Херцеговини, Шумадија; Сусрет, Узгред; Од аутора

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 04.11.2011. 10:46   [ Ажурирао/ла 09.07.2016. 14:05 Miroslav Lukić ]
Владимир Јагличић
Херцеговини

 

Бива, стари ме укор прене,

стражари сликом непотпуном:

да л херцеговски бор из стене,

да л Карађорђе над Добруном.

 

Јавка прошлости изнемогле

што замућено срцем тиња,

да избистри се као поглед

са Градца изнад Невесиња.

 

Стене, стојбино, кости света!

У правди вишој предњачиле,

каменисте се, од детета,

да би ми, сада – свест значиле;

 

свест о висини недоступног,

чистоти коју газ не прља,

и правац дела неког крупног

куд изабраник само срља.

 

Дрвеће, војско стогодишња,

верно ми путиш другу стазу:

не колеба те к небу ништа,

подршко братска у поразу!


Шумадија

 

Опстајању дубљем служи.

Као живот, валовита:

испршена а скровита,

сва избегла лењир, дуж, и

прописану меру схема.

Крову куће вијор дима:

да ме нема кад ме има,

да ме има кад ме нема.

 

Заслужити ваља пријем.

Нису срећа и слобода

колико је њена вода

давала се да је пијем.

Доучити шуму ваља.

У њој, глув од градске вреве,

схватим згажен умир плеве,

коб нишчег и удес краља.

 

Брже века а спорија

из дубине гледа дубље

побуњеним оком зубље

где су расап и морија:

свака шума црква тија,

свака црква гимназија,

сваки извор поезија,

свако брдо историја.

 

Свака рука пест деснице,

свака јека одјек буне,

свако злато одсјај круне,

свако добро руј чеснице.

Свака њива зрно хлеба,

свака кућа светилиште,

свака зипка мрестилиште,

свака зена оглед неба.

 

Небо јој за таваницу

а на земљи где је пораз

престонице чува образ

у помисли на границу:

сабра робље са свих страна,

да удоми, да огреје,

да охрабри, да насмеје,

да упије соли с рана.

 

И потече суза река,

крви, зноја – у даљ сукне,

да се срце не распукне

с погромима новог века.

Нек прећути наша врста:

ту је наћи будућности

срж херојства и мудрости,

и колевку новог српства.

 

Том сам земљом дописао

и животом полумит и

смртоносну помисао

страшне части Србин бити.

Сваким даном и минутом

и под хумком држи мене

да још куца век да прене

срце земље недирнуто.


Сусрет

 

1

 

Посетих после толико година

школу на брегу: своју родну кућу.

Средина јуна пусто се сродила

с местом теченим према ишчезнућу.

Распуст је. Нигде учитеља, ђака...

Проходим, али сваки корак боли.

Ко учитељска породица свака,

становали смо, живели – у школи.

Овде сам знао у безбризи расти

као Команчи у дивљој прерији,

док није отац, чивија у власти,

добио станчић на периферији.

 

2

 

Некада живо, ово пусто место

са изваљеном оградом, без врти,

сад је демона озлобљеног престо

а што се мене тиче – саме смрти.

Зврје вратнице. Пресушила чесма.

Нигде у парку клупе, да предахнеш.

Само ти, смрти, радосно ми махнеш,

само из тебе, каткад, крене песма...

А чему, кад сам све већ испевао

осамдесетих, непознат икоме?

Овде сам златну иглу удевао

у ваздух, жив лик свеца са иконе...

На игралишту ужарени асфалт,

а под клозетом царевина шибља...

Ко загонетка свет зар нам је задат

да би остао пустолина дивља...

Ако је и то некакво решење,

ако исходу том воде исходи,

једино моје дубље сагрешење

биће повратак овај, и стихови.

 

3

 

Нигде заклона, нигде одморишта,

ништа страшније од пуста дворишта...

 

Иза ограде сад нема живине

да се ко некад уз длан мој привине,

 

привине перјем, ил ми нокат кљуцне –

урок од злобе будуће, нељудске...

 

Из преподнева куљне мрак окати,

да ме прецепи, да ме предвокати.

 

Потоњи данак расвешћеној руги,

што овде видим што не виде други.

