Акција

поставио/ла Miroslav Lukić 08.11.2012. 05:11   [ ажурирано 28.07.2016. 11:19 ]
 

НЕ ЗНАМ ЗА ОСТАЛЕ, али мени јe тешко проћи бувљаком, а помно не погледати сваки изложени штанд. Оно јест, тешко да је то што тамо има да се види штанд: ни застакљених излога, ни керамичких постоља, ни дрвених рафова, го прашњав бетон, а ипак постоји извесна понуда, постоји роба, постоје цене, купци и продавци, постоји гужва карактеристична за купопродајна места. Ако ћемо право, ни на велеградским берзама није друкчије: дрека, вика, не зна се ко пије а ко плаћа, баш као и овде, једино, кад тамо падне киша, берзански шпекуланти не увлаче шије у крагне, нити роба кисне.

Ни бувљак није што је био. Завладала чудновата мода да се продавци и продавачице не оглашавају као некад. Раније би вам пришли, обазирући се на све стране, и позвали:

- Брко, Брко!

А онда би испод капута показали низ неодољивих стварчица, од чешља преко нотеса и порно-часописа до шверцованог фена за косу: асортиман! То више није случај, Да ли под утицајем новога времена, и они су почели да извикују чудновату реч - "акција", и да се притом победно, без зазора, смеше, и не марећи да ли ће се појавити комунална инспекција. Као да је и сама народна милиција нахватала зазора од те чаробне стране речи, па ни мукајет - не ваде пендерке, нити пљуцкају у оловчице, нити форсирају пијац преко ослободилачког парка: или се одмарају у околним институцијама, или су дигли руке од свог нечистог посла, или, што ће понајпре и бити - цвикају од чаробне нове речи: акција.

Чуо сам ја ту реч много пута, углавном на телевизији. Акција! Па уследи - шунка шесто динара! Свињски бут - седамсто! (Еј, у Србији - седамсто! Колико ли кошта у Сауди-Арабији?) Качкаваљ - седамсто педесет!. А супер-маркетари туђински: од толико туђих фирми мене увек помало ухвати цврца - Темпо, Плаза, Дис, Цебеа... Навикао сам, од малена, по нашки, сељачки - кад идемо у набавку, да заглавимо Златну ружу, Центротекстил, или неку Србијину самопослугу... Све то у циљној хитњи - да се уклопиш, јер после осам увече не раде. Сада је у Златну ружу немогуће отићи, али не због радног времена, већ зато што не ради - не само недељом, него - уопште не ради: зврји сабласно празна, као да је смисао речи "акција", управо и била у томе да све наше трговине пропадну, а да кајмак покупе странци, овде где је радна снага најјефтинија на свету. Сјајна једна инвестиција: у нашег човека. Ја сам је, помало, разумео, иако сам човек скучене памети и скромног образовања. Најпре те дрипац гурне у вир. Ти почнеш да се давиш. Онда дрипац пружи руку - шта руку, какви руку, пружа говњаву грану, неће он да прља руку, ти се ухватиш за ту говњаву грану и некако се докопаш обале. А на обали, сав срећан, љубиш дрипца у пету, шта пету, у дупе - зато што се код њега догодио прави један хришћански преображај, од дрипца се претворио у спаситеља, и ено га, већ са црквеним оцима и на света места путује! А са ким ће црквени оци на света места и путовати, ако не са спаситељем! Неке ствари се подразумевају. У предузећа која су упропастили упропаститељи улазе не као упропаститељи, већ као спаситељи упропашћених. Акција! А ја сам човек локалан, да не кажем сељак, зазирем од странаца, поготово од домаћих хвалитеља тих великих страних џинова, никако да заборавим да су ме гурнули у бездан, и кроз све те Идее, Супернове, Дисове и Темпа пролазим престрашен и запушујући ватом бубне опне у којима бубња: Акција! Акција! Акција!

