ЗАВИЧАЈ У ВИСИНИ

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 04.11.2011. 10:29   [ Ажурирао/ла 28.07.2016. 11:15 Miroslav Lukić ]
Рајко Петров Ного
Написана у сонетној форми, у деветерцима са устаљеном цезуром и звонким римама, прва самостална књига поезије Владимира Јагличића (р. 1961) Изван ума, у задатој, добровољној стези, трага за слободом. Као и живот, пјесма је за њега „гутљај слободе у апсани“.

Хрпу депресивних провинцијских, периферијских слика и призора – Јагличић пјева, рецимо, о најлонској кеси, кантама за смеће, бурегџиници, пијаци, киоску, градилишту – тананим радом у језику и ритму, а онда и ванредно погођеним тоном, овај пјесник умије озарити и проточити неком мајушном свјетлошћу од које нам се учини да позвање поезије и јесте у томе да „допуњава свет оскудан“:

 

            песма је сила изван ума

            светога духа посестрима!

 

Поезија као „спона / са завичајем у висини“ посвећује живот као милошту, као Божји дар, ма какав тај живот био и ма гдје се живио, а пјесник, Владимир Јагличић, канда и нема другог, а можда ни тежег циља до да „сунце вечно / опева с две-три мелодије“.

Када овај пјесник напише да „међу траве / скрило се нешто налик спасу“, требало би разумјети да је у тој пригушеној патетици, али и рафинираној, љупкој осјећајности, у чежњи за нечим налик спасу, садржан и отклон од свакодневнога животарења у коме „ћердамо век свој као хуље / које ништавност само збрати“.

            Књига сонета Владимира Јагличића Изван ума биће датум у српској поезији, написао сам у рецензији 1991. године. И била је.

До дана данашњега – до ове, с добрим разлозима награђене књиге Јутра (2008) – Јагличићева поезија, унаточ страхотама које су нам се догодиле, или можда баш због њих, широко и разноврсно модулирана, остала је и даље постојана спона са завичајем у висини, а то значи са сазвијежђем оних вриједности које зовемо Горња Србија, она Србија коју у посљедње вријеме, што незнавени а што плаћени, травестирају и пљују и, разумије се, у те висине не добацују, јер се ијед мржње сопственог народа законито враћа одакле је одаслат.

У Јагличићевој поезији скрива се и сад нешто налик спасу, час као чежња за висинама недоступног, час као свијест о „братској подршци у поразу“. Данас мало коме као Јагличићу стоји да пјева старинску али страшну част – Србин бити:

 

            О браћо мртва, поштујем ваш закон,

            Исписан крвљу и потписан кошћу.

            Ви нисте могли прихватити лако

            Да све на свету сврши се гадошћу.

У овој части, као што је Драган Хамовић већ примијетио, Јагличић превасходно насљедује јединственог Ђуру Јакшића – који се, да узгред подсјетимо, као учитељ ломатао и по Сабанти, камо је Јагличићу текло накнадно позлаћено дјетињство учитељског дјетета – и то оног Ђуру Јакшића који прво кличе и соколи: „Падајте, браће“,а одмах затим себе кори: „Ал опет грешан, грешно сам пево“. Од сокољења и укора, наизмјеничних и измијешаних, није лако данас писати поезију. А Јагличић то умије, и те како. И то у изоштреним орвеловским инверзијама: наоружани милосрдни анђели, зато што су и сами поклали домороце, прогнали су један народ, све причајући да га усрећују, између осталог, и тако што су јунаке прогласили за злочинце. Али, да и наш допринос свјетском бешчашћу буде баш онако нашки, ено како у Јагличићевим стиховима „пијана руља слави пораз“, не би ли „мртвима запушили уши“. Умјесто да цитирам, препричавам и парафразирам Јагличићеве стихове, и видим да то они могу да поднесу. Јер Јагличић је био у рату и од рата су му побијељеле очи. Јер рат јасно одвоји људе од нељуди, а изоштри вриједности, након чега новим сјајем сину мале, свете обичности, оне налик спасу:


 

            Добро је ово хлеба парче.

            Ту нас још не магарче.

 

Те „хлепчиће вруће / оне с препеченом корицом“ остављају нам жене погинулих ратних другова, она трећа Србија – „најлепше и најтужније жене света овога“, које су се преудале и „дечицу за собом одвеле / у другу самоћу“ – а та нас њихова молошта (да остављају хлепчиће) колико год повлашћује толико постиђује и освјешћује да смо ситни и никакви, јер не умијемо да губимо. Из оваквих постиђења настају најбоље Јагличићеве пјесме, као што је ова, антологијска, која почиње стихом. „Жене ратних другова наших“. Она улази у строги ред изабраних пјесама српске поезије, у молитвеник који, и када се не види, носи наслов Човек пева после рата.

У Јагличићевим историјским пејзажима нераждруживо су здружене Херцеговина – „стојбина стара“ – и Шумадија – „свака шума црква тија, / свако брдо историја“ – а то значи и Србија, тај збјег непрестани, који у немирима, а немири су стални, „сабира робље са свих страна / да упије со са рана“. Премда је било и времена, као ово данас, што не треба крити, када актуелна власт сипа со на ране истом, свом, прекодринском народу.

Након катаклизми којима смо захваћени, гдје најзад затичемо Владимира Јагличића? У зрелости, која је друго име за усамљеност. Један уман човјек је рекао да је демократа онај који не смије да се усами. Јагличић није демократа. Он је пјесник кога умор и резигнација нису проточили, него су у његованој, изабраној, позадинској анонимности поскупили ријечи „које су смрћу обасјане лепше“, а стотине ситних и милих призора из сјећања позлатили, као његов сабаначки „бели друм“ дјетињства.

Ти унутрашњи снимци, тај просјај свијета, она мајушна свјетлост, и чувају јутра која више не постоје, а окупљања ближњих иза кућних врата, истинска су брана лудилу, буки и бијесу вијека: „И у сну нисмо, нисмо ли у кући.“ Баштиник руске школе, Јагличић има аргусовске очи за пејзаже. „Свет траје јер значи“, писао је Иван В. Лалић. Код Јагличића у том смислу, рецимо, вјетар рашчешљава шибље, да би тим рашчешљаним путем кренуо Спаситељ. Јагличићева Итака, баш као и она Одисејева, указује нам се из туђег архипелага, који са радозналошћу бродоломник осматра зато да би што поузданије пронашао своје острво. Тренутак је, можда, да овај запис окончам Јагличићевом визијом Пенелопе, гдје се у цигло три осмерачка катрена своде овакви рачуни тако једноставно, готово споменарски, тако српски:

 

Кад се страшни век смилости

крвљу земљу да не боји,

            волео бих да ти кости

            почивају поред мојих      

 

У облику неком чистом,

            као да бих гареж стресо,

            као да би, опет, истом

            оденуле кости месо.

 

            Као вијор са крсташа

            да радосно свет наш мења,

            као да и љубав наша

            снажи залог васкрсења.

              („Славици“)

 

Међу нашим млађим песницима који, ево, улазе у зрелост, Владимир Јагличић је, са ових својих, и других, ванредних особина, једна од ријетких наших утјеха.

 

У Калиновику,

о Петровдану 2010. године     


Рајко Петров Ного

Comments