ПЕСМА СНОВА

поставио/ла Miroslav Lukić 25.02.2018. 02:03
Властимир Станисављевић Шаркаменац ПЕСМА СНОВА

ПЕСМА (из) СНОВА
(
или КАКО ИНДУСТРИЈАЛИЗАЦИЈА УБИЈА ЉУДЕ)
                                                
                                                                          Верици

Родио сам се без мајке. Рат је још трајао. А није тачно да нисам имао мајку. Била је и лепа. Само су је Немци одмах, пошто ме је родила одвели у заробљеништво. Зли језици кажу да се толико била допала неком месном командатхауптфиреру, да ју је, гад, немилосрдно извео из болнице, на сузе и запрепашћење целог медицинског особља, не допуштајући ни да ме подоји. Моја мајчица, како ли се осећала? Незаштићено. Додуше, отац се већ месец дана пре мога рођења био прикључио ослободилачкој војсци за герилско ратовање у источним крајевима, погинуо је и никада се није вратио кући. Он ме, дакле, није ни знао. Мајка јесте.

Растали смо се, а није ме такорећи била ни видела. По изласку из породилишта, узеле су ме неке добре жене и одгајале на смену, а чим сам могао да потрчим за сенком и сам да се нахраним, дале су ме у први дечји дом, каквих је после рата, за сирочад, било много. Чим сам почео да сањам, већ у првим сновима виђао сам нека два огромна солитера са заједничким платоом и неколико ватри које су на њему гореле. Припадали су они неком граду, негде далеко, а у једном од њих као да је живела моја мајка. Видео бих је у неком громби-дугачком капуту, како замиче преко степеништа у једну од две зграда, али није се дала ни осврнути, као да се не би, јадна, ражалостила, видевши ме како је тражим по свету. Снови су се настављали све чешће и јаче, али увек исти.

Као тинејџер, још увек у дому, први пут сам чуо, изишла је на радио-Београду, песму „Та ноћ, Мулен Руж, и та песма снова“. Ишла је као лагани, енглиш-валцер. Знао сам то јер сам већ био члан нашег малог омладинског оркестра који је, у том дому-интернату са превише деце, свирао игранке за локалне потребе. Откада је песма изишла, почели смо и да је свирамо, али сам ја почео и њу, у сну, да (је) чујем, и то увек уз слике она два  огромна солитера са заједничким платоом.

Завршио сам градску средњу школу, дом нисам никада напуштао, а кад је требало отићи на студије, тада сам постао и свој човек: радио сам и студирао. Тачније, све време сам играо у ансамблу Коло и помагао главном кореографу у постављању игара, нарочито оних из мог краја, као што је то  била Играле се делије, али и друге. Кад сам напустио дечји дом и прешао у Београд, жеља да нађем и видим мајку већма се увећала. Снови са она два солитера са платоом и ватром, и „песма снова“ о Мулен Ружу су се више пута бројно умножили. Готово да сам сваке ноћи сањао исти сан, а само бих понекад „видео“ мајку, и то увек у громби-капуту, како се на улазу у зграду тек овлаш осврне, но као да се некога боји, и никада да погледа у том мом правцу, притом и сам заборављајући да ја нисам у том амбијенту него у свом кревету, док је сањам, негде далеко.

Тада смо с ансамблом обилазили цео свет. Веровао сам да ми је мајка у Европи, па сам нарочито заглéдао њене градове, не бих ли негде видео та два солитера, један са високим улазним степеништем.

И једног дана чудо се догодило: било је касно вече, готово поноћ. Уморан од поподневног „претраживања“, застао сам на тротоару пуном ноћне светлости, уличних реклама и народа који се тискао као да је дан. Преда мном су се нека укрштена крила окретала, као на ветру. Нисам морао да закључујем, писало је, великим словима: „МУЛЕН РУЖ“. А била је ноћ. Одмах ми је, по први пут на јави, прошао кроз главу текст за песму, коју сам сто година сањао: Та ноћ, Мулен Руж и та ПЕСМА (из) СНОВА. Ма, није могао нико да ме убеди да ми мајка није у Паризу. Одлучио сам: Сутра се из хотела одлази, после доручка. Остаћу ту, за почетак баш ту на улици где је живо, да могу на клупи и да преспавам. Нека иду без мене!

Заиста сам остао. Пред зору сам продремао на дрвеној клупи под уличним светлом. И то мало танког сна дало ми је исти сан: два солитера.