 

ЗАТО И ОДЛАЗИМ на пијац, да слушам како се свађају и цењкају наши сељаци, ту ме обузме врелина миља, ту се опустим, напарим очи на друсним нашим сељанкама што продају кајмак и сир, наслушам се дивних домаћих речи уз које сам растао, као - јебо те отац, не сери, опрем добро, ево ти га на  - тако смирим лупање у срцу. Кренем, потом, бувљаком, који, углавном, привремено, током преподнева, настањују грађани Лицике - каква поставка! Постмодерна, а наша! Просто пожелиш да те кустос проведе, од експоната до експоната. Али, шта ће ту кустос и зашто би икога овуда пратио? Па наши људи у прсте познају сопствену свакодневну и националну историју која се овде отвара на изволте. Дугмад, шпенадле, каикчићи, бушне ципеле, патике од сто банки, пуловери, јелечићи, погужване сукње, сабрана дела друга Тита и друга Кардеља, Вилерови гоблени са пастирицама и пастиркама, народне песмарице, албуми с фотографијама непознатих јунака свакодневне борбе за опстанак, улубљени тостери, покварени транзистори  (чудо технике - прораде кад их лупиш са стране) - све је то срцу блиско, као стална поставка позната од малена... Зато, кад одем у супермаркете, па погледам сву ону начичкану и нафракану робу, одмах ми дође да цикнем - пакујте све то, и терајте натраг за ту вашу Европу, ја се снабдевам искључиво на бувљаку!...

Али, већ на првом, да ли да ипак кажем, штанду, с трикотажом, устукнем: засипају ме, и то одасвуда, опет оном чудном речју! Наш сељак се, за пиљарским тезгама, још брани до напасти - али грађани Лицике су одмах, издајнички, пристали на новотарије. Погледам - фина бакица, с брчићима, црнпураста, раширила шпилхозне пред  лицем, као Туркиња зар.

- Акција! Гаће! Изванредне гаће! Од вунице.

- Мора да су половне - киселим се, покушавам да видим њене очи иза шпилхозни.

- А шта би хтео за педесет банки - пита ме она и показује мушке гаће, са рњаге на шаторском војничком крилу.

Нема шта, гаће увек требају, и ја их меркам, па приговарам:

- Мало су спреда жутнуле...

- А замисли да су позади браон - вели она. - То је, знаш, због машине за прање веша. Неће да центрифугира, црко ми регулатор, а мајстора никако да уловиш.

Продавац до ње, такође црнпураст, добацује:

- Шта лажеш, кажи човеку поштено да немаш паре за оправку! Акција, акција!

И ја већ прелазим код њега, док она богоради.

Колега покушава да буде пристојан:

- Што се љутиш? Ово је конкуренција, реклама, слободно тржиште, Европа! Акција!

Видим да је по ћебету раширио двадесетак половних мобилних телефона.

Мобилне телефоне не волим, али не могу да одолим цени. Носе жигове познатих светских марки, а коштају српски - најскупљи двадесет евра. И ја купујем један.

- Добро си одабрао, кумићу - вели продавац. - Јапанац, с домаћом иновацијом.

- У чему је иновација - питам, јер волим све домаће.

- Кад те неко, на пример, позове - он засквичи као мангулица.

Погледаш ли продавца - две банке из руке да му не узмеш. Забрадатио,  с чекињом од три дана. У ствари, културан човек, прави кустос - упућује муштерију.

Нисам дошао ни до пола бувљака, а један брадати и неокупани - воња на пет метара - и сам се дерња:

- Акција!

- Каква је то - велим - акција? Где ти је роба?

Он ме повуче за капут да приђем ближе, па ми у лице удува задах јефтине ракије:

- Да ми купиш литар домаће.

- Каква мени корист од тога?

- Гутљај потегнем ја, гутљај ти. Имаш пола литра фрај. Само, да ми признаш мало дужи први гутљај, два дана нисам окусио.

- Та ми акција не одговара - велим и, да испробам мобилни, фотографишем га за успомену.

И даље су, са свих страна, викали "Акција! Акција!" - али ја сам за данас већ пазарио шта ми треба и одлучио да одем кући. На самом изласку с пијаце, код  киоска, преко пута биоскопа, заустави ме један шатирани:

- Акција! - дрекну, да ме уво заболе.

- Знате шта - рекох ја. - Доста ми је тих ваших акција. Ја сам за данас свршио.

- Али ја још нисам  - рече он.

- Какве то има везе са мном?

