Изабране и нове песме Владимира Јагличића

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 03.11.2011. 09:45   [ Ажурирао/ла 08.07.2016. 13:18 Miroslav Lukić ]
Владимир Јагличић: ПОСЕДИ :Изабране и нове песме, Лакташи: Графомарк, 2011, 299 стр.; 20 цм

Час

 

Свитај, за стих тај страшни час,

кад још је небо отворено,

реци, у име горких нас,

још није тако говорено.

Што мора се и несмотрено,

кад меру света љушне тас,

и привије се опослено,

ко драге жене мрешкав пас.

Тако од мемле собу ветриш,

тако се сложи модни тетрис,

тако умешта циглу зидар,

тако намести коску видар,

тако очињи капак трепне

да дете благ лик мајчин сретне.


* * *

 

Ја сам те јео, добри хлебе,

у нади да ћу бити јак.

Јер не имадох иза себе

ни родитељски ослон чак.

Један од ретких надалеко

који путова преко неба –

од људи имах само прекор

да не поступам како треба.

Јер ценили су више декор,

са истим смећем протицали

и ближњи су ме шапом меком

и нехотице спотицали.

А шта све могу, или кушам –

то схватио је само душман.


Матрица

 

Када је Господ мешао језике,

није и људе. Полиглота нисам:

словослужбеник, каткад, хвата слике,

фразе, склопове, језик недописан,

(зачет у слуху, на филму репликом,

у кретњи глумца, у речнику штампан,

у осмесима упућеним ником –

усја из ничег самоникла лампа)...

Преводи нису само поезија,

ни поезија није сва музика,

али музика разгали ватрицу

каквом незнанцу и, ено га – зија

у живот бивши бившега узника,

и тражи, никад нађену, матрицу.


Одговор песнику на питање о његовом умећу

 

М. В.

1

 

Разговарати, с другима, и собом,

као реп вући скорену давнину –

тако се с модном разилази робом

и повлачи у тавнију тавнину.

Добро је, добра има ли пред гробом,

у родном месту ову попутбину

стрести, ко ужас соја свог пред добом

које нас мрежи и тка нам судбину.

Али, наслеђе: кад трује? кад лечи?

То могао би дубље да проучиш –

познавши своје ожиљке на души.

Пружи, што даље, ланац битних речи

пре но их римом силно заобручиш:

загрљај прејак може да угуши.

 

2

 

Велики праг је иза тебе. Велик.

Али су врата гвоздена пред тобом.

А не помаже лом, секире пробој,

права су врата непробојни челик.

Али не мораш чак ни покуцати.

И стајати је на прагу велико.

Праг је планина. Откуцај срца ти

рећи ће да је – једно с тим челиком.

Врата: уст зида, тунел пун ројева.

А брава никад да зашкљоца, ко на

сефу где нема магичних бројева.

Нестају – тако отворе се она.

Тако и живот, сав, постане рима.

Прошавши, и ти нестајеш, с вратима.


Мелвил

 

Класик. Читати, ко боник рад лека,

као што гледам на кутак домаћи,

ил град на мапи који ме не чека,

а у ком могох топлину пронаћи.

Лик самог Бога. Са брадом киклопском.

Мора даљине погледом спојене.

Губитак, близак нечем препотопском

што извило се из вртложне пене

и ударило, свом снагом, у чело.

Сам дух нек буде сорапско нам тело.

Такви ликови, то бескрајно море,

брод, где ограда, тек, од смрти дели,

ко с ливада су где нам душе горе,

ко с гаја оног где смо се попели

ко деца, да се, први пут, љубимо.

Па чудимо се, плод суза и рана,

како нас није до сада убило.

Од сузе нема дубљег океана.

И ако на њој живот не губимо,

и не постоји земља обећана.


Неизрециво

 

Не мораш, ипак, рећи све што си намислио,

посвећење је више тајна неговорена,

читати емигранте из Берлинских четврти,

призоре отпађења што умакоше смрти

у мир градова Инка, у ковитлац Бореја,

јер њима свет припаде природно, не присилно,

следом, прећутаношћу доба свог, ал не ропски,

већ гордошћу по рату, смирењем мирнодопским.

Потапши по рамену и тог што наглас греши,

много воде протече док човек се не реши

да посвоји тишину. И промашај усини

као дар, једва однет, недосежној висини.

Ишетати, код друга на кафицу, рецимо,

ил, успут, удахнути прво јутарње пециво,

насмешити се свему, да траје неизрециво.   

Јутро на пијаци, Бранислав Петровић

 

Отпозади га спазих: дечкић.

Ал с ћелом, налик, сад, на венчић

са главе римског сенатора.

