Владимир ЈАГЛИЧИЋ

Песник који је ушао у коначно, тј. осмо издање антологије  Несебични музеј и прво Веб издање антологије Себични музеј



Кеса

Миловану Данојлићу 

Кеса у парку. Врх ње – трава.
Огризак земље из ње вири.
Ветар је, пирнув, надувава:
стане л – она се спласне, смири.
 
Непропадљива, ту скапава
и кад рам смрти уоквири
кораке људске, и шум трава,
тополе крошњу, руже мирис.
 
Нико је неће – цело лето
преспава она ту, под клупом.
Тек оњуши је каткад псето,
 
и ја, с вечери летњих, касних,
дођем понекад, зурим глупо
у њу, и мислим о пропасти.

Акција

поставио/ла Miroslav Lukić 08.11.2012. 05:11   [ ажурирано 28.07.2016. 11:19 ]

 

НЕ ЗНАМ ЗА ОСТАЛЕ, али мени јe тешко проћи бувљаком, а помно не погледати сваки изложени штанд. Оно јест, тешко да је то што тамо има да се види штанд: ни застакљених излога, ни керамичких постоља, ни дрвених рафова, го прашњав бетон, а ипак постоји извесна понуда, постоји роба, постоје цене, купци и продавци, постоји гужва карактеристична за купопродајна места. Ако ћемо право, ни на велеградским берзама није друкчије: дрека, вика, не зна се ко пије а ко плаћа, баш као и овде, једино, кад тамо падне киша, берзански шпекуланти не увлаче шије у крагне, нити роба кисне.

Ни бувљак није што је био. Завладала чудновата мода да се продавци и продавачице не оглашавају као некад. Раније би вам пришли, обазирући се на све стране, и позвали:

- Брко, Брко!

А онда би испод капута показали низ неодољивих стварчица, од чешља преко нотеса и порно-часописа до шверцованог фена за косу: асортиман! То више није случај, Да ли под утицајем новога времена, и они су почели да извикују чудновату реч - "акција", и да се притом победно, без зазора, смеше, и не марећи да ли ће се појавити комунална инспекција. Као да је и сама народна милиција нахватала зазора од те чаробне стране речи, па ни мукајет - не ваде пендерке, нити пљуцкају у оловчице, нити форсирају пијац преко ослободилачког парка: или се одмарају у околним институцијама, или су дигли руке од свог нечистог посла, или, што ће понајпре и бити - цвикају од чаробне нове речи: акција.

Чуо сам ја ту реч много пута, углавном на телевизији. Акција! Па уследи - шунка шесто динара! Свињски бут - седамсто! (Еј, у Србији - седамсто! Колико ли кошта у Сауди-Арабији?) Качкаваљ - седамсто педесет!. А супер-маркетари туђински: од толико туђих фирми мене увек помало ухвати цврца - Темпо, Плаза, Дис, Цебеа... Навикао сам, од малена, по нашки, сељачки - кад идемо у набавку, да заглавимо Златну ружу, Центротекстил, или неку Србијину самопослугу... Све то у циљној хитњи - да се уклопиш, јер после осам увече не раде. Сада је у Златну ружу немогуће отићи, али не због радног времена, већ зато што не ради - не само недељом, него - уопште не ради: зврји сабласно празна, као да је смисао речи "акција", управо и била у томе да све наше трговине пропадну, а да кајмак покупе странци, овде где је радна снага најјефтинија на свету. Сјајна једна инвестиција: у нашег човека. Ја сам је, помало, разумео, иако сам човек скучене памети и скромног образовања. Најпре те дрипац гурне у вир. Ти почнеш да се давиш. Онда дрипац пружи руку - шта руку, какви руку, пружа говњаву грану, неће он да прља руку, ти се ухватиш за ту говњаву грану и некако се докопаш обале. А на обали, сав срећан, љубиш дрипца у пету, шта пету, у дупе - зато што се код њега догодио прави један хришћански преображај, од дрипца се претворио у спаситеља, и ено га, већ са црквеним оцима и на света места путује! А са ким ће црквени оци на света места и путовати, ако не са спаситељем! Неке ствари се подразумевају. У предузећа која су упропастили упропаститељи улазе не као упропаститељи, већ као спаситељи упропашћених. Акција! А ја сам човек локалан, да не кажем сељак, зазирем од странаца, поготово од домаћих хвалитеља тих великих страних џинова, никако да заборавим да су ме гурнули у бездан, и кроз све те Идее, Супернове, Дисове и Темпа пролазим престрашен и запушујући ватом бубне опне у којима бубња: Акција! Акција! Акција!

 

ЗАТО И ОДЛАЗИМ на пијац, да слушам како се свађају и цењкају наши сељаци, ту ме обузме врелина миља, ту се опустим, напарим очи на друсним нашим сељанкама што продају кајмак и сир, наслушам се дивних домаћих речи уз које сам растао, као - јебо те отац, не сери, опрем добро, ево ти га на  - тако смирим лупање у срцу. Кренем, потом, бувљаком, који, углавном, привремено, током преподнева, настањују грађани Лицике - каква поставка! Постмодерна, а наша! Просто пожелиш да те кустос проведе, од експоната до експоната. Али, шта ће ту кустос и зашто би икога овуда пратио? Па наши људи у прсте познају сопствену свакодневну и националну историју која се овде отвара на изволте. Дугмад, шпенадле, каикчићи, бушне ципеле, патике од сто банки, пуловери, јелечићи, погужване сукње, сабрана дела друга Тита и друга Кардеља, Вилерови гоблени са пастирицама и пастиркама, народне песмарице, албуми с фотографијама непознатих јунака свакодневне борбе за опстанак, улубљени тостери, покварени транзистори  (чудо технике - прораде кад их лупиш са стране) - све је то срцу блиско, као стална поставка позната од малена... Зато, кад одем у супермаркете, па погледам сву ону начичкану и нафракану робу, одмах ми дође да цикнем - пакујте све то, и терајте натраг за ту вашу Европу, ја се снабдевам искључиво на бувљаку!...

Али, већ на првом, да ли да ипак кажем, штанду, с трикотажом, устукнем: засипају ме, и то одасвуда, опет оном чудном речју! Наш сељак се, за пиљарским тезгама, још брани до напасти - али грађани Лицике су одмах, издајнички, пристали на новотарије. Погледам - фина бакица, с брчићима, црнпураста, раширила шпилхозне пред  лицем, као Туркиња зар.

- Акција! Гаће! Изванредне гаће! Од вунице.

- Мора да су половне - киселим се, покушавам да видим њене очи иза шпилхозни.

- А шта би хтео за педесет банки - пита ме она и показује мушке гаће, са рњаге на шаторском војничком крилу.

Нема шта, гаће увек требају, и ја их меркам, па приговарам:

- Мало су спреда жутнуле...

- А замисли да су позади браон - вели она. - То је, знаш, због машине за прање веша. Неће да центрифугира, црко ми регулатор, а мајстора никако да уловиш.

Продавац до ње, такође црнпураст, добацује:

- Шта лажеш, кажи човеку поштено да немаш паре за оправку! Акција, акција!

И ја већ прелазим код њега, док она богоради.

Колега покушава да буде пристојан:

- Што се љутиш? Ово је конкуренција, реклама, слободно тржиште, Европа! Акција!

Видим да је по ћебету раширио двадесетак половних мобилних телефона.

Мобилне телефоне не волим, али не могу да одолим цени. Носе жигове познатих светских марки, а коштају српски - најскупљи двадесет евра. И ја купујем један.

- Добро си одабрао, кумићу - вели продавац. - Јапанац, с домаћом иновацијом.

- У чему је иновација - питам, јер волим све домаће.

- Кад те неко, на пример, позове - он засквичи као мангулица.

Погледаш ли продавца - две банке из руке да му не узмеш. Забрадатио,  с чекињом од три дана. У ствари, културан човек, прави кустос - упућује муштерију.

Нисам дошао ни до пола бувљака, а један брадати и неокупани - воња на пет метара - и сам се дерња:

- Акција!

- Каква је то - велим - акција? Где ти је роба?

Он ме повуче за капут да приђем ближе, па ми у лице удува задах јефтине ракије:

- Да ми купиш литар домаће.

- Каква мени корист од тога?

- Гутљај потегнем ја, гутљај ти. Имаш пола литра фрај. Само, да ми признаш мало дужи први гутљај, два дана нисам окусио.