- Због камере - рече он - Примећено је да тај мобилни може да снима.

- Јапанац - велим поносно. - Са домаћим иновацијама. Кад те неко позове, сквикне као мангулица.

- А наш црко. Па смо мислили да помогнеш.

- У чему?

- У културном садржају - рече он -  Ено тамо, преко пута, испод моста на Лепеници, ја и Ружа треба да снимимо пресудне кадрове, али, камера на мобилном се покварила, а камерман негде одлуњао, сигурно у бифе.

- Увек сам рад помоћи нашој култури - рекох, поласкан. - А шта треба да учиним?

- Ништа - рече он.-  Кад се ја и Ружа спремимо за сцену, ја викнем "Акција!“, а ти укључиш мобилни. Од окупљене публике узимамо кеш на лицу места, а после, да нам уметнички труд не пропадне, пуштамо снимак на ју тјубу. Паре делимо братски.

И поведе ме за руку преко друма, на обалу Лепенице.

- Ено - показа руком - тамо, испод моста, Ружа се већ културно наместила.

Ружа провири иза једног жбуна:

- Ајде, бре, већ једном, смрзла сам се!

- Све је спремно - рече јој мој нови познаник. - Добили смо камеру.

А онда се обрати мени:

- Ти пази да се публика не разиђе, док сваки не плати барем по сто банки!

- То је, ваљда, у реду - рекох ја, мало снебивљиво. – Култура треба да живи и од тржишта.

Нацентрирах мобилни на десно око, а он, мало касније, добаци:

- Акција!

Могу да кажем да је замало успело. Око нас већа гужва него на бувљаку. Као да је изненада пала киша: сви сложише своја шаторска крила и ћебад и окупише се испод моста, око нас, да уживо прате један културни чин.

Међутим, џаба смо кречили. Јесте мобилни такорећи нов - Јапанац, са акције! – али, батерија му цркла. Јадна наша култура, увек на неки начин испашта.

- Мораћемо - рече мој нови познаник, утучено  - да поновимо сцену! Да се нађемо сутра, у исто време, кад напуниш  батерију?!

- Може - рекох. - Али, зашто под мостом? Најбоље да се нађемо на сцени нашег театра. Побољшали бисмо им репертоар.

- Не - рече он. - Ја држим до некаквог нивоа.

- А ко ће мени да плати - избечи се Ружа. - Докле, бре, да кредитирам културу?

- По обављеном послу, душо - рече њен колега. - Мало се и потрпи, не радиш у општини.

 

ДА ЈЕ ОВДЕ овде крај приче, добро би било. Али, одједном се, однекуда, појавише полицајци. Кад треба, нигде их нема, а сад, ево навалили са свих страна, као скакавци. Ухватише ме двојица под мишке, као и народне уметнике, глумце, и спаковаше нас у марицу. За то време публика и продавци с бувљака нестадоше као децембарске муве.

- Шта је ово, - велим - браћо! Зашто нас апсите.

- Акција - рече равнодушно један, а остали у марици - шукарац. И док је Ружа цмиздрила, ја је загрлих (смрзла се, сиротица, због уметности, зар је ово хвала за дугогодишњи предани рад):

- Тако је, поштована госпођице, код нас! Прави кривци су на слободи, али су увек спремни да ударе на уметничке слободе које су криве за све!

- Јесте, Ружо, у праву је човек - сложи се огорчено и њен партнер. - Култура увек најебе прва.

А кад нас уведоше у један подрум и завезаше лисицама за радијаторе, већ сам дослутио да ће се лош дан завршити још горе. Стоје тројица с пендрецима изнад нас, уметника, а један с чварком на еполетама - подаље од њих. Очито, командни орган. Мало нас је гледао с висока, а онда, као кад, пред старт трке, пафне стартни пиштољ, испали:

- Акција!

Помлатише нас ко мишеве. Знао сам да та страна реч, „акција“, не слути на добро. Био сам у праву кад сам стрепео. Није ми жао што су нас тукли, жалим што ми пендреком разбуцаше онако добар мобилни. Јапанац, с домаћом иновацијом: кад те позову - сквикне као мангулица. И овако је сквикнуо. Цркла му батерија, а такорећи нов. Са акције.

 


Comments