 




4

 

Сложили цепке сељаци на бетон,

баш насред газа, не ивицом, скраја...

Не живим више овде. Ово лето

почетак мог је земног опроштаја.

Немоћан ишта да предузмем против,

узалуд корак пред безданом кротим.

Само споменик изгинулих Срба

богатији је за име, без лица...

На Вуковару – деведесет прва –

паде још један – Небојша Пралица...

У злу и крви живот да се пробде...

А зар памтиће иког васиона

од нас што смо се родили да овде

прођемо суров пут од ембриона?...

 

5

 

Закључана је кухиња и соба

где ја и сестра спавали смо, расли...

Закључано је, сем за мене, доба

када се није ни требало спасти...

Дуд рађа, мада стар и пун жилица,

још, на том мало ком познатом гробљу...

Ал сад на мој зов пиргавих пилића

нема дудиње опале да зобљу...

А школски подрум, дом мог Баш челика,

где с мишевима цареваху гноми,

сада, проваљен, ко тајна безлика

чека отпатке прошлости да здоми.

А служитељи – Мачак, Доча, Гиле...

Учитељице: Олга, Јефа, Плана...

Све је то мртво, све су заноћиле

да се одморе од вреве тих дана...

Гиле, са оним вечитим „молим те“,

Доча: „Ја, учо, сваку власт поздрављам!“

Нису се пели они на Олимпе:

„Нека је мира, дечице и здравља!“

Да сретнем себе сад, оног дечарца,

рекао бих му да душу не трује

књигама и да не расте у старца –

не чује тај, а чује л – не верује...

 

6

 

Да, морало се све то, дубљим кодом,

генетски, јер је надмоћна основа,

лаганим али неумитним ходом

свако до свога крста и Косова.

Колико пута желех да сам странац,

лако ломљива престонична биста,

грађански скептик ил ротаријанац,

анационални шљам, постмодерниста!

Не. Са рођеног смотришта, господски,

гледах на то што звало се културом.

Одавде бити Јејтс, Фрост, Заболоцки!

Такмичити се са сунцем и буром.

Но доста је и наставити своје,

пред светињама осванути тих,

доста у зраку сенке да се споје

и Војислављев да се буде стих.

Ти, власна везо корена и неба,

кроз језик чарни, речи полуспремне,

била си увек насушна потреба

овога духа, ове руке земне...

 

7

 

Чему упорно штимовати оду

оном што хрли само у смак свој?

Што без подршке једва пије воду,

као и сваки академски пој.

Могло се, лако, обузет трицама,

титула стећи, бити тражен, секси...

Не ићи семки, влатима, птицама,

идеал да су – сопствени комплекси...

Али је нешто одавде трајало

што није дало друкче да се чини:

је ли ваљано, ил није ваљало?

Знам да је био овај пут једини.

 

8

 

О, благо вама не зналим та блага,

и јадни ви што не знате тај јарам!

Ту траг. И жеже огањ моћног трага

док за вас, овде, безданке отварам...

Наш пут је – позни повратак на места

која бирали нисмо, већ су нас.

А тај ко дела свог повратка свестан

искупио је најстрашнији час.

9

 

А кад би лето на сутон полегло

пре но пилићи почну да ћућоре,

у срцу би се нешто јаче стегло

као да прима незнане укоре.

Сео бих, тад, на клупу и ка своду

у даљ што даљу утиснуо зене,

тражећи, рано, незвану слободу

где места је за мене, ал без мене.

Страшан је терет мој: што ова рука

неће постићи у знак да пресели

дом стиче глувог и небоголиког.

О нама ван нас постоји одлука

овуда, где нас претужни предели

као да зову, а не зову. Никог.

 

Горња Сабанта, 16-23. 06. 2001.

 


Узгред

 

И одрасту деца, одлазити треба,

спусте се облаци с недохватна неба.

 

Тај трг гледао си са оне три куће,

одатле почиње и твоје беспуће.

 

Али је свршетак увек нови праг,

оно што, да л грешком, називају траг.

 

Не мучити друге, већ са собом сам,

пристати на тела напуштени храм.

 

Нека свако својим сном и путем мре

не знајући оно што је било пре.

 

Осим оног што је, за уречен сусрет,

ко соли на јаје, устребало узгред.

Comments