Приче / Мирољуб Тодоровић (2)

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 04.06.2010. 09:45   [ Ажурирао/ла 09.08.2016. 11:40 Miroslav Lukić ]

ВОДОКОТЛИЋ

  

          С друге стране зида наше собе је комшијино купатило. Зидови су танки. Често се чује бучни шум воде. Последња два дана водокотлић му је у квару. Вода бучи непрестано. Не можемо на миру да спавамо.

          У згради, и на спрату, једва да кога и познајем. Ни са ким се не дружим. Комшију поред мене, човека средњих година, стално намрштеног, понекад сретнем на степеништу. Не поздрављамо се. Знам само да живи са женом, без деце, у двособном стану.

          Чекам да водокотлић коначно прекине своју несносну песму, али од тога ништа. Другог дана ујутро, изнервиран и помало забринут шта се збива у суседном стану, одлазим и звоним. После дужег чекања врата се отварају. Појављује се човек у изгужваној пиџами, необријан, подбулих очију. Видим да сам га пробудио. Осећам се непријатно. Кажем за водокотлић. Он лагано подиже главу, погледа ме за трен својим помало закрвављеним очима и без речи затвори врата.

  

''МОЖДА СПАВА''

 Седим у библиотеци. То је велика просторија овалног облика потпуно затворена, без врата и прозора, затрпана књигама од пода до врха. При врху се сужава, нема таванице већ округао отвор кроз који се назире замрачено небо пуно звезда.

У рукама држим Дисову књигу изабраних песама. Прелиставам је. Заустављам се на страници са песмом ''Можда спава''.

Неизмерно сам волео ту песму. Сматрао сам је магичном, за мене, можда, још узбудљивијом и потреснијом од Лазине  ''Santa Maria della salute''.

Почињем песму да читам наглас. У почетку полако и тихо. Онда читање понављам. Свако ново читање је брже и громкије.     Тада се зачују звуци. Ритмичко ударање у зидове библиотеке које прати  читање. Ови звуци постају све гласнији и бржи следећи ритам и јачину мога гласа.

У једном тренутка на врху просторије, на отвору, указује се Дисов лик: глава с рашчупаном косом, поглед унезверен.

     Мој глас док читам песму ''Можда спава'' претвара се у крик. Будим се нагло, хватајући рукама ваздух, уз грчевит јецај.

ГЕНИЈАЛНИ ЛОВАЦ НА МУВЕ

 

„Познавала сам велике људе, геније чак: Џојса, Малроа, Сен Џон Перса, Ајзенштајна, Хенри Милера, Пикаса, Шагала, Мајаковског, Рилкеа, Монтерлана, Коктоа, Далија, Јунга, Бранкузија... Њихове главне црте биле су, махом, ледени фанатизам и затвореност.

Међу великанима, нико није био тако 'заблиндиран' као Џемс Џојс. Поларна риба? Јастог непробојне љуштуре? Сувише ценим животиње, чак и медузе и шкољке да бих их поредила са том мумијом напуњеном сламом, са тим оклопом без сока и топлине, са тим сасушеним воћем, тим Џемсом Џојсом. С људске тачке гледишта, најтужнија грешка природе! Чак и ако се убраја међу великане књижевности...

Џојс је живео породично, у изнајмљеном стану, грађанском и без укуса. Његова деца, у узрасту између десет и дванаест година, вукла су се по поду, прелазећи из једне собе у другу. Нора, његова жена, осим што је добро кувала, тешко да је имала икакве привлачности. Стан, мада не у нереду, деловао је као привремено склониште по коме се Џојс кретао успијајући се. Управо је био напустио Трст да би избегао затвор као грађанин непријатељске земље.

- Нећу ваљда допустити да ми просвирају метак кроз главу, причао је. Да су сви као ја, рата не би ни било: ја сам пацифиста индивидуалиста!

Његова супруга је потврђивала у ишчекивању да се њен муж помери тако да може да постави сто.

- Имам ја личних битака да војујем – додаде тајанствено.

Џојс је био против рата, баш као што је био против пореза, свештеника, Папе, суверена, пролетаријата, свега онога што на овај или онај начин доводи у питање његов лични мир.

Слушајући га, човек би стекао утисак да хиљадугодишња људска стремљења нису имала другог  циља до следећег: да Џемсу Џојсу омогуће играње речима. Госпођа Џојс, савршено ван контекста, никада у животу није схватила ни трачак хумора свог мужа. Све до краја, живела је у уверењу да је удата за веома озбиљног професора језика коме се, ето, с времена на време догоди да понешто напише.

Гол је био опчињен Џојсом, до те мере да му је опраштао политичку неутралност. Што се мене тиче, први сусрети с њим оставили су утисак леденог, генијалног ловца на муве који држи бриљантно предавање о томе на какве ће их муке ставити.“

(Из мемоара Клер Гол, животне сапутнице Ивана Гола француско-немачког песника који је заједно са Љубомиром Мицићем и Бошком Токином 1921. године објавио „Манифест зенитизма“.)

________

О супружницима Гол у „Историји немачке књижевности“:

„У Вогезима, у Француској, рођен је Иван Гол (1891-1950). Он је за време првог светског рата живео у истом циришком кругу, а од 1919, све до емиграције у Њујорк 1939, стално у Паризу. Гол је ту 1924. основао часопис Surréаlismе (Надреализам). Његово обимно дело (издато под насловом Dichtungen 1960) – мета-драме, филмски радови, есеји, романи, лирика, у разноликим облицима, на француском, немачком и енглеском – сведочи о немиру једне борбе за израз, захваћене свим струјањима, на која је са своје стране зрачила. Стваралачко тежиште је на песмама. Њихов формални развитак показује кретање које је по основној линији слично Беновом и Арповом: од дитирамбског израза немачког експресионизма, код Гола претерано бујног ('Ах, све очи пију братство / Из бескрајно дубоког пехара светске љубави', Панамски канал [Der Pаnаmkanаl], 1. верзија 1912), до учвршћивања, једноставности и јасноће; уз посебну, згуснуту, често нагомилану сликовитост, прожету сновиђењима, звуцима, сетном бујицом осећања, по којој се познаје романтичар. Без дома, прогањан, жртва у страном анонимном времену, као 'Јован без земље', он се скрива у чаролије свог визионарског света створеног од речи; као човек који неограничено воли, он зна да му је у љубави отворено уточиште. 'Јер бити љубавник / И свесни поклисар / Највише је племство'  (Биље сна [Trаumkraut], 1951). Голов лирски језик је, као и Арпов, оставио трага на млађој немачкој лирици после 1945, која се надовезивала на већ заборављено и готово сасвим изгубљено; тај језик је мост ка европском надреализму. Јединствен пример лирског дијалога је Антиружа (Antirosе, 1967), у којој се Клер Гол (Claire Goll) показује као песнички глас равноправан са њеним животним сапутником: како у страсти предавања, тако и у тужбалици. Сатиричном игром Метузалем или вечити грађанин (Mеthusаlеm оdеr Dеr еwigе Bürgеr, 1922) Гол је полазећи од експресионистичког стила гротеске развио нов тип, који је представљао претечу апсурдног позоришта. Надреализам раскринкава привидни свет реализма а логично се претвара у духовни хумор који негира све фразе, позориште се ослобађа обзира према подражавању и веродостојности, постаје аутономна игра.“

(Фриц Мартин „Историја немачке књижевности“, Нолит, Београд, 1971, стр. 594 -595).

Comments