Петар Машанов


назад

предходна страна следећа

Петар Црнојевић

(1916-2002)

Гусле Петра  Црнојевића

 Посвета на гуслама-

"унуку Петру изради гусле деда Петар, за успомену и подстицај да што боље упозна историју свога народа, а тиме функцију и вредност гусала"

Петар Машанов је рођен у Грађанима 09.07.1916. године. Послије 3авршене основне школе отац га шаље на даље школовање у Цетиње. Он, и поред противљења оца. у трећем разреду напушта гимназију и враћа се у Грађане. Касније је на Цетињу положио браварски занат. Са осамнаест година оженио се са Петраном Гојнић. Године 1941. учествовао је у устаничким борбама на Брајићима. Послије наређења о престанку борби враћа се у Грађане, али се са браћом Блажом и Савом Васовим крије у пећини изнад Коња. Ту их италијани откривају и преко Љуботиња, Ријеке и Подгорице спроводе у албанске логоре. У току заробљеништва био је у неколико логора у којима преживљава углавном захваљујући изради резбарија на табакерама и муштиклама и другим сличним радовима. Године 1943., послије годину и по, пуштен је из заробљенишва. и заједно са Савом Васовим враћа се у Грађане. Њих двојица су морали сваког другог дана да се јављају у обласну италијанску команду која је била у Ријеци Црнојевића. и која је била удаљена од Грађана око 18 колометара. Прикључујући се партизанским јединицама био је задужен за културни рад. У Љешанској нахији, у сукобу са Нијемцима, 2.2.1944. је рањен у лакат десне руке, и бива пребачен у Никшић гдје му је руски војни љекар предложио одсијецање рањене руке. На сву срећу пребачен је у болницу на Корчули а затим у Мељине гдје је на лакту извршено пет операција. Коначно, и успјешно, у Београду су обављене још двије операције послије којих је руци враћена функција. Након ових операција Петар је третиран са инвалидитетом од 50%. Као инвалид запослио се у Ковници новца у Београду у априлу 1946. године. Исте године његова породица се трајно пресељава из Грађана у Београд. У Ковници новца, у којој је радио на изради кованих ствари: новца, ордења, значки, посуђа од злата и сребра и сл., постепено је напредовао у служби све до шефа производње у одељењу за ковани новац и значке. У циљу усавршавања боравио је у Лондонској, Чекословачкој, Мађарској и Руској ковници. У пензију одлази 1972. године. Петар је, као хоби, веома успјешно радио дуборезе на кутијама, и табакерама, урадио је и неколико гусала које је углавном поклањао унуцима, радио је одливке у облику плоча од гипса и бронзе на којима су углавном били ликови чланова породице, рођака или пријатеља. Посебно омиљен хоби, практично од ране младости, било му је пчеларство. Бавио се писањем (са око 350) пјесама и прикупљањем народних пјесама. О свом животу, до послије II свјетског рата, написао је и необјављене мемоаре. Послије смрти супруге Петране 1989. године Петар се 1990. године оженио са Олгом Мизић. Умро је у Београду 29.3.2001 године. Сахрањен је уз све одате почасти на Топчидерском гробљу.

предходна страна следећа