- Та ми акција не одговара - велим и, да испробам мобилни, фотографишем га за успомену.

И даље су, са свих страна, викали "Акција! Акција!" - али ја сам за данас већ пазарио шта ми треба и одлучио да одем кући. На самом изласку с пијаце, код  киоска, преко пута биоскопа, заустави ме један шатирани:

- Акција! - дрекну, да ме уво заболе.

- Знате шта - рекох ја. - Доста ми је тих ваших акција. Ја сам за данас свршио.

- Али ја још нисам  - рече он.

- Какве то има везе са мном?

- Због камере - рече он - Примећено је да тај мобилни може да снима.

- Јапанац - велим поносно. - Са домаћим иновацијама. Кад те неко позове, сквикне као мангулица.

- А наш црко. Па смо мислили да помогнеш.

- У чему?

- У културном садржају - рече он -  Ено тамо, преко пута, испод моста на Лепеници, ја и Ружа треба да снимимо пресудне кадрове, али, камера на мобилном се покварила, а камерман негде одлуњао, сигурно у бифе.

- Увек сам рад помоћи нашој култури - рекох, поласкан. - А шта треба да учиним?

- Ништа - рече он.-  Кад се ја и Ружа спремимо за сцену, ја викнем "Акција!“, а ти укључиш мобилни. Од окупљене публике узимамо кеш на лицу места, а после, да нам уметнички труд не пропадне, пуштамо снимак на ју тјубу. Паре делимо братски.

И поведе ме за руку преко друма, на обалу Лепенице.

- Ено - показа руком - тамо, испод моста, Ружа се већ културно наместила.

Ружа провири иза једног жбуна:

- Ајде, бре, већ једном, смрзла сам се!

- Све је спремно - рече јој мој нови познаник. - Добили смо камеру.

А онда се обрати мени:

- Ти пази да се публика не разиђе, док сваки не плати барем по сто банки!

- То је, ваљда, у реду - рекох ја, мало снебивљиво. – Култура треба да живи и од тржишта.

Нацентрирах мобилни на десно око, а он, мало касније, добаци:

- Акција!

Могу да кажем да је замало успело. Око нас већа гужва него на бувљаку. Као да је изненада пала киша: сви сложише своја шаторска крила и ћебад и окупише се испод моста, око нас, да уживо прате један културни чин.

Међутим, џаба смо кречили. Јесте мобилни такорећи нов - Јапанац, са акције! – али, батерија му цркла. Јадна наша култура, увек на неки начин испашта.

- Мораћемо - рече мој нови познаник, утучено  - да поновимо сцену! Да се нађемо сутра, у исто време, кад напуниш  батерију?!

- Може - рекох. - Али, зашто под мостом? Најбоље да се нађемо на сцени нашег театра. Побољшали бисмо им репертоар.

- Не - рече он. - Ја држим до некаквог нивоа.

- А ко ће мени да плати - избечи се Ружа. - Докле, бре, да кредитирам културу?

- По обављеном послу, душо - рече њен колега. - Мало се и потрпи, не радиш у општини.

 

ДА ЈЕ ОВДЕ овде крај приче, добро би било. Али, одједном се, однекуда, појавише полицајци. Кад треба, нигде их нема, а сад, ево навалили са свих страна, као скакавци. Ухватише ме двојица под мишке, као и народне уметнике, глумце, и спаковаше нас у марицу. За то време публика и продавци с бувљака нестадоше као децембарске муве.

- Шта је ово, - велим - браћо! Зашто нас апсите.

- Акција - рече равнодушно један, а остали у марици - шукарац. И док је Ружа цмиздрила, ја је загрлих (смрзла се, сиротица, због уметности, зар је ово хвала за дугогодишњи предани рад):

- Тако је, поштована госпођице, код нас! Прави кривци су на слободи, али су увек спремни да ударе на уметничке слободе које су криве за све!

- Јесте, Ружо, у праву је човек - сложи се огорчено и њен партнер. - Култура увек најебе прва.

А кад нас уведоше у један подрум и завезаше лисицама за радијаторе, већ сам дослутио да ће се лош дан завршити још горе. Стоје тројица с пендрецима изнад нас, уметника, а један с чварком на еполетама - подаље од њих. Очито, командни орган. Мало нас је гледао с висока, а онда, као кад, пред старт трке, пафне стартни пиштољ, испали:

- Акција!

Помлатише нас ко мишеве. Знао сам да та страна реч, „акција“, не слути на добро. Био сам у праву кад сам стрепео. Није ми жао што су нас тукли, жалим што ми пендреком разбуцаше онако добар мобилни. Јапанац, с домаћом иновацијом: кад те позову - сквикне као мангулица. И овако је сквикнуо. Цркла му батерија, а такорећи нов. Са акције.

 


Херцеговини, Шумадија; Сусрет, Узгред; Од аутора

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 04.11.2011. 10:46   [ Ажурирао/ла 09.07.2016. 14:05 Miroslav Lukić ]

Владимир Јагличић
Херцеговини

 

Бива, стари ме укор прене,

стражари сликом непотпуном:

да л херцеговски бор из стене,

да л Карађорђе над Добруном.

 

Јавка прошлости изнемогле

што замућено срцем тиња,

да избистри се као поглед

са Градца изнад Невесиња.

 

Стене, стојбино, кости света!

У правди вишој предњачиле,

каменисте се, од детета,

да би ми, сада – свест значиле;

 

свест о висини недоступног,

чистоти коју газ не прља,

и правац дела неког крупног

куд изабраник само срља.

 

Дрвеће, војско стогодишња,

верно ми путиш другу стазу:

не колеба те к небу ништа,

подршко братска у поразу!


Шумадија

 

Опстајању дубљем служи.

Као живот, валовита:

испршена а скровита,

сва избегла лењир, дуж, и

прописану меру схема.

Крову куће вијор дима:

да ме нема кад ме има,

да ме има кад ме нема.

 

Заслужити ваља пријем.

Нису срећа и слобода

колико је њена вода

давала се да је пијем.

Доучити шуму ваља.

У њој, глув од градске вреве,

схватим згажен умир плеве,

коб нишчег и удес краља.

 

Брже века а спорија

из дубине гледа дубље

побуњеним оком зубље

где су расап и морија:

свака шума црква тија,

свака црква гимназија,

сваки извор поезија,

свако брдо историја.

 

Свака рука пест деснице,

свака јека одјек буне,

свако злато одсјај круне,

свако добро руј чеснице.

Свака њива зрно хлеба,

свака кућа светилиште,

свака зипка мрестилиште,

свака зена оглед неба.

 

Небо јој за таваницу

а на земљи где је пораз

престонице чува образ

у помисли на границу:

сабра робље са свих страна,

да удоми, да огреје,

да охрабри, да насмеје,

да упије соли с рана.

 

И потече суза река,

крви, зноја – у даљ сукне,

да се срце не распукне

с погромима новог века.

Нек прећути наша врста:

ту је наћи будућности

срж херојства и мудрости,

и колевку новог српства.

 

Том сам земљом дописао

и животом полумит и

смртоносну помисао

страшне части Србин бити.

Сваким даном и минутом

и под хумком држи мене

да још куца век да прене

срце земље недирнуто.


Сусрет

 

1

 

Посетих после толико година

школу на брегу: своју родну кућу.

Средина јуна пусто се сродила

с местом теченим према ишчезнућу.

Распуст је. Нигде учитеља, ђака...

Проходим, али сваки корак боли.

Ко учитељска породица свака,

становали смо, живели – у школи.

Овде сам знао у безбризи расти

као Команчи у дивљој прерији,

док није отац, чивија у власти,

добио станчић на периферији.

 

2

 

Некада живо, ово пусто место

са изваљеном оградом, без врти,

сад је демона озлобљеног престо

а што се мене тиче – саме смрти.

Зврје вратнице. Пресушила чесма.

Нигде у парку клупе, да предахнеш.

Само ти, смрти, радосно ми махнеш,

само из тебе, каткад, крене песма...

А чему, кад сам све већ испевао

осамдесетих, непознат икоме?

Овде сам златну иглу удевао

у ваздух, жив лик свеца са иконе...

На игралишту ужарени асфалт,

а под клозетом царевина шибља...

Ко загонетка свет зар нам је задат

да би остао пустолина дивља...

Ако је и то некакво решење,

ако исходу том воде исходи,

једино моје дубље сагрешење

биће повратак овај, и стихови.