Ујутру сам се придружио неким грађевинским радницима на првој фасади у самој авенији у којој сам и преспавао, у близини метроа Пигал. Тада је још било лако остати, наћи посао и уклопити се.  Десет година свако вече стајао сам испред млинске (мулен) ветрењаче и ништа се није догодило. Али веру у факат да је моја мајка у Паризу нисам никада изгубио. Имао сам намеру да ту преседим док сретнем некога ко је на њу, онакву какву сам је био замишљао, личио, а то је морала бити жена. Она је, по мени, била црнка, лепотица, крупних, зелених очију, мање витка, али не ни пуначка, дивних ногу, у чарапама на рупице, какве су се плеле негде после рата. Одлучио сам да, кад такву видим, да јој се обратим на српском, иако сам већ знао француски. Неколико таквих ме је, у следећих десет година, погледало, после мога обраћања, као да сам неурачунљив.

Време је пролазило, двадесет година, и ништа. Али једном се преда мном нашло неколико девојака таквог „мајчиног“ изгледа. Све су биле лепе и једнаке као да су биле сестре. Заборавивши на чињеницу да би ми мајка сада морала имати педесет година, ја се црномањастим девојкама обратих на српском, речима: Знате ли где су „два солитера са заједничким платоом, на којему горе ватре, а био је Ђурђевдан. Оне су се укочиле да их то неко пита, и у глас брже боље одговориле: Па то Вам је у предграђу. (додуше, рекле су у банлијеу, а ја сам ту реч међу првима научио и знао да је то предграђе, јер сам се у почетку тамо крио, још тражио и стан, јер је у Паризу било веома скупо). Како ми цуре одговорише тако се уз кикот и уз суноврат, као бисери из огрлице, растрвише тротоаром у нагибу низ улицу.

Следећих десет година кренуо сам у обилазак свих предграђа Париза. А много их је било. Нажалост кренуо сам за запада из најбогатијих (Дефанса), па преко севера (Сен Дени, Обервилије и Бонди) , на исток и југ, да затворим круг. Мој економски положај се мало поправио, довршио сам студије грађевине и имао предузеће за зидање и репарацију стамбених и објеката од друштвеног значаја.  Нарочито сам трагао за пословима градње у предграђима. И то онако како сам један по један крај радио и претражио па оставио, тако сам ишао у нови. Али године су пролазиле. Сад сам и ја имао пола века живота. Наравно, сан ме није напуштао. Напротив, постајао је све јаснији и јаснији, као да сам на живо гледао све то: и солитере, у бледој црвенкастој, оранж боји, плочицама облепљене, и ватре како горе, живо и уверљиво да сам се на њима, у сопственом сну, могао и опећи, а и могао сам да избројим степенике којим се пењала моја мајка. Сад сам је видео јасније, и сад би се и дуже задржала у окретању главе према мени, овамо откуда је стизао мој поглед. Њен лик је био исти онакав како сам га замишљао и први пут, као дете, само мало старији. Али била је лепа. У сну сам видео и још нешто: око многих ватри окретала су се по два ражња јагањаца (агнус деи), а по јоргованима који су око ватре цветали одмах сам закључио, ту у сну, а потом и на јави, да се радило баш о Ђурђевдану. А ја сам тамнопуте девојке срео испред Мулен Ружа. Нису ли оне Ромкиње,  кад су знале и за ватре у мом сну и на њиховом платоу? Да, вероватно јесу!

И ту су се отворила врата моме сну да се излије у стварност: Остала су ми била само југозападна предграђа – Антони, Малабри и Мали Кламар. У тим трима насељима сам некако најмање добијао посао јер су тај простор градиле велике државне фирме и концерни: Буиг, Гожедам, и други. За приватнике није било места. Ипак сам решио да их добро обиђем, сâм, а не уз службени учинак, и дао себи по годину дана са сваки градић. Сан је био још чешћи и још јаснији, готово сам сањао реалност.



И, ево, једног дана, ово је средина друге године. Ђурђевдан. То је баш данас: излазим из аутобуса 195, идући одозго, из Кламара, на равном путу, на последњој станици. После тога пут пада, треба да сиђем  неколико десетина корака низбрдо и да на малом платоу лево погледам све градске планове градње за ову годину, за општ. Малабри. Кад!?! Гле, уместо тога видим велики билборд на којем су нацртана два солитера, баш из мог сна. Наравно на платоу између њих нема ватри, већ неко зеленило. Има и оно степениште за десни солитер и међу особама, женама и децом, насликаним шематски и архитектонски, да оживе слику, има и једна жена у капуту која је окренуте главе и гледа према мени сада стварно. Наравно, око свега тога види се огроман број дизалица (не на билборду већ уживо). Гради се, зида у пуној мери.

