Династија Црнојевића


назад

предходна страна следећа

   Негде с краја ХII или почека XIII вијека живео је у 3ети Ђураш Вранчић. Његови потомци су се по њему презивали Ђурашевићи. Неколико генерација касније један од потомака се звао Црноје Ђурашевић, а његови потомци су се презивали Црнојевић - Ђурашевић, да би на крају остало само Црнојевић, тако да се од XIV вијека помињу само Црнојевићи. У историјској документацији, а због тадашље језичке несавршености, за презиме Црнојевић сусрећу се још:Цьрноевuћь као што је то на печату ИванБега, Чрноевићъ, Чрноевuчь, Черноевuчь и Чарнојевић

   Према познатим историјским документима први помен Црнојевића датира из 1331. године, а с краја XIV вијека јавља се Радич Црнојевић као супарник тадашњој српској владајућој кући Балшића која је господарила Зетом. С правом се може рећи да је Радич зачетник династије Црнојевића и он је контролисао планински вијенац изнад Котора и Будве. У периоду распада српске државе, тј. Деспотовине под влашћу деспота Ђурђа Бранковића гранична област Зете се нашла на путу интереса деспота, Херцеговачког владара херцег Стефана, Млетачке републике и Турске. У тим превирањима истакла се породица Црнојевића - Стефан (Стeфан-Стфаница) са своја три брата. Војска коју је водио Стеван у неколико наврата је поразила деспотову војску, што је резултирало проширивањем територије коју су контролисали Црнојевићи. У том периоду, због побуњеног Грбља, Котор је био у тешком положају и тражио је од Венеције да утиче на Стевана да пређе на њихову страну. Пристајући на преговоре са Венецијом у породици Црнојевића избили су озбиљни сукоби међу браћом, који су се завршили тако што је Стефаница из преговора потпуно одстранио своју браћу и њихове потомке. Склапањем уговора са Млецима 1451. године Стеван је постао врховни војвода господар Зете коме су Млечани годишње плаћали 500 дуката, а у знак признавања млетачке врховне власти Стеван је био обавезан два мјесеца годишње ратовати за Млетачку републику. Територије које је контрописао Стеван граничиле су се са територијама херцег Стефана Вукчића Косаче. Да би Стефаница изразио поштовање према локално моћном хегцег Стефану, а према средњевјековном начину понашања, био је приморан да свог сина Ивана да као таоца. Ово Иваново заточеништво код херцег Стефана трајало је око десет година, а пуштен је послије инсистирања Венеције код Херцега на заслугама Стефанице Црнојевића у борбама против Деспотове војске. Послије смрти Стефанице 1465. године господар Зете постаје његов син Иван, који је још познат под именом Иванбег *1.

 *1 Реч бег значи господар над једном области.

   На почетку своје владавиве, у прољеће 1465. годинене, Иван-бег предводи своју војску уједињену са Грљанима и Паштровићима на Котор, послије чега следе многи крвави сукоби. Овим чином он напушта политику свога оца која се заснивала на добрим односима са Млечанима. Видећи непријатеља у новом црногорском господару Венеција уцењује Иван-бегову главу са 10.000 дуката, и прекида односе са свим поданицима породице Црнојевића. Није забележено да је био и један једини прави интересент за добијање ове изузетно високе награде за Иванбегову главу. У условима присуства моћне Турске империје под султаном Мехмедом II, познатим под именом Освајач, Иванбег веома брзо уочава погрешност политике отвореног сукоба са Млечанима и већ 1466. са Венецијом, уз доста муке, склапа мир. Тиме он поново постаје Млетачки вазал, али и поред тога морао је да призна и султанову врховну власт и да му плаћа годишњи харач од 1000 дуката. Да би учврстио своју моћ Иван је од непослушних ллокалних моћника тражио синове-таоце и тако их приморавао на покорност. Да би Ивана чвршће везала за своје интересе Млетачка република у фебруару 1474. је дала своје племство и Ивану и његовој дјеци. Османлијско царство у успону покренуло је 1474. велики напад на Скадар који је тада био контролисан од стране Млечана. У тим борбама учествовале су и Иван-бегове снаге. Исте године ова Турска офанзива је сломљена, међутим, Иванбег осећа да његова престолница на истуреном Жабљаку више није сигурна, јер се Турци утврђују с лијеве стране Мораче и обнављају Подгорицу, и већ 1475. почиње градњу Ријечког Града на Ободу. Ово мјесто је још за Ивановог живота име Обод промијенило у име Ријека Црнојевића.