 

3

 

Нигде заклона, нигде одморишта,

ништа страшније од пуста дворишта...

 

Иза ограде сад нема живине

да се ко некад уз длан мој привине,

 

привине перјем, ил ми нокат кљуцне –

урок од злобе будуће, нељудске...

 

Из преподнева куљне мрак окати,

да ме прецепи, да ме предвокати.

 

Потоњи данак расвешћеној руги,

што овде видим што не виде други.

 




4

 

Сложили цепке сељаци на бетон,

баш насред газа, не ивицом, скраја...

Не живим више овде. Ово лето

почетак мог је земног опроштаја.

Немоћан ишта да предузмем против,

узалуд корак пред безданом кротим.

Само споменик изгинулих Срба

богатији је за име, без лица...

На Вуковару – деведесет прва –

паде још један – Небојша Пралица...

У злу и крви живот да се пробде...

А зар памтиће иког васиона

од нас што смо се родили да овде

прођемо суров пут од ембриона?...

 

5

 

Закључана је кухиња и соба

где ја и сестра спавали смо, расли...

Закључано је, сем за мене, доба

када се није ни требало спасти...

Дуд рађа, мада стар и пун жилица,

још, на том мало ком познатом гробљу...

Ал сад на мој зов пиргавих пилића

нема дудиње опале да зобљу...

А школски подрум, дом мог Баш челика,

где с мишевима цареваху гноми,

сада, проваљен, ко тајна безлика

чека отпатке прошлости да здоми.

А служитељи – Мачак, Доча, Гиле...

Учитељице: Олга, Јефа, Плана...

Све је то мртво, све су заноћиле

да се одморе од вреве тих дана...

Гиле, са оним вечитим „молим те“,

Доча: „Ја, учо, сваку власт поздрављам!“

Нису се пели они на Олимпе:

„Нека је мира, дечице и здравља!“

Да сретнем себе сад, оног дечарца,

рекао бих му да душу не трује

књигама и да не расте у старца –

не чује тај, а чује л – не верује...

 

6

 

Да, морало се све то, дубљим кодом,

генетски, јер је надмоћна основа,

лаганим али неумитним ходом

свако до свога крста и Косова.

Колико пута желех да сам странац,

лако ломљива престонична биста,

грађански скептик ил ротаријанац,

анационални шљам, постмодерниста!

Не. Са рођеног смотришта, господски,

гледах на то што звало се културом.

Одавде бити Јејтс, Фрост, Заболоцки!

Такмичити се са сунцем и буром.

Но доста је и наставити своје,

пред светињама осванути тих,

доста у зраку сенке да се споје

и Војислављев да се буде стих.

Ти, власна везо корена и неба,

кроз језик чарни, речи полуспремне,

била си увек насушна потреба

овога духа, ове руке земне...

 

7

 

Чему упорно штимовати оду

оном што хрли само у смак свој?

Што без подршке једва пије воду,

као и сваки академски пој.

Могло се, лако, обузет трицама,

титула стећи, бити тражен, секси...

Не ићи семки, влатима, птицама,

идеал да су – сопствени комплекси...

Али је нешто одавде трајало

што није дало друкче да се чини:

је ли ваљано, ил није ваљало?

Знам да је био овај пут једини.

 

8

 

О, благо вама не зналим та блага,

и јадни ви што не знате тај јарам!

Ту траг. И жеже огањ моћног трага

док за вас, овде, безданке отварам...

Наш пут је – позни повратак на места

која бирали нисмо, већ су нас.

А тај ко дела свог повратка свестан

искупио је најстрашнији час.

9

 

А кад би лето на сутон полегло

пре но пилићи почну да ћућоре,

у срцу би се нешто јаче стегло

као да прима незнане укоре.

Сео бих, тад, на клупу и ка своду

у даљ што даљу утиснуо зене,

тражећи, рано, незвану слободу

где места је за мене, ал без мене.

Страшан је терет мој: што ова рука

неће постићи у знак да пресели

дом стиче глувог и небоголиког.

О нама ван нас постоји одлука

овуда, где нас претужни предели

као да зову, а не зову. Никог.

 

Горња Сабанта, 16-23. 06. 2001.

 


Узгред

 

И одрасту деца, одлазити треба,

спусте се облаци с недохватна неба.

 

Тај трг гледао си са оне три куће,

одатле почиње и твоје беспуће.

 

Али је свршетак увек нови праг,

оно што, да л грешком, називају траг.

 

Не мучити друге, већ са собом сам,

пристати на тела напуштени храм.

 

Нека свако својим сном и путем мре

не знајући оно што је било пре.

 

Осим оног што је, за уречен сусрет,

ко соли на јаје, устребало узгред.

ЗАВИЧАЈ У ВИСИНИ

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 04.11.2011. 10:29   [ Ажурирао/ла 28.07.2016. 11:15 Miroslav Lukić ]

Рајко Петров Ного
Написана у сонетној форми, у деветерцима са устаљеном цезуром и звонким римама, прва самостална књига поезије Владимира Јагличића (р. 1961) Изван ума, у задатој, добровољној стези, трага за слободом. Као и живот, пјесма је за њега „гутљај слободе у апсани“.

Хрпу депресивних провинцијских, периферијских слика и призора – Јагличић пјева, рецимо, о најлонској кеси, кантама за смеће, бурегџиници, пијаци, киоску, градилишту – тананим радом у језику и ритму, а онда и ванредно погођеним тоном, овај пјесник умије озарити и проточити неком мајушном свјетлошћу од које нам се учини да позвање поезије и јесте у томе да „допуњава свет оскудан“:

 

            песма је сила изван ума

            светога духа посестрима!

 

Поезија као „спона / са завичајем у висини“ посвећује живот као милошту, као Божји дар, ма какав тај живот био и ма гдје се живио, а пјесник, Владимир Јагличић, канда и нема другог, а можда ни тежег циља до да „сунце вечно / опева с две-три мелодије“.

Када овај пјесник напише да „међу траве / скрило се нешто налик спасу“, требало би разумјети да је у тој пригушеној патетици, али и рафинираној, љупкој осјећајности, у чежњи за нечим налик спасу, садржан и отклон од свакодневнога животарења у коме „ћердамо век свој као хуље / које ништавност само збрати“.

            Књига сонета Владимира Јагличића Изван ума биће датум у српској поезији, написао сам у рецензији 1991. године. И била је.

До дана данашњега – до ове, с добрим разлозима награђене књиге Јутра (2008) – Јагличићева поезија, унаточ страхотама које су нам се догодиле, или можда баш због њих, широко и разноврсно модулирана, остала је и даље постојана спона са завичајем у висини, а то значи са сазвијежђем оних вриједности које зовемо Горња Србија, она Србија коју у посљедње вријеме, што незнавени а што плаћени, травестирају и пљују и, разумије се, у те висине не добацују, јер се ијед мржње сопственог народа законито враћа одакле је одаслат.

У Јагличићевој поезији скрива се и сад нешто налик спасу, час као чежња за висинама недоступног, час као свијест о „братској подршци у поразу“. Данас мало коме као Јагличићу стоји да пјева старинску али страшну част – Србин бити:

 

            О браћо мртва, поштујем ваш закон,

            Исписан крвљу и потписан кошћу.

            Ви нисте могли прихватити лако

            Да све на свету сврши се гадошћу.

У овој части, као што је Драган Хамовић већ примијетио, Јагличић превасходно насљедује јединственог Ђуру Јакшића – који се, да узгред подсјетимо, као учитељ ломатао и по Сабанти, камо је Јагличићу текло накнадно позлаћено дјетињство учитељског дјетета – и то оног Ђуру Јакшића који прво кличе и соколи: „Падајте, браће“,а одмах затим себе кори: „Ал опет грешан, грешно сам пево“. Од сокољења и укора, наизмјеничних и измијешаних, није лако данас писати поезију. А Јагличић то умије, и те како. И то у изоштреним орвеловским инверзијама: наоружани милосрдни анђели, зато што су и сами поклали домороце, прогнали су један народ, све причајући да га усрећују, између осталог, и тако што су јунаке прогласили за злочинце. Али, да и наш допринос свјетском бешчашћу буде баш онако нашки, ено како у Јагличићевим стиховима „пијана руља слави пораз“, не би ли „мртвима запушили уши“. Умјесто да цитирам, препричавам и парафразирам Јагличићеве стихове, и видим да то они могу да поднесу. Јер Јагличић је био у рату и од рата су му побијељеле очи. Јер рат јасно одвоји људе од нељуди, а изоштри вриједности, након чега новим сјајем сину мале, свете обичности, оне налик спасу:


 

            Добро је ово хлеба парче.

