - са колонизацијом Саво се са породицом насељава у Ловћенац. Убрзо по доласку у Ловћенац - 1949. умире супруга Анђуша а Саво остаје са петоро мале дјеце од једне до тринаест година. У годинама које слиједе - у годинама туге и сиромаштва, Сава не заобилазе ни вјетрови Информбироа који му наносе многа зла и неправде. Притиснут тешком судбином, Саво се 1950. жени, по други пут, са Анђелијом Јовановић. Међу дјецом из два брака он развија заједништво и слогу, а та осјећања развија и у међу-рођачким односима. По доласку у Ловћенац Саво ради у Сељачкој задрузи као секретар Машинске станице. Једно вријеме он живи и ради у Кули. У Ловћенцу - на својој окућници Саво кроз хоби и пензионерску занимацију, и то веома педантно, узгаја лозе и шљиве. За цијело вријеме живота у Ловћенцу, све до своје смрти 1998., Саво је међу мјештанима и племеницима био веома цијењен и поштован. У Ловћенцу је и сахрањен.

предходна страна следећа