Пролази ме језа целим телом: ја сам, изгледа, закаснио. Пролазе људи. Тражим неког ко би „морао“ бити мештанин. Неко старији, дакле, пензионер, који станује близу. Видим једну госпођу, носи цегер, иде из самопослуге. Усуђујем се. Питам: Шта показује овај билборд? Објашњава: Видите наслов на њему: „ПАРТИ ПУР ЛА НУВЕЛ ВИЛ“. То значи (каже ми, а и сам знам): „ОТИШЛО ЗА НОВИ ГРАД“, па наставља причу (тачно  сам проценио да има времена): Једном је овде био рај. Имали смо два 14-тоспратна солитера у којима су становали углавном све „Ле Житан де Балкан“ (Роми, са Балкана). Кад дође „Сен Жорж“ (Ђурђевдан), ми се сви из града сакупимо да гледамо како ту горе ватре, ту на платоу између два солитера и како се окрећу јагањци. Такве апотеозе није било ни близу у околини. Само Вам могу рећи да су се до прошле године, кад су срушили ове солитере јагњад већ била проредила, односно било је све мање ватри. А то је зависило од броја породица које су ту још остале, јер су други били већ раније исељавани. У почетку је било два пута по 60 породица, па су и ватрогасци и медицинска служба били на ободу платоа, а лане је горела  само једна ватра. Вратио сам госпођи зембил који сам јој придржавао док ми је причала, и она је пошла. А ја сам остао поражен, несрећан и пуст. Сад сам знао зашто су оне тамнопуте, пре петнаест година испред Мулен Ружа разумеле мој сан са платоом између зграда и са ватрама – зато што се радило о жртвеном јагњету, а оне су вероватно биле из ових зграда.

Кад сам дошао мало к себи, зауставих таксисту, рекох адресу и узвикнух му: Град је мртав – живео град! Он ме је само гледао бело и наставио да вози. Вратио сам се до канцеларије у Паризу, да адвокату наложим да брзо, али уредно затвори фирму и обештети раднике. Још једна крупна и нагла одлука: враћам се у земљу.

*

У Србији, у родном граду, један даљи рођак целе године се распитивао за мој повратак. Успео је да ме види пре свих осталих и да ми дâ писмо, на француском. Читао сам:

Драги Лале,

Опрости што ти пишем на француском. У заробљеништву сам се удала за једног Рома, који је радио у Борском руднику, али је имао браћу у Паризу, па смо из Немачке отишли на ту страну. Једном су га окривили да је неколико рудара погинуло у јами његовом кривицом на руковању сајлом којом су се несретници спуштали у јаму, па није хтео никада да дође у Србију због могуће освете, а и мени није дозвољавао. Потом сам брзо остала без ногу због прозеблина у логору. Тако и ја нисам желеле да се распитујем за тебе, да те не бих још једном унесрећила. А у Француској сам постала повереник општине за ту ромску заједницу, пошто сам брзо научила да читам и пишем француски. Роме је у заједници требало увек пратити и евидентирати, цели дан, и сваки дан. Била сам плаћана, и без годишњег одмора, јер су одмах решили да једнога дана сруше ове две велике зграде, које бејаху још огрезле и у буба-швабе, и цео инсектариум.

Али упорно као задах, једну по једну породицу су исељавали. После првих исељења суд је вратио све станаре у исте станове, али са каснијим властима, после Митерана, поново је отпочело и наставило се. Знала сам да ће нас једном срушити и све истерати. Била је то за мене  велика мора. Али ја сам имала још једну већу: не бејах те никада видела осим кад сам те родила. Све сам време замишљала како изгледаш и да ли  си жив. Увек бих сањала како водиш коло у нашем селу, где сам се удала за твога оца. И то увек коло „Играле се делије“. Ниједном те нисам сањала изван тога кола. А потом су ти снови постајали све чешћи и све јаснији. Видела сам у сну да, не знам зашто, али, одлазиш на онај „Шарени камен“ где смо се твој отац и ја упознали, код чувања оваца. Али кад смо се ми упознали камен је био сув, у долини, није било воде, а у мом сну он је потпуно потопљен. Тога сам се прибојавала, Али оно коло око њега, оно „Играле се делије“ то ме је опуштало и храбрило. Оно чега сам се увек била плашила, па и у сну, јесте да ли си остао у селу или пошао некуда у већи град. Ти си то разрешио тако што си дошао, ти к мени, у мој град.