            Ту нас још не магарче.

 

Те „хлепчиће вруће / оне с препеченом корицом“ остављају нам жене погинулих ратних другова, она трећа Србија – „најлепше и најтужније жене света овога“, које су се преудале и „дечицу за собом одвеле / у другу самоћу“ – а та нас њихова молошта (да остављају хлепчиће) колико год повлашћује толико постиђује и освјешћује да смо ситни и никакви, јер не умијемо да губимо. Из оваквих постиђења настају најбоље Јагличићеве пјесме, као што је ова, антологијска, која почиње стихом. „Жене ратних другова наших“. Она улази у строги ред изабраних пјесама српске поезије, у молитвеник који, и када се не види, носи наслов Човек пева после рата.

У Јагличићевим историјским пејзажима нераждруживо су здружене Херцеговина – „стојбина стара“ – и Шумадија – „свака шума црква тија, / свако брдо историја“ – а то значи и Србија, тај збјег непрестани, који у немирима, а немири су стални, „сабира робље са свих страна / да упије со са рана“. Премда је било и времена, као ово данас, што не треба крити, када актуелна власт сипа со на ране истом, свом, прекодринском народу.

Након катаклизми којима смо захваћени, гдје најзад затичемо Владимира Јагличића? У зрелости, која је друго име за усамљеност. Један уман човјек је рекао да је демократа онај који не смије да се усами. Јагличић није демократа. Он је пјесник кога умор и резигнација нису проточили, него су у његованој, изабраној, позадинској анонимности поскупили ријечи „које су смрћу обасјане лепше“, а стотине ситних и милих призора из сјећања позлатили, као његов сабаначки „бели друм“ дјетињства.

Ти унутрашњи снимци, тај просјај свијета, она мајушна свјетлост, и чувају јутра која више не постоје, а окупљања ближњих иза кућних врата, истинска су брана лудилу, буки и бијесу вијека: „И у сну нисмо, нисмо ли у кући.“ Баштиник руске школе, Јагличић има аргусовске очи за пејзаже. „Свет траје јер значи“, писао је Иван В. Лалић. Код Јагличића у том смислу, рецимо, вјетар рашчешљава шибље, да би тим рашчешљаним путем кренуо Спаситељ. Јагличићева Итака, баш као и она Одисејева, указује нам се из туђег архипелага, који са радозналошћу бродоломник осматра зато да би што поузданије пронашао своје острво. Тренутак је, можда, да овај запис окончам Јагличићевом визијом Пенелопе, гдје се у цигло три осмерачка катрена своде овакви рачуни тако једноставно, готово споменарски, тако српски:

 

Кад се страшни век смилости

крвљу земљу да не боји,

            волео бих да ти кости

            почивају поред мојих      

 

У облику неком чистом,

            као да бих гареж стресо,

            као да би, опет, истом

            оденуле кости месо.

 

            Као вијор са крсташа

            да радосно свет наш мења,

            као да и љубав наша

            снажи залог васкрсења.

              („Славици“)

 

Међу нашим млађим песницима који, ево, улазе у зрелост, Владимир Јагличић је, са ових својих, и других, ванредних особина, једна од ријетких наших утјеха.

 

У Калиновику,

о Петровдану 2010. године     


Рајко Петров Ного

ЈАГЛИЧИЋЕВ ПЈЕСНИЧКИ СТАВ

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 04.11.2011. 10:19   [ Ажурирао/ла 28.07.2016. 11:07 Miroslav Lukić ]

Ранко Поповић

Истински пјесници имају идеал или енергију једног хтјења које би да нас убиједи како је поезија све што запишу, свеједно колико то било неразборито и разумски неосновано. Та енергија је ионако услов а не циљ, њоме се обичан исказ то сам ја преобраћа у необичну тврдњу то је поезија. А то је, заправо, тврдо увјерење, став, нешто што се не стиче преко ноћи него се гради читав стваралачки вијек и живи као живот сам. Владимир Јагличић је такав пјесник, пјесник са ставом, с прегалачким и посвећеничким покрићем. Књижевни прегалац који је читава једна поетска, прозна, антологичарска и преводилачка радионица; поетски посвећеник који је све што зна и јесте, што је наслутио, видио, сазнао и прочитао, уплео у пјесму, увјерен да јој вриједи потчинити живот и да је она баш та жижна тачка у којој се стиче све. Он вјерује у стваралачки ерос сусрета, који је чудо, као и љубав што тера нас/ да стварамо, из ничег свог,/ оно што може само Бог. Из његовог става чита се вјера у демијуршко послање пјесника, ма колико је сјенчила јасна свијест о скрајнутости истинских вриједности, о потоњим временима чудовишно зинулим на голу мрву људскости. Између вјере и сумње, обају неумитних, пјесник нам се указује у супротицама и крајностима, на тренутак изазивачки опор, у некој потуљеној најежености, а одмах потом лирски меланхоличан, елегично занесен потмулим шумом времена. Његов завјет потомцима сасвим је лирски, да је једино важно,/ то, немогуће, живети свој сан.

Јагличићеву поезију упознао сам кад и пјесника, у рату, и осјетио сам у њеном реском звуку нешто утјешно, нешто генерацијски искупљујуће, нешто што је тако трагично недостајало нашем килавом и резигнираном нараштају, унапријед одустајућем, смушеном и згађеном пред бучним и бијесним временом. Умио је да се мане естетичких наклапања кад им није било вријеме и пружи братску руку подршке. Смио је да се провокативно и периферијски кочоперно истури пред престоничке књижевне ''пацифисте''. Провинцијални отклон је посебно његована и веома упечатљива карактеристика његовог духовног и пјесничког става. Она укључује и искреност, и истинољубивост, често сурове и болне, али увијек љековите. Сјећам се да је у једној анкети написао како је за српског пјесника у смутним временима најважније обезбиједити доброг товљеника за зиму и тако остати сит и независан. Није се гадио политике у поетици, и био ми је драг такав његов став.

Поезији с краја вијека није ни по чему пристајало борбено родољубље. Српским пјесницима тога времена било је досуђено да пјевају хероизам патње и једног племенитог стида. Израз самилости, сажаљења и самосажаљења, те свијест о националном удесу као искушењу које се нити смије нити може избјећи, важни су чиниоци и Јагличићеве исповиједно-родољубиве лирике. Умио је потресно да завапи, и себи и Српској Босни: Велика ли су недра земље,/ велики ли је суноврат,/ велики ли је ковчег спремљен/ велики ли је коловрат! (...) Али ја чујем, ја ћу рећи/ све оно што сам слушао:/ О, наш је био тај живот псећи,/ 

Па ако сам га кушао! Умио је да зажали и да се из сићевачких гора опомене крајинског пострадања између Огњене и Благе Марије: Док смо седели овде, мој народ се селио,/ док смо пили и јели, док сам се веселио.// Ја – у коло, са свирцем, међ тамбуре, свирајке,/ а негде – очев шкргут, и тупа туга мајке.// О, заборава да је! О, ракичине да је!/ Ја не знам шта је са мном, ја не знам с нама шта је. Упјесмио је страшну причу Вуковара, загледао се дисовски беспоштедно у црно време опадањабезвремљебесуд и бездом својих дана, где су јунаке за злочинце/ смутљивце за министре. Спојио је Лазарево и своје Косово, прошао свој рат као венцоносац несреће и с дирљивом лирском саживљеношћу опјевао жене ратних другова наших, тужне побједитељице, стубље дома светога

Одан сљедбеник гласне линије српског пјесништва, полемичан и склон лиризацији аутопоетичких начела, Јагличић на моменте готово програмски назначава једну лирску перспективу која је по много чему типична за пјесника с краја вијека, кад је у питању изразито негативан однос према стварности и безусловна одбрана аутентичних националних вриједности. Стиховима какви су ови пјесник потврђује морални став, не марећи много за чињеницу да манифестно није увијек и узорно поетско: Презирем власт, нисам за бој,/ не марим мирис мошта./ Ал волео сам народ свој:/ шта кошта нека кошта!// Ипак, с већином нисам мого,/ уз руљу која бесни./ Признајем, сам и го пред Богом:/ био сам српски песник. Српски пјесник, рима нечијег покошеног живота, Јагличић је и крагујевачки бард, пјесник свога града, коме не прашта што убија пјеснике, коме се не удвара нити му подилази, али га воли тихом и постојаном лирском љубављу.