Скрише га дрипца два, матора.

Онда му опет успех прићи:

коса ко ретки шимширићи,

а на сред – сја ко лед кад леди.

Ево ко наших суза вреди...

Па опет, за њим, (с њим!), уз две-три

тезге, ко да ме вију ветри:

ал залуд. Зар је нешто љут?

Замеће, брише, људски пут...

И не видим му, дуго, лице,

само перјају ногавице;

цегером пуним цвећа маше,

расипа га на тезге наше,

ногета прашним ципелама

ко да зна куда, сам, међ нама.

Да, заличи. А онда – хоп!

нестаде као сјајни сноп

кад се повуче с ватромета.

Јер не би више да нам смета...

Као да, нагло, све, одбаци:

сакри га гужва на пијаци,

надви га тезга трговачка,

вика пијана и псовачка,

и, ко да нађе други дом,

оде, за дубљим неким сном,

од граје која шири лаж:

нестаде – наш, и никад наш...

Па опет – гле га! То је он! И,

скоро у судар, у чеони:

(да не помисли да га гоним?)

Као да чека да се склоним,

а ја се нећкам, нећкам, нећкам,

све чекам, чекам, чекам, чекам,

кад ће, уз поздрав, нешто мудро,

(с вештином с којом зна тек јутро

из царства мртвих сјај пренути) –

да изговори. Ил прећути.


У читаоници Народне библиотеке

 

Читаонице... Тамо сам ја време

губио земно... Ал не само тамо.

Водила нас је чежња да сазнамо,

а сазнање је метак: иште теме.

 

Читаоница. Непрекидно мир је

варакао нас да ће у нас прећи.

Овде је, још, стид, гласно, сваком рећи

сувишност. И да на нули твој збир је.

 

Док време клизи низ прсте расуте

(толико лета врелих, љутих зима)...

Мене већ нема, и свуд, мало, има,

путеви сви су прешли у распуте.

 

Двадесет и пет година ја, ево,

с местима таквим хоћу да се схватим,

кад год им одем занавек се вратим

да листам збирку, роман, или превод...

 

Да тражим што се и не може наћи,

спасавам што се родило накриво,

откријем што се од себе сакрило,

обилазнице сузим у пут краћи...

 

Ту узалудност могла је да правда

само још већа – самог против свих.

Да, јесте, тамо скупљао се стих

но и горчина, силна и прадавна.

 

Ко ће на нама заложити пећ?

Кад обазрем се – студенти. Практика.

Старење – сва је у томе тактика.

Они, још деца, ја дозрео већ.

 

Читаоница. Ко издаде налог

души да слеће, од списа до списа?

Да, из одаја тих, из рукописа,

најзад и она пређе у каталог.

 

Одмак

 

Све велико је свршено и велика је продаја,

већа од нашег стана, већа од царских одаја,

већа од земље наше, од планете и века,

једино није већа од присталог човека;

остају нам играчке претрајале свој рок,

остаје мирна река, њен односећи ток,

полумрморна шума и на гранчици зеба,

чији кликтај у грлу садржи боју неба;

остају безграничност хоризонта и зебе,

уметност непотребна и тероризам себе.

 

Па гледајмо док још се гледати може даље

измакнути и тихо преметнути у краље

као над родним селом, са узвишице трона

што гледамо, увече, градолик сјај неона.

Вече је наше доба да умине се дубље

у неосветљиво, осим оком тунелске зубље,

а с те даљине која отклон разуме грешан

само си остајније и трајније умешан.

 

И ко што птицу мотор преплаши у густишу

нестајање нек твоје у победу упишу,

у прхнулост пут свода који је дању дим,

а ноћу страшно гротло и пут нам невидим.


Зобница

 

Ноћи тешке, ноћи глуве

пута ка гробници,

глава моја (ко и увек)

спава у зобници.

 

Спава мирно ко одојче,

изнад пизме моћи,

ушушкана ко девојче

првом брачном ноћи.

 

Спавај, руса, у развођу

светова, одмори.

Кад све прође, кад сви прођу,

ти очи отвори.


Акваријум

 

Отварам уста, али ме не чују.

Само се, једва, површина макла.

И натраг, немо: у подводну струју

што одбија ме од провидног стакла.

 

И прекриће ме са дна песак сипак

немости што ме непрестано кроти.

Ал сав мој живот одређен је, ипак,

да непредвидној дослужи лепоти.

 

Она је сва у покрету пераја,

ослобођеном, полусвесном, хитром.

Са светом иза стакла шта ме спаја?

 

Прикован поглед у дубљем, и битном,

гледача гледа уровљен у рову

и процењује достојност сурову.


Comments