 Због тог кола, у сну, сам и решила да се, иако без ногу, вратим у стари крај. И шта сазнајем? – (туга и трагедија): да смо толике године живели у истом великом и проклетом граду, и нека сам га напустила иако у њему имам неколико раштрканих синова са мојим Милетом. Он одавно копа божје руднике. Синови су ме малтретирали, баш како ми је крштење у томе обавио онај проклети Шваба. Да ли је то, сине, могуће да никада ниси ни случајно дошао у општину Малабри, можда бисмо се једном срели, додуше ја сам увек била у колицима. А сад још и тај рак!?

Све што сам волела, волела сам то дете што сам га родила, а испало је као да сам га побацила. Ако ово писмо дође у твоје руке, сине, знај да те је мама волела, као и да си био једини. А да си ме открио коју годину пре рушења, у оном солитеру са огромним степеништем, живели бисмо „као пре рата, уз побожне ватре“.

Воли те мама.

П.С.  Да ти кажем: ја мислим да су нас „срушили“ јер су били љубоморни на живот какав смо ми водили у та два солитера – већи и од оне слободе у коју се они наводно куну.

Мама Драгица

Тек сад сам излио све сузе које сам у животу имао, не због тога што сам још једном закаснио, по други пут, да стигнем да је видим, већ због овог толико жељеног писма које сам, ето, и ја, најзад примио од моје (мртве) мајке.

Дабоме, одмах сам отишао у цвећару, јер од тог мог рођака који је чувао писмо годину дана, то нисам могао да урадим пре било чега. А тад сам га замолио да из цвећаре иде својој кући, хтео сам сâм да одем на гроб своје мајке, као што то раде сви синови на свету, и да још понешто додамо једно другом у првом, и једином нам, разговору који нам је био могућ.

Ђурђевдан, 6. мај 2015., Париз                                                           

 

__________________

Драги мој, КОМШИЈА, 

ЛЕПО ЈЕ КАД НАМ ПРИУШТИШ ЈЕДНОГ ТАКО ЕЛОКВЕНТНОГ СВЕДОКА ЗА ТЕМУ КОЈА ЈЕ ВЕЋ ЗАМГЉЕНА ОД ЗАМАРАЈУЋЕГ БРОЈА ПРОЧИТАНИХ МИШЉЕЊА. ОВА БЛАГА И ДОБРА ЖЕНА, КОЈОЈ СЕ ЗБОГ ГОДИНА МОРА ВЕРОВАТИ, А НЕКАКО И СВОЈОМ ИСКРЕНОМ ПРИРОДОМ НАВОДИ НА ВЕРОВАЊЕО ЈОЈ, ДАКЛЕ, ОНА ЈЕ КОНЦИЗНО КАО СЛОВО И ОШТРО И ТАЧНО КАО БОЖЈА РЕЧ, РЕКЛА СВЕ О ДРАЖИ. И ХВАЛА БОГУ ДА СИ ТИ ТО ОБЈАВИО, А НЕ НЕКО ДРУГИ КОЈИ И НЕ САГЛЕДАВА НИ ОВОЛИКО, КОЛИКО ЈА ИЗ ТВОГ ПРИЛОГА, А КАМОЛИ ТИ. (БОГАТИЈИ САМ ЗА СУШТИНСКО ЗАОКРУГЉИВАЊЕ ПИТАЊА ПО ОВОЈ ТЕМИ: "ДРАЖА".* 
КОМШО, АКО БОГ ПОМОГНЕ, МОГЛИ БИСМО И ДА СЕ ВИДИМО ОКО И ПРЕД УСКРС, ТРЕБАЛО БИ ДА САМ ТАМО.
А ДА СВЕ БУДЕ У РЕДУ, МОРАМ И СВОЈЕ ОБЕЋАЊЕ ДА ИСПУНИМ, И ПОШАЉЕМ ТИ ОНУ МОЈУ ТРЕЋУ ПРИЧУ О СВЕТОМ ЂОРЂУ. (Можда није довољно мотивски ухватила у фокус Св. Ђорђа, али мислим да је као прича најлепша од све три. Молио бих те да је погледаш-прочиташ кад за то имаш времена, али, наравно, никако не наваљујем да је и објављиш. О томе ћемо кад дођем - да ти некако откријем, мада то није лако, мој став: ја хоћу да објављујем, наравно, али не и да злоупотребим Твоју Доброту. 

Твој друг и комшија, "са исте стране несанице" Власта Шаркаменац - искрени поздрав!!! 
______
*2018-02-24 12:11 GMT+01:00 Miroslav Lukić >: 
Comments