Као и код свих добрих пјесника, и Јагличићево национално најпоетскије је тамо гдје не војује за њега и громко га извикује, већ тамо гдје је најтише, најприсније, гдје се осјећа као родна кућа и дјетињство, као судбина браће по несаници, српских пјесника од којих се учио мајсторству стиховања, трпњи и опраштању. Узбудљиви су ти меки Јагличићеви штимунзи гдје из родне Шумадије, из сваког дјетињег сјећања, из дедине смрти и само своје завичајне свјетлости сабаначког белог друма зари тајанствена душа Србије. Убједљив је у таквој поетској свјетлости пристанак да се остане, упркос свему, и баш ту покуша бити Фрост или Заболоцки, или већ неко такав. Топал је глас молитвене самилости који се промаља кад се поскидају све друге опне пјесме: Зато наш разум не мора да суди./ Већ разумети, мој по Богу брате./ Ма ко и ма где, ми смо само људи./ Ми љубави смо вишак, непознате. Попут драгуља, бљесну каткад у срцу Јагличићеве пјесме духовна и душевна проникнућа која осјетимо као сушту пројаву тајне поезије. Таква проникнућа свједоче пјесника, пјесника са ставом.

 

 

Ранко Поповић

ДРАМСКО И ПРОЗНО У ПОЕЗИЈИ ВЛАДИМИРА ЈАГЛИЧИЋА

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 04.11.2011. 10:04   [ Ажурирао/ла 09.07.2016. 14:02 Miroslav Lukić ]

Бранко Брђанин Бајовић

Међу „најмлађима“ (1961, Горња Сабанта код Крагујевца) у српској литератури, а посебно поезији, с краја 20. вијека и почетка трећег миленијума, бројношћу (више од 1500 пјесама и „поема“, стотине стихованих епиграма, хиљаде новинских и књижевних записа, биљешки и прича, приказа и критика, збирке већих прозних цјелина и романи), укупним корпусом и оствареношћу дјела: зрелошћу, изненађујућим утиском о заокружености опуса – као и самосвојношћу пјесничког гласа – тематско-мотивском распону, односу према језику и формалној организацији пјесама, радном енергијом и учинком (поред ауторских остварења, преводи са француског, енглеског и нарочито руског, приређује изабране стихове домаћих пјесника, антологију новије српске поезије, те англосаксонске и двије антологије руске поезије, за шта је заслужио и угледне преводилачке награде; поред књижевних и „друштвених“, будући да је овјенчан и Октобарском наградом родног града, 1994), као нетипична књижевна појава – уз све, живи и ради мимо „престоничке сцене“ – издваја се Владимир Јагличић.[1]

            Једна од основних карактеристика његовог укупног опуса је склоност ка дужим формама, вишечланим пјесмама, пјесмама-циклусима, вијенцима или „поемама“. Али, стих се Пјеснику не отима нити дисперзивно флуктуира у низ подобан прозном усљед „пјесмотворне немоћи“; но бива свјесно синкретички организован, присвајајући нешто од особитости комплементарних „врста“. У изразу близак приповиједању у стиховима и својеврсној „епичности“, Аутор не преза ни од тога да пјесме или циклусе и назове „причама“ (нпр. „Домаћинске приче“, Сенке у дворишту[2]), па и да их технички (иако у стиховима) оствари као приче! Примјери су бројни, циклуси (1-13) Дедина смрт[3], Краљевски венац[4] (34 пјесме) и Књига о злочину са три „венца“ и укупно 55 пјесама[5].

            Склоност ка синкретичности родова још је очигледнија са аспекта драмског: стихови су почесто на граници поезије и драме, у смислу одређења по роду; у жанровском погледу најближе драмском спјеву. Ако то није слично Његошу, онда јесте блиско Љубомиру Симовићу: укључивање цјеловитих пјесама у ткиво драмског текста (Бој на Косову, или Путујуће позориште „Шопаловић“) и њихово „природно функционисање“ (чак и везаног стиха), у структури која није еминентно стиховна нити пјесничка – поступак-одлика Симовићевих драма, још од Хасанагинице – није склизнуло у (стару) драму у стиховима, нити се отело у (нову) „поетску драму“. Подјела на књижевне родове, врсте и жанрове није нарушена, а пјесме су остале поезија! Тако би било и ако се Јагличић одважи на укључивање стихова у непостојеће (?) драме, или „драматизовање“ својих пјесама. Јер, добар дио ове поезије као да је писан за сцену (Краљевски венац прије свих).[6]

            У стиховима Владимира Јагличића чак и формално се наглашава отклон према драмском изразу, прирођено дјелују наизмјеничност монолога и дијалога, стварног или унутрашњег (нпр. „Свињокољ“). Догађај или „драмска радња“ излаже се у свим етапама развоја, од увођења првог мотива – и каснијег нарастања у заплету, преко кулминације (па и перипетије!) – до расплета; актера, персонае драматис (протагонисти-антагонисти), а присутне су и „дидаскалије“, односно могуће је неке од стиховних „напомена“ третирати као „сугестије редитељу“.

            Ево и првог мотива, од првог стиха, у крокију сцене, мјеста и времена радње и главних актера, „оштрење ножа“, „кољачи“, двориште, обор, блато, освит: Од раног јутра оштрим нож, све праши! / ... // Домаћин, љутко, каткад тек провири (...) Комшије, ко жбири/тапкају љиџгу крај уснуле куће. А од другог члана Свињокоља“ – гдје се почетним стихом уводи и „главни актер“, који излази из трулог обора / сквичући очајно – почиње дијалошки „развој радње“ (Еј, да је знала судбину зверињу /.../ Шта, ти је жалиш?) а одмах и сценски физичком радњом („дидаскалије“) Обаљују је одмах ту, крај плота (...) Тројица држе ноге, један клечи,/ на вратину и прикљештене плећи... И тако, све до краја.

            Одржано је присуство три јединства (исти актери и догађај-радња, у истом простору-мјесто), све започиње у праскозорје, рано јутро, а окончава се увече-вријеме (И пада вече, као плашт озвездан): испричана је цијела „сценска“ фабула (поштујући дистинкцију „приче“ и „фабуле“; „сижеа“ и „садржаја“!), а у „неказаном“ (али присутно на плану значењског, „семантичког“) исприповиједана је и прича, оно што је шири оквир, „општи план“, унутрашње виђење Србије осликано симболички и метафорички типичном „ритуално-обичајном“ радњом, свињокољом; чак и на принципу „синегдохе“ (дио за цјелину).

            У посљедњем чину на сцени су сви, уз главне ликове (Касапин што је свињу јутрос клао,/ у врх је софре, већ, пијан заспао) и споредни актери: гости, редуше, дјеца, стари Солунац (а брка штипка снашицу за гузу). Онда тонски-звуковни – оф-ови – музика са ТВ-а, гусле за старије, А хармоника кад крене из штима,/ сви се стишају, и мило је свима“. Коначно (у „драми“ има и „наравоучение“), и сценско-свјетлосно разрјешење: посљедња ријеч припада природи и Србији, кад ноћ звездама свим на знање даје,/ како се живи, опстаје и траје.

Драма и „драмско“ (у структури и организацији пјесничког исказа) „Краљевског венца“ су још очигледнији, будући да је пред нама штиво које у самој замисли подразумијева сценско[7]: писано поводом годишњице окупационог погрома над Србима у Краљеву, за јавно представљање, као „рецитал“. Венац је вид „драмског спјева“ организован у 32 цјелине. (Уоквирују их уводна, Венцу овоме и завршна, Дуг – пјесме ауторове „идејне платформе“ – од почетне инвокације и апострофе: да, којих нема, буду ово цвеће; до закључне, која и по наслову одређује природу литерарне побуде: дужан је бар да посвети оне који су страдали.) Најприје Пролог (1), „описивање сцене“ (од граната и звезда ноћ обели), актера (На свакој коти – одред устаника... А Шваба – бешњи од рањеног тигра) и времена догађања (четрдесет прве, у октобру); потом увођење гласова, дијалога и монолога; слиједе приповиједање-одвијање догађаја, у одвојеним (драмским!) „сликама“ (затвор, узимање талаца, принудни рад, напади ноћу, страх у подрумима, четири дана заредом не престаје стрељање/ и крици се мешају са непристрасним ваздухом) или кроз унутрашњи монолог, „Дневник натпоручника Мациовица (6): нападају, углавном, ноћу./ Користе кишу и хладноћу... Хапсити, мучити, и остало. / Не мрзим. Радим свој посао. Тако, до краја. Док све не буде готово. У завршним пјесмама – епилогу – проговарају сјене мртвих (30), опет један од „драмских изума“ још од Антике или Шекспира, а 31. и 32. доносе освртање уназад, посјету гробљу мученика.



