ЗЕМЉА И КЊИГА ВЛАДИМИРА ЈАГЛИЧИЋА

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 04.11.2011. 09:59   [ Ажурирао/ла 09.07.2016. 13:59 Miroslav Lukić ]
Ђорђо Сладоје

Немам намјеру, а нисам ни кадар, да потпуније представљам обиман и разуђен пјеснички опус Владимира Јагличића. Зато ћу на репрезентативном лирском узорку - нека то за ову прилику буде његова најновија и овјенчана књига Јутра - покушати да укажем на неке кључне тематско-мотивске тачке и основне језичко-стилске карактеристике његове поезије.

Као дјетету сеоских учитеља, који су за већину нас митске фигуре, Јагличићу су, од почетка подједнако блиске и земља и књига. На том двојном – антејско-алксандријском принципу заснован је Јагличићев духовни универзум и утемељена пјесничка пракса. Земља је Србија, тачније Шумадија, која "опстајању дубљем служи", или још прецизније, Горња Сабанта украј Крагујевца, мада ће овај пјесник опјевати и неке друге земље и предјеле, стварне и имагинарне. Тако, на примјер, Јутра почињу пјесмом "Херцеговина" у којој се, уз остало, каже:

 

Дрвеће, војско стогодишња,

верно ми путиш другу стазу.

Не колеба те к небу ништа,

подршко братска у поразу!

 

Осјећање пораза, историјског и националног, слома духовних и моралних вриједности, доминантно је у Јагличићевим пјесмама о земљи и људима. У пјесми "Долазећима нашим" читамо и ове стихове:

 

То је било у нашем старом,

у неземаљском царству

где су прогнали један народ

уступивши варварству.

 

Или:

 

То је било у старом Расу,

за ким и тужи песма ми.

То је било у време кад су

најбољи људи нестали...

 

У сличном тону и расположењу, теку и стихови пјесме о ововременим биткама:

 

Чују се пуцњи мртвом тамом,

неко потеже, диваљ, ороз,

били смо војска, а сад само

пијана руља слави пораз.

 

Сводећи невеселе рачуне, личне и историјске, ратна и поратна искуства, овај ће пјесник исписати потресне стихове о женама ратних другова, чија је судбина, данас као и увијек, мјера наших подухвата:

 

Али, кад вам се у очи, каткад, загледам дубље,

ја видим колико сам мали, јер не умем

да губим толико,

неук да одем неповратно,

тром да отрчим метку на сретање,

недорастао уздаху у самотној ноћи.

 

Јагличић није гадљив ни на све оне грдне наплавине које су историјски поводњи нанијели и у наша јутра, по којима нам се и дан и вијек препознају. Пјесник јасног и одрешитог моралног става коме нису закржљала чула за традицију, он ће испјевати низ убједљивих пјесама о "историјском бешчашћу" и њеним сурогатима, свеједно да ли су произведена у Холивуду, или негдје на Ибарској магистрали.

Читајући овакве пјесме, стичем неодољив утиусак да се сав мутљаг из Дисових стихова, по дубљој историјској и пјесничкој логици, прелива и у наше дане.

Пред насиљем историје и отужне испразности свакодневља и овај ће пјесник потражити заклон и уточиште у оном исконском и елементарном:

 

Изађеш ван: у врту шебој,

па ма шта буде, ти се не бој,

 

рећи ће у пјесми "Јарам" са непомућеним повјерењем у апотропејску моћ једног обичног цвијета. Ту су пјесме у којима се, гонетајући смисао живота, пјесник препире са снијегом, сашаптава са кишом, травама и дрвећем, и са сјенима неповратно минулог свијета. Јагличић је пјесник изузетне евокативне снаге, његова "имагинација сјећања" најдјелотворнија је кад се, вођен "вишком љубави непознате", докопа сабаначког друма. Али, тамо гдје тај друм води нема готово ничег од онога давно виђеног и доживљеног; ишчезло је нестанком дјечије уобразиље и њене магије. А пјесник би да у стихове призове ту магију. Ако већ нема оних и онаквих јутара,



...постоје друга. Рано на посао.

Чувати светлост љуштуром, изнутра,

док те за новог ништавнога броје.

Пренети просјај свету недостао –

онима који чувају сва јутра

па и та која више не постоје.

 

Иако су свуда, докле пјесама допире, посијани знаци пропасти, пјесник у свијету биља и растиња, који је свакако бољи дио божије творевине, проналази наговјештај утјехе и смисла, и пропламсаје чисте радости постојања, па и ону стазицу избављења коју у једној његовој ранијој пјесми дубе обична оса. У лирским илуминацијама давно ишчезлог свијета дјетињства и завичаја, у оној никад допјеваној пјесми о повратку треба тражити, чини ми се, најбољег Јагличића. О чему год да пише – о раним и љубавним јадима, о неуротичној рокерској младости, о канцеларијској тјескоби и нелагоди међу двоношцима, о великим и славним или о убогим и нишчим, о вјечним питањима и новим пошастима, о општим или забаченим мјестима, о велеграду или заосеоку, о садашњем или свагдашњем, у најбољим Јагличићевим пјесмама мијешају се и претапају земно, да не кажем приземно, и астрално, лично и колективно, банално и узвишено, пријесно и артифицијелно, искуствено и књишко, и све то у једном широком емотивном распону и зањиханој звучној амлитуди.

Јагличић претежно пише у везаном, римованом стиху; најчешће су то дистиси, катрени, али и сонети. Он се једнако добро сналази и краћим пјесмама које развијају и варирају један мотив, али и у оним дужег даха и реторичког замаха, од којих су неке на граници поеме. Ријеч је о изразито комуникативном пјеснику у чијим се стиховима, лаким и једноставним, могу разбрати не само специјализовани тумачи, него и обични читаоци, ако обичних читалаца поезије уопште има. Не ради се, међутим, о оној "јадној јасноћи", о којој говоре симболисти, већ о својеврсном унутрашњем просвјетљењу од којег јасније и прозирније бивају затамњене везе душе, језика и свијета. Та јасновидност може понекад засметати онима који фаворизују мутне и једва разумљиве поетске шифре које симулирају дубину, а најчешће готово ништа не казују.

Због опречног, понекад и искључивог става према преовлађујућем духу времена, поетичким, па и политичким модама, Јагличић је својевремено ушао у полемику са водећим постмодернистичким протагонистима, цакнуо их, као би Црњански рекао, и оставио да се батргају у симулакрима. Онда је невидљиви гуру овог поетичко-политичког пројекта обзнанио да је образац истрошен, и да се има сматрати неупотребљивим. А Јагличић је у међувремену, не марећи за "славу поетика", написао и објавио десетак књига.

Важан дио његовог опуса чине критички, есејистички и публицистички текстови, приповиједна проза и преводи, посебно са руског, а у новије вријеме и са енглеског језика.

А то што је, као и већина пјесника сличне оријентације, скрајнут са књижевне сцене не може порећи значајно мјесто које зуазима у савременој српској поезији. И више од тога – самостална књижевна радионица Јагличић и даље ради пуном паром!

 

Ђорђо Сладоје

Comments