   Спремајући се да по други пут нападну Скадар Турци стално нападају Иванове територије с десне стране Мораче и у околини Скадарског језера. Осим ових проблема са Турцима Иван веома често мора да се сукобљава са снагама херцеговачког господара, и свог шурака - херцег Влатка. Ови стални сукоби утичу на губитак људства и слабљење Иванове одбранбене моћи. Убрзо Турци започињу другу офанзиву на Скадар 1478., и у марту 1479., Млечани су приморани да га предају Турцима. У току борби за Скадар турци нападају и Жабљак. Међутим, Иванбег је већ био прешао на Ријечки Град, а Жабљак чува неки његов рођак који са малобројним људством и не покушава да се брани пред многобројним Турцима. Тако 1478. Жабљак пада у турске руке. Послије пада Скадра Турци започињу офанзиву на Иванбега и након тешких окршаја потискују га а Иван је принуђен да напусти Црну Гору. Он, дакле, 1479. преко Котора одлази са породицом и дворском властелом у изгнанство у Млетке. Убрзо затим, маја 1481. године умире султан Мехмед II и у превирањима око наследства престола настају многи сукоби како у самој Турској тако и по балканским територијама које су Турци освојили. У таквим околностима Иванбег се враћа у Црну Гору и веома брзо успијева да врати своје претходне територије а тиме и да поврати власт. Нови турски султан Бајазит II се мири са насталом ситуацијом и крајем 1481. или почетком 1482. прихвата Иванбега као господара Црне Горе и свог харачара. С друге стране Млечани и даље прихватају Ивана као свог војводу. Тај двојни статус се задржава до краја Иванбегове власти. Обнављањем власти Иванбег је подигао двор на Цетињу где се и преселио 1485. године. Да би показао оданост и признање врховне власти новом турском султану, Иван је 1485. године свог најмлађег - четрнаестогодишњег сина Станка (Станишу) послао султану као таоца. Турци су младог Станка преобратили у ислам и том приликом он је добио име Скендербег. У току своје владавине Иванбег, а и остали Црнојевићи, су били врховне судије, и за доношење пресуда користили су Иванова правила која су се углавном заснивала на Душановом законику и На геслу да се суди по правди а не по моћи и угледу лица.

    Пред крај живота Ивану је помагао и замењивао га у вођењу земљом најстарији син Ђypaђ, који је послије очеве смрти 1490. преузео власт у Црној Гори. Ђурађ је те 1490. требао да се ожени са млетачком племкињом Јелисаветом, кћерком Антонија Ерица. За овај брак Иван је морао да тражи и добије сагласност од Турске. Када је млада била на путу за Црну Гору, јула 1490., стигла је вијест да је Иванбег умро, а сахрањен је у Госпођиној цркви на Цетињу. У тим околностима обављена је скромна свадба. И поред тога што је Ђурађ био вјешт војсковођа, он је имао и велико интересовање за културу ­посебно за књигу. Он је највјероватније очеву идеју о штампарији реализовао, тако да су у Црнојевића штампарији штампане прве ћириличне књиге код Јужно-Словенских народа. Прва од њих је Октоих првогласник из јануара 1494. Књиге штампане у Црнојевића штампарији биле су надалеко познате по естетици и квалитету. У историјским документима је нејасно да ли се штампарија налазила на Ободу или на Цетињу, али је сасвим логично претпоставити да је била на Цетињу - уз двор и манастир. Ђурађ се није мирио са турском врховном влашћу и зато учествује у ковањима планова француског краља Карла VIII о подизању устанка - крсташког рата, који би заједничким снагама хришћанских земаља започео у Албанији. Информације о овој завјери, с више страна, дошле до султана Бајазита II који је ријешио да расчисти ситуацију са непослушним црногорским господарем. Зато султан упућује Ђурђу писмо, које му уручује брат Стефан, да: или дође у Турску на Порту, или да у току три дана напусти Црну Гору.

   Ђурађ се одлучио за другу варијанту и са породицом и најближим сарадницима преко Будве - бродом одлази у Млетке. На овај начин, сасвим тихо и без већих трзавица, угасила се династија Црнојевића, а Црна Гора као последњи остатак некадашње моћне српске државе изгубила самосталност. У Млецима Ђурађ је ступио у војну службу, али је због извјесних неслагања био затворен. Послије изласка, или можда бијега, из тамнице - Ђурађ долази у Скадар да преговара о преузимању Црне Горе уз врховну турску власт. Умјесто тога скадарски санџак-бег га спроводи на Порту гдје му султан даје неко мало имање - тимар у Анадолији гдје Ђурађ живи до смрти - или до 1503. или до 1514. године.

    Послије Ђурађевог одласка у Турску његова породица у Венецији живи на граници егзистенције. Одласком Ђурађа из Црне Горе 1496. средњи Иванов син Стефан се надао да ће Турци прихватити да он буде господар Црне Горе. На то Турци нису пристали, већ су Стефану само дозволили да посједује стара породична добра. О даљем Стефановом животу нема довољно историјских података. Посије губитка самосталности Црногорци су задавали доста тешкоћа турској власти. У тој ситуацији Турци су се сјетили потурченог Ивановог сина Скендербега и захваљујући само његовом презимену - Црнојевић постављају га 1513. за црногорског Санџакбега. По доласку у Црну Гору, према народном предању, Станко је једно вријеме био у селу Бушате, па су га зато прозвали Бушатлија Станко. Вјероватно су се по томе његови наследници звали Бушатлије, као на пр. у XVIII вијеку скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија. Скендербег је за вријеме своје власти у Црној Гори био омражен међу Црногорцима. Због његовог зулума и похлепе 1519. Црногорци подижу буну која је угушена интервенцијом Турске војске. Након ових догађаја Скендербег остаје и даље на власти и влада још суровије све до смрти 1530. године.

 предходна страна следећа

Породични грб Династије Црнојевић

Хералдички грб Династије Црнојевић

Споменик Ивану Црнојевићу на Цетињу, Црна Гора

Територија државе Зете у XIV веку

Нај ранији посједи Црнојевића

Обнова Црне Горе (државе Зете)

Продирање Турака на територију Зете 

Страница књиге штампане у штампарији Династије Црнојевић, првој штампарији јужнословенских народа, 1493-1496.

Страница из Октоиха - Петогласника.

Црна Гора 1500 - те године.

Пећка патријаршија 1557 године.