[1] Видјети наш предговор у књизи изабраних стихова: Владимир Јагличић, Пре него одем, Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске, Источно Сарајево, 2005. (стр. 7–30); и у додатку избор из критика и приказа, као и селективну библиографију ауторских и текстова о дјелу В. Јагличића.

[2] Слово, Врбас, 1996, стр. 7-18.

[3] Врело, БИГЗ, Београд, 1997, стр. 49-66.

[4] Србија земља, Просвета, Београд, 1996, стр. 7-60.

[5] Спомен парк „Крагујевачки октобар“, 2001, стр. 5-42.

[6] Неодољиво се намеће поређење „драмског свијета“ поетских слика В. Јагличића са „гаткама“ Ранка Младеновића, једног од ријетких српских модерниста-драматичара двадесетих година 20. вијека склоног да „метерлинковску филозофију душе драмски искаже средствима нове филмско-театарске технике“ (Радован Вучковић, Модерна драма, „Веселин Маслеша“, Сарајево, 1982, стр. 596), данас поприлично заборављеног, као што су заборављене и његове „драмске гатке“, а међу њима и Даћа“ са којом се – мада је Младеновићево вријеме доба средњег вијека а Јагличићево данашње – лако пореде не само атмосфера и „драстични натурализам“ (Вучковић, стр. 603) него и „техника“ Јагличићевог Свињокоља. Можда је за ову прилику довољно, а и најтачније, рећи како је наш утисак да је Јагличић у поезији „драматичар“ онолико колико је Ранко Младеновић „пјесник“ у својим драмским сликама.

[7] Из биљешке о аутору у књизи Србија земља сазнајемо да је Краљевски венац „добио прву награду за текст сценарија... (подвукао Б. Б.) Дакле, и у самој намјери је очитована драмско-сценска природа текста.

Средишње пјесме-драмске слике просто маме да их (само незнатно „драматизујемо“ или и без икакве интервенције) укључимо у сценски прилагођен литерарни „предложак“. Већ у трећој пјесми Јагличић са изразитим драматуршким даром, кроз грцаве дијалоге, тка своју драму: Нема шта, наши боре се херојски. / Нека, нек мало и Шваба испашта, оглашава се први; слиједи „подршка“, Јест, Немци су се узмували својски./ Пали су Чачак, Ужице и Рашка. Али, одмах потом, ево и „антагонисте“, ето сукоба: Па шта, и ако постигну победу?/ Држава нам је пропала, па крај!/ Навући ће нам само на врат беду./ Шта хоће? Нас је издао сам Краљ! Драмски дијалог постаје драмски сукоб: Еј, немој тако! Боље снизи глас! / Сад може глава лако да одлети... Укрупњавају се и умножавају и гласови са друге стране, Ама, човече, Немци су пред Москвом! или (карактерно јасно профилисани „ликови“) Свет читав ћути – само Србин, цвећка,/ трчи пред руду... У наизмјеничном низању „реплика“ аутор не заборавља ни развој основног догађаја, Наши су близу, пред Ибарским мостом!, али ни драмски напон дате ситуације, Еј, пази! Иде онај љотићевац. У хитрим и говорном веома блиским дијалошким сучељавањима не само што осјећамо (видимо) ликове и карактере, него и сукобе. И – поред досљедно проведеног римовања – везани стих Владимира Јагличића постаје говорни, обичан. Скоро да и не осјећамо раскол и сраз између драмске реплике-монолога или дијалога и „поетског“; емотивно-експресивни говор прирођен драмском, истовремено је и језик високог пјесничког стила.

Слично Симовићевом успјелом поступку у драмама, и овдје на дјелу почиње да се „оживљава“ и функционише и дужи монолог, чак и кад је „испјеван“ у дистисима (аа) па у стиховима са наизмјеничном римом у распореду (бц-бц-де-де), подигнутим и заповједним тоном. Послушајмо:

 

Тишина! Један глас да чуо нисам!

Уместо жита, хоћу простор брисан!

Приони тамо! Не прави се луд!

Да сам видео зној на сваком лицу!

Ломи кукуруз! Сеци крошњав дуд!

Постављај брже бодљикаву жицу!

Ни макац даље! Све је минирано.

Овамо вреће с песком! Те, с опшивом.

Стоко без репа! Не бацај! Лагано.

Чуј, висићеш ти мени пред општином!

 

Јагличић је драмски најубједљивији у брзој измјени кратких дијалога, потпуно „животних“, испаљених без патоса (примјереног поезији?), у ритму удисаја и издисаја. Тако се са мало потеза црта сложена и садржајна слика: још једна од драмских одлика књижевног израза. И, поново, скоро досљедно проведена рима (абцде-еда) нимало не „искаче“ из говорне-животне ситуације: За наше добро, каже онај Немац. / Отераће нас на рад у Немачку. / Оправљаћемо пут, мост или пругу. / Ако. Што смо се качили с фирером? Гле оног плавог са машингевером! / Не видим, брате, сад ни белу мачку. / За наше добро, чујеш: каже Немац.

Дакле, и организационо, структуром, начином израза, језиком и говором (чак се и везани стих „уклапа“ у драмско!), али и укупном замишљу (ликови, догађај, развој-заплет, сукоби и окончање, па епилог) Краљевски венац се приближава „драмском“, и најбољи је примјер за склоност „родовском синкретизму“ у поезији Владимира Јагличића.

            „Дедина смрт“, средишњи циклус збирке Врело – у тринаест одвојених пјесама под истим насловом, испјеваних различитим стиховним низовима, и по облику (дистих, катрен, октава...) и по метру и по дужини – сасвим је очигледан примјер (међу многима у поезији нашег Пјесника) причалачког, склоности „епским исклизнућима“ али и свјесном „мијешању“ родова. Шта „уодношава“ све ове пјесме? Само и једино догађај – прича и причање – приповиједање о истом. Пјесме не само што као да и нису засебне цјелине, него би се могло (утемељено) поставити питање и да ли су (само) пјесме? Или су дијелови „приче у стиховима“... Деда је умирао сву дугу и злу јесен... Од приче о Дедином боловању и умирању, присјећања на дјетињство, до спровода и свега што слиједи, потом ујаковог „извјештаја“ о самом чину, па онда изградње гробнице и коначно „задушног“ говора на гробу... Све то је могла да буде и прича. (Али, не само што је могло бити, но у много чему и јесте прича!)

            Слично „вишечланом“ циклусу „Дедина смрт“, бројни су примјери Јагличићевог причања у пјесмама, „Војна вежба“ (1-6) и „Сличице“ (1-15) из збирке Србија земља; цијела Књига о злочину (три вијенца са укупно 55 пјесама; уз „причу и причање“ овдје је – нарочито у прва два „венца“, укупно 40 пјесама – лако уочити „драмске моменте“, посебно дијалоге Анђела, „црног и белог“: ето, дакле драмског основа, сукоба и дијалога!), „Мало тихо место“ (1-8) или „Песме о Бранку“ (1-5) из Сенки у дворишту; „Ердоглија-центар“ (1-5), „Спавачи“ (1-7), „Темплари“ (1-7), „Изгубљени свет“ (1-7), „Шумско краљевство“ (1-6) и „Викенд на селу“ (1-4) из књиге Неповратно, потом „Спомен на Јерменију“ (1-7) Пред ноћ па циклус „Сусрет“ (1-9) из збирке Немој да ме зовеш.

            Неки више и уочљивије – неки скривеније и мање – наведени (нису сви поменути!) примјери у већој или мањој мјери илуструју наше увјерење о присуству драмског и прозног у поезији Владимира Јагличића, односно о Пјесниковој склоности ка мијешању родова: присуство „епичности“ и „драмског“ у лирици! Као и у случају са драмским и својеврсни прозни отклон Јагличићеве поезије није пуки књижевно-теоријски куриозитет, него је јасан знак склоности ка другом и другачијем пјевању и ауторској особености. Али, уз малчице „накнадне памети“ и сигнал куда ће се кретати муза нашега Поете. (Ка прозном и драмском; ка роману? Можда!)

             А, можда, границе родова и нису тако јасне и одрживе, како би вољели они који међе одређују; можда чврсте и непропусне границе и не постоје?!

 

Бранко Брђанин Бајовић

ЗЕМЉА И КЊИГА ВЛАДИМИРА ЈАГЛИЧИЋА

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 04.11.2011. 09:59   [ Ажурирао/ла 09.07.2016. 13:59 Miroslav Lukić ]

Ђорђо Сладоје

Немам намјеру, а нисам ни кадар, да потпуније представљам обиман и разуђен пјеснички опус Владимира Јагличића. Зато ћу на репрезентативном лирском узорку - нека то за ову прилику буде његова најновија и овјенчана књига Јутра - покушати да укажем на неке кључне тематско-мотивске тачке и основне језичко-стилске карактеристике његове поезије.

Као дјетету сеоских учитеља, који су за већину нас митске фигуре, Јагличићу су, од почетка подједнако блиске и земља и књига. На том двојном – антејско-алксандријском принципу заснован је Јагличићев духовни универзум и утемељена пјесничка пракса. Земља је Србија, тачније Шумадија, која "опстајању дубљем служи", или још прецизније, Горња Сабанта украј Крагујевца, мада ће овај пјесник опјевати и неке друге земље и предјеле, стварне и имагинарне. Тако, на примјер, Јутра почињу пјесмом "Херцеговина" у којој се, уз остало, каже:

 

Дрвеће, војско стогодишња,

верно ми путиш другу стазу.

Не колеба те к небу ништа,

подршко братска у поразу!

 

Осјећање пораза, историјског и националног, слома духовних и моралних вриједности, доминантно је у Јагличићевим пјесмама о земљи и људима. У пјесми "Долазећима нашим" читамо и ове стихове:

 

То је било у нашем старом,

у неземаљском царству

где су прогнали један народ

уступивши варварству.

 

Или:

 

То је било у старом Расу,

за ким и тужи песма ми.

То је било у време кад су

најбољи људи нестали...

 

У сличном тону и расположењу, теку и стихови пјесме о ововременим биткама:

 

Чују се пуцњи мртвом тамом,

неко потеже, диваљ, ороз,

били смо војска, а сад само

пијана руља слави пораз.

 

Сводећи невеселе рачуне, личне и историјске, ратна и поратна искуства, овај ће пјесник исписати потресне стихове о женама ратних другова, чија је судбина, данас као и увијек, мјера наших подухвата:

 

Али, кад вам се у очи, каткад, загледам дубље,

ја видим колико сам мали, јер не умем

да губим толико,

неук да одем неповратно,

тром да отрчим метку на сретање,

недорастао уздаху у самотној ноћи.

 

Јагличић није гадљив ни на све оне грдне наплавине које су историјски поводњи нанијели и у наша јутра, по којима нам се и дан и вијек препознају. Пјесник јасног и одрешитог моралног става коме нису закржљала чула за традицију, он ће испјевати низ убједљивих пјесама о "историјском бешчашћу" и њеним сурогатима, свеједно да ли су произведена у Холивуду, или негдје на Ибарској магистрали.

Читајући овакве пјесме, стичем неодољив утиусак да се сав мутљаг из Дисових стихова, по дубљој историјској и пјесничкој логици, прелива и у наше дане.

Пред насиљем историје и отужне испразности свакодневља и овај ће пјесник потражити заклон и уточиште у оном исконском и елементарном:

 

Изађеш ван: у врту шебој,

па ма шта буде, ти се не бој,

 

рећи ће у пјесми "Јарам" са непомућеним повјерењем у апотропејску моћ једног обичног цвијета. Ту су пјесме у којима се, гонетајући смисао живота, пјесник препире са снијегом, сашаптава са кишом, травама и дрвећем, и са сјенима неповратно минулог свијета. Јагличић је пјесник изузетне евокативне снаге, његова "имагинација сјећања" најдјелотворнија је кад се, вођен "вишком љубави непознате", докопа сабаначког друма. Али, тамо гдје тај друм води нема готово ничег од онога давно виђеног и доживљеног; ишчезло је нестанком дјечије уобразиље и њене магије. А пјесник би да у стихове призове ту магију. Ако већ нема оних и онаквих јутара,



...постоје друга. Рано на посао.

Чувати светлост љуштуром, изнутра,

док те за новог ништавнога броје.

Пренети просјај свету недостао –

онима који чувају сва јутра

па и та која више не постоје.

 

Иако су свуда, докле пјесама допире, посијани знаци пропасти, пјесник у свијету биља и растиња, који је свакако бољи дио божије творевине, проналази наговјештај утјехе и смисла, и пропламсаје чисте радости постојања, па и ону стазицу избављења коју у једној његовој ранијој пјесми дубе обична оса. У лирским илуминацијама давно ишчезлог свијета дјетињства и завичаја, у оној никад допјеваној пјесми о повратку треба тражити, чини ми се, најбољег Јагличића. О чему год да пише – о раним и љубавним јадима, о неуротичној рокерској младости, о канцеларијској тјескоби и нелагоди међу двоношцима, о великим и славним или о убогим и нишчим, о вјечним питањима и новим пошастима, о општим или забаченим мјестима, о велеграду или заосеоку, о садашњем или свагдашњем, у најбољим Јагличићевим пјесмама мијешају се и претапају земно, да не кажем приземно, и астрално, лично и колективно, банално и узвишено, пријесно и артифицијелно, искуствено и књишко, и све то у једном широком емотивном распону и зањиханој звучној амлитуди.

Јагличић претежно пише у везаном, римованом стиху; најчешће су то дистиси, катрени, али и сонети. Он се једнако добро сналази и краћим пјесмама које развијају и варирају један мотив, али и у оним дужег даха и реторичког замаха, од којих су неке на граници поеме. Ријеч је о изразито комуникативном пјеснику у чијим се стиховима, лаким и једноставним, могу разбрати не само специјализовани тумачи, него и обични читаоци, ако обичних читалаца поезије уопште има. Не ради се, међутим, о оној "јадној јасноћи", о којој говоре симболисти, већ о својеврсном унутрашњем просвјетљењу од којег јасније и прозирније бивају затамњене везе душе, језика и свијета. Та јасновидност може понекад засметати онима који фаворизују мутне и једва разумљиве поетске шифре које симулирају дубину, а најчешће готово ништа не казују.

Због опречног, понекад и искључивог става према преовлађујућем духу времена, поетичким, па и политичким модама, Јагличић је својевремено ушао у полемику са водећим постмодернистичким протагонистима, цакнуо их, као би Црњански рекао, и оставио да се батргају у симулакрима. Онда је невидљиви гуру овог поетичко-политичког пројекта обзнанио да је образац истрошен, и да се има сматрати неупотребљивим. А Јагличић је у међувремену, не марећи за "славу поетика", написао и објавио десетак књига.

Важан дио његовог опуса чине критички, есејистички и публицистички текстови, приповиједна проза и преводи, посебно са руског, а у новије вријеме и са енглеског језика.

А то што је, као и већина пјесника сличне оријентације, скрајнут са књижевне сцене не може порећи значајно мјесто које зуазима у савременој српској поезији. И више од тога – самостална књижевна радионица Јагличић и даље ради пуном паром!

 

Ђорђо Сладоје

Изабране и нове песме Владимира Јагличића

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 03.11.2011. 09:45   [ Ажурирао/ла 08.07.2016. 13:18 Miroslav Lukić ]

Владимир Јагличић: ПОСЕДИ :Изабране и нове песме, Лакташи: Графомарк, 2011, 299 стр.; 20 цм

Час

 

Свитај, за стих тај страшни час,

кад још је небо отворено,

реци, у име горких нас,

још није тако говорено.

Што мора се и несмотрено,

кад меру света љушне тас,

и привије се опослено,

ко драге жене мрешкав пас.

Тако од мемле собу ветриш,

тако се сложи модни тетрис,

тако умешта циглу зидар,

тако намести коску видар,

тако очињи капак трепне

да дете благ лик мајчин сретне.


* * *

 

Ја сам те јео, добри хлебе,

у нади да ћу бити јак.

Јер не имадох иза себе

ни родитељски ослон чак.

Један од ретких надалеко

који путова преко неба –

од људи имах само прекор

да не поступам како треба.

Јер ценили су више декор,

са истим смећем протицали

и ближњи су ме шапом меком

и нехотице спотицали.

А шта све могу, или кушам –

то схватио је само душман.


Матрица

 

Када је Господ мешао језике,

није и људе. Полиглота нисам:

словослужбеник, каткад, хвата слике,

фразе, склопове, језик недописан,

(зачет у слуху, на филму репликом,

у кретњи глумца, у речнику штампан,

у осмесима упућеним ником –

усја из ничег самоникла лампа)...

Преводи нису само поезија,

ни поезија није сва музика,

али музика разгали ватрицу

каквом незнанцу и, ено га – зија

у живот бивши бившега узника,

и тражи, никад нађену, матрицу.


Одговор песнику на питање о његовом умећу

 

М. В.

1

 

Разговарати, с другима, и собом,

као реп вући скорену давнину –

тако се с модном разилази робом

и повлачи у тавнију тавнину.

Добро је, добра има ли пред гробом,

у родном месту ову попутбину

стрести, ко ужас соја свог пред добом

које нас мрежи и тка нам судбину.

Али, наслеђе: кад трује? кад лечи?

То могао би дубље да проучиш –

познавши своје ожиљке на души.

Пружи, што даље, ланац битних речи

пре но их римом силно заобручиш:

загрљај прејак може да угуши.

 

2

 

Велики праг је иза тебе. Велик.

Али су врата гвоздена пред тобом.

А не помаже лом, секире пробој,

права су врата непробојни челик.

Али не мораш чак ни покуцати.

И стајати је на прагу велико.

Праг је планина. Откуцај срца ти

рећи ће да је – једно с тим челиком.

Врата: уст зида, тунел пун ројева.

А брава никад да зашкљоца, ко на

сефу где нема магичних бројева.

Нестају – тако отворе се она.

Тако и живот, сав, постане рима.

Прошавши, и ти нестајеш, с вратима.


Мелвил

 

Класик. Читати, ко боник рад лека,

као што гледам на кутак домаћи,

ил град на мапи који ме не чека,

а у ком могох топлину пронаћи.

Лик самог Бога. Са брадом киклопском.

Мора даљине погледом спојене.

Губитак, близак нечем препотопском

што извило се из вртложне пене

и ударило, свом снагом, у чело.

Сам дух нек буде сорапско нам тело.

Такви ликови, то бескрајно море,

брод, где ограда, тек, од смрти дели,

ко с ливада су где нам душе горе,

ко с гаја оног где смо се попели

ко деца, да се, први пут, љубимо.

Па чудимо се, плод суза и рана,

како нас није до сада убило.

Од сузе нема дубљег океана.

И ако на њој живот не губимо,

и не постоји земља обећана.


Неизрециво

 

Не мораш, ипак, рећи све што си намислио,

посвећење је више тајна неговорена,

читати емигранте из Берлинских четврти,

призоре отпађења што умакоше смрти

у мир градова Инка, у ковитлац Бореја,

јер њима свет припаде природно, не присилно,

следом, прећутаношћу доба свог, ал не ропски,

већ гордошћу по рату, смирењем мирнодопским.

Потапши по рамену и тог што наглас греши,

много воде протече док човек се не реши

да посвоји тишину. И промашај усини

као дар, једва однет, недосежној висини.

Ишетати, код друга на кафицу, рецимо,

ил, успут, удахнути прво јутарње пециво,

насмешити се свему, да траје неизрециво.   

Јутро на пијаци, Бранислав Петровић

 

Отпозади га спазих: дечкић.

Ал с ћелом, налик, сад, на венчић

са главе римског сенатора.

Скрише га дрипца два, матора.

Онда му опет успех прићи:

коса ко ретки шимширићи,

а на сред – сја ко лед кад леди.

Ево ко наших суза вреди...

Па опет, за њим, (с њим!), уз две-три

тезге, ко да ме вију ветри:

ал залуд. Зар је нешто љут?

Замеће, брише, људски пут...

И не видим му, дуго, лице,

само перјају ногавице;

цегером пуним цвећа маше,

расипа га на тезге наше,

ногета прашним ципелама

ко да зна куда, сам, међ нама.

Да, заличи. А онда – хоп!

нестаде као сјајни сноп

кад се повуче с ватромета.

Јер не би више да нам смета...

Као да, нагло, све, одбаци:

сакри га гужва на пијаци,

надви га тезга трговачка,

вика пијана и псовачка,

и, ко да нађе други дом,

оде, за дубљим неким сном,

од граје која шири лаж:

нестаде – наш, и никад наш...

Па опет – гле га! То је он! И,

скоро у судар, у чеони:

(да не помисли да га гоним?)

Као да чека да се склоним,

а ја се нећкам, нећкам, нећкам,

све чекам, чекам, чекам, чекам,

кад ће, уз поздрав, нешто мудро,

(с вештином с којом зна тек јутро

из царства мртвих сјај пренути) –

да изговори. Ил прећути.


У читаоници Народне библиотеке

 

Читаонице... Тамо сам ја време

губио земно... Ал не само тамо.

Водила нас је чежња да сазнамо,

а сазнање је метак: иште теме.

 

Читаоница. Непрекидно мир је

варакао нас да ће у нас прећи.

Овде је, још, стид, гласно, сваком рећи

сувишност. И да на нули твој збир је.

 

Док време клизи низ прсте расуте

(толико лета врелих, љутих зима)...

Мене већ нема, и свуд, мало, има,

путеви сви су прешли у распуте.

 

Двадесет и пет година ја, ево,

с местима таквим хоћу да се схватим,

кад год им одем занавек се вратим

да листам збирку, роман, или превод...

 

Да тражим што се и не може наћи,

спасавам што се родило накриво,

откријем што се од себе сакрило,

обилазнице сузим у пут краћи...

 

Ту узалудност могла је да правда

само још већа – самог против свих.

Да, јесте, тамо скупљао се стих

но и горчина, силна и прадавна.

 

Ко ће на нама заложити пећ?

Кад обазрем се – студенти. Практика.

Старење – сва је у томе тактика.

Они, још деца, ја дозрео већ.

 

Читаоница. Ко издаде налог

души да слеће, од списа до списа?

Да, из одаја тих, из рукописа,

најзад и она пређе у каталог.

 

Одмак

 

Све велико је свршено и велика је продаја,

већа од нашег стана, већа од царских одаја,

већа од земље наше, од планете и века,

једино није већа од присталог човека;

остају нам играчке претрајале свој рок,

остаје мирна река, њен односећи ток,

полумрморна шума и на гранчици зеба,

чији кликтај у грлу садржи боју неба;

остају безграничност хоризонта и зебе,

уметност непотребна и тероризам себе.

 

Па гледајмо док још се гледати може даље

измакнути и тихо преметнути у краље

као над родним селом, са узвишице трона

што гледамо, увече, градолик сјај неона.

Вече је наше доба да умине се дубље

у неосветљиво, осим оком тунелске зубље,

а с те даљине која отклон разуме грешан

само си остајније и трајније умешан.

 

И ко што птицу мотор преплаши у густишу

нестајање нек твоје у победу упишу,

у прхнулост пут свода који је дању дим,

а ноћу страшно гротло и пут нам невидим.


Зобница

 

Ноћи тешке, ноћи глуве

пута ка гробници,

глава моја (ко и увек)

спава у зобници.

 

Спава мирно ко одојче,

изнад пизме моћи,

ушушкана ко девојче

првом брачном ноћи.

 

Спавај, руса, у развођу

светова, одмори.

Кад све прође, кад сви прођу,

ти очи отвори.


Акваријум

 

Отварам уста, али ме не чују.

Само се, једва, површина макла.

И натраг, немо: у подводну струју

што одбија ме од провидног стакла.

 

И прекриће ме са дна песак сипак

немости што ме непрестано кроти.

Ал сав мој живот одређен је, ипак,

да непредвидној дослужи лепоти.

 

Она је сва у покрету пераја,

ослобођеном, полусвесном, хитром.

Са светом иза стакла шта ме спаја?

 

Прикован поглед у дубљем, и битном,

гледача гледа уровљен у рову

и процењује достојност сурову.


